Površina: 281.558 m2 (28 ha, 0,28 km2)
Dužina obale: 2,3 km
Koeficijent razuđenosti: 1,22
Najviši vrh: (45,9 m)
Broj stanovnika: –
U arhipelagu Pelješkog kanala pored obale Korčule, nalazi se grupa od 19 manjih ostrva pod lokalnim nazivom Škoji: Badija (površina 970.827 m2, dužina obale 4.158 m), Vrnik, Planjak (232.221 m2, 1.972 m), Majsan (152.773 m2, 1.736 m), Sutvara (97.674 m2, 1.299 m), Bisače (46.042 m2, 1.067 m), Gubavac (40.856 m2, 972 m), Gojak (40.103 m2, 834 m), Kamenjak (21.187 m2, 547 m), Stupa ili Vela Stupa (16.411 m2, 504 m), Rogačić (14.444 m2, 435 m), Lučnjak (11.548 m2, 412 m), Sestrica Vela (11.183 m2, 388 m), Knežić (8.010 m2, 328 m), Sestrica Mala (6.618 m2, 313 m), Stupa Mala (6.038 m2, 340 m), Majsanić (3.566 m2), Baretica (2.259 m2) i Škrpinjak (910 m2).
Vrnik je nakon Badije najveće ostrvo u arhipelagu i donedavno jedino naseljeno, kada su ga zbog starosti i bolesti i poslednje dve porodice napustile. Udaljen je od Korčule samo 110 m. Dug je 850 m, a širok 450 m.
Na Vrniku se nalazi jedan od najstarijih korčulanskih kamenoloma, iz starorimskog doba. U samom selu se nalazi crkva iz 1856. godine. Kraj kamenoloma je i crkva iz 1674. godine.
Na ostrvu ima tridesetak kuća. Vrnik pripada gradu Korčuli, zimi je potpuno mrtav, a leti živne, kada uz mnoštvo škojara na ostrvo stignu i turisti. Otvori se crkva, bude po neka zabavna priredba, ljudi iznajmljuju sobe i svojim novcem uređuju osnovne infrastrukturne sadržaje.
Do Vrnika se dolazi samo čamcem. Iz Korčule do Lumbarde (6 km) automobilom i onda od predela Krmača čamcem do Vrnika, gde se nalazi i kamena riva na koju mogu pristajati i nešto veći brodovi, kao i mala riva na koju Vrničani vežu svoje čamce. Na Vrniku je i plitka uvala zvana Bufalo, zaklonjena od vetrova gdje se nalazi i atelje akademskog kipara Luja Lozice.
Vrnik je poznat po impresivnim kamenolomima, čijim su kamenom izgrađene poznate svetske građevine Aja Sofija (Istanbul), Bela kuća (Washington), palate u Veneciji, Beču, Dubrovniku, Stockholmu i gradovima na Jadranu.
Vrnik je naseljen od XVII veka, klesari su prvobitno živeli u susednim naseljima (Korčula, Žrnovo i Lumbarda), a svake zore čamcima su dolazili na posao u kamenolome, neki su od ponedeljka do subote i boravili na Vrniku spavajući u svojim radionicama (petralima), da bi kasnije preselili i svoje porodice i počeli graditi kuće. U vreme najintenzivnijeg vađenja i obrade kamena na Vrniku je radilo i do 600 radnika. Kamen se na Vrniku vadio još u neolitu, a postoje i podaci da je Dioklecijan tu slao hrišćane iz Salone kada bi im ublažio smrtnu kaznu. U XIV veku kamen se izvozio u Dubrovnik i Ston, a kasnije i u Šibenik i Zadar. Vađenje kamena je trajalo do 1966. godine. Krajem prošlog veka Vrnik je dobio struju i vodu. Naseljem dominira crkva Gospe od Pohođenja iz 1856. godine, uz nju se nalazi i škola koja je bila u funkciji do sredine pedesetih godina prošlog veka, ali to nije zaustavilo poslednje iseljavanje sa ostrva. Zaljubljenici u Vrnik pokrenuli su i web stranicu vrnik.com kako bi barem nostalgičnim tekstovima i fotografijama pokazali da ostrvo ipak živi.
Vidi se samo manji deo Vrnika, na sredini desne strane slike
Zgradu škole koja je bila napuštena i neodržavana sredio je advokat Pero Lozica. U nekadašnjoj školi Lozica je otvorio “Vrnik Arts Club” koji je zamišljen kao multifunkcionalni objekat, koji se sastoji od umetničke galerije, suvenirnice sa radovima domaćih umetnika, restorana sa tradicionalnim morskim jelima i dve sobe u potkrovlju. Lozica je mogao imati i četiri sobe u objektu, ali ih je odlučio sačuvati za galeriju i – školsku učionicu. Iznad restorana tako se može ušetati u vek staru školsku atmosferu, sa originalnim abakusom, tablom i morskim sunđerima. Tu su i stolovi za učenike kako su nekada izgledali, a piše se, naravno, perom. Nasuprot učionice je galerija. Restoran, odnosno škola, potpuno je obnovljen. Za nenametljiv i elegantni interijer restorana i soba zaslužan je sam Lozica. Stepenice kojima se penje iz restorana u sobe uređene su u rustikalnom stilu, a napravljene su od hrastovine stare sto godina. Zapravo, od rashodovanih brodskih podova. Svuda su i stari dalmatinski kredenci i ostali nameštaj, a jedina muzika koja se čuje je sa gramofonske ploče. Sobe su minimalističke i funkcionalne, a u njima su takođe implementirani reciklirani materijali. Krevet je pariški, prve kategorije kao i posteljina, a Lozica kaže da je to jedna od retkih, ali i najvažnijih stvari koje je zaista kupio, a ne restaurirao, prilikom uređenja “Vrnik Arts Cluba”. Za kuhinju je zadužen glavni kuvar Darko Vlašić (31). On kaže da bi svoju kuhinju okarakterisao kao modernu konobu. Spaja mediteransku kuhinju sa japanskom, a igra se i sa latinoameričkim ukusima. Odrastao je u kući gde se oduvek mešala mađarska, slavonska i dalmatinska kuhinja pa valjda to dolazi iz toga. Tako, naprimer, za desert pravi sladoled od ovčjeg sira sa dinjom, ispod kojega je bilo posluženo crno, vazdušasto testo sa orasima. Vlašić je sve začinio uljem od limete i prženom slaninom, kao i raznim začinima, među kojima je dominirao bosiljak. Takođe sprema dimljeni pršut od sabljarke sa crnim đumbirom i uljima od bora i kozica, carpaccio od sabljarke sa crnim tartufima, ukiseljenim koromačem i uljima od chillija i peršuna, a za glavno jelo jadranski škampi na roštilju, posluženi sa aromatizovanom penom na bazi mleka i domaćim prezlama sa mediteranskim začinskim biljem.
Treba li reći da su baš svi sastojci bili domaći? Hrana i začini se nabavljaju kod malih, lokalnih proizvođača. “Vrnik Arts Club” šarmantno je mesto zanimljive kuhinje, miljama udaljeno od nekakve klasične restoranske vreve pretrpanih turističkih gradova Jadrana. Iako nije lako dostupno, sigurno će pronaći svoje goste. A oni će, osim u kuhinji Vlašića i saradnika, moći uživati i u brojnim dodatnim sadržajima kojih se je dosetio Lozica, u još jednom od svojih projekata u kojima kombinuje fine dining, autentično dalmatinsko iskustvo i umetnost.
VRNIK – OSTRVO KAMENOG BLAGA
U gradskom muzeju Korčule čuva se neobičan vlasnički list, kamena ploča iz petog veka, pronađena na Vrniku, kojom je na latinskome jeziku uklesano da je izvesni Valentinijan sa suprugom Sabatijom vlasnik ribnjaka na ostrvu. S obzirom na praistorijske i rimske nalaze na susednim ostrvcima, kao i poznatu psefizmu iz obližnje Lumbarde iz III veka p.n.e, jednog od najstarijih pronađenih zapisa na kamenu, kojom se zemlja raspodeljuje grčkim kolonizatorima, pretpostavlja se da je i Vrnik bio nastanjen mnogo ranije.
Popis je pre 200 godina zabeleženo 86 stanovnika na škoju, pedeset godina kasnije bilo ih je 173. Ali, pre četrdeset godina, na ostrvu je stalno živelo 55 ljudi, a danas ih je samo dvoje. Čak je i posljednji klesarski majstor, sa svojom suprugom, odustao od boravka na Vrniku zimi, kad je ostrvo izloženo samoći i snažnim vetrovima.
A vetrovi su posebno važni za život na ostrvu. Kažu da svaki od njih ima svoju dušu, svoj miris i svoj ukus. Vrnik je podjednako izložen dvama najpoznatijima – buri, nepredvidivoj, koja udara na mahove i podiže talase sa čijih kresta otkida penu pa se čini da se more dimi ili da kipi. Hladna je i suva i, osim u retkim slučajevima kad se usput napuni kišom i oblacima pa je nazivaju škurom burom, donosi sunčano, ali sveže vreme. Ponekad ostrvo od bure zaštiti najviši pelješki vrh, Sv. Ilija, koji svojim surim liticama dominira celim krajolikom, ali taj severni vetar češće prekorači obližnje planinsko sedlo pa se čini kao da još ubrza spustom niz strminu.
I u samom imenu Vrnika sadržano je značenje brane (brana-vrana), branika, možda upravo Lumbarde od silovitih naleta bure… Nekada je Sv. Ilija služio Vrničanima kao veliki sunčani sat pa su vreme merili po osunčanosti jedne uočljive ploče na njegovim padinama. I danas po njemu često predviđaju vremenske neprilike; tako kažu da se sprema oluja kad Sv. Ilija dobije svoju kapu od oblaka. Jugo, pak, koji ovde nazivaju šilokom, dolazi u društvu sa olovnim oblacima, niskim i bremenitima kišom. Upravo ovde, na južnom Jadranu, često je olujno i podiže duge i pravilne talase koji glasno kotrljaju vrnička žala, otimaju ih i uporno preoblikuju, uzimajući više, vraćajući manje i porađajući neke od nadaleko najlepših malih plaža. Neugodan je i lebić ili garbin, jugozapadni vetar koji zimi ponekad naraste do olujnoga, podigne nivo mora i stihijski ukrsti talase koji zatim razbijaju obalu, lome mostove, ljudskom rukom sagrađena pristaništa.
A kad je vrijeme loše, “da ostrvo ima timun (kormilo), i ono bi otplovilo”, izgovoreno je drugim povodom, kad je samo u jednom danu, početkom prošlog veka, 1.500 meštana Blata sa susedne Korčule otišlo u svet zbog teških ekonomskih prilika. Da bi se živelo na ostrvu, trebalo bi biti svestran. Treba znati čuvati i popravljati čamac, najvažniju sponu sa ostatkom sveta, treba znati loviti ribu, imati svoja posebna mesta – pošte za bacanje vrša i mreža, treba znati ispeći hleb, obraditi škrte ostrvske vrtove, uzgojiti maslinu i praviti od nje ulje…
Lako se prepoznaje put prema starom kaštelu, u delu nekad zvanom Gornje Selo. Samo treba pratiti trag cveća – toliko je ljubavi uloženo u skromne biljke koje rastu sasvim uz more, u nemogućim uslovima, u kamenu, gotovo bez zemlje, cvetaju u napuštenom čamcu, probušenoj dečjoj lopti ili deblu srušene palme, izložene pripeci, vetru i posolici. A pred jednim od najlepših i najočuvanijih petrala, kako ovde nazivaju napuštene klesarske radionice, još neobrađen blok kamena čeka da ga stari majstor ponovno uzme u ruke i na njemu radi bez prave potrebe, za dušu, tek toliko da se na ostrvu još jedanput čuje zvonki zvuk klesanja, ritmična muzika rada od koje su živele čitave generacije.
Sa suprotne strane ostrva, zaštićena od bure i okrenuta prema Lumbardi, nalazi se uvala Bufalo, za koju verojatno niko ne zna kako je dobila neobično ime (moja napomena: na grčkom ostrvu Evija postoji mesto Porto Bufalo). U njoj veći deo godine boravi i stvara, a leti vodi svojevrsnu umetničku školu, kipar Lujo Lozica. Pred njegovom kućom i ateljeom izložene su velike skulpture u kamenu i mramoru, glatke, bele puti, zaobljene, koje svedoče o lepoti i zgusnutoj senzualnosti ovog podneblja.
Kada se čamcem približava ostrvcetu, odvojenom od velike i nestvarno lepe Korčule uskim tesnacem Ježevice, učiniće će se da more, nekim čudom, postaje sve prozirnije i sve mirisnije. Taj miris mora, koji podseća na sveže otvorenu lubenicu, pred pristajanjem na Škoj pomešaće se, već prema godišnjem dobu, sa mirisima ostrva – tamarisa, vresa, žalfije, divljeg šeboja, frezija i brnistre.
Kasnije u godini biće to miris lovora, pitospore, čempresa i smokava, zatim opojan miris lijandera i procvale mirte. Možda će upravo tada cvetati stabla limuna i pomorandži, a uvek, u svako doba godine, goste dočekuje komplikovan, gust i opor miris smilja, samoniklog i smernog, ali ipak vladara toga skromnog ostrva. Smilje je ujedno i glavno “gorivo” julskih vatri koje se pale pa ih deca preskaču noć uoči velikog škojarskog praznika, 2. jula, na svetkovinu Gospe od Škoja, zaštitnice ostrva, koju slave već više od sto godina. Gospin kip se toga dana u procesiji nosi do crkvice Gospe od Pohođenja. U dvorištima ljubaznih škojara, koji će na svoj praznik rado čamcem prevesti sa Korčule na Vrnik svakog gosta, tada se mogu probati domaći kolači i vino. Ukratko, kao što kažu škojari: Na dva luja, svi škojari alelujal.
Malo je danas mesta na svetu čiji je izgled tako izmijenjen ljudskom rukom kao što je to Vrnik. Turistički vodiči koji u sezoni barem jedanput dnevno dovedu brodić pun turista na brzi obilazak, prvo ih vode u kâve – stare ostrvske kamenolome.
Vađenje kamena i njegova obrada oblikovali su vekovima izgled ostrva – ostale su vertikalne isklesane litice visoke i do 50 m, sa redovima karakterističnog uzorka riblje kosti, nastale mukotrpnim ručnim klesanjem kamenih blokova. Kako se kamen na Vrniku nije samo vadio nego i obrađivao, upravo je od škaje, kamenog klesarskog otpada, stvoren bregovit ostrvski pejzaž, ispresecan prokopima, kanjonima i hodnicima, niz koje se, kozjim lojem namazanim smukovima, posebnim drvenim spravama koje istovremeno podsećaju na sanke i na položene merdevine, kamen spuštao do obale. Tamo su ga čekali brodovi koji su ga prevozili do naručenih odredišta. Kasnije su napravljene gvozdene šine po kojima su klizili vagoneti – od kojih je jedan sačuvan i na obali prolaznike podseća na dane vrničke kamenarske slave.
Kamen je ovde živo biće, iz njega se, govore mnoga predanja, rađa čovek. Kamen čuva ljudsku toplinu, zadržava čovekov miris. Ima neka duboka, tajna veza između duše i kamena. Možda baš prolaznost i ranjivost izazivaju čovjeka da u njemu, simbolu večnosti, klesanjem ostavi svoj trag, svoj trajniji otisak. Kamen je ovde čoveku dom celoga života, a dom mu je i u smrti. Ovde je kamen blago, i zato se sa pravom može reći da je Vrnik ostrvo sa blagom.
Tražeći kvalitetan građevinski kamen za svoje palate, već su stari Rimljani otkrili vrnički kamen. Toma Arhiđakon, u citatima iz XIII veka, spominje kako su za vreme progona hrišćana u korčulanskim kamenolomima radili rimski robovi. Smrtna kazna, koja im je bila dosuđena jer se nisu željeli odreći hrišćanstva, bila bi ublažena prisilnim radom u podzemnim kamenolomima. Od svih korčulanskih ostrva na kojima se vadio kamen, Vrnik ima najstariju kamenarsku tradiciju, sa pet takvih podzemnih kamenoloma. Bile su to polupećine izdubljene direktno u kamenoj žili, kako bi se izbegao mukotrpan postupak uklanjanja površinskog sloja lošijeg kamena. Taj jalovi sloj ponegde bi iznosio i nekoliko metara, pa se zato dobar kamen uzimao rudarskim zahvatanjem u sâm zdravi kameni sloj, a pritom se gornji, nekvalitetan, ostavljao netaknutim. Danas je unutrašnjost tih podzemnih potkopa, grota (pećina) dubokih i do 15 m, gotovo potpuno zasuta škajama (otpacima).
U srednjem i novom veku sasvim je napušten takav način lomljenja kamena, prelaskom na spoljno, površinsko vađenje, a može se pretpostaviti da je napuštanje rudarskog načina ubrzalo i otkriće baruta. Kamen se vadio stepenasto, a brazde kojima su se skidali blokovi još su vidljive u starim kâvama. Pri vađenju bloka, kad je god to bilo moguće, pazilo se da mu oblik bude što bliži željenom konačnom proizvodu, na primer stubu ili kamenici – posudi za čuvanje ulja, ili nekome drugom obliku, jer tako su prenošenje i kasnija obrada bili lakši.
Vrnički kamen je beo i gust krečnjak koji u površinskim slojevima ima mnogo fosilnih školjaka. Ali što se ide dublje, njegova je struktura sve čišća, dok se ne dođe do najkvalitetnijeg kamena, najčišćeg kalcijum karbonata, koji ne trpi nikakve štete od izloženosti vremenskim uslovima – suncu, kiši, mrazu, hladnoći. On se ne mrvi, ne gubi belinu, polituru, ni čvrstoću pod uticajem morske vode, talasa, plime i oseke, a podnosi i velike terete.
Još i danas, sa ponosom će svaki škojar reći kako su od vrničkoga kamena, uz poprilično korčulanskih i dubrovačkih palata, sagrađene mnoge poznate građevine u svetu – od veličanstvene Aja Sofije u Istanbulu, palata u Veneciji, delova Bele kuće u Washingtonu, do budimpeštanskog Parlamenta. Od kamena “belog poput galebovih krila”, u Zagrebu je izgrađeno Otvoreno učilište, Kineski paviljon na Zagrebačkom velesajmu i današnji Dom hrvatske vojske, ali svakako su poznatije dubrovačke građevine koje svoju lepotu baziraju upravo na kamenu sa Škoja. Samo su neke od njih: Knežev dvor, crkva sv. Vlaha, dominikanska crkva, gradski sat, samostan Male braće i, naravno, nebrojenim koracima poput ogledala uglačani pločnik na Stradunu.
Poseban procvat kamenarstvo je doživelo u XIV veku kada se na Korčuli snažno razvija kamenoklesarski zanat zbog potreba dubrovačkih majstora za kvalitetnim kamenom. U potrazi za tim najvažnijim građevinskim materijalom, oko koga se vrti cela hrvatska graditeljska kultura i tradicija, ti su majstori dolazili i u vrničke kamenolome i obučavali domaće radnike kako da obrađuju kamen.
Istovremeno i grad Korčula počinje da se pretvara iz skromnog naselja u jedinstvenu prostorno uređenu celinu čije staro jezgro na poluostrvu, gledano odozgo, podseća na skamenjenog skarabeja. Naročito rastu potrebe za kamenom kada se, pored stambene, razvija i javna gradnja, pa se njime gradi nova katedrala, korčulanske zidine, crkve i popločavaju se ulice. I dok je na susednoj Badiji, ostrvu koje moli, cvetao duhovni život, Vrnik, ostrvo koje radi, koga stari Korčulani i Vrničani nisu zvali drugačije nego Škoj, a njegove stanovnike Škojarima, postaje mesto svetovnog života, rada i rađanja. Na Škoju je ponekad radilo i do 600 radnika, strogo hijerarhijski i organizaciono podeljenih. Na dnu lestvice bili su kavaduri, najmanje plaćeni i najmanje školovani radnici, čiji je posao bio i najmukotrpniji. Tragove njihovih vrednih ruku danas se vide na vertikalnim pločama napuštenih kâva. Klesali su kanale dovoljno duboke i široke da u njima mogu stajati i udarati čekićem, a onda bi se kameni blok odvajao.
Na vrhu jedne od tih litica uklesana je 1929. godina, kad se sa nje počeo vaditi kamen. Da bi se prikavavanjem, opisanim načinom, došlo do njenog dna, trebalo je nekoliko desetina godina. Napravili su tako baš kavaduri, i ne sluteči, ove čudesne spomenike teškom ljudskom radu.
Postojao je još jedan površinski način vađenja – tzv. kunjirom. Kameni blokovi bi se odvajali stepenasto; duž kamenih žila iskopao bi se kanal u koji su se stavljali veliki klinovi. Kamenari bi zatim složno, na komandu, batovima tukli po klinovima, sve dok se blok ne bi odvalio. Kavaduri su, uz vađenje kamena, čistili kâve od otpada, odlažući ih prvo u ograđena mesta u suhozidima, a zatim i iznad njih, podižući brežuljke danas obrasle samoniklim čempresima, lovorom i makijom.
Na starim fotografijama Vrnik, potpuno ogoljen i beo, izlaže svima svoju preokrenutu kamenu utrobu, a danas je, četrdeset godina od prestanka organizovanog vađenja kamena, priroda učinila svoje – biljke su malo-pomalo, sejući se same u kamenoj prašini, osvojile i gotovo otopile kamen, prorasle ga i čudesnom rekonkvistom prožele svojim korenjem, zazelenjujući ostrvo.
Veštiji klesari su radili u petralima, brojnim radionicama čiji su ostaci danas pomalo tužna atrakcija ostrva. Tužna jer su takve – utihnule i napuštene, prepuštene samoći i propadanju. Retke su one koje još imaju krovove od kupa ili kamenih ploča – kotala, a okna su im ili zabijena daskama ili ih uopšte nema, pa su još izloženije moru, vetrovima i pogledima. I kavadure i klesare vodili su protomajstori proti, vlasnici ili upravnici petrala i kâva, koji su organizovali poslove.
Kako je na ostrvu postojalo čak 29 kamenoloma u kojima su se koristile mnoge gvozdene alatke, klinovi, macole, pičinduri, pikuni, na ostrvu je postojalo i nekoliko kovačija – kovačnica u kojima su ih klesari znali sami popravljati. Neke su porodice vekovima dobro živele i od brodarstva – ukrcavajući kamen na svoje jedrenjake i izvozeći ga širom sveta. Na povratku u svojim su skladištima, kao balast, dovozili plodnu zemlju i iskrcavali je na Škoju u male vrtove pored svojih kuća da im služe kao povrtnjaci. Najljepši vrnički vrt sakriven je iza centralnih kuća u Poškoju, prikladno zaklonjenom i od bure i od juga. Na njegovim terasama rastu čudesno aromatične pomorandže, mandarine i limuni, smokve, nešpule, žižule, bob, artičoke, rukola, mažuran, majčina dušica, kantarion i ko zna koji još mediteranski plod ili aromatična trava, a sve to u obilju cveća, od narcisa, perunika i divljih frezija, do ljubičica i šumarica. Tu je i najljepša kuća na ostrvu, stara, zagonetna vila Fabris.
Pedesetih godina prošlog veka broj kamenara, koji su dolazili da rade na ostrvo ili su tu stanovali, smanjio na dvestotinjak, a počeo se koristiti i dinamit. Eksploziv je ubrzao skidanje jalovine sa površine, ali i povećao količinu škaje, pa se ona vagonetima odvozila i sipala u more, koje bi je nezasitno gutalo, a od onoga što bi preostalo, oblikovalo lepa bela žala. Iz čempresima obraslih kâva više se ne čuje ni upozorenje, mina je, da se kamenari pripreme na eksploziju mine koja će odvaliti kamenu gromadu. A kad bi se prašina slegla, proveravalo se da li je sve dobro prošlo i da li je stena pukla baš kako je trebalo.
Klesari su na početku živeli u susednim mestima – Lumbardi, Korčuli, Žrnovu, a čamcima bi svaki dan dolazili da rade na Vrnik ili bi prespavali u svojim radionicama. Kasnije se deo njih za stalno preselio na Škoj i sagradio kuće u kojima su živeli sa svojim porodicama. Smatra se da je ostrvo ponovo trajno naseljeno u XVII veku. U tom veku se na Škoju razvilo i bratstvo kamenara sv. Mateja, religiozno, ali i socijalno udruženje čiji je zadatak, uz versko okupljanje, bila i cehovska zaštita bratima, pa su se iz zajedničke blagajne pomagali bolesni članovi i siročad, davali prilozi za miraze, venčanja i sahrane. Sva su bratstva imala svoja pravila, svog crkvenog patrona, crkvu, kapelu ili barem oltar, a često i određena mjesta okupljanja, tzv. skule, zajedničke domove, i posebna odela za nastupe u procesijama.
U XVII veku, tačnije 1674. godine, sagrađena je, ljupka u svojoj odmerenosti, barokna crkvica Gospe od Pohođenja, sa živopisnom mramornom inkrustacijom na oltarnoj menzi, graditelja Tome Azalija, jednog od najaktivnijih nastavljača viševekovne tradicije korčulanskog kamenarstva. Uz radove na korčulanskoj katedrali, radio je Azali po celoj južnoj Dalmaciji, bio protomajstor gradnje trobrodne jezgre hvarske katedrale, isporučivao klesane delove za pročelje i zvonik kotorske katedrale, sagradio letnjikovac Arneri u Blatu. Pretpostavlja se da je upravo Gospa od Pohođenja jedno od njegovih posljednjih dela.
Brigu o crkvici danas vode škojari, oltar joj ukrašavaju uštirkanom čipkom i svežim cvećem, a prođe li uveče, ponekad se kroz skladnu i skromnu rozetu vidi nestvarno blaga svetlost zapaljene sveće jer – netko od škojara krenuo je na put.
Najstarija građevina na Vrniku je kaštel porodice Gabrieli Ismaeli iz XV veka, potpuno obnovljen pre nekoliko godina. Iako njegov oblik nagoveštava moguću odbrambenu funkciju, kaštel je toj korčulanskoj plemićkoj porodici služio kao letnjikovac.
Početkom prošlog veka podignuta je crkva Gospe od Škoja, koja danas dominira glavnom vizurom ostrva, onom koja se vidi sa korčulanskog rta Krmače, kako je Škojari popularno zovu, najbliže kopnene tačke na kojoj je sagrađeno parkiralište.
Crkva, sa svojom zaobljenom, gotovo požudnom apsidom, svedoči o klesarskom umeću Škojara, na koje će vas njihovi potomci danas neizostavno upozoriti: između velikih kamenih blokova od kojih je sagrađena, nema međuprostora, nema fuga, toliko su precizno isklesani da savršeno, poput segmenata dorskoga hrama, naležu jedan na drugi. Odmah do nje nalazi se i školska zgrada koja je bila otvorena sve do kraja pedesetih, kad je ostrvo dobilo struju.
Ali život je ipak, zatvaranjem kamenoloma, polako oticao sa ostrva. Kako se turizam tada još nije mogao ni sanjati, stanovništvo se počelo osipati, raseljavati prvo po Korčuli, Dubrovniku, Splitu, zatim Zagrebu i ostatku sveta. Taj proces nije zaustavilo ni postavljanje vodovoda u osamdesetim godinama prošlog veka, a ni razvoj turizma nije ih trajno vratio. Danas je škola zatvorena, zaključana. Leti se uveče pred njom deca često okupljaju i igraju šuge podižući prašinu na trgu i ta graja odjekuje unutar praznih školskih dvorana i hodnika, napuštenog učiteljskog stana, kao jeka nekadašnjih njenih učenika. Poneki razbijen prozor Škojari brzo zamene, a škola opet utone u mrak i tišinu, čak i usred sezone. Teško je danas poverovati da je školstvo na Vrniku imalo gotovo stogodišnju istoriju, od 1868. do 1958. godine, u kojoj se izređalo 18 učitelja, i to zahvaljujući kapelanima i poglavarima ostrva. Oni su uporno nastojali olakšati obrazovanje škojarskoj deci kako ne bi morala, u nepovoljnim zimskim uslovima, ploviti do pola milje udaljene Lumbarde ili do dve milje udaljenog grada Korčule. Najvažniji cilj je ipak bio zadržati ih na ostrvu kako bi nastavili škojarsku kamenarsku tradiciju.
Ni plesni podijum u neposrednoj blizini već dugo nije u upotrebi, čak ni leti. Samo poneki čamac, izvučen na plato ukrašen ćupovima iz kojih rastu mirisni geraniji i agave, osuđen je na lagano umiranje. A nekad se na tom podijumu plesalo, uza svirku harmonike, danas zaboravljeni škojarski ples, siroticu.
Kad krene sezona, ostrvo gotovo postane pretesno, kao i parkiralište na Krmači. Zanimljivo je da se još početkom devedesetih godina, kad bi se na Krmači sišlo na kameni mol, moglo samo viknuti prema ostrvu. Onaj ko bi čuo, seo bi u čamac i došao po posetioca. Danas se, verovatno, niko ne bi ni osvrnuo, a posetilac, ako se ni sa kim nije prethodno dogovorio, ili rezervisao vožnju taksijem, mogao satima čekati da ga neko preveze preko. Sami Škojari često spominju kako je nekad na ostrvu vladalo zajedništvo i sloga, i u radu i u dokolici, a danas se ni leti više ne okupljaju kao nekad na klupama ispred crkve ili kamene rive. I boćalište je zapušteno, zaraslo. Škojari su se otuđili, svi gledaju svoja posla i brinu svoje brige.
Ipak, svakoga leta, barem jedanput, organizuje se velika fešta – bilo da je reč o koncertu neke gostujuće glumačke trupe ili muzičke grupe; organizuju je korčulanski i naknadni Škojari, oni koji su pre trideset ili četrdeset godina imali dobar nos i jeftino kupili kuće. Kuća Popović, u kojoj su nekad često letovali poznati glumci, tako će ustupiti svoje pozorište, sagrađeno po uzoru na prave otvorene grčke teatre u kojima je prirodni nagib terena iskorišćen za terase sa kojih se pozornica može lepo videti. Toga dana, uvek u avgustu, omladina preuzima ulogu barkariola i prevozi bezbroj tura sa parkinga na Škoj i nazad.
Posetiocima se nude ostrvski proizvodi, od suvenira domaće izrade do likera od limuna, rogača ili onoga od ruža, neizostavnog u pripremi domaće rožate, koja po njemu i nosi ime. Tu je i lekovita travarica pripremljena samo od bilja koje raste na Vrniku, koju posetioci mogu, u prigodnoj radionici, sami da nauče da naprave, a tu su i korčulanski kolači, pre svega kroštule, amareti, klašuni i cukarini. Ponekad se, za decu koja leti preplave Vrnik, organizuje prava dečja škojarska olimpijada sa starinskim disciplinama kao natezanja komnopa ili skakanja u vrećama, i svima koji učestvuju na kraju se podele šarene diplome.
Škoj je moguće obići pešice, najvećim delom stazom uz more. Zatim, penjući se na pedesetak metara visine, pre nego što se zađe u čestar, može se uživati u šumu vetra koji uvek prigušeno huči u vrhovima čempresa, u pogledu na duboku modrinu mora koje se okolo talasa i na preostala ostrva – od čarobnih Bisača u čijim škrapama talasu oblikuju savršene oblutke, gde između grmova smilja i mirte žive i umiru galebovi, pa sve do svetionika Sestrice.
Bisače
Oko ostrva se može i oplivati. Nešto više od dva kilometra obalske linije garantuje dobrom plivaču razgledanje ostrva iz jedinstvene perspektive. Tridesetak ostrvskih kuća, koje više ne nose kućne brojeve, zimi opusti, zatvori kapke. Reze na ulazu u njihove vrtove povučene su, vrata zaključana katancima.
Škoj je već ujesen miran i pust. U oktobru, od zrelosti raspukli narovi velikodušno, ni za koga, cede svoj slatki sok, samonikle maginje dozrevaju i cvetaju istovremeno, a svoje crvene jagode nude samo vrničkim pticama. Prošeta li se u decembru ostrvom videće se grane limuna i pomorandži kako se otežale saginju. Jedino vikendom, kada je vreme lepo, Škojari koji žive u Korčuli doplove, uberu mirisne plodove u svojim vrtovima, spakuju ih u kartonske kutije i autobusima šalju rođacima u Zagreb, Split, Dubrovnik. Zato je, kad i oni otplove kući, ostrvo još mirnije. Na Škoju ostanu opustele staze i poneki nepoverljivi mačak.
Hrid Knežić
Tek će poneki galeb, odvojen od jata sklonjenog negde visoko, iznad zauvek utihnulih kâva, brišućim letom poremetiti mir ostrva, ove čudotvorne, ozdravljajuće glorijete, vašeg samotnog i stenovitog utočišta, daleko od besa i buke sveta.
