Površina: 28,55 ha

Dužina obale: 3.681 m

Koeficijent razuđenosti: 1,94

Najviši vrh: (92 m)

Broj stanovnika: –

Palagruža je pučinski arhipelag od desetak bliskih ostrva i ostrvaca nasred Jadranskog mora, 72 km udaljeno od Komiže, a 126 km južno od Splita. Pripadaju Opštini Komiža. U stvari, Palagruža je najbliža Lastovu, od koje je udaljena 60 km. Palagruža je mnogo bliža obali Italije (52 km) nego Hrvatske. Od najbližeg italijanskog ostrva Pianosa Palagruža je udaljena 45 km.

Sastoji se od glavnog ostrva Vela Palagruža (Velika Palagruža, Palagruža) sa svetionikom, dužine 1.330 m i širine 60-220 m. Jugoistočno od Velike Palagruže nalazi se strmo ostrvo Mala Palagruža (površine 2,65 ha, dužina obale 887 m) visoko 51 m. Oko Male Palagruže na jugoistoku je strmi hrid Kamik, zatim na istoku veće ostrvo Tarmuntona (29 m) i istočnije od njega ostrvce Pupak. Severno od Male Palagruže nalazi se ostrvce Kunj, a jugozapadno niska ostrvca Baba i Gaće. 5,5 km od Palagruže prema jugoistoku je niže ostrvce Galijula (11 m), na kome je najjužnija kopnena tačka Hrvatske, a oko nje su izmereni najveći olujni talasi Jadrana visoki do 9 m.

Vela Palagruža je uski strmi greben koji se proteže u smeru istok-zapad, većinom sa nedostupnim strmim obalama i sa dve manje peščane uvale, Zola na jugu i Stara Vlaka na severozapadu. Na zapadu se završava rtom Kapić, a na istoku rtom Mondefust. Na strmoj Maloj Palagruži jedina dostupna uvala sa žalom je Medvidina na istočnoj obali, dok su ostala stenovita i visoka ostrvca i hridi teško dostupna.

Palagruža je ekološki jedinstvena u Hrvatskoj zbog najblaže klime i najmanje količine padavina, prosečno tek oko 270 mm godišnje, uglavnom bez mraza. Zato je uz susedno ostrvo Sušac, Palagruža jedini deo Hrvatske gde obilno i samoniklo raste prava suptropska vegetacija listopadnog grmlja (južni tip restinga) koje samo tokom vlažne zime nosi lišće, cveta najesen, a leti je sasvim golo (tj. suprotmno nego na kontinentu). Slična suptropska vegetacija se nalazi još samo na južnom Sredozemlju, npr. na Malti, Sinaju, u polupustinjama Izraelka i palestine i na severnim obalama Afrike.

Među južnim dalmatinskim ostrvima, Palagruža je najbogatija retkim biljnim endemima: palagruška kupusina palagruška zečina, palagruška presliuca, pučinski vranjemil itd.

Arheološki nalazi dokazuju da je Palagruža bila naseljena još od postglacijala pre nekih 9.000 godina, a u Srednjem veku je bio podignut manastir čije su ruševine na srednjem sedlu ostrva i danas vidljive. Na Palagruži danas stalno borave samo svetioničari preduzeća “Plovput”. Svetionik je podignut 1875. godine. Povremeni stanovnici su ribari iz Komiže koji na tom području ribare još od XIV veka.

Palagruža je nekada bila jedna od najizdašnijih pozicija za ulov male plave ribe (srdela, inćun). Danas se plava riba i dalje lovi, ali u manjim količinama, a ribari se na tom području uglavnom bave ulovom jastoga i bele ribe.

PALAGRUŽA – PUČINSKI ARHIPELAG

Najudaljenija ostrvska grupa Hrvatske, Palagruški arhipelag, 75 nautičkih milja od Splita, jedno je od najlepših i najatraktivnijih nautičkih odredišta na Jadranu. Lepote slikovitih pejzaža i podmorja jedinstvene su i nije ih lako opisati rečima. Sa najvišeg vidikovca u arhipelagu, tokom vedrih noći se jasno vide svetla obližnje Italije, udaljene samo 28 nautičkih milja. Vidljivost je najveća nakon bure. Tada se, sa istog vidikovca, u smeru severa jasno vide siluete 23 nautičke milje udaljenog Sušca i 32 nautičke milje dalekog Lastova. Tokom vedrih dana, uglavnom u jutarnjim i kasnijim popodnevnim satima, moguće je uočiti i obrise 40 nautičkih milja udaljenog Visa. Palagruža je, zaista, arhipelag  izgubljen  na dalekoj  jadranskoj pučini.

Palagruški arhipelag obuhvata dva veća ostrva, Veliku i Malu Palagružu, tri veća ostrvca istočno od Velike Palagruže, Kamik od tramuntane, Kamik od oštra i Galijulu, i petnaestak manjih i većih hridi (Pupak, Volići, Gaće, Baba, Cufi, Pupak od Levanta i dr.). Mnoštvo podmorskih brakova i raznolika flora u podmorju privlače raznolike riblje vrste. Palagruški arhipelag je oduvek bio jedno od bogatijih lovišta ribe i rakova u Jadranu. O nekadašnjem bogatstvu podmorja na Palagruži danas se prepričavaju priče i legende, ali lepota arhipelaga i atraktivnost podmorskih pejzaža i danas su dovoljan argument za hrabrije nautičare za kurs Palagruža.

Palagruža je specifična po klimatskim prilikama. Temperatura zimi retko pada ispod 10ºC, a kišni oblaci je najčešće zaobilaze. Na Palagruži se lako procenjuju znaci promene vremena, zbog čega je  još 1894. godine postavljena meteorološka stanica. Danas meteorološki uređaji beleže podatke, a svetioničari putem obalskih radio stanica meteorološka očitavanja dostavljaju Državnom hidrometeorološkom zavodu – Pomorskom meteorološkom centru u Splitu, koji na osnovu njih priprema detaljne  meteorološke izveštaje.

Na Palagruži je poseban biljni i životinjski svet. Svako godišnje doba Palagružu boji drugim nijansama. Najlepša je u proleće, kada mlečika živopisnim cvetovima padine ostrva oboji u žuto.

Na najvećem ostrvu u arhipelagu je evidentirano ukupno 220 biljnih i čak 120 životinjskih vrsta!

Idealni meseci za plovidbu prema Palagruži su jun i septembar. U razdobljima stabilne anticiklone treba izabrati dane sa slabijim vetrom, predvidljivih smerova, jer sigurno sidrište, u slučaju dužeg pogoršanja vremena, na Palagruži ne postoji.

Od Splita se za Palagružu najčešće plovi rutom kroz  Splitska vrata, uz zapadni deo Paklenih ostrva, nakon čega se kurs koriguju ulevo, tako da Viški škoji ostanu s desna, a ostrvo Sušac je levi orijentir. U idealnim vremenskim uslovima silueta Palagruže se uočava na udaljenosti od desetak nautičkih milja, ali najčešće arhipelag izranja iz sumaglice tek na par milja udaljenosti.

Vetrovi u akvatoriju Palagruže snažnog su intenziteta, i tokom dana često menjaju smjer. Na Palagruži je veliki broj vetrovitih dana u godini. Nakon juga, mrtvo more traje danima, a kada  nevreme dođe sa zapada snaga vetra i mora je izuzetna.  Plovidba po mirnom moru, uz obale ostrva Visa bitno se menja dvadesetak milja dalje, gde su talasi od mrtvog mora učestali. U predvečerje, kada  se more obično smiruje, na Palagruži vetar često samo promeni smer, a more pojača…

O rizicima plovidbe i strahovima tokom plovidbe prema Palagruži prestaje se razmišljati u trenutku kada se u ranojutarnjoj izmaglici uoče obrisi mističnog arhipelaga. Sure, strme litice severozapadnog dela Velike Palagruže kriju u svojim nedrima uvalu Stara Vlaka. U ovoj uvali je 1905. godine bilo izgrađeno malo pristanište koje je more kasnijih godina podlokalo i potpuno uništilo. 1912. godine na istom mestu je izgrađen zaštitni zid radi postavljanja marografa. Ostatke zida je raznelo veliko nevreme u januaru 2004. godine. Isto nevreme je raznelo i malo žalo, kao i teške čelične limove, ostatke albanske koče. Ta koča se tu nasukala početkom devedesetih godina XX veka. Veliko nevreme, koje je došlo sa zapada, nezapamćenom se snagom spustilo na Palagruški arhipelag. Ni danas, najstariji službujući svetioničar na Palagruži, Nikola Žuvela, ne pamti takvo nevreme na Jadranu.

Najveći ostrvo u arhipelagu, Velika Palagruža, dugo je 1400 m, široko 300 m, a na najvišem delu visoko 90 m. Po obodu ostrva vodi uska planinarska staza, a pristup moru je moguć na području plaže Velo Žalo na južnoj obali ostrva. Puteljak koji je vodio do Stare Vlake danas je urušen.

Neobičan, kameni rt koji sa severa zaklanja uvalu Stara Vlaka karakterističan je po monumentalnim kamenim gromadama nad morem i u podmorju. Od Stare Vlake u smeru zapada pružaju se strme litice (klifovi), sve do najzapadnijeg rta ostrva, nedaleko od koga se nalaze hridi Volići i Pupak. Ove hridi, sa zapadnim rtom ostrva spaja podmorski greben dužine stotinak metara, a dubina u prolazu varira od 5 do 8 m. Akvatorij hridi Volića,karakterišu snažne morske struje, o čemu treba voditi računa prilikom sidrenja na ovom području. U kasno leto i jesen tu se sreću gof i palamide, dok love ušate i iglice. Retki strmi podmorski zidovi sporadično su obrasli algama cvetnicama, koje  se spuštaju prema dubini i živopisnim podmorskim odronima. Šarag, pic, fratar i kantar česte su vrste riba koje se susreću oko ovih kamenih gomila, ali se već na pojavu ronioca zavlače u duboke kamene lavirinte. Šuljanjem uz hridi može se naići na salpe pod obalom, a sa južne strane hridi uz dno se drže jata trlja kamenjarki. Živopisne crvenkaste ribe poseban su ukras palagruškog podmorja. U prolazu koji deli Voliće od zapadnog rta Velike Palagruže moguće je susresti hitrog zubaca i tromu kirnju. Bogatstvo planktonske mase privlači velika jata ušata, modraka, bukvi i gira. Morsko dno je ispresecano manjim odronima i oštrim hridima. U kasno proleće nedorasli primerci zubaca roniocu prilaze blizu, a posebno je upečatljiv prizor kada te prekrasne ribe hitro proganjaju jata manjih riba. Kirnja će, prilagođena bojom tela morskom dnu, mirno vrebati dok joj plen ne dopliva direktno pred usta. Staništa kirnji su u podmorskim pećinama na većim dubinama, sa severne strane prolaza, a na pliće predele dolaze u potrazi za hranom.

Jugozapadne litice Velike Palagruže strme su i slične onima na severozapadnom delu. Ovde u svojim nedrima kriju malo žalo, na kome se nekada odmarala sredozemna medvedica. Pod živopisnom obalom mnoštvo je odrona, koje dublje menja ljušturasto dno sa uskim procepima. Uz ivicu obale, po plićacima, zadržavaju se jata salpi, picevi i fratri. Krajem leta tu se susreću i retki cipli bataši. Dalje od obale, u uskim i dubokim horizontalnim usecima, kriju se mnoge vrste riba i nedorasli jastozi. Manji primerci komarči mogu se susresti kako leže uz dno, a trlje kamenjarke se skrivaju po procepima. Ovo područje završava istaknutim hridinastim rubom na peščanom dnu. Uz rub se susreću male sipe i listovi, a na proleće se može naići i na romba. Tu su i trlje blatarice,  koje često dele životni prostor sa malim jastozima na rubu peščane pustinje. Tokom popodneva pred dubokim procepima se uočavaju i senke kavali, koje hitro nestaju na pojavu ronioca.

U širem akvatoriju Palagruže mnoštvo je velikih morskih predatora i morske divljači (morski golubovi, raže, ugori, drhtulje, morske mačke i drugo). Sve te ribe se tokom dana zadržavaju u dubljim predelima, a kako se približava veče dolaze na pliće pozicije zatvarajući obruč za svoj noćni lov. Tada fratri, šargi, pici, trlje i jata drugih manjih riba traže zaklone bliže obali, nastojeći preživeti još jednu noć na otvorenom moru.

Ploveći dalje u smeru istoka stiže se pred Velo Žalo, jednu od najlepših šljunkovitih plaža na Jadranu. Morem oblikovano, sedefasto kamenje posebno je i jedinstveno. Pred  Velim žalom dno je stenovito, sigurno za sidrenje, osim kada duvaju južni vetrovi, kada je potrebno sidriti u zavetrini severne obale ostrva. Jugo duva sa izuzetnom snagom, a talasi udaraju sve do vrha žala, pa tada svetioničari barku podižu pod samu liticu. Početkom devedesetih godina XX veka snažno jugo je razbilo na hridima jednu jedrilicu, a skiper je smrtno nastradao. Ostaci jarbola i delovi oplate se i danas mogu pronaći zaglavljeni pod stijenama u plićaku, na istočnom kraju plaže. Na najlepšem delu plaže, tamo gde je žalo najsitnije i najfinije, pod liticom se uočava gomila urušenih stena. Ta je gomila po predanju neoznačeni grob male hvarske ribarske družine. Nesreća se dogodila početkom XX veka, kada su nesrećni ribari pred nadolazeće nevreme brod izvukli na žalo, okrenuli ga i zavukli se pod njega. Tokom olujne noći odronilo se kamenje sa litice…

Erozija tla je na Velikoj Palagruži kontinuiran proces, koji preti da u dalekoj budućnosti izbriše ostrvo sa nautičke karte. O eroziji posebno treba voditi računa kada se pešači po uskoj stazi na obodu ostrva. Pod nogama se stalno odronjava kamenje. Postoji i razmišljanje da Palagruža raste. Tu tvrdnju pokušava dokazati jedan talijanski geolog, mada još ništa nije  naučno potvrđeno ni službeno objavljeno. U svakom slučaju, Palagruža je geološki najstarije jadransko ostrvo, nekada jedino…

Tokom stabilnog i lepog vremena sidrenje pred Velim Žalom je sigurno, a i noći su tada mirne. U letnjem periodu, kada je dozvoljen lov na jastoge, pred žalom sidri i po desetak ribarskih brodova. Sa prvim danima septembra ribari napuštaju Palagružu, a postepeno sa nje odlaze i kolonije galebova. Palagruža i Velo Žalo tada tonu u grobnu tišinu.

Ploveći dalje uz Veliku Palagružu, u smeru istoka, stiže se do prolaza koji razdvaja Veliku i Malu Palagružu. Pred Ždrilcem se prostiru šupljikavi podmorski grebeni u kojima se kriju  tabinje i male škarpine. U procepima su najupečatljivije male crvene jere, koje su jedan od najlepših ukrasa palagruškog podmorja. Ždrilac je na najplićem delu dubok svega pet metara. Konfiguracija podmorja ukazuje da su nekada Mala i Velika Palagruža predstavljale jedinstveni kopneni niz. I u Ždrilcu su morske struje snažne, a podmorski život buja. Česti su zubatac i kantar, mogu se sresti manji primerci kirnje i učestale šarge, piceve i jata salpi. Na proleće se tu zadržavaju velika jata lokardi, a u kasno leto i na jesen jata ušata, nedoraslih gofova – feluna, a ponekad i škaram – vrsta jadranske barakude. Južno pred Ždrilcem na poziciji hridi Gaće, morsko dno ponire strmije. I tu je prošarano velikim kamenim gromadama sa procepima gusto obraslim podmorskom vegetacijom. Zbog nedostatka svetla u mračnoj unutrašnjosti, zidovi su potpuno goli. Po tim grotama se kriju velike tabinje, dok uz njihove spoljne ivice plivaju šargi i kantari. Na većim dubinama, česta je škarpina, a moguć je i susret sa kirnjom koja tu redovno menja pozicije. Severozapadni deo Ždrilca,  uz obalu Velike Palagruže, nastanjuju trlje, fratri i poneki šarag. Tu je na dubini od petnaestak metara neobičan podmorski greben koji svojim oblikom nalikuje onima u Tihom okeanu.

Podmorje severoistočne strane Velike Palagruže manje je atraktivno svojom konfiguracijom, a dubine u blizini obale su veće. Od Stare Vlake do krajnjeg severoistočnog rta ostrva, sa izuzetkom ponekog grebena koji se uzdiže sa morskog dna neposredno u blizini obale, dno strmo ponire prema modrim dubinama. U podmorskim liticama se može naići na tabinju i veliku murinu, koja je zahvalan objekt za fotografisanje. Podmorske zidove na većim dubinama krase šume gorgonija i divljih spužvi vrlo neobičnih oblika.

Mala Palagruža poznata je po podvodnoj pećini, Stara Medvidina, u kojoj je nekada boravila sredozemna medvedica. Pećina se nalazi sa istočne strane ostrva, severno od malog žala. Nedaleko  od pećine je atraktivan podmorski greben oko koga se redovno zadržava svakovrsna riba. Podmorje Male Palagruže, iako siromašnije, ponekad takođe zna roniocu prirediti prijatna iznenađenja.  Stene na morskom dnu su retke, ali se uz one veće redovno susreće riba. U popodnevnim satima se i po plićacima susreće murina, a predveče i škarpina. Severno od Male Palagruže, osamdesetak metara od obale pod morem su dva kupasta podmorska grebena koji se sa morskog dna izdižu desetak metara prema površini. Oko njih se uvek zadržavaju jata manjih riba tako da  fotografisanje na ovoj poziciji često rezultira predivnim kadrovima.

Južno pred Malom Palagružom iz mora viri hrid Baba uz koju je vezana još jedna tužna priča sa  Palagruže. Krajem devedesetih godina XX veka tu je nesrećno nastradao mladi podvodni ribolovac sa Korčule. Ovaj greben u razdoblju oseke izviruje pedesetak santimetara iznad morske površine. Pod morem se poput kamenog cveta širi u svim pravcima stvarajući neobičnu kamenu čipku. Oko hridi Baba dno se na zapadnom delu blago spušta. Tu se zadržavaju velika jata ušata. Ukoliko se hridi približite plivajući od Palagruže Male, u morskoj peni se može iznenaditi šarga i cipla. U blizini se često zadržavaju gof i palamide. Zubaci i kantari su na ovoj poziciji također redovna  pojava.

Na Malu Palagružu se sa istočne strane nastavlja Kamik od Oštra, odvojen tek uskim kamenim prolazom. Istočni rt Kamika od Oštra pruža se u smeru najudaljenijeg ostrvca arhipelaga, Galijole. Rt se u podmorju nastavlja većim grebenom oko koga buja podmorski život.

Severno od Male Palagruže nalazi se Kamik od Tramuntane. U podmorju se jugozapadno od njega prostire zaravan na dubini od 12 do 15 m. Prošarana retkim stenama na dnu, zaravan je karakteristična  po raznolikim ribama koje se tu susreću. Na platou dominiraju četiri veća grebena. U kamenim korama koje ih okružuju u jesen se može naići na škarpinu, a u ranim jutarnjim satima se redovito susreće mnoštvo male ribe. Levo od ove pozicije morsko dno se blago spušta prema većoj dubini. Na podmorskom pragu je velika pećina duboka desetak metara, čiji je nadsvođeni prostor visine pet metara.

Istočno od pećine se uzdiže zid Kamika od Tramuntane koji ponire prema peščanom dnu. Zid je prošaran kamenim korama i lavirintima u kojima plivaju šargi i fratri. U donjim delovima zida se susreću kavale, a sa spoljne strane su kantari. Kada se taj podvodni zid obiđe i krene se severnom obalom Kamika od Tramuntane učestale su tabinje i veliki picevi. Tim smerom se stiže do istočnog rta ostrvca od koga se dvadesetak metara dalje nalazi hrid Pupak od Tramuntane. Morsko dno je tu prošarano grebenima među kojima se susreću škarpine, vrane i škarpuni. Velike kirnje, koje često love na ovoj poziciji, zadržavaju se na većim dubinama. Pravo je majstorstvo pokušati im se približiti i taj trenutak ovekovečiti fotografijom.

Tri milje istočno od Male Palagruže nalazi se najudaljenije ostrvce arhipelaga, Galijola. U tom smeru se pruža i podmorski greben uzduž koga se zadržavaju kirnje i zubaci, a na strmim zidovima dremaju škarpine. Ostrvce Galijola je najistureniji deo hrvatskog kopna i predstavlja jugoistočnu granicu Palagruškog arhipelaga. Galijola je duga stotinak metara, a visoka desetak metara. Zimi je redovno ispiraju morski talasi. U neposrednoj blizini se  nalaze dva plićaka ispod same morske površine, pa je potreban poseban oprez u plovidbi. Plićaci se nalaze severozapadno i istočno od Galijole. Kamenito dno oko ovih plićaka karakteristično je sa mnoštvom procepa i grota, a podmorska flora ga ulepšava na poseban način.

Severozapadno od Galijole je plićak Bačva,  a dvestotinak metara istočno plićak Pupak. Mnoštvo brodoloma se desilo u akvatoriju Palagruškog arhipelaga, a najviše ostataka brodoloma je upravo na grebenima Galijole. Tu su izvađena i dva bronzana topa 1988. godine. Kod Galijole je u nevremenu stradao i  veliki engleski trgovački brod 1815. godine.

Istorija Palagruškog arhipelaga ostala je zapisana na površini i u podmorju. Prema arheološkim nalazima može se zaključiti da je Palagruža nakon ranog neolita bila retko posećivana sledećih 2.500 godina. Iz perioda od 2500. do 1800. godine p.n.e. na ostrvu su pronađeni ostaci keramičkog posuđa, pehara i lonaca. Prva istraživanja, u doba Austro-Ugarske, ostala su zabeležena po brojnim nalazima kremenih alatki. Poslednja istraživanja, sredinom devedesetih godina XX veka rezultirala su nalazima sitnih kremenih predmeta – strelica i sečiva. Količina nađenih kremenih sečiva i strelica ukazuje da proizvodnja nije bila namenjena samo lokalnoj upotrebi na Palagruži, već su očito tu povremeno boravili majstori koji su izrađivali alatke i odnosili ih u druge krajeve radi razmene. Još neki nalazi upućuju da su na Palagruži periodično boravili stanovnici drugih područja Mediterana. Pronađeni su i delovi sečiva od obsidijana, čija je hemijska analiza pokazala da su poreklom sa Lipara – vulkanskih ostrva uz severnu obalu Sicilije. Poseban nalaz iz toga doba je i kameni štitnik koji su strelci stavljali oko ručnog zgloba radi lakšeg odapinjanja strela.

Stare grčke legende pričaju kako je Diomed gonjen osvetom Afrodite, boginje ljubavi koju je slučajno ranio pod Trojom, otplovio u Jadran. Napisi navode da je Diomed sahranjen na jednom ostrvu u Jadranu, gde je bio poštovan kao bog i da mu je tamo bilo izgrađeno i svetilište. U tim  zapisima se ne spominje gde se tačno nalazilo Diomedovo ostrvo. Istraživanja arheološke ekspedicije iz Splita pokazala su da bi upravo Palagruža mogla biti Diomedovo ostrvo. Doprinos toj hipotezi je i nalaz dela plitke čaše iz V veka p.n.e na kome je urezano ime Diomeda na grčkom alfabetu. Kasnija istraživanja na Palagruži otkrila su još nekoliko sličnih nalaza sa delovima imena Diomed. Svi arheološki nalazi na Palagruži potvrđuju rimsku prisutnost od početaka do propasti carstva. Rimljani su na Palagruži gradili građevine sa podovima ukrašenima mozaicima i mramornim zidovima. Pretpostavlja se da je postojalo i svetilište. Pronađeni su i bronzani novčići  iz razdoblja od 324. do 361. godine. U auli svetionika danas je stalna postavka male arheološke izložbe, koju je uredio Vedran Riss jedan od bivših svetioničara Palagruže.

Prema nalazima se pretpostavlja da su na Velikoj Palagruži postojale i dve crkve sv. Mihovila. Jedna je bila starija i manja, i nakon što su početkom XVIII veka ribari izgradili novu, stara je služila kao skladište petroleja za potrebe svetionika. Ove crkve nalazile su se na brežuljku Mihovil, do koga vodi uređena staza od Veloga Žala.

Mnoštvo je arheoloških ostataka pronađeno i u palagruškom podmorju. Tako su pod morem, kod Male Palagruže pronađeni ostaci keramičkih posuda i olovno sidro sa rimskog broda.

Crkveni izvori beleže kako je na Čistu sredu 9. marta 1177. godine na Palagruži boravio i papa Alexandar III. Putujući sa svojom pomorskom flotom od deset galija, bio je zadivljen lepotom arhipelaga i poželeo je da se tu zaustavi. Papi je poslužena večera na proplanku Male Palagruže, koja se od tada naziva Papina njiva. Do ove zaravni vode prirodne kamene stepenice u litici iznad  šljunkovit plaže Male Palagruže.

Svetionik Palagruža sagrađen je 1875. godine i najveći je takav objekt na istočnoj strani Jadrana. Projekat svetionika je delo Richarda Hanischa. Radove je izvodio predutzetnik Ante Topić iz Visa, a izgradnju je nadgledao Vicko Marinković iz Komiže. Svetionik je gradilo stotinak radnika nepune dve godine. Tada su prokrčeni i današnji puteljci i staze od Velog Žala i Stare Vlake. Za potrebe izgradnje se otvorio i kamenolom odakle se vadio kamen za temelje i prizemlje zgrade. Palagruški kamen je bio suviše tvrd, pa se zbog šteta na alatu naručio kamen iz bračkih kamenoloma.

Svetioničarska zgrada se sastoji od prostranog prizemlja i sprata površine 400 m². Vrh svetioničarske kule je na 109,70 m nadmorske visine. Svetionik poseduje vlastitu cisternu, ali se voda oduvek dovozila brodovima sa kopna jer su padavine na Palagruži retke. Svetionik je prvi put zasvetlio 20.09.1876. godine. Svetlo Palagruže vidi se tokom vedrih noći sa udaljenosti od 25 nautičkih milja. Svetioničarske porodice koje su nekada boravile na Palagruži brojale su i po dvadeset stanovnika. Na ostrvu su postojali uređeni vrtovi u kojima su uspevale artičoke, salata, bob, kupus i vinova loza – Palagruzonka, sorta belog sitnog grožđa. Ovu vrstu vinove loze nikada nije napala bolest filoksera. Kada je bolest poharala vinograde u Dalmaciji, Komižani su sa palagruškom lozom zasadili nove vinograde.

1914. godine u Jadran je uplovila francuska flota. Svetionik je tada bio ugašen, a svetioničari su se sa porodicama skrivali u pećinama pod liticom. Kada su se Francuzi iskrcali, na ostrvu nisu našli nikoga, pa su nasilno otvorili zgradu svetionika i oštetili su mehanizam svetionika. Nakon njihovog odlaska na Palagružu je doplovio austrijski brod koji je demontirao i odneo glavne fokuse svetionika i evakuirao žene i decu svetioničara. Za vreme Prvog svetskog rata, na Veliku Gospu 1915. godine, austrijska mornarica je bombardovala Palagružu verujući da se tamo iskrcala italijanska vojska. U granatiranju je uništena crkva sv. Mihovila. Nova granatiranja istog leta delom su razorila i svetionik sa pomoćnim zgradama i cisternom. Rapalskim ugovorom iz 1920. godine Palagruža je dodeljena Italiji, koja je 1923. godine obnovila svetionik. Razrušeni ostaci crkve kasnije su služili kao privremeno sklonište ribarima. Između dva svetska rata u ruševinama crkve je došlo do eksplozije zaostale granate koja je ostatke crkve potpuno sravnila sa zemljom.

U Aprilskom ratu 1941. godine italijanska mornarica je na Palagruži postavila izviđačku stanicu. Nakon pada Italije posada je uklonjena i odneti su uređaji za održavanje veze.

25. maja 1944. godine partizanska mornarica je uputila na ostrvo dva naoružana broda sa kojih se iskrcao deo posade i ostao je na ostrvu.

Uz Palagružu su vezane i komiške ribarske regate. Komižani su svojim falkušama, brodovima savršenih svojstava, brzim i laganim na jedra i vesla, a dovoljno velikim za prevoz ulova do Komiže, organizovano odlazili u ribarenja na Palagružu. Regate su se održavale tokom letnjih meseci, a lovile su se srdele i jastozi. Posadu svake gajete činilo je pet muškaraca. U situacijama povoljnih vetrova gajete su stizale do Palagruže za šest sati. Nakon regatavanja pobednici su zauzimali najbolja mjesta na  Velom Žalu ili na plaži Male Palagruže. Riba se solila i slagala u barile, a jastozi čuvali u jastožerama, u moru pred plažom. Nakon dve do tri nedelje ribarenja vraćalo se put Komiže, na vesla ili na jedra, zavisno o meteorološkim uslovima. U ovim regatama učestvovalo je i do stotinak falkuša.

Palagruža, nakon što se dobro upozna, ostavlja utisak nekog drevnog, ugaslog vulkana, izraslog na spletovima podvodnih planina ispresecanim lavirintom podvodnih pećina. Vreme provedeno u ovom čarobnom arhipelagu jako brzo prolazi. Na svakom odlasku sa Palagruže, dok sunce nestaje na granici koja spaja nebo sa morem, a zapadni horizont se crveni jarkim nijansama, telo prožima veličanstveni doživljaj. Prava kruna onoga što se oseća je nepregledna zvezdana čipka koja nakon zalaska sunca prekrije nebo. Nije li upravo pod utiskom takvih slika Palagruži, Diomedovom ostrvu, i dat naziv Ostrvo među zvezdama?