Površina: 2,26 ha

Dužina obale: 715 m

Koeficijent razuđenosti: 1,34

Najviši vrh:  (97 m)

Broj stanovnika: –

Jabuka je ostrvo eruptivnog porekla, udaljeno oko 50 km od Komiže na Visu u pravcu zapad-severozapad. Kako se u njegovom crnom vulkanskom stenju nalazi magnetit, čim se brod približi ostrvu, magnetska igla kompasa “poludi” pa inače korisna navigaciona sprava postaje suvišna.

Međutim, brodovi su u ovim vodama vrlo retki jer se ostrvo nalazi daleko od svih morskih puteva i izvan plovnih ruta, pa ga posećuju samo oni kojima je ostrvo cilj i razlog putovanja.

Jabuka gotovo da i nije ostrvo: nema obale prikladne za pristajanje ni uvale koja bi bila sigurna zaštita od vetrova, velika strmina ne dozvoljava izgradnju bilo kakvog objekta, more u okolini je vrlo duboko i gotovo da nema mogućnosti sidrenja, a stene su glatke i bez prirodnih izbočina za koje bi se brod mogao vezati. Jabuka je zapravo strma, mestimično okomita, 97 metara visoka litica piramidalnog oblika, gola, surova i gotovo potpuno nepristupačna osim na malom području sa jugozapadne strane, ali i to samo kada je mirno more što baš i nije čest slučaj.

Smeštena u zoni najdubljeg mora, usamljena i udaljena od ostalih ostrva i kanala, Jabuka je izložena svim vetrovima, a kako na pučini čak i najslabiji vetrovi dižu visoke talase, potrebno je mnogo znanja i sreće da bi se pristalo.

Područje oko Jabuke, poznato kao Jabučka kotlina, prirodno je mrestilište riba i ostalih vrsta: oslića, škampi, belog muzgavca, liganja, grdobine i slično. Surovost njegove klime podnose endemski crni gušter i biljni strogo zaštičeni endemi – jabučka zečina i žlezdasta zečina. Do pre pedesetak godina na Jabuci je rastao i endemski karanfil koji je nažalost istrebljen.

U vreme brodova na vesla i jedra samo su se najsmjeliji ribari neustrašivog duha i velikog samopouzdanja usudili da se upute do Jabuke, a nužda da prehrane porodicu ulovom dobre i velike ribe i cenjenih jastoga, bila je jednaka njihovoj snazi i izdržljivosti. Ostrvo koje čak leti tokom lepog vremena i mirnog mora predstavlja prizor vredan divljenja i straha istovremeno, zimi u vreme bure i velikih talasa postaje po život opasna pustolovina i mesto preživljavanja.

1958. godine Jabuka je proglašena geološkim spomenikom prirode.

JABUKA, VULKANSKI MONOLIT

Kada se priča sa zaljubljenicima u jadranske pučine, reći će da je Palagruža prekrasna, ali da je Jabuka posebna. Usamljena vulkanska hrid, izgubljena na pučini, pravi je izazov, naravno samo u situaciji kada se može pouzdati u stabilne vremenske prilike i dugoročnu vremensku prognozu. Jabuka, izgubljena u bespuću pučine, deluje kao da je iz nekog mističnog, vanzemaljskog sveta. Neobičan, tamni, monolit stalno bičuje vetar prisiljavajući čoveka da se tu duboko pokloni snazi prirode. Jabuka je udaljena granica na kojoj posetioca obuzima poseban osećaj, a radost i bol gube svoj smisao.

Jabuka je od Sveca udaljena nešto manje od 14 nautičkih milja. Iz daljine, onako visoka i strma, zastrašujućih tamnih kontura, ostavlja utisak kakvog nebeskog monolita koji se svom silinom zabio u Jadransko more. Svuda oko Jabuke oseća se neka posebna mistika, pa je i galebovi često izbegavaju. Jabuka podsjeća na strah od nepoznatog i biblijske prizore kada je svet nastajao iz ognja i svetlosti. I boja mora oko Jabuke izrazito je tamna, gotovo crna, pojačavajući osećaj zlokobnosti koja se oseća u vazduhu.

Morske struje oko Jabuke su snažne, hirovite i ponekad nepredvidive, a mrtvo more s teškim talasima svakodnevna je pojava, čak i kada je u akvatoriju Visa more mirno. Ni iznenadne promene vremena sa olujama nisu retkost.

Jabuka, promatrana iz blizine, nalikuje gromadi granita i priviđenju iz nekog filma strave. Surova je i teško pristupačna, a njeno se kamenje često odronjava niz strme litice, pa se svuda po njenom rubu vide znaci čestih odrona kao opomena svima koji se odluče na penjanje do vrha (ekipe geodeta bilo je potrebno oko 1,5 sat za uspon na vrh). Ribari pričaju da magnetit u stenama Jabuke stvara smetnje radio-talasima. Kada se približava nevreme, preporučljivo je pomeriti se od ostrva, jer po pričama ribara njene stene kao da privlače gromove.

Sa severoistočne strane podmorski deo ponire nešto blaže u odnosu na konfiguraciju nadvodnog dela. Tu se pruža pliće područje na kome je tokom stabilnog vremena moguće sidrenje. Severozapadne i južne obale Jabuke poniru strmim podmorskim zidovima u tamni, zastrašujući morski bezdan. Tanki jugoistočni rt ostrva deli pliću stranu hridi od strmog podmorskog zida sa njene južne strane, kao da kaže dovde i dalje ne! Boje mora oko Jabuke prelivaju se od srebrne na istočnom delu, preko tamno plave do olovno sive pod severozapadnom obalom.

Ostrvce je dugačko 250 m, a na svom najširem delu ima stotinak metara. Neobičnim kupastim oblikom i strminama ostavlja utisak kao da je znatno uži.

Klisure Jabuke su strme, pogotovo na njenoj zapadnoj strani, gde se zid pod uglom od 90 stepeni izdiže do najvišeg vrha hridi. Sa južne strane nad morem štrče neobične isturene hridi koje stvaraju specifične kamene koridore. Na severozapadnom rtu Jabuke moguće se iskrcati iz čamca, i odatle se može penjati u pravcu istoka, a dolaskom nad jugoistočni rt severnim obodom uski puteljak vodi do vrha na 97 m nadmorske visine. To je najlakši  put, ukoliko se želi osvojiti vrh Jabuke.

Ostrvo Jabuka najviši je deo Jabučke kotline, jednog od ribom najbogatijih područja u Jadranu. Moguće je u ovome akvatoriju sresti gotovo sve vrste riba koje stalno ili povremeno borave u Jadranskom moru. Krajem maja 2003. godine na 1,5 milju od ostrva ulovljen je kapitalni primerak belog morskog psa, dugačkog 6 m i težine dve tone.

Prvo iznenađenje prilikom zarona pod morsku površinu su neobične tamne i glatke vulkanske stene ostrva koje su pod površinom potpuno gole. Morsko dno na severoistočnoj strani Jabuke stepenasto ponire, tako da su veće dubine tek na udaljenosti pedesetak metara od ostrva. Dublje se nalazi podmorski prag, nakon koga se morsko dno stepenasto i strmo ruši do peščanih padina na dnu Jabučke kotline, na 250 m dubine. Nad podmorskim pragovima često se u proljeće, leto i jesen zadržavaju jata velikih kantara, a uz pragove su picevi i fratri. Radi se o izuzetno velikim primercima, tako da nisu retkost kantari teži od dva kilograma i fratri od kilograma.

Zapadna obala Jabuke je njen najstrmiji deo. Glatke tamne stene se strmo ruše u morsku dubinu. Pod ovom tamnom liticom leti i u proleće često se susreću nedorasli gofovi, koji bez straha prilaze čak i objektivu kamere. Jugozapadni rt ostrva strmo ponire do podmorskog platoa koji se nalazi na dubini od tridesetak metara. Nad ovim platoom čest je šarag, a iz podmorskog zida pod njim s vremena na vreme izviruje znatiželjna murina. U proleće se u plavetnilu mogu videti velika jata lokardi i palamide koje se ustremljuju za njima.

Južna obala Jabuke strmo ponire prema podmorskom ponoru, a na retkim izbočinama na stenama  leže manji primerci škarpina, a nešto dublje vrebaju ugori. Na stenama pod samom morskom površinom su kolonije lupara. Južni vetrovi razvijaju izuzetno visoke talase, koji se o stene Jabuke razbijaju i osam metara visoko. Kod snažnog juga najimpresivnija pojava je nešto što ribari nazivaju ribarski vodoskok. Ova prirodna pojava rezultat je sabijanja mora u prostranom podmorskom plićaku na kome se veliki talasi pri svom poniranju i ponovnom penjanju raspršuju u ogromni mlaz koji stvara iluziju vodoskoka. Vodopad deluje nekako avetinjski, kao da oživljava sudbine svih onih koji se nikada nisu vratili iz ribarenja sa Jabuke.

Podmorska flora sa južne strane Jabuke uspeva tek par metara pod površinom, a dublji deo podmorskog zida gusto je obrastao morskim algama, među kojima dominiraju žute i crvene gorgonije.

Sa južne i zapadne strane Jabuke desetak metara od obale dubine su šezdesetak i više metara. Na nekim delovima kamene litice završavaju neobičnim, strmim peščanim padinama.

Jabuka je, na žalost, postala i plava grobnica nekim ribarima, koji se nikada više nisu vratili kući. More je u akvatoriju Jabuke redovno je uzimalo danak.

Stene Jabuke su od crnog dijabaza sa visokim procentom magnetita, što je razlog odstupanju brodskog kompasa. U akvatoriju Jabuke brodovi se susreću retko, sa izuzetkom ponekog većeg ribarskog broda na horizontu. Ostrvo je daleko od plovnih koridora, tako da na njemu nikada nije bio postavljen svetionik.

Prema retkim zabeleženim događajima koji su se desili u akvatoriju Jabuke zna se da se na ostrvo  iskrcavalo samo u slučaju neposredne životne opasnosti. Jedna od  priča je kako su u septembru 1911. godine dvojica ribara iz Komiže dan i po boravili u napola potopljenom čamcu. Veslali su i izbacivali more koje je prodiralo u brod u neposrednoj blizini Jabuke. Nisu se hteli iskrcati na obalu. Nakon 36 sati brodolomci su bili spašeni. Da su odlučili da napuste čamac i popnu se na Jabuku, morske struje bi odvukle čamac, a pitanje je bi li ih iko uočio gore, na  steni.

U toplijim periodima godine, kada duvaju vetrovi iz zapadnih smerova, Jabuka je iz daljine teže uočljiva u morskoj izmaglici, kao i tokom letnjih bonaca dok more isparava. Ponekad ju je teško uočiti i na udaljenosti od jedne milje. No postoje neki prirodni zvuci, kada se plovi na jedra, koji odaju njenu poziciju i u mrkloj noći. Učestala pojava u akvatoriju Jabuke je mrtvo more, koje stvara zaglušujući huk talasa koji se lome na visokim hridima. Retki galebovi koji se gnezde na vrhovima Jabuke osete približavanje čamca, i uz glasno i preteće kliktanje uzleću i kruže nad njom u visini.

12. februara 1999. godine Jabuka se zabelela od snega koji je padao tokom noći i prekrio ostrvce sve do mora. Ribari koji su se toga dana našli na moru nisu mogli verovati svojim očima.

Na Jabuci je pristajanje brodom uz obalu moguće samo tokom retkih dana bez vetra, kada je more mirno. Manjim brodom tokom stabilnog vremena moguće se usidriti sa severne strane, blizu severozapadnog rta. Na zapadnoj litici Jabuke ribari su betonirali metalnu bitvu (kolonu) za koju se može privezati brod kada je pravac morske struje istok-zapad. I na južnoj obali postoje dva privezišta,  gde se može privezati po jutarnjem burinu, kada je morska struja pravca sjever-jug.

Visoko na stenama Jabuke katranom su nacrtana četiri krsta, uspomena na nesrećno stradale ribare sa Žirja. U situaciji kada bi iznenada zaduvala orkanska bura ribari koji bi se zatekli u akvatoriju Jabuke brod bi privezali u maloj zavetrini sa južne strane ostrva, i  penjali se do zakloništa, koje se nalazi ispod vrhova južnih litica. Hitro bi se iskrcavale stvari iz broda, proveravali konopci kojima je brod privezan za bitve, i sakrivalo se u jedinoj, uskoj pećini na Jabuci. Dok se strepilo hoće li konopci kojima je brod bio vezan izdržati, čekalo se da bura oslabi. Tokom pustih noći stražarilo se na smenu i rasterivali su se pacovi čija je kolonija izuzetno brojna. Po pričama ribara, pacovi sa Jabuke za hranom zalaze i u plićak sa severne strane ostrva.

Od  životinjskih vrsta na Jabuci se osim pacova susreće i endemski crni gušter. Od retkih biljnih vrsta održale su se dve endemska biljke – jabučka i fridrikova zečina, a u proleće se ostrvo na gornjim delovima prošara neobičnim koloritom divlje deteline i poljskog cveća. Do polovine XX veka na Jabuci je uspevao i divlji, endemski karanfil. Saski kralj Fridrih August II, strastveni botaničar, na svom prvom putovanju Jadranom iskrcao se 1838. godine na Jabuci. Tada je među stenama uočio prekrasni ružičasti karanfil koji je, na žalost, danas potpuno iskorenjen. Karanfil su mladi ribari brali i nosili voljenoj devojci kao znak ljubavi. Karanfil sa Jabuke bio je neobičan i prekrasan možda baš zbog činjenice što je uspevao na pragu tamnog sveta smrti, kao da ga je priroda stvorila samo radi poslednjeg pogleda. Otkako su karanfili nestali osiromašili su i ribarski ulovi oko Jabuke. Ono isto more, gde su se nekada redovito lovili jastozi teži od kilograma, kapitalne škarpine, kirnje i zubaci, danas je manje izdašno.

Uprkos svemu život u podmorju Jabuke i danas buja. Neposredno uz ostrvo, pod strmim liticama se susreću veliki ugori, murine i tabinje, a brojna su i jata kantara. Zapadno od Jabuke nalazi se podmorski plićak, samo desetak metara pod morskom površinom. U ovom plićaku se i danas susreću različite vrste plemenite ribe, od zubaca i komarče, šarga, fratra, pagara, pica do velikih predatora kirnje, gofa, palamide, a ni tuna nije retka. Morski golubovi i viže žutulje love po okolnom plavetnilu, a iz procepa podmorskog zida vrebaju murine i ugori. Moguć je susret s modruljem, i nešto ređe sa morskom lisicom. Ribom je najbogatiji strmi podmorski zid sa južne strane, koji se ruši 180 m u duboki ponor. Na retkim kamenim izbočinama lenjo dremaju velike škarpine, a na većim dubinama su naseobine crvenog jadranskog korala.

Uprkos negostoljubivom izgledu i tajanstvenom akvatoriju u kome more poprima čudnu, crno-modru boju, Jabuka zrači magičnom privlačnošću. Kao da onaj magnetit iz crnih stena usmerava kormila brodova prema njoj. Doživljaj divlje lepote Jabuke generiše posebno čulno uzbuđenje, a pogled prema podmorskom bezdanu koji je okružuje nikoga ne može ostaviti hladnokrvnim. U to se svako može uveriti, ukoliko bude u prilici da poseti Jabuku, usamljeni pučinski vulkanski monolit, nad kojim kao da je premalo zvezda, dok mesec prekriva zaslon beskrajnog svemira. Jabuka će, uprkos slici bezdana u dubokom moru, nakon prve posete vezati nekim nevidljivim nitima i o njoj će se često razmišljati u toplini sobe, planirajući sledeći susret sa ovim pučinskim monolitom.