Čukotsko more je deo Severnog ledenog okeana između Čukotskog poluostrva i Aljaske. Na jugu je preko Beringovog moreuza povezano sa Beringovim morem i Tihim okeanom, na zapadu je povezano sa Istočnosibirskim morem preko moreuza Longa, a na istoku je povezano sa Boforovim morem u predelu rta Point Barrow. Ima površinu od oko 595.000 km2 i zapreminu od 45.400 km3. Plovno je samo tokom četiri letnja meseca. 56% Čukotskog mora nije dublje od 50 m, prosečna dubina je 71 m, a najveća dubina je 1.256 metara. Najveća ruska luka u Čukotskom moru je Uelen.
1928. godine tokom hidrografskih posmatranja norveški polarni istraživač Sverdrup je otkrio da se more koje se nalazi između rta Barrow i Vrangelovog ostrva po svojim prirodnim uslovima jako razlikuje od mora između Novosibirskih ostrva i Vrangelovog ostrva, i zbog toga bi trebalo da bude izdvojeno iz sastava Istočnosibirskog mora. Zvanični naziv je utvrđen 1935. godine, a dobilo je po narodu koji naseljava Čukotsko poluostrvo.
Obala je slabo razuđena, a najvažniji zalivi su Koljučinska uvala, Kocebu i uvala Šišmarjova. Na kopnenoj obali ruskog dela Čukotskog mora nalazi se veći broj laguna, koje predstavljaju oko polovine cele obale i protežu se skoro bez prekida od rta Jakan na severozapadu do Koljučinske uvale na jugoistoku (lagune se nalaze neposredno uz obalu mora, odvojene od njega peščanom kosom). Najveće od njih su Kanigtokinmanki, Erokinmanki, Tenkergikinmangki, Ripilgin i Nutevi.
U Čukotsko more se uliva manji broj reka, od kojih je u Rusiji najveća Amguema, dugačka 498 km.
Od oktobra ili novembra pa sve do maja ili juna more je pokriveno ledom. U predelu Beringovog moreuza temperatura vode leti se podiže do 12°C. Pomeranjem prema severu temperatura pada do negativnih vrednosti. Zimi temperatura vode skoro dostiže tačku zamrzavnaja (-1,7°C). Sa povećanjem dubine temperatura vode se smanjuje, ali u istočnom delu mora leti ona ostaje pozitivna dosamog dna. Temperatura vode na površini zimi je 1,8°C, a leti od 4-12°C.
Zimi je karakterističan povećan salinitet (oko 31-33‰) sloja vode ispod leda. Leti se salinitet smanjuje i povećava se od zapada prema istoku od 28‰ do 32‰. Najmanji salinitet je na ušćima reka (3-5‰). Obično se salinitet povećava sa dubinom.
U Čukotskom moru nema mnogo ostrva. Vrangelovo ostrvo predstavlja granicu sa Istočnosibirskim morem, tako da je niže opisano samo šest ostrva, od kojih su najznačajnija Herald i Koljučin.
Kroz akvatoriju mora prolazi datumska granica.
O S T R V O H E R A L D
Ostrvo Herald (Остров Гера́льд) nalazi se 65 km istočno od Vrangelovog ostrva. Od najbliže tačke kopnene Rusije udaljeno je 300 km, a od obale Aljaske 450 km.
Administrativno pripada Čukotskom autonomnom okrugu.
Ostrvo je dugačko 9,6 km, a najveća širina je 3,6 km. Površina ostrva Herald je 11,3 km2.
Ostrvo je izgrađeno od granita i gnajsa (krupnozrna metamorfna stena).
Najviša tačka ostrva je 364 m (pojavljuju se i podaci 372 m i 380 m).
Zajedno sa Vrangelovim ostrvom ulazi u sastav rezervata prirode “Vrangelovo ostrvo”, ali predstavlja samo 0,05% ukupne površine. Od 2004. godine ostrvo je na spisku Svetske baštine UNESCO (u sastavu rezervata prirode).
Klima na ostrrvu je surova. Tokom većeg dela godine nad područjem se premeštaju mase hladnog arktičkog vazduha sa niskim sadržajem vlage i prašine. Leti sa jugoistoka dolazi topliji i vlažniji vazduh sa Tihog okeana. Periodično dolaze suve i jako zagrejane vazdušne mase iz Sibira.
Zima je duga, karakteriše je stalan mraz i jaki severni vetrovi.
Prosečna temperatura u januaru je -21,3°C, a takođe su veoma hladni februar i mart. Dešava se da tokom više nedelja temperatura stalno bude ispod -30°C, a česte su vejavice sa udarima vetra do 40 m/s (144 km/h) i jačim. Leto je hladno, dešavaju se mrazevi i snežne padavine, prosečna temperatura u julu je od +2°C do +2,5°C. Prosečna relativna vlažnost vazduha je oko 88%, a godišnja količina padavina je oko 120 mm.
Polarni dan traje od druge dekade maja do 20. jula, a polarna noć od druge dekade novembra do kraja januara.
Na ostrvu dominira arktička pustinja, ali ima i arktičke tundre. Ornitofauna ostrva Herald je 8-10 puta siromašnija u odnosu na onu na Vrangelovom ostrvu. Zabeležen je prelet ptice iz porodice kulika (ili zujavci). Maksimalan broj morskih kolonijalnih ptica dostiže 20 hiljada pari i doživljava dugogodišnja kolebanja sa periodom od približno 6-8 godina; preovlađuje jedna vrsta njorke.
Svake godine na ostrvu u brlozima boravi do nekoliko desetina belih medveda.
Ostrvo Herald otkrio je 1849. godine engleski moreplovac Henry Kellett, koji je tražio tragove ekspedicije Johna Franklina. Ostrvo je dobilo ime po brigantini (jedrenjaku) “Herald”, na kojoj je plovila ekspedicija.
U septembru 1879. godine severoistočno od ostrva je zarobljen ledom i počeo je da pluta brod “Jeanette” kapetana DeLonga, koji je išao tragom ekspedicije Nordenskiölda. Plovidba DeLonga se završila neuspehom i u potragu za njim krenuo je američki parni kuter “Thomas Corwin”, kojim je komandovao Calvin Hooper. Oni su se 1881. godine iskrcali na ostrvo Heralda i ostavili su zapis. U sastavu te grupe bili američki prirodnjak i etnograf Edward Nelson i još jedan američki prirodnjak i ekolog John Muir. Pošto nisu pronašli tragove nestalih brodova u avgustu su se vratili na Aljasku.
Skica ostrva, koju je nacrtao John Muir 1881. godine i koji je pretpostavio da je oblik ostrva nastao usled delovanja glečera
Potragu je nastavila specijalna ekspedicija vojno-pomorskog departmana SAD na zakupljenom kitolovcu “Rogers”. 24. avgusta 1881. godine pronašli su zapis sa broda “Thomas Corwin” ostavljen 30. jula. Taj zapis su oficiri sa “Rogersa” prepisali, mesto ostavljenog zapisa su obeležili gomilom kamenja, a original su verovatno poneli sa sobom.
U XX veku prvi obilazak ostrva beleži se 1911. godine. Posada ruskog parobroda-ledolomca “Vajgač” iskrcala se na ostrvo i izvršila je snimanje obale.
Jugoistočni deo ostrva
Kanadska ekspedicija na brodu “Karluk” 10. januara 1914. godine severno od Vrangelovog i ostrva Heralda doživela je brodolom, odnosno led je smrskao brod. Takozvana “grupa Andersona” sastavljena od četiri mornara krenula je na Vrangelovo ostrvo, ali je greškom stigla do ostrva Herald. Svi su nastradali, zbog trovanja ili hranom ili ugljen-monoksidom zbog neispravne peći, verovatno iste godine. Tek 1924. godine njihove posmrtne ostatke pronašla je ekspedicija na brodu “German” i odvezla je sa ostrva.
1926. godine Ušakov je postavljen za upravnika Vrangelovog i ostrva Herald. Ekspedicija na ledolomcu “Stavropolj” postavila je na ostrvu spomen ploču i podigla je zastavu SSSR-a. Spomen ploča je obnovljena 1985. godine.
Sledeća ekspedicija na ostrvo Heralda preduzeta je 1935. godine na ledolomcu “Krasin”. Sastavljena je karta ostrva i izvršena su hidrogeografska merenja. Tada su dati osnovni toponimi (zaliv Mikojana i Južni, rt Ostroveršinnij).
Posle II svetskog rata ostrvo je 1954. godine posetio hidrografski brod “Donjec” u cilju vršenja geodetskih merenja. Tom prilikom pronađeni su zapisi sa kitolovca “Rogers” sačinjeni 29. septembra 1881. godine. Iako su zapisi doneti u Lenjingrad 1954. godine, verovatno zbog seobe arhiva Hidrografskog instituta te godine, nalaz je zaboravljen i pronađen je ponovo prilikom sređivanja arhive 1971. godine. U Laboratoratoriji za restauraciju i konzervaciju uspeli da dokument koji je bio skoro potpuno propao zbog vlage i plesni uspeli su da ga skoro u potpunosti rekonstruišu i tekst je mogao da se pročita.
Botanička istraživanja na ostrvu su vršena 1977. godine.
1985. godine izvršena je horizontalno aerosnimanje ostrva, za izučavanje litica i kolonija morskih ptica.
Osamdesetih godina XX veka svakog proleća, kada je to bilo moguće, na ostrvu su se iz aviona vršilo brojanje brloga belog mededa.
Rt Ostroveršinnij
Tokom 1988. godine 41 dan na ostrvu je radila letnja ekspedicija rezervata prirode “Vrangelovo ostrvo”. Ekspedicija je dala imena za dva bezimena vrha na ostrvu, planine Kelletta i Nelsona i unela je to na kartu. Kao dopunu naučnim istraživanjima tražili su, ali nisu pronašli nikakve nove dokaze o boravku na ostrvu “grupe Andersona”.
KOSA DVA PILOTA
Kosa dva pilota (Коса́ Двух Пило́тов) je duga uska peščana kosa, potpuno okružena vodama Čukotskog mora, tako da faktički predstavlja ostrvo. Izdužena je duž obale Čukotskog poluostrva.
Administrativno pripada Čukotskom autonomnom okrugu.
Kosa je neverovatnog oblika. Dugačka je čak 52,5 km, a na najširem mestu ima samo 1 km širine.
Sastoji se od peska i šljunka. Dostiže 11 m visine.
Nalazi se između Čukotskog mora i laguna Tinkurgin-Pilhin (Tenkergikinmangki) i Amguema, koja predstavljaju priobalna jezera pokrivena ledom tokom većeg dela godine.
U severozapadnom delu odvojena je uskim moreuzom Pilhin (Pilgin) od svog geološkog produžetka, koji se prostire sve do rta Šmidta, udaljenog oko 60 km.
Prosečna visina plime na obali kose je 2 m.
U jugoistočnom delu ostrva nalazio se zaseok državne firme “Daljstroj”, likvidirane 1957. godine. U centralnom delu kose je zemunica Povarova, a u severozapadnom delu je kuća Pipika i svetlosni znak Tenkergin-Pilgin.
Čukotski naziv za ostrvo je Tenkerginpilgin, po imenu čukča, koji je nekada tu živeo.
Savremeni naziv za ostrvo nastao je 1933. godine u čast dva američka polarna pilota koja su poginula nešto istočnije od kose na avionu “Hamilton”. Avio je poleteo sa Aljaske u cilju evakuacije posade broda “Nanuk” Olafa Svensona, koji je ujesen 1929. godine ostao zarobljen u ledu. Piloti su bili poznati polarni avijatičar Carl Eielson i mehaničar Borg Osland. Tragedija se dogodila 9. novembra 1929. godine, a kao mesto pogibije vodi se rt Šmidta. Mesto pada aviona iz vazduha je pronašao sovjetski pilot Slepnjov, a tela poginulih pronašla je u februaru 1930. godine posada parobroda “Stavropolj”.
1957. godine na ušću reke Amgueme bila je organizovana prenosna hidrometeorološka stanica “Kosa dva pilota”. Stanica je radila samo tokom perioda navigacije, a bila je aktivna do sedamdesetih godina XX veka.
9. oktobra 1983. godine blizu Kose dva pilota potonuo je brod “Nina Sagajdak”, koji je radio na dostavljanju namirnica polarnim stanicama i brodovima i plovio je na relaciji Vladivostok – Pevek. Brod je smrskao led, a ljudskih žrtava nije bilo.
GPS koordinate: 68°28′21″ N, 178°04′59″ W.
K O L J U Č I N
Koljučin (Колючин) se nalazi prekoputa tradicionalnog sela Nutepeljmen u Čukotskom autonomnom okrugu. Najkraće rastojanje od ostrva do kopna, preko Sergijevskog moreuza, iznosi 11,3 km.
Ostrvo je dugačko 4,5 km, a najveća širina je 1,5 km. Površina ostrva merena na Google Earthu je oko 4,3 km2.
Ostrvo je usamljena stena pokrivena tundrom visine do 188 m.
Ruski naziv za ostrvo je, ustvari, iskrivljen čukotski naziv Kuvljučin, što znači okruglo. Na jeziku čaplinskih eskima zove se Kulusik. Ostrvo je posetio slavni engleski moreplovac James Cook, koji ga je uneo na kartu kao Burney’s Island.
1943. godine na zapadni deo ostrva preneta je polarna stanica, koja se pre toga nalazila na rtu Dženretlen. Krajem osamdesetih godina XX veka na njoj je boravila i radila posada od 3-7 ljudi. Na južnom kraju ostrva nalazilo se malo čukotsko selo Koljučino, ali od 1987. godine nema podataka da ono postoji.Nema tragova stalnog boravka ljudi na istočnoj obali. Stanica je zatvorena 1992. godine.
Na ostrvo zalaze i mogu da formiraju brloge beli mdvedi, a pojedinih godina formiraju se staništa morževa. Pored ostrva prolazi migracioni put grenlandskih kitova. Krajem osamdesetih godina XX veka radnici rezervata “Vrangelovo ostrvo” na ostrvu su izučavali prelete morskih ptica. Ukupno je zabeleženo 15-18 hiljada primeraka ptica koje se gnezde na ostrvu.
GPS koordinate: 67°28′ N, 174°37′ W.
OSTRVA SIVIH GUSAKA
Ostrva sivih gusaka (Острова Серых Гусей) su grupa od 15 ostrva severozapadno od obale Koljučinske uvale, a oko 22 km južno od ostrva Koljučin. Ostrva se nalaze 2 km od kose Beljaka, koja zatvara ulaz u Koljučinsku uvalu i na taj način je odvaja od ostalog dela Čukotskog mora.
Arhipelag se proteže od severa prema jugu, a u proseku je udaljen 5 km od obale Čukotskog poluostrva.
More oko arhipelaga pokriveno je ledom u proseku devet do deset meseci godišnje, tako da je većim delom godine arhipelag povezan sa kopnom.
Ostrva su važna tačka na dugom putu migracije morskih ptica, koje se zadržavaju na ostrvima u proseku 26 dana.
Sastoji se od tri glavna ostrva i brojnih neimenovanih ostrva:
– Severno ostrvo (Северный) je najsevernije, okruženo sa desetak ostrvaca na zapadnoj strani.
– Malo ostrvo (Малый) se nalazi u centru.
– Južno ostrvo (Южный) je najveće ostrvo u arhipelagu, a njegova dužina iznosi 12 km. Ostrvo formiraju peščane ravnice, plaže i žbunje mahunice. Od brojnih malih slanih jezera najveće je Slano jezero na severu ostrva.
GPS koordinate: 67°01′12″ N, 174°39′58″ W / .
I D L I D L J A
Idlidlja (Идлидля) je manje ostrvo u severoistočnom delu Čukotskog mora. Nalazi se 2 km od obale Čukotskog poluostrva u predelu priobalnih nasipa, koji okružuju lagunu Neskenpiljgin.
Administrativno pripada Čukotskom autonomnom okrugu.
Najbliže naseljeno mesto je tradicionalno selo Neškan (2018. godine imalo je oko 600 stanovnika), smešteno na kopnu, udaljeno oko 10 km od ostrva.
Naziv ostrva potiče od čukotske reči ilitljen, koja upravo znači ostrvo.
Ostrvo je dugačko 1 km, a najviša tačka ima visinu od 21 m.
U letnje-jesenjem periodu na ostrvu se formiraju staništa morževa. Na ostrvu se gnezde krupni galebovi i druge vrste ptica.
Takođe se na ostrvu sprovodi monitoring okolne sredine.
GPS koordinate: 67°02′54″ N, 172°46′31″ W.