Karta koja prikazuje pomorske granice Venecuele: 1-sa SAD, 2-sa Holandskim Antilima, 3-sa Holandijom, 4-sa Dominikanskom Republikom, 5-sa Francuskom, 6-sa Trinidad i Tobagom

Venecuela ima 3.726 km obale, koje pretežno zapljuskuje Karipsko more, dok manji deo obale (istočni) izlazi na Atlantski okean.  Venecueli pripada veliki deo južnog Karipskog mora.

Opis ostrva Venecuele podeljen je u tri dela. Prvi deo obuhvata ostrva u sastavu Federalne teritorije, gde se nalazi veliki deo malih ostrva. Drugi deo obuhvata jedinu ostrvu državu Venecuele – Nueva Espartu sa najvećim venecuelanskim ostrvom Margaritom. U trećem delu opisana su priobalna ostrva, koja pripadaju različitim venecuelanskim državama.

FEDERALNA TERITORIJA

Federalna teritorija Venecuele (Dependencias Federales de Venezuela) jedina je zavisna federalna teritorija u okviru Venecuele. Ukupna površina koju pokriva teritorija je 316,5 km².

Teritorija obuhvata skoro sva venecuelanska ostrva u Karipskom moru i zalivu Venecuele, izuzev onih ostrva koja čine državu Nueva Esparta i nekih priobalnih ostrva koja su u sastavu obližnjih država.

U novembru 2011. godine u okviru Federalne teritorije formirano je područje Territorio Insular Francisco de Miranda u čiji sastav su ušli arhipelazi Los Roques i Las Aves i ostrvo La Orchila.

Ova ostrva su retko naseljena i prema rezultatima popisa iz 2011. godine na njima je živelo samo 1.643 stalnih stanovnika, sa još stotinak sa ostrva Margarita koji tu borave sezonski zbog ribolova. Teritorija nema grad, lokalna vlast je pod nadležnošću gradonačelnika Karakasa, iako je de facto vlast u rukama retkih i pomalo izolovanih zajednica koje ukrašavaju teritorije.

Geografija

Federalna teritorija sastoji se od oko 600 ostrva i manjih formacija; mnoge od njih imaju površinu manju od 1 ha i to su hridi. Najveće ostrvo je La Tortuga, koje čini skoro polovinu teritorije.

Federalna teritorija se prostire na čak 1.000 km duž venecuelanske obale, od arhipelaga Los Monjes (broj 1 na karti) na zapadu u zalivu Venecuela do ostrva Patos (broj 6 na karti) u zalivu Paria između Venecuele i ostrva Trinidada na istoku.

Spisak ostrva i arhipelaga u sastavu Federalne teritorije (broju u tabeli odgovara broj na karti):

Broj	Naziv	Površina (km2)	Broj stanovnika (2011)	Ostrva grupe
1.	Los Monjes	0,20	–	Monjes del Norte – Monjes del Este – Monjes del Sur
2.	La Tortuga	156,60	–	Isla La Tortuga – Islas Los Tortuguillos – Cayo Herradura – Los Palanquines – Cayos de Ño Martín – Islote El Vapor – Cayos de Punta de Ranchos
3.	La Sola	0,0005	–	Isla La Sola
4.	Los Testigos	6,53	172	Isla Conejo – Isla Iguana – Isla Morro Blanco – Isla Rajada – Isla Noroeste – Peñón de Fuera – Isla Testigo Grande
5.	Los Frailes	1,92	–	Chepere – Guacaraida – Puerto Real – Nabobo – Cominoto – Macarare – Guairiare – Guacaraida – La Balandra – La Peche
6.	Patos	0,60	–	Isla de Patos Este
7.	Los Roques	40,61	1.471	Gran Roque – Cayo Francisquí – Isla Larga – Nordisquí – Madrisquí – Crasquí – Dos Mosquises – Cayo Sal – Cayo Nube Verde – Cayo Grande – Noronquí – Espenquí – Cayo Carenero – Cayo Selesquí – Cayo Bequevé – Cayo de Agua – Cayo Grande
8.	La Blanquilla	64,53	–	Isla La Blanquilla
9.	Los Hermanos	2,14	–	La Orquilla – Isla Los Morochos – Isla Grueso – Isla Pico (ili Isla Pando) – Isla Fondeadero – Isla Chiquito
10.	La Orchila	40,00	–	Isla La Orchila – Cayo Agua – Cayo Sal – Cayo Noreste
11.	Las Aves	3,35	–	Isla Aves de Barlovento – Isla Tesoro – Cayo Bubi – Cayo de Las Bobas – Isla Aves de Sotavento – Isla Larga – Cayo Tirra – Isla Saquisaqui – Cayos de La Colonia – Isla Maceta – Cayo Sterna
*	Aves (nije na karti)	0,045	–	Isla de Aves
	UKUPNO	316,5	1.643

Ne bi trebalo brkati arhipelag Las Aves i usamljeno ostrvo Isla de Aves.

Koralni grebeni su jedan od najistaknutijih i najvrednijih ekosistema na planeti, zahvaljujući ogromnom biodiverzitetu, visokoj produktivnosti, cenjenim ribolovnim resursima i spektakularnoj živopisnoj lepoti, što ih čini izuzetno složenim i krhkim. Šest od dvanaest ostrva Federalne teritorije imaju koralne grebene. Venecuela ima neke od najvažnijih koralnih grebena na Karibima, poput složenih grebena arhipelaga Las Aves i Los Roques. Ostala ostrva predstavljaju koralne grebene u manjem obimu i složenosti, kao što je slučaj sa ostrvom Aves. Ostrvo La Blanquilla ima samo rubne grebene duž zapadne i južne obale.

U primarnoj formaciji nalazi se severoistočni koralni greben arhipelaga La Orchila, a na ostrvu La Tortuga južni rubni greben je prekinut. Arhipelag Los Roques, Aves of Barlovento, Aves de Sotavento i La Blankuilla imaju slične karakteristike u pogledu podvodne morfologije južnih frontova grebena. Grebeni koji se protežu duž južnog oboda ovih složenih grebena imaju strm nagib koji se prostire na 40 m, gde postoje dve srednje terase na 14 i 22 m.

Ovaj robusni koralni greben pokazuje biološku raznolikost koralnih zajednica, različitih oblika izražavanja, povezanih sa karakteristikama faune. U pogledu pretnji, koralni grebeni su izloženi prirodnim poremećajima, poput beljenja korala, uglavnom zbog povećanja temperature mora. Drugi prirodni fenomeni koji utiču na koralne grebene su oluje i uragani, kao što je slučaj sa ostrvom Aves. Pored prirodnih poremećaja, antropogeni uticaji takođe utiču na njih, kao što je slučaj sa zagađenjem izazvanim izlivanjem kanalizacije, ugljovodonicima i turističkim aktivnostima. U turističke aktivnosti koje čine određenu štetu spadaju ronjenje sa maskom i bocama, sportski ribolov, sakupljanje ribe, korala i puževa. Takođe sidrenje brodova i čamaca generiše veliki uticaj na životnu sredinu na grebenima, što dovodi do njihovog uništenja.

Ekosistem mangrove je jedno od najkarakterističnijih u tropskom pojasu i veoma je dobro zastupljen na nekim ostrvima Federalne teritorije. Oni čine priobalne šume neverovatne biološke raznolikosti i, prema tome, jedna su od najproduktivnijih i najraznovrsnijih na svetu. Njihova ekološka funkcija je odlučujuća kao mesto razmnožavanja, utočišta i hranjenja različitih vrsta kopnenih životinja kao što su ptice, gmizavci i sisari, kao i za morske životinje, poput mekušaca, rakova i algi.

Mangrove su važna utočišta za održavanje nekih vrsta rođenih u obližnjim ekosistemima, poput koralnih grebena ili morske trave, kojima trenutno preti izumiranje, poput nekih vrsta morskih kornjača. Glavni ekosistemi mangrova predstavljeni su na Spisku vlažnih staništa od međunarodnog značaja, kao što je slučaj sa nacionalnim parkom Los Roques, koji promoviše zaštitu, integrisano upravljanje i održivo korišćenje svojih resursa.

Mangrove ostrva Federalne teritorije odgovaraju geomorfološkim sredinama tipa plitkih tropskih područja. Nalaze se na liniji obale i njihovo područje može naglo da se prekine na litici ili se može proširiti na močvarnu ravnicu ili priobalje. Neki istraživači ukazuju da su mangrove koralnih ostrva najmanje produktivne.

Trenutno ne postoji tačna procena rasprostranjenosti i obima mangrova na ostrvima Federalne teritorije. Mangrove na arhipelagu Los Roques su veoma poznate, gde predstavljaju / pokazuju bolji razvoj; one su rasprostranjene dovoljno i gusto u jugoistočnom delu arhipelaga, gde su predstavljene sa četiri karakteristične vrste. Prevladavajuća vrsta je crvena mangrova, a sledi je crna mangrova.

Mangrove u Federalnoj teritoriji

Na pojedinim i peskovitim mestima arhipelaga sporadično se nalazi bela mangrova i “button” mangrova, na Aves de Sotaventu, Isla Largi i u nekim područjima unutrašnjih laguna. Na Aves de Barloventu, na ostrvu Tesoro i El Faro, razvile su se formacije predstavljene sa četiri vrste mangrova, ali manje razvijene i rasprostranjene nego na Los Roquesu. U arhipelagu La Orchila mangrove su raspoređene na severu, uglavnom na koralnim ostrvcima, gde su formacije crvenih mangrova obilne i guste. Na južnoj obali ostrva La Tortuga postoje područja sa gustim formacijama crvenih i crnih mangrova. Na ostrvu La Blanquilla su na vrlo specifičnim mestima, u obliku uskog pojasa i malo razvijene.

Istorija

Poreklo stanovništva Federalne teritorije može se pronaći u arhipelagu Los Roques koji datira otprilike u 1200. godinu p.n.e, kada se veruje da su domorodački Karibi dolazili sa ostrva Kurasao, Arube ili sa kopna da posete ostrva, posebno Dos Mosquises Sur, Crasqui i Cayo Sal, u cilju sđnabdevanja hranom i solju.

Dokaz prisustva ovih prvih doseljenika su školjke kojima obiluju plaže arhipelaga Los Roques. Ovi sporadični talasi domorodačkih etničkih grupa postali su sve češći prema 1000. godini n.e, kada su n ostrvu Dos Mosquises Norte ribari i poljoprivrednici formirali jedino naselje na Venecuelanskim Antilima. Novi migracioni talas dogodio se približno 1300. godine, kada su izrađivači keramike stigli na arhipelag i nastanili se na ostrvu Dos Mosquises Sur.

Od XVI do XVIII veka so je bila jedna od najpoželjnijih resursa i vlasti u koloniji su kontrolisale njenu eksploataciju. Krajem XVIII veka u solanama na ostrvu Cayo Sal, smeštenim u jugozapadnom delu arhipelaga Los Roques, španske vlasti su postavile malu carinarnicu za koju se veruje da još uvek ima ostataka (temelji njene infrastrukture su napravljeni koralnih formacija).

Holanđani, koje su Španci proterali iz Araye 1605. godine, naselili su se na ostrvu La Tortuga, kako bi proizvodili so, dok nisu ponovo iseljeni 1631. godine. Agustin Codazzi je 1840. godine dao opis ostrva pominjući i vađenje soli. Tek krajem XIX i početkom XX veka La Tortuga je izazvala interesovanje naučnika koji su proučavali njenu faunu i floru.

Jedna od najzanimljivijih činjenica u istoriji Federalne teritorije dogodila se od 8-12. decembra 1842. godine, kada su tri korvete koje su prevozile iz Kolumbije u Venecuelu posmrtne ostatke Simona Bolivara, koji je umro 1830. godine, uspele da pobegnu od oluje kada su se sklonile u Los Roques.

8. novembra 1777. godine dekretom kralja Španije Carlosa III priznato je da grupa španskih ostrva na jugoistoku Karipskog mora ostaje pod jurisdikcijom Generalne kapetanije Venecuele. Sa venecuelanskom nezavisnošću sva ostrva su ostala u sastavu Venecuele i na isti način do formiranja Velike Kolumbije (obuhvatala je područje današnje Kolumbije, Venecuele, Paname, Ekvadora, severni deo Perua i severozapadni deo Brazila). 1830. godine Venecuela se odvojila od Velike Kolumbije i povratila suverenitet nad svojim ostrvima u Karibima. 30. marta 1845. godine Venecuela i Španija potpisuju Ugovor o miru i prijateljstvu u kome kraljica Španije Isabel II zvanično priznaje nezavisnost Venecuele uz priznavanje svih teritorija i ostrva koja su biula u sastavu Generalne kapetanije Venecuele u vreme dobijanja nezavisnosti.

1777. godine, kada je formirana Generalna kapetanija Venecuele, ostrvo Patos postalo je deo provincije Cumaná u njenom sastavu. 1803. godine, sporazumom poznatim kao Amienski mir, Španija je ostrvo Trinidad ustupila Engleskoj, jer su ga od 1797. godine naselili britanski državljani. Mada ostrvo Patos nije bilo spomenuto u mirovnom ugovoru, Britanci su ga smatrali delom Trinidada. Velika Britanija je 1942. godine priznala venecuelanski suverenitet nad ostrvom povodom razgraničenja u zalivu Paria i venecuelanska zastava podignuta je na ostrvu Patos 28. septembra 1942. godine.

28. aprila 1856. godine donesen je novi zakon o političko-teritorijalnoj podeli Venecuele, po kome je osnovana provincija Margarita. Jedan od njenih kantona, nazvan Canton Norte, sastojao se od 10 županija, od kojih su četiri deo onoga što je danas Federalna teritorija, a to su bili San Juan i ostrva Tortuga, Blanquilla, Testigos i Aves de Barlovento sa svim susednim ostrvima.

SAD su počele eksploataciju gvana na ostrvu Aves sredinom XIX veka. Venecuela je polagala pravo na suverenitet nad ostrvom, a nakon dugog pravnog spora Sjedinjene Države su priznale venecuelanski suverenitet nad ostrvom 1861. godine. Holandija je takođe polagala pravo nad ostrvom, ali je sukob rešen 1865. godine arbitražom  priznavanjem ponovo venecuelanskog suvereniteta nad Isla de Aves.

Zastava Federalne teritorije

22. avgusta 1871. godine predsednik Venecuele Antonio Guzman Blanco odlučio je da sva venecuelanska ostrva, osim ostrva Coche, Cubagua, Margarita i Isla de Avesa, objedini u Federalnu teritoriju Colón, koju bi kontrolisao guverner koga bi imenovao predsednik Republike. 4. jula 1895. godine ostrvo Aves je uključeno u sastav Federalne teritorije. 16. maja 1905. godine ostrvo Coche uključeno je u sastav Federalne teritorije, a za glavni grad je proglašen San Pedro de Coche; međutim, ova odluka bila je kratkog veka zbog protesta koje je vlada dobila sa ostrva Margarita. Posle tri godine, 31. avgusta 1908. godine, ostrvo Coche vraćeno je u sastav Nueva Esparte, Federalna teritorija Colón je raspuštena i stavljena je pod direktnu kontrolu nacionalne izvršne vlasti.

Arhipelag Los Monjes, koji je Venecuela integrisala kao deo svoje teritorije, bio je predmet polemike, ali je 1952. godine kolumbijski ministar spoljnih poslova diplomatskom notom priznao venecuelanski suverenitet nad tom teritorijom, a kolumbijska vlada 1992. godine izjavila je da neće polagati pravo na ta ostrva. 23. avgusta 1972. godine ostrvo Aves je proglašeno nacionalnim utočištem za divlje životinje. 2. juna 1978. godine na njemu je otvorena pomorska naučna baza “Simon Bolivar”.

Venecuela je definisala svoje granice u Karipskom moru potpisivanjem ugovora sa svojim susedima. 28. i 31. marta 1978. godine potpisan je dogovor o pomorskoj granici sa Sjedinjenim Državama, koji se odnosio na Portoriko i Američka Devičanska ostrva. Ugovor o razgraničenju između Holandije i Venecuele postignut je 1978. godine, a odnosio se na Holandske Antile. 17. jula 1983. godine isto je učinjeno sa Francuskom. Ova tri ugovora uspostavljaju trenutni kontinentalni pojas Venecuele i ekskluzivnu ekonomsku zonu u Karipskom moru.

U novembru 2011. godine u okviru Federalne teritorije formirano je područje Territorio Insular Francisco de Miranda u čiji sastav su ušli arhipelazi Los Roques i Las Aves i ostrvo La Orchila.

2015. godine došlo je do diplomatskog problema između Venecuele i Kolumbije zbog upada kolumbijskih i američkih fregata.

Poslednjih godina aerodrom Los Roques je proširen i preuređen, a različite strukture su izgrađene i obnovljene. Na ostrvu La Tortuga izgrađen je ekološki hotel i podignuto je nekoliko zgrada za privlačenje turista.

Turizam

Venecuelanska ostrva predstavljaju ogroman turističko-rekreativni potencijal sa jedinstvenom živopisnom lepotom. Jedno su od najlepših mesta u zemlji, sa nekoliko atrakcija smeštenih na kopnu i u moru od tropskih plaža do velikih koralnih formacija.

Arhipelag Los Roques, zajedno sa ostrvima Aves i La Orchila čine “okeanska ostrva”, odvojena od kontinentalne platforme dubokim kanalima i okupana toplim i prozirnim Karipskim morem. Los Roques je jedno od područja koje ima razvijeniju turističku ponudu, pa otuda i njegov značaj kao centra rekreacije za strane i domaće goste. Nedavno su odobreni planovi za izgradnju turističke infrastrukture na nenaseljenim ostrvima poput ostrva La Tortuga.

Peščane plaže su ekosistemi, na kojima se nalazi veliki broj životinja i biljaka koji zavise od procesa obalne dinamike. Na plažama se nalaze alge, mekušci i planktonski organizmi koji služe kao osnovna hrana vrsta koje ih posećuju. Ostrvo Aves je jedno od najvažnijih mesta u Karipskom moru na kojima morske kornjače polažu jaja. Sa druge strane, bele peskovite plaže grebenskih kompleksa Las Aves i Los Roques glavna su atrakcija turističke ponude venecuelanskih Kariba.

Lepotom se ističe i ostrvo La Tortuga, gde plaže, poluostrva i rtovi formiraju obalu. Plaže ovog ostrva su različitih oblika, a na istočnoj obali su veoma široke. Posebno se po živopisnoj lepoti ističe tombolo (poluostrvo) smešteno na severoistočnoj obali.

Povezane sa stenovitim priobalnim reljefom, plaže često zauzimaju donje položaje uvala ili zaliva, gde se harmonični luk razvija između litica koje služe kao potpora. To je slučaj sa svim plažama na ostrvu La Blanquilla i u nekim delovima ostrva La Orchila. Ova vrsta plaže, takođe poznata i kao “džepna plaža”, razvija se u zaštićenim delovima padina. Jedna od takvih plaža je na istočnoj obali ostrva Iguana u arhipelagu Los Testigos.

Plaža u arhipelagu Las Aves

Drugo sedimentno okruženje su priobalne dine, čiji razvoj je povezan sa rastom biljaka koje fiksiraju pesak koji vetar donosi sa plaže. Dine predstavljaju rekreaciona područja, obično velike pejzažne vrednosti. Na ostrvu La Tortuga su se intenzivno razvile na zapadnoj obali, ali su niske.

Suprotno tome, u arhipelagu Los Testigos, posebno na ostrvu Testigo Grande, postoji mala, ali impozantna dina visoka 100 m. Takođe u unutrašnjosti ostrva La Orchila postoje velika proširenja reliktnih dina, kolonizovanih i stabilizovanih vegetacijom. Glavni pritisci i prijetnje ekosistemu plaža na većini ovih ostrva su nedostatak obalnog menadžmenta koji uspostavlja propise za njegovo održivo upravljanje. Samo Nacionalni park Los Roques i nedavno ostrvo La Tortuga imaju planove upravljanja.

Opis ostrva Federalne teritorije počinje od najudaljenijeg ostrva Isla de Aves, a zatim od istoka prema zapadu, od ostrva Patos do ostrva Los Monjes.

I S L A   D E   A V E S

Isla de Aves (na španskom “Ostrvo ptica” ili “Ptičje ostrvo”) bilo je predmet brojnih teritorijalnih sporova između susednih nezavisnih ostrva, poput Dominike, i evropskih matičnih država susednih zavisnih ostrva, poput Holandije. Ostrvo je deo grebena Aves i leži zapadno od lanca vetrovitih ostrva. Dugačko je 375 m, najveća širina je 50 m, a tokom mirnog dana uzdiže se 4 m iznad mora. Po određenim tumačenjem Konvencije Ujedinjenih nacija o pomorskom pravu, moglo bi se klasifikovati kao hrid, koja bi Venecueli dala ekonomsku zonu od samo 12 nautičkih milja. Međutim, Venecuela tvrdi da je Aves ostrvo, čime dobija ekskluzivnu ekonomsku zonu od 200 milja (370 km). Uglavnom je pokriveno peskom, mali deo ostrva ima grmoliku vegetaciju. Ponekad je potpuno potopljeno tokom uragana. Najbliže kopno je ostrvo Montserat koje se nalazi 185 km severoistočno, 225 km istočno je Dominika, a Venecuela se nalazi čak 547 km južno, pa nije jasno kako je ostrvo njoj pripalo.

Promena izgleda ostrva: 1647, 1887, 1970, pre i posle uragana Allen (1980)

Već neko vreme ostrvu preti opasnost od erozije, a venecuelanske vlasti razmatraju načine da ga zaštite, zajedno sa teritorijalnim pretenzijama na Karipsko more koje ga okružuje. Uragan Allen 1980. godine podelio ga je na dva dela, ali je proširenje korala posle toga ponovo spojilo dva dela ostrva. 17. avgusta 2007. godine silina uragana Dean ozbiljno je ugrozila ostrvo.

Ostrvo je mesto za odmor i razmnožavanje morskih ptica i jedne vrste morske kornjače (chelonia midas). Niski profil ostrva čini ga opasnim za plovidbu, zabeležen je veći broj brodoloma.

Ostrvo Aves je posebno redak radioamaterski “entitet” pod ITU prefiksom YV0. Ekspedicija operatera koja je boravila na ostrvu 2006. godine zahtevala je 14 godina planiranja. Iako je jedan član tokom ekspedicije doživeo fatalni srčani udar, tokom njihovog nedeljnog boravka ostvareno je preko 42.000 kontakata.

Ostrvo je najverovatnije otkrio Avaro Sanzze 1584. godine. Kasnije su ga svojatali Velika Britanija, Španija, Portugalija i Holandiju. Tokom XVII, XVIII i XIX veka stanovnici holandskih ostrva Sveti Eustahije i Saba redovno su posećivali Aves da bi sakupljali jaja kornjača i ptica. 

1854. godine jedan američki kapetan otkrio je obilne količine gvana na Avesu i nedugo zatim počelo je njegovo sistematsko sakupljanje. Holandske i venecuelanske vlasti su to saznale i uložile su protest. Holanđani su na Aves poslali ratni brod. Njegov kapetan je zatekao Amerikance kako utovaruju gvano. Obavestio ih je da Holanđani smatraju da Aves pripada Holandiji.

Ostrvo je ponovo bilo umešano u polemiku 1857. godine kada su tri muškarca iz Bostona ušla u spor sa venecuelanskom vladom nakon što su “anektirali” ostrvo “koje su otkrili u napuštenom stanju”; ovo je učinjeno u skladu sa Zakonom o ostrvima sa gvanom usvojenom 1856. godine u Sjedinjenim Državama. Po tom zakonu državljani SAD-a mogli su da dođu u posed ostrva, koji je imao naslage gvana. Predmetna ostrva su mogla biti bilo gde, pod uslovom da nisu pod pravnom nadležnošću (jurisdikcijom) drugih država.

1859. godine, administrator Svetog Eustahija dodelio je koncesiju za sakupljanje gvana na Avesu firmi iz Baltimora. Odlučio je da “iako se Holanđani na Avesu nikada nisu trajno naselili, stanovnici Svetog Eustahija i Sabe koristili su ostrvo duže nego što se iko seća”, što je “predstavljalo dokaz o posedovanju”. Dao je provizornu koncesiju i zatražio je od guvernera na ostrvu Kurasao da to potvrdi. U međuvremenu je guverner dobio zahtev za sakupljanje gvana na Avesu od grupe biznismena sa holandskog ostrva Sveti Martin, “koji su se uverili da je Aves priznat kao holandski posed”. Holandske vlasti na Kurasau, pod koje su potpali Sveti Eustahije i Saba, sastali su se sa Venecuelancima i zajedno odlučili da pronađu obostrano prihvatljivog suverena koji će odlučiti o vlasništvu ostrva Aves. Špansku kraljicu su prihvatile obe strane, a 1865. godine po tom pitanju je presudila Izabela II, koja je odlučila u korist Venecuele. Međutim, presuda Izabele II priznala je prava stanovnika holandskih ostrva Sveti Eustahije, Saba i Sveti Martin da love u vodama oko Avesa. Kako je ovo bilo glavno pitanje Holanđana, oni su prihvatili presudu. Kasnije su neki holandski istoričari tvrdili da su savetnici Izabele II možda pomešali ostrvo Aves sa arhipelagom Las Aves.

Od 1878. do 1912. godine ostrvo su ponovo zauzeli američki sakupljači gvana, dok zalihe nisu iscrpljene.

Isla de Aves je uključen u teritorijalnu reorganizaciju Venecuele koju je izvršio predsednik Joaquin Crespo 1895. godine. Do 1905. godine Isla de Aves je bila opština koja se zvala “Municipio Oriental”, kao deo Federalne teritorije Colón.

1950. godine flota venecuelanske mornarice koja se sastojala od dva patrolna i jednog transportnog čamca poslata je da sa grupom vojnika preuzme kontrolu nad ostrvom.

2. juna 1978. godine venecuelanska mornarica je poslata da postavi naučnu pomorsku bazu “Simon Bolivar” na zavetrinskoj (zapadnoj) strani ostrva u blizini južnog kraja ostrva, konstruisanu kao platformu izgrađena na šipovima delimično u vodi, koja je bila stalno naseljena grupom naučnika i vojnog osoblja (na slici).

28. marta 1978, godine Venecuela je, koristeći ostrvo Aves kao referencu, pristala na svoje pomorske granice sa SAD-om između ostrva Aves i Portorika po Sporazumu o pomorskoj granici između Sjedinjenih Država i Venecuele; ovaj ugovor je stupio na snagu 24. novembra 1980. godine nakon što su ga ratifikovale obe strane. Američko ostrvo koje je najbliže ostrvu Aves je St. Croix (u sastavu Američkih Devičanskih ostrva), a udaljeno je približno 163 milje.

17. juna 1980. godine Venecuela je postigla sporazum sa Francuskom da longituda 62°48′52″ W bude pomorska granica između ostrva Aves i Gvadelupa i Martinika.

Tokom posete Venecueli u junu 2006. godine, premijer Dominike Roosevelt Skerrit izjavio je da ostrvo Aves pripada Venecueli, okončavajući teritorijalni zahtev.

GPS koordinate: 15°40′11″ N, 63°37′06″ W.

P A T O S

Patos (Isla de Patos) je najistočnije ostrvo Federalne teritorije. Nalazi se u zalivu Paria, 4,4 km od poluostrva Paria na kopnenom delu Venecuele, 21,4 km od Trinidada i 10,4 km od ostrva Chacachacare koje pripada Trinidadu i Tobagu. Najbliže naselje na kopnu Venecuele je Macuro.

Ovo ostrvo vulkanskog porekla dugačko je 2,09 km, a najveća širina je 450 m. Za površinu se navodi podatak 60 ha, po knjizi “Western Isles of Trinidad” površina ostrva je 76 ha (188 akri), dok se približnim merenjima na Google Earthu dolazi do površine 67 ha! Sličan podatak (65 ha) navodi britanska wikipedija. Najviša tačka ostrva je na 57 m.

Ostrvo je praktično nenaseljeno, trenutno u malom zalivu Puerto Proincipal živi porodica ribara.  Patos je prekriven kserofitskom vegetacijom i različitim vrstama žbunja. Fauna je retka i uslovljena vegetacijom, koju predstavljaju gmizavci, među kojima su iguane i zmije (dve neotrovne vrste), kao i koze.

1859. godine Ujedinjeno Kraljevstvo je počelo svojatanje ostrva, što je Venecuela odbila tvrdeći da se ostrvo ne pominje u kapitulaciji Trinidada 1797. godine, niti u Amienskom ugovoru iz 1802. godine, kada je britanska vlast na Trinidadu formalizovana. Uprkos tome 1902. godine Ujedinjeno Kraljevstvo je podiglo svoju zastavu na ostrvu, što je izazvalo oštar protest venecuelanske vlade. 1904. godine Venecuela je Patos uključila u sastav Federalne teritorije Colón.

26. februara 1942. godine potpisan je ugovor o transferu ostrva Patos i o razgraničenju u zalivu Paria između Velike Britanije i Venecuele. Po povratku suvereniteta, vojska Venecuele je uz podršku Sjedinjenih Država instalirala obalske odbrambene baterije. Američki avioni su tokom obuke bombardovali ostrvo 1944. godine, verujući da je nenaseljeno. To je jedini oružani incidentu tokom Drugog svetskog rata na tlu Venecuele, koji je srećom prošao bez žrtava.

GPS koordinate: 10°38′18″ N, 61°51′50″ W.

L O S   T E S T I G O S

Los Testigos (svedoci) su grupa ostrva oko 80 km severoistočno od ostrva Margarita i 70 km severno od kopnenog dela Venecuele. Od zapadnog do istočnog kraja arhipelaga ima 12 km.

Površina arhipelaga je oko 6,5 km² i sastoji se od šest glavnih ostrva i brojnih manjih hridi. Najviša tačka arhipelaga je 244 m visoki vrh na ostrvu Testigo Grande.

Ostrva grupe su:

Broj	Naziv	Napomena
1.	Testigo Grande	Glavno i najveće ostrvo arhipelaga. Slabo naseljeno. Ima akumulacije belog peska. Popularan zbog plaža Medanos i Playa Real. Na ostrvu je vojno-pomorska baza.
2.	Conejo (zečje ostrvo)	2,1 km istočno od glavnog ostrva, drugo po veličini u arhipelagu
3.	Iguana	1 km jugozapadno od glavnog ostrva, treće po veličini. Na ostrvu živi većina stanovnika arhipelaga.
4.	Morro Blanco	Najjužnije ostrvo arhipelaga, oko 900 m južno od ostrva Iguana.
5.	Noreste	Nalazi se 5 km severoistočno od grupe, najizolovanije ostrvo.
6.	Rajada	2 km jugoistočno od ostrva Conejo, ima izraženi rased na brdu, što mu daje jedinstveno ime (pokidan, pocepan). Visoko je 43 m.
7.	El Chivo (kozje ostrvo)	Nalazi se 150 m istočno od ostrva Iguana.
8.	Peñón de Fuera

Pored arhipelaga Los Roques ovo je jedini naseljeni arhipelag ili ostrvo u Federalnoj teritoriji. Broj stanovnika 2001. godine bio je 197, a po popisu 2011. godine bio je 172. Gotovo svi stanovnici su povezani rodbinskim vezama, a većina je poreklom sa ostrva Margarita.

Na ostrvu Testigo Grande postoji mala vojna baza obalske straže kojom upravlja venecuelanska mornarica.

Sa geološke tačke gledišta, arhipelag Los Testigos sastoji se od skupa blago metamorfnih vulkanskih ili hipoabisalnih stena. Najrasprostranjenija stena metavulkanskog kompleksa koji čini arhipelag je meta-andezit koji na nekim ostrvima izbija u obliku nasipa ili masivne stene.

Hidrografija arhipelaga predstavljena je skupom isprekidanih tokova kontrolisanih postojanjem sporadičnih kiša u osnovi generisanih atmosferskim poremećajima, odnosno olujama i uraganima koji se događaju od juna do oktobra u Karipskom moru.

Ostrva gotovo tokom cele godine imaju toplu, polusuvu i prijatnu klimu, a prosečna godišnja temperatura se kreće od 26-28°C.

Los Testigos ima potpuno tropsku vegetaciju sa biološkom raznolikošću tipičnom za region Kariba. Godišnje ima 400 mm padavina, što je više u odnosu na ostala ostrva Federalne teritorije, a to za posledicu ima da je vegetacija gušća, ali uvek u kategoriji kserofitnih šuma. Potpuno odsustvo vegetacije mangrova jedinstvena je karakteristika arhipelaga u odnosu na ostala ostrva Federalne teritorije.

Ostrva Los Testigos nalaze se između dve morske struje: jedne koja dolazi iz Amazonije, topla sa slatkom vodom, i druge, hladnije, koja dolazi iz Atlantika. Rezultat toga je obilje hrane, pa su na ostrvima velike kolonije ptica. Na isti način, razne morske vrste naseljavaju njegove vode, što je privuklo jedan broj ribara. Ribolov je pre svega specijalizovan za jastoga, koga izuzetno cene meštani i gosti, a čija se glavna sezona je od novembra do aprila. Međutim, na velikom delu ostrva zabranjen je ribolov i ronjenje kako bi se očuvala morska sredina.

1938. godine ostrva su stavljena pod upravu Ministarstva unutrašnjih poslova i pravde, kao deo Federalne teritorije. 9. avgusta 1972. godine ostrva su, zajedno sa ostalim ostrvima teritorije, proglašena nacionalnim parkom, koji je osnovan nekoliko dana kasnije. Ostrva nemaju guvernera ili gradonačelnika, jer nema status države ili autonomne opštine.

Los Testigos je veoma lep arhipelag, vrlo usamljen i prilično netaknut, jer nije mnogo posećen, zbog malo turističkih usluga koje se pružaju. Većina ljudi na plažama su meštani i povremeno sa neke jedrilice ili jahte. Do ostrva se može doći brodovima koji polaze sa ostrva Margarite ili iz naselja El Morro de Puerto Santo na venecuelanskom kopnu. Od turističkih sadržaja postoji kuća (vrlo jednostavna) sa četiri sobe sa bračnim krevetima i krevetima na sprat, opremljena klima uređajem i zajedničkim kupatilom, a boravak uključuje obroke i izlete do različitih plaža. Glavna atrakcija Los Testigosa su njegove rajske plaže, sa čistim peskom i prozirnom vodom, ponuda svežeg jastoga kao specijalno jelo i mogu se ugledati (uz malo sreće) kitovi i delfini.

Ostrva arhipelaga:

(1) Isla Testigo Grande

Na slici se na levoj strani vide dve peščane plaže

Testigo Grande je najveće ostrvo grupe, sa površinom od 4,66 km², odnosno 70% površine celog arhipelaga. Ostrvo je dugačko 4 km. U severnom delu je najšire (2,7 km), a zatim se sužava prema jugu. U vezi najviše tačke ostrva postoje različiti podaci: 244 m po priloženoj karti grupe, a 412 m po španskoj wikipediji.

Na ostrvu je sedište male vojna baza obalske straže kojom upravlja venecuelanska mornarica.

GPS koordinate: 11°22’59” N, 63°07’00” W.

(2) Isla Iguana​ (u nekim izvorima Isla Testigo Menor​)

Nalazi se na oko 1 km jugozapadno od ostrva Testigo Grande. Ostrvo je dugačko 800 m, površine je 65,08 ha (treće po veličini u grupi), dužina obale je 4,42 km. Najviši vrh ostrva je na 97 m. Naselje sa nalazi na istočnoj obali ostrva.

GPS koordinate: 11°21′29″ N, 63°08′14 W.

(3) Isla Conejo (zečje ostrvo)

Nalazi se 2,1 km istočno od ostrva Testigo Grande. Sa površinom 76,4 ha drugo je po veličini u arhipelagu Los Testigos. Postoji izvesno neslaganje oko površine, pošto na istom mestu gde je navedena površina ostrva u hektarima, ona je navedena i u kvadratnim metrima 760.309,35 m², što iznosi 76,03 ha. Prema topografskoj karti ostrvo je visoko 137 m. Ostrvo Conejo je okruženo grupom manjih hridi, pogotovo sa severne strane.

GPS koordinate: 11°22′22″ N, 63°05′00″ W.

L A   S O L A

La Sola (usamljena) je hrid smeštena 45 km zapadno od arhipelaga Los Testigos i 19,4 km severoistočno od arhipelaga Los Frailes i 35 km severoistočno od ostrva Margarita. La Sola ima 39 m dužine i 20 m širine. Površina je samo 500 m², a visoko je oko 8,5 m. Ima iste geološke karakteristike kao i ostrva Los Frailes. Na ovoj hridi nema vegetacije i ptice se na njoj ne gnezde. U stvarnosti to nije ništa drugo do izolovana stena, po čemu je dobilo ime. Prvi put je ugledana 1498. godine i prvobitno je nazvana Isla Romero.

GPS koordinate: 11º18’20.2″ N, 63º34’21.2″ W.

L O S   F R A I L E S

Islas Los Frailes (ostrva monaha) je arhipelag sastavljen od neplodnih stenovitih ostrvaca sa retkom grmolikom vegetacijom. Nalazi se 12,8 km severoistočno od ostrva Margarita.

Flotila španskog istraživača Alonsa de Ojede ugledala je 1499. godine arhipelag sastavljen od deset ostrvaca:

• Chepere
• Guacaraida
• Puerto Real ili Isla Fraile Grande
• Nabobo
• Cominoto
• Macarare (ili Macarars)
• Guairiare
• Guacaraida
• La Balandra
• La Peche (ili Morro de la Pecha)
• Morro Blanco
• El Chaure

Na ovom spisku se ne nalazi Roca del Norte, koje je izolovano od grupe i nalazi se oko 4 km od najbližeg ostrva u grupi (nije baš jasno da li pripada grupi). Ovo ostrvce je visine 3 m. Ukoliko se računa ovo ostrvce, onda od severa do juga arhipelaga ima 9 km. Ukupna površina Los Frailes je 192 ha (1,92 km²).

Fraile Grande

Pojedina ostrva su zadržala imena koja su im dali Indijanci Karibi. Najveće ostrvo grupe je Fraile Grande ili Puerto Real (GPS koordinate 11°11′43″ N, 63°44′09″ W) dugačko 2.200 m i ima površinu 75 ha. Po topografskoj karti na jugu tog ostrva je brdo visoko 125 m, a po drugim podacima visoko je 91 m. Severozapadno od Fraile Grande su ostrvca Morro de la Pecha i Morro Blanco, a još dalje prema severozapadu su ostrvca Cominoto i El Chaure.

Ostrva su nenaseljena, ali na ostrvu Fraile Grande se nalazi pristanište, ribarske kuće i restoran. Do ovih ostrva  može se doći sa ostrva Margarita, najčešće iz grada El Tirano.

U blizini arhipelaga, 2. maja 1816. godine tokom rata za nezavisnost Venecuele, odigrala se takozvana pomorska bitka kod Los Frailesa. Bio je to sukob između republikanske ekspedicione ekipe koja je išla ka kopnenim trupama u Venecueli i španske koja je patrolirala vodama Kariba oko arhipelaga Los Frailes. Bio je to prvi vojni trijumf kapetana broda Luisa Briona koji je, uz podršku drugih važnih patriotskih šefova, predvodio republikansku eskadrilu koja pobedila rojalističke španske kapetane i zarobila njihova dva broda.

L O S   H E R M A N O S

Archipiélago de los Hermanos​ ili Islas Los Hermanos su grupa od osam malih ostrva ili ostrvaca, deo su Malih Antila. Nalaze se oko 75 km severozapadno od ostrva Margarita (Nueva Esparta). Od najsevernijeg (La Orquilla) do najjužnijeg ostrva (Chiquito) ima 14 km. Zahvataju ukupnu površinu od ​​214 ha ili 2,14 km². Praktično nemaju plažu iz razloga što su veoma strma.

Ostrva su prvo bila u sastavu Severnog kantona (Cantón Norte) zajedno sa ostrvima Blanquilla i Margarita, kasnije su bila u sastavu Provincije Margarita, a 1871. godine pod vladom generala Antonija Guzmana Blanca pripojena su Federalnoj teritoriji Colón. 1938. godine pripojena su Federalnoj teritoriji Venecuele.

Tokom istorije ostrva su imala različita imena od kojih vredi pomenuti “Sedam vekova”, “Sedam dana” i “Sedmoro braće”. Interesantno je da se uvek pominje broj sedam, verovatno ostrvce El Rajao nije računato (na Google Earthu ga nisam pronašao).

Poređana od severa ka jugu, sledeća ostrva su u sastavu arhipelaga:

Broj	Naziv	Površina	Napomena
1.	Isla La Orquilla	45 ha	Najsevernije ostrvo, 12,4 km istočno od ostrva La Blanquilla
2.	Islote El Rajao	0.3 ha	50 m severno od ostrva La Orquilla
3.	Isla Los Morochos	27 ha	–
4.	Islote Papelón	5 ha	80 m zapadno od ostrva Los Morochos
5.	Isla Grueso	68 ha	Najveće ostrvo arhipelaga (debelo ostrvo)
6.	Isla Pico	41 ha	Poznato i pod imenom “Isla Pando”
7.	Isla Fondeadero	31 ha	– (sidrište)
8.	Isla Chiquito	2 ha	Nalazi se nešto južnije, dobilo ime zbog malih dimenzija

Kada se saberu pojedinačne površine ovih ostrva dolazi se do ukupne površine arhipelaga od 219 ha.

Visine pojedinih otrva prema priloženoj karti: Grueso 198 m, Pando 82 m i Fondeadero 125 m.

L A   B L A N Q U I L L A

La Blanquilla je sa površinom od 64,53 km² drugo po veličini ostrvo Federalne teritorije.

Nalazi se 87 km severno od ostrva Margarita, a 130 km od kopnenog dela Venecuele. Jedno je od najizolovanijih ostrva Federalne teritorije. 12,5 km istočno od La Blanquille nalazi se grupa ostrva Los Hermanos.

La Blanquilla je vulkanskog porekla, a sastoji se uglavnom od krečnjaka. Ostrvo ima oblik lepeze (drugima liči na vrh strele), koja se otvara prema istoku. Dugačko je 9,5 km, široko 8,5 km, a dužina obale je 25 km. Veoma je nisko i najveće uzvišenje dostiže samo 30 m.

U junu 1680. godine francuski gusar Michel de Grammont, zajedno sa severnoameričkim kolonistom Thomasom Paineom i engleskim gusarom po imenu Wright, zauzeo je ostrvo La Blanquilla i planirao je napad na Cumanu (Venecuela).

1871. godine venecuelanska vlada je ostrvo uključilo u sastav Teritorije Colon. 1874. godine zauzeli su ga holandski podanici, koje je venecuelanska vlada proterala ubrzo nakon toga.

1938. godine La Blanquilla je postala deo Federalne teritorije, formirane te godine. Od tada je ostrvo praktično nenaseljeno, osim prisustva sekundarne stanice obalske straže kojom upravlja venecuelanska mornarica. Ribari sa ostrva Margarita u određeno doba godine često posećuju ovo ostrvo. Osamdesetih godina XX veka ostrvo je bilo iznajmljeno za uzgajanje stoke, ali je ta aktivnost ubrzo napuštena.

La Blanquilla je poznata po belim peščanim plažama (po tome je i dobila ime). Na ostrvu se nalazi i avionska pista dužine oko 1.200 m.

Ostrvo je potpuno devičansko, ima suvu klimu i nema svežu vodu. Katalogizirano kao šarmantno ostrvo zbog svojih plaža sa tirkizno plavom vodom i belim peskom, ima i plitke koralne grebene sa puno biološke raznolikosti i velikim bogatstvom podvodnog života, zbog čega je idealno za ronjenje sa maskom i bocama. U njenim mirnim vodama moguće je posmatrati delfine, kitove, ajkule, džinovske raže i mante (podrod velikih raža). Među vrstama korala možete videti retki crni koral koji se koristi u izradi nakita.

GPS koordinate: 11º50′ N, 64º35′ W.

L A   T O R T U G A

La Tortuga (kornjača) je arhipelag i najveće ostrvo Federalne teritorije, a drugo je po veličini ostrvo Venecuele. Nalazi se 78 km od kopnenog dela Venecuele i 87 km zapadno od ostrva Margarita.

Ostrvo ima oblik elipse, dugačko je od istoka do zapada 25 km, a široko 10 km od severa do juga. Zajedno sa okolnim ostrvcima zahvata površinu od 156,6 km². Najviša tačka ostrva Altos de Garambeo ima visinu od svega 45 m.

Arhipelag La Tortugu čine i ostrva:

• Los Tortuguillos Islands, sa ostrvima Tortuguillo del Este i Tortuguillo del Oeste;
• Cayo Herradura

Takođe su uključenje i druge formacije:

• plićak Los Palanquines
• Cayos de Ño Martín
• Islote El Vapor​
• Cayos de Punta de Ranchos​

Veoma ga posećuju ptice selice, a i ribari od septembra do aprila. Za to vreme mogu se uloviti vrste kao što su raža, kirnja, pagar i jastog.

La Tortuga je gotovo pusto ostrvo: jedini privremeni stanovnici su mu ribari iz Margarite i Mirandinosa; nedavno je izgrađena aerodromska pista, postrojenje za desalinizaciju, putevi, pristupne saobraćajnice i grupa hotela sa namerom da se privuku turisti.

Mnogo pre evropskog osvajanja, ostrvo su posetili Indijanci sa venecuelanske obale kako bi iskoristili njegove prirodne resurse so, ribu i morske kornjače. Ime ostrva potiče od brojnih morskih kornjača koje svake godine dođu da polažu jaja na njegovim dugim, peskovitim plažama. 

La Tortugu su posetili Holanđani koji su počev od 1624. godine eksploatisali solane na istoku ostrva i koji su definitivno proterani 1638. godine kada je guverner Cumane, sa svojim trupama i autohtonim saveznicima, uništio njihove objekte i potopio solane.

1871. godine La Tortuga je postala deo takozvanog arhipelaga Colon, a 1938. integrisana je u Federalnu teritoriju.

Od tada ostrvo nije imalo stalno stanovništvo i zbog svog položaja i morfologije bilo je dugo godina zaboravljeno, što ga čini jednim od poslednjih poludevičanskih mesta u Venecueli.

Poslednjih decenija osnovana su mala naselja ili rančevi povezani sa turističkim aktivnostima. 2007. godine stvorena je mogućnost izvođenja različitih radova na promociji turizma, ali je Narodna skupština naredila da se obustave sa obrazloženjem da bi to moglo oštetiti krhki ekosistem ostrva, pa se turizam u osnovi obavlja bez odgovarajuće infrastrukture.

2014. i 2015. godine Ministarstvo turizma Venecuele najavilo je seriju radova na ostrvima La Tortuga i La Blanquilla koji bi imali ekološki fokus i koji bi nastojali da privuku strane turiste. U ove radove spadaju celodnevni boravak, aerodrom, multimodalno pristanište, restorani, ambulanta, informativni punktovi, elektrana i centar za preradu otpada i objekte za razne usluge. Ostrvo je bilo zatvoreno za javnost na godinu dana kako bi započeo postupak njegovog čišćenja i rušenja prethodno izgrađenih nelegalnih i / ili improvizovanih građevina.

Venecuelanska mornarica održava malu postaju i patrolira njegovim obalama.

La Tortuga je praktično nenaseljena, mada se mogu ugledati divlje koze koje su ostavili stari holandski naseljenici. Trenutno privatni turizam poprima značajnu ulogu, obično na jedrilicama i sportskim čamcima, kao i vazdušnim putem do male besplatne piste koju održavaju sami korisnici.

Krajnji jugoistok ostrva

Vlada Venecuele početkom XXI veka započela je studije o razvoju ostrva kao “ekskluzivnog raja” za turizam: procenjena je zarada od 500 USD dnevno po gostu. Planirana je izgradnja luke i nacionalnog aerodroma, kao i 4-5 hiljada hotelskih kreveta, a početno ulaganje mešovitog kapitala procenjeno je na iznos od 30-60 miliona USD, iako neke procene dostižu i 300 miliona USD. Ovi projekti se zasnivaju na proglašenju područja od turističkog značaja koje je primenjeno 1974. godine.

Turističke atrakcije su Punta Delgada, Oriental Point, Carenero Bay, Herradura Cay i Los Tortuguillos.

Ostrvu nedostaju asfaltirani putevi, a prevoz na ostrvu se obavlja morem, čamcima i drugim plovilima. Da bi se stiglo na ostrvo, obično se mora putovati iz neke od najbližih luka na kopnu (recimo Higuerote). Nedavno je uspostavljena i usluga krstarenja iz La Guaire, u okviru obilaska nekoliko ostrva venecuelanskih Kariba.

GPS koordinate: 10º55′ N, 65º18′ W. 

Susedna ostrva:

(1) Islas Los Tortuguillos (Islas Las Tortuguillas, Cayos Los Tortuguillos)

Ovo su dva mala ostrva oko 2,6 km zapadno od ostrva La Tortuga, ukupne površine 0,954 km². Dva koralna ostrva okružena plitkom i kristalno čistom vodom su Tortuguillo del Este i Tortuguillo del Oeste, međusobno udaljena oko 700 m. Gotovo su identične površine: zapadno ostrvo (Tortuguillo del Oeste) ima 0,498 km², a istočno 0,446 km².

Na jednom od njih nalazi se mala prirodna solana, koju pojedinih meseci u godini koriste venecuelanski ribari, a tu je i prirodni bazen okružen koralnim grebenima i peščanom plažom.

Ostrva Los Tortuguillos jedno su od najpopularnijih turističkih odredišta ostrva La Tortuga, njegove prelepe bele peščane plaže i tirkizna voda svake godine privuku stotine turista i istraživača. Do ovih ostrva može se doći izletničkim brodićima iz grada Higuerote, udaljenog oko 90 km.

(2) Cayo Herradura (La Herradura, Isla Palomino)

Vuk sa safirnim očima na ostrvu Herradura

Cayo Herradura se nalazi 1,9 km severozapadno od ostrva La Tortuga. Dubina mora u kanalu između dva ostrva je 4-5 m. Ostrvo ima oblik peščanog jezika, dugačko je 1.600 m, a širina se kreće od 60-400 m.  Površina je oko 32,6 ha.

Cayo Herradura ima područja sa niskim žbunjem. Ne postoji objašnjenje gornje slike gde se na ostrvu nalazi “safirni” vuk.

Lepa i mirna unutrašnja plaža formira zaliv koji svake godine poseti na desetine jedrilica, čamaca i jahti. Takođe dolaze i ronilačke grupe koje od ove tačke istražuju koralne grebene. Još jedna atrakcija Cayo Herradure su morske zvezde kojih ima u izobilju.

Na ostrvu je moguće kampovati, pošto to dozvoljava Ministarstvo turizma Venecuele. Jednodnevni izleti do Cayo Herradure organizuju se brodovima koji polaze iz primorskog grada Higuerotea.

U istočnom delu Cayo Herradure nalazi se takozvani “muzej kamenja” koji čine različite figure od kamena koje su turisti i meštani tokom godina ostavljali koristeći kamenje pronađeno na samom ostrvu.

(3) Los Palanquines (Isla Palanquins)

Grupa hridi koja se nalazi oko 1 km severno od ostrva La Tortuga, zapadno od rta (ili poluostrva) Punta de Ranchois i istočno od ostrva Cayo Herradura. 

GPS koordinate: 10°59’18” N, 65°20’05” W. 

L A   O R C H I L A

La Orchila se nalazi se oko 43 km istočno od arhipelaga Los Roques. To je sedište vojnog kampa i pomorske vazduhoplovne baze “Antonio Diaz”, mesto kome imaju pristup samo predsednik i njegovi rođaci, vojno osoblje i visoki vladini zvaničnici. Prelet ostrva civilnim avionima je zabranjen, a turizam je moguć samo uz vojno odobrenje. La Orchilu je moguće posetiti uz posebnu dozvolu venecuelanske mornarice.

Ostrvo ima trouglast oblik, dugačko je 11 km, a najveća širina je 5 km. Površina je oko 43 km². Obala je slabo razuđena, njena dužina je 28,7 km, a koeficijent razuđenosti je 1,23.

Više od 90% ostrva je ravno. U severnom delu ostrva ima šest brda, a najviša tačka sa 139 m je Cerro Walker. Tako se zove i svetionik. Grupa brda manje površine i visine nalazi u centralnom delu ostrva i poznata je kao Sierra de los Pajaros. Fauna, flora i topografija vrlo su slični susednom ostrvu Gran Roque. Prosečna temperatura je 27,6°C.

Toponim orchila ostrvo je dobilo jer je stanište sa osnovnim uslovima za razvoj lišajeva.

Iako je La Orchila najpoznatija, ona nije jedno ostrvo, nego arhipelag, koji pored glavnog ostrva ima 10 peščanih sprudova i koralnih grebena ukupne površine oko 46,5 km² od kojih su najvažniji:

Ime	GPS koordinate	Napomena	Površina
La Orchila	11°49′28″ N, 66°08′47″ W	glavno ostrvo	43 km²
Cayo Agua	11°49′17″ N, 66°08′07″ W	severno od glavnog ostrva	6,22 ha
Cayo Sal	11°50′02″ N, 66°07′24″ W	severno od Cayo Agua	20,17 ha
Cayo Los Holandeses (Storn)	11°51′16″ N, 66°07′02″ W	severno od Cayo Sal	18,12 ha
Cayo Noreste (El Dorado)	11°50′36″ N, 66°05′37″ W	najveći sprud	303 ha

Alonso de Santa Cruz je opisao ostrvo, nazivajući ga Orchilla, u prvoj polovini XVI veka: “… istočno od ovog ostrva [Tortuga] za osam liga je još jedno poznato, Orchilla, dugačko osam i široko sedam liga, sa dva ostrva južno od njega; ovo ime je dato jer je na njemu bilo puno “orhille”, o kojoj smo dugo govorili na Kanarskim ostrvima…”. U ovome ima dosta nejasnoća. La Orchila se ne nalazi istočno, već severozapšadno od ostrva La Tortuga. Liga je mera za dužinu koja se nekada široko upotrebljavala. Španska liga iznosila je oko 4,2 km. La Orchila je udaljena od La Tortuge 120 km, što bi bilo skoro 30 liga. Dimenzije ostrva su znatno preuveličane, a ne postoje ni dva ostrva južno od njega.

1589. godine po naredbi španskog guvernera Diega de Osorio La Orchila i druga ostrva poput Los Roquesa formalno je preuzela španska kruna. Krajem XVI veka ostrva su se smatrala delom provincije Venecuela.

Otprilike 1870. godine u ovoj grupi ostrva osnovana je američka kompanija “Philadelphia Guano Company”. Bavila se eksploatacijom i izvozom gvana, a izgrađena je i fabrika koja će tokom narednih godina biti napuštena.

22. avgusta 1871. godine La Orchila je postala deo Teritorija Colón, administrativne podele koja je postojala do 1908. godine. 1938. godine, zajedno sa drugim ostrvima, La Orchila je ušla u sastac Federalne teritorije. Do pedesetih godina XX veka ostrvo je imalo oko 121 stanovnika, koji su deložirani tokom vlade generala Marcosa Pereza J​imeneza (1952-58). Pod njegovim režimom izgrađeno je nekoliko vojnih postrojenja i tridesetak malih kuća, među kojima je bila predsednička rezidencija i u koju su predsednik i njegovi saradnici često posećivali. Mnogi od narednih venecuelanskih predsednika takođe su je koristili kao letnju rezidenciju, uključujući bivšeg socijaldemokratskog predsednika Carlosa Andresa Pereza ​​(1974-79 i 1989-93).

Na krajnjem zapadu ostrva nalazi se aerodromom kojim upravlja vazduhoplovna pomorska baza “Antonio Diaz”. Asfaltna pista dugačka je oko 3 km i u osnovi se koristi u vojne svrhe i zato što je to područje ograničenog korišćenja za civile, osim ako se dobije posebna dozvola.

13. aprila 2002. godine predsednik Chavez, koga je disidentska vojska kidnapovala 11. aprila u pokušaju puča protiv njega, premešten je iz mornaričke baze Turiamo u bazu na ostrvu Orchila, gde je bio zatvoren. Već sledećeg dana oslobođen je nakon desanta elitnih komandosa sa četiri helikoptera.

17. maja 2008. godine američki vojni avion preleteo je ostrvo Orchila neovlašćeno kršeći vazdušni prostor. Venecuelanska vlada uložila je protest, a Sjedinjene Države su tvrdile da je reč o grešci u navigaciji. 6. juna iste godine izvedeni su zajednički vojni manevri vazduhoplovstva i mornarice Venecuele u teritorijalnim vodama glavnog ostrva lansiranjem raketa iz višenamenskog lovca Suhoj Su-30. 

U oktobru (ili novembru) 2011. godine La Orchila i susedna ostrva ušli su u sastav novoformiranog područja Territorio Insular Francisco de Miranda u okviru Federalne teritorije.

Osnovna privredna aktivnost je ribolov koji se sezonski obavlja sa plovila koja uglavnom dolaze sa kopna. Ima brojne plaže, uključujući onu na kojoj je pesak izrazito ružičaste boje (Arena Rosada).

Susedna ostrva:

(1) Cayo Noreste (Cayo El Dorado)

Cayo Noreste je drugo po veličini ostrvo u arhipelagu i nalazi se 250 m severoistočno od glavnog ostrva La Orchila, istočno od sprudova Cayo Agua i Cayo Sal (Noroeste) i ostalih ostrva arhipelaga, ispred zaliva Puerto Orchila. Izuzetno je čudnog oblika, dugačko je 5,5 km, ali ukoliko se meri sredinom ostrva onda je dužina blizu 7 km. U severnom i južnom delu, koji su spojeni uskom prevlakom (dužine 2,1 km i širine 100 m), širina dostiže 1 km.

Levo je La Orchila i najviši vrh Cerro Walker, desno je Cayo Noreste, gore levo je Cayo Agua, gore u sredini je Cayo Sal, a gore desno je Cayo Holandeses

(2) Cayo Agua​ (Cayo de Agua)

Nalazi se 140 m severno od ostrva La Orchila. Ovaj sprud je dugačak oko 1.200 m i vrlo je uzak. U istočnom delu se širi do 140 m. Istoimeno ostrvo nalazi se i u susednom arhipelagu Los Roques.

(3) Cayo Sal​ (Cayo Noroeste)

Nalazi se 1.100 m severno od ostrva La Orchila i 800 m zapadno od ostrva Cayo Noreste, Za razliku od ostalih sprudova nije uskog oblika, dugačak je 800 m, a najveća širina je 300 m. Nalazi se između Cayo Los Holandeses (na severu) i Cayo Agua (na jugu) i zapadno od Cayo Noreste.

L O S   R O Q U E S

Los Roques (Archipiélago de Los Roques) je arhipelag koji se sastoji od približno 350 ostrva, ostrvaca i sprudova. Južni deo arhipelaga je od kopnenog dela Venecuele udaljen više od 120 km.

Ostrvski netaknuti koralni greben privlači mnoge bogate posetioce, posebno iz Evrope, od kojih neki dolaze vlastitim jahtama i usidre se u unutrašnjim, zaštićenim plitkim vodama. Zbog raznolikosti morskih ptica i bogatog morskog života, vlada Venecuele proglasila je Los Roques Nacionalnim parkom 1972. godine.

Los Roques ima strukturu atola, retku na Karibima, ali tipičnu za Tihi okean, sa dve spoljne barijere koje su formirale koralne zajednice. One štite arhipelag od jakih struja; takođe i unutrašnju lagunu sa plitkim morem (dubine je do 3 m) i peskovitim plićakom. Površina kopna u parku iznosi 40,61 km², koralnih grebena ima 1,500 km², 42 koralna spruda okružuju okružuju plitku centralnu lagunu površine 400 km², dve barijere (24 km istočna i 32 km južna) i 300 plićaka, ostrva i sprudova, po veličini od Cayo Grande (15.1 km²) do Gran Roque (1.7 km²). Ostala važna ostrva su Francisqui, Nordisqui, Madrisqui i Crasqui.

Klima je topla i suva, sa prosečnom temperaturom od 27,3°C u julu i avgustu, dostiže najviše 34°C. Od  septembra do januara povremeno se javljaju kiše. Relativna vlažnost vazduha je 83% godišnje. Padavina ima 256,6 mm godišnje; najmanje u aprilu 6,6 mm, a najviše u novembru 52,2 mm. Vetar neprestano duva tokom cele godine, ublažavajući vrućinu. Broj sunčanih sati u Los Roquesu je znatan, jer preovlađuje vedro vreme.

Kao rezultat proglašenja nacionalnim parkom 1972. godine, stvoren je plan zaštite kojim se utvrđuju određeni propisi na ostrvu radi očuvanja stanja ovih ekosistema. Ovaj plan poznat je kao zoniranje, koji se sastoji od razdvajanja upravljanja zonama, koje su zaštićene u zavisnosti od njihove krhkosti i značaja, a u zavisnosti od toga dozvoljene su određene aktivnosti. Što znači da što područje ima veći stepen zaštite, u njemu je dozvoljeno manje aktivnosti.

Nacionalni park “Archipelago de Los Roques” ima sedam upravljačkih zona. Ove zone su:

– Na prvom mestu nalazi se Područje integralne zaštite, koje je najviše zaštićeno i kome pripadaju sprudovi Sebastopol, Esparqui, Boca de Cote (zbog koralnih grebena i zanimljivih mangrova); Los Canquises (zbog flaminga i drugih kolonija morskih ptica koje se tu razmnožavaju); Selesqui (važno stanište morskih kornjača i morskih ptica) i Isla Larga (zbog opsežnih koralnih grebena, kolonija morskih ptica, kornjača koje ovo ostrvo koriste za svoju reprodukciju). U ovom području su dozvoljena samo naučna istraživanja, uz prethodno odobrenje vlasti nacionalnog parka.

– Druga zona koja se naziva Primitiva Marina obuhvata vode oko ovih sprudova, zatim pored istočne barijere i sprudova Sal, Dos Mosquises, Carenero, Cayo de Agua i Bequeve, jer se smatraju ekološki osetljivim područjima. Na ovom području dozvoljene aktivnosti su vožnja čamcem, jedrenje i plovidba sa motorom obeleženim rutama, plivanje, ronjenje sa maskom i bocama, sportski ribolov, pešačenje markiranim stazama i poseta i posmatranje prirode u grupama od najviše 15 ljudi.

– Zona upravljanog prirodnog okruženja obuhvata sve sprudove i periferne vode arhipelaga i gde su dozvoljene iste aktivnosti kao u zoni Primitiva Marina.

– Područja za rekreaciju, usluge i posebnu upotrebu su svi oni sprudovi na kojima je već izvršena izgradnja, kao što su Gran Roque, navigacioni kanal i sprud Dos Mosquises. U ovom području su dozvoljene sve gore pomenute aktivnosti, sportovi na vodi kao i kampovanje uz odgovarajuću dozvolu vlasti.

– Područje od istorijsko-kulturnog interesa i arheopaleontologije koje štiti sva ona područja na kojima su pronađeni arheološki nalazi, neki primeri ovog područja su Bequevé, Cayo de Agua, Dos Mosquises, Noronquí, Cayo Sal i Los Canquises.

Zbog ekstremnih uslova okoline i nedostatka pitke vode, kopnene životinje su retke. Spisak je ograničen na nekoliko vrsta iguana i guštera, pauka i insekata. Šišmiš je jedini autohtoni kopneni sisar.

Suprotno tome u vodi je evidentirano neizmerno bogatstvo: 280 vrsta riba, 200 vrsta rakova, 140 vrsta mekušaca, 61 vrsta korala, 60 vrsta sunđera i 45 vrsta morskih ježeva i morskih zvezda. Obilje je delfina, kitova, raža i kornjača.

Najreprezentativnije životinje su zelena morska kornjača, ružičasta školjka matica (strombus gigas), jastog (panulirus argus), tipične ribe koralnih grebena i 92 vrste ptica. Na arhipelagu redovno polažu jaja četiri vrste morskih kornjača koje se nalaze na spisku ugroženih vrsta širom sveta. Los Roques je mesto na koje dolazi oko 50 vrsta ptica selica iz Severne Amerike. Među najčešćim pticama su smeđi pelikan, dve vrste blune (crvenonoga i smeđa) i jedna vrsta galeba. Takođe se obično primećuju grupe flaminga.

Od biljaka je zastupljeno nekoliko vrsta mangrova, prostrane livade morske trave, vrste halofita (biljke adaptirane za rast na zaslanjenom i slanom zemljištu) i dve vrste kaktusa.

Prvi stanovnici arhipelaga bili su pripadnici autohtonog naroda Kariba, koji su posećivali ostrva da bi sakupljali školjke i so, lovili ribu i kornjače. Još uvek postoje ostaci solana sa nasipima, kamene staze i ostaci kuća koje su nastale u vreme poznato kao vreme eksploatacije soli. Ali trajno naseljavanje nastaje dolaskom ribara sa ostrva Margarita, koji su doveli svoje porodice i naselili se na Los Roquesu. Imena sprudova i ostrva nastala su iz mešavine kultura koje su boravile na ovim ostrvima. Autohtona reč “cayo” je prevedena od strane bukanira koji su govorili engleski jezik na “key”, a ovo je na kraju napisano fonetski na španskom kao “qui”. Odatle su potekla mnoga imena, a neki od primera su: Frank’s key koji je postao Francisqui; Crab’s key u Crasqui; i kombinacija francuske reči “soeur” (sestra) sa “key” iznedrila je ime spruda koji je danas poznat kao Sarqui.

Ostrva su ugledali rani španski moreplovci, a 1589. godine guverner venecuelanske provincije naredio je formalno preuzimanje ovih ostrva u ime kolonije.

Holanđani su smatrali da Los Roques pripada njihovoj ostrvskoj teritoriji Kurasao zbog blizine Bonera koji je takođe pripadao Holanđanima. Autor M. D. Teenstra 1836. godine i dalje piše (u svojoj knjizi “Holandska Zapadna Indija”): “Kurasao takođe uključuje nenaseljena ostrvca i stene Klein Curaçao, Aves, Roques i Orchilla”.

Gran Roque

U XVIII veku na ostrvima je osnovana kompanija “Sociedad Mercantil Real Compañia Guipuzcoana” i prva ostrva arhipelaga (Gran Roque, Carenero, Cayo Sal itd.) dobila su imena. Takođe u to vreme počeli su da pristižu privremeni ribari, a u XIX veku započinje eksploatacija soli i gvana.

1871. godine venecuelanski predsednik Antonio Guzman Blanco dekretom je osnovao Territorio Colón (Kolumbova teritorija), koja je obuhvatala Los Roques i druga susedna ostrva. Ostrvo Gran Roque proglašeno je centrom teritorijalne vlasti.

Oko 1886. godine pominje se dolazak stanovnika sa obližnjih Holandskih Antila, Arube, Kurasaa itd. Ostavili su u nasleđe neka egzotična imena koja su dana nekim ostrvima ili sprudovima (naprimer Francisqui, Madrisqui, Crasqui, Selesqui).

Početkom XX veka epidemija bubonske kuge u La Guairi (kopneni deo Venecuele) prouzrokovala je da vlada Venecuele odobri upotrebu ostrva Gran Roque kao mesto za karantin. 1910. godine naselje Gran Roque počelo je da se popunjava porodicama sa ostrva Margarita, uglavnom ribarima.

20. jula 1938. godine ostrva su integrisana u Federalnu teritoriju Venecuele, a arhipelag je tek 8. avgusta 1972. godine proglašen nacionalnim parkom.

Nakon proglašenja nacionalnim parkom stvorena je “Naučna fondacija Los Roques” (Fundacion Cientifica de Los Roques) koja je na osnovala laboratorije i objekte na ostrvu Dos Mosquises za radove u oblasti arheologije, proučavanju riba, kornjača, mekušaca, korala, spužvi, ribolova i okeanografije. 1978. godine potpisan je sporazum o razgraničenju mora između Venecuele i Kraljevine Holandije.

1987. godine “Naučna fondacija Los Roques” sprovela je registar, koji im je omogućio da zaključe da na ostrvu Gran Roque živi 847 stanovnika. Od tog broja 663 su bili stalni stanovnici, a ostali su bili sa  ostrva Margarita.

U oktobru 2011. godine sva ostrva arhipelaga Los Roques integrisana su u Ostrvsku teritoriju Francisco de Miranda (Territorio Insular Francisco de Miranda) sa glavnim gradom na ostrvu Gran Roque.

U septembru 2019. godine otvoren je novi aerodrom na ostrvu Gran Roque, sa proširenom pistom, novim objektima za domaći i međunarodni saobraćaj, čekaonicom i drugim srodnim objektima.

Arhipelag je slabo naseljen, ima oko 1.500 stalnih stanovnika; međutim, godišnje ga poseti približno 70.000 turista, od kojih mnogi dolaze na jednodnevni izlet iz Karakasa i kopnenog dela Venecuele.

Stanovništvo arhipelaga skoncentrisano je uglavnom na ostrvu Gran Roque i u manjoj meri na susednim ostrvima. 1941. godine procenjen broj stanovnika iznosio je 484. 1950. godine povećao se na 559, a već je rečeno da je 1987. godine bilo 663 stalnih stanovnika. Prema popisu stanovništva 2001. godine bilo je 1.209 stanovnika, a popis 2011. godine registrovao je 1.471.

Povećanje broja stanovnika uslovljeno je ograničenjima nakon proglašenja ostrva nacionalnim parkom. Od početka XX veka postoji mali priliv stranaca (uglavnom Italijana).

Turizam u arhipelagu imao je značajan procvat poslednjih decenija, do 1990. godine ova teritorija nije bila eksploatisana kao turistička destinacija.

Aerodrom na ostrvu Gran Roque

Prvobitni autsajderi, bogati Venecuelanci iz Karakasa i stranci, koji su mogli da kupe kuće u parku, upravljali su postojećim smeštajnim kapacitetima. Pristup je bio ograničen na male avione ili privatne čamce. “Aerotuy” je u to vreme bila jedina komercijalna avio kompanija koja je poslovala na arhipelagu. Situacija se sada drastično promenila. Trenutno postoji više od 60 hostela, 50 turističkih agencija i šest avio-kompanija koncentrisanih na ostrvu Gran Roque. Na početku turističkog buma 60% posetilaca bilo je drugih nacionalnosti, većinom iz Sjedinjenih Država, Italije, Španije, Brazila, Argentine, Nemačke, Francuske i Ujedinjenog Kraljevstva, mada i mnogi Venecuelanci posećuju park, pre svega oni sa većom kupovnom moći.

Od svih turista koji posete Los Roques, 95% njih dolazi avionom, dok ostali stižu na jahtama. Boravak na jedrilici je druga opcija, ali je skupa. Najjeftinija opcija je kampovanje u za to predviđenim delovima parka. Iako Los Roques nudi razne mogućnosti smeštaja, 96% turista boravi u objektima, 3% u jedrilicama i manje od 1% u kampovima.

Za ronioce je koralni greben Los Roques jedan od najbolje očuvanih na Karibima. Topla, bistra voda nudi izvrsnu vidljivost, omogućavajući roniocima svih nivoa veštine priliku da vide veliku raznolikost  ribljeg fonda i živopisne vodene biljke, kako tokom dana tako i tokom noćnih zarona.

Los Roques takođe ima u ponudi nekoliko ostrva pogodnih za jedrenje na dasci i kitesurfing, jer vetar neprestano duva tokom cele godine. Na ostrvu Gran Roque može se iznajmiti oprema i pronaći vodiče i instruktore za sve aktivnosti.

Većina turisti koja avionom dođe na aerodrom Gran Roque odlazi do luke i nastavlja putovanje do sprudova u malim čamcima zvanim “peñeros” od 9:00 do 16:00 h. Pista postoji i na ostrvu Dos Mosquises.

Aktivnosti kojima se turisti mogu baviti su ribolov, posmatranje ptica, ronjenje sa maskom i bocama, veslanje, jedrenje na dasci i kitesurfing, a postoji i istraživački centar morskih kornjača koji se nalazi na ostrvu Dos Mosquises. Od smeštaja su ponudi “Pez Raton Lodge”, imanje koje se prvenstveno koristi za smeštaj ribolovaca, “Posada Mediterraneo”, pansion sa pet soba koji prima goste koji se ne bave ribolovom i još desetine drugih poput “El Canto de la Ballena” i “Posada La Gaviota”.

Ostrva arhipelaga:

(1) Gran Roque 

Gran Roque je koralno ostrvo i istoimeno naselje u severoistočnom delu arhipelaga.

Reljef ostrva nudi dva veoma različita područja. Prvo je mali planinski lanac, dug nešto više od 2 km, koji prolazi duž severne obale, sa većom nadmorskom visinom koja dostiže 124 m. Ovaj deo ostrva ima strmu obalu bez plaža, sa liticama nagnutim prema moru, pod uglom reda od 70º i više.

Druga zona obuhvata dve trećine ostrva i sastoji se od niskog, peskovitog i močvarnog terena sa lagunama sa slanom vodom koja usled isparavanja taloži sol. U kontaktu sa ovim lagunama pojavljuju se peščane plaže određene širine. Ostrvo Gran Roque ima četiri glavne lagune (slana jezera), od kojih su najvažnije Južna i Severna laguna. Južna laguna ima približnu površinu od 6 ha i dužinu obale 0,98 km. Ona razdvaja aerodrom (na istoku) od naselja (na zapadu). Severna laguna ima površinu 11,81 ha i dužinu obale 1,59 km i okružena je mangrovama sa gotovo svih strana. Preostale dve lagune nazivaju se Laguna Occidental (1,2 ha) i Laguna Los Troncos (1,81 ha).

Gran Roque ima oblik pravouglog trougla, dugo je 3,15 km u smeru jugoistok-severozapad, a maksimalno široko 990 m (severoistok-jugozapad). Površina je u zavisnosti od izvora 1,7 ili 1,8 km².

Postoje klimatski podaci za Gran Roque, ali samo za minimalnu i temperaturu, količinu padavina i broj sunčanih sati. Prosečna minimalna temperatura kreće se od 15,1°C u januaru do 22,4°C u avgustu, a prosečna maksimalna temperatura se kreće od 27,6°C u januaru do 33,5°C u julu. Godišnja količina padavina je samo 260 mm, pri čemu u martu i aprilu praktično nema padavina, a najviše ih je od septembra do januara. Broj sunčanih sati 3275 godišnje.

Svetionik

Malo se zna o životu na ostrvu i arhipelagu pre dolaska prvih evropskih moreplovaca, koji su ih otkrili, međutim tek je 1589. godine tadašnji guverner Provincije Venecuele naredio formalno preuzimanje arhipelaga u ime kolonije. Ali je malo toga napravljeno osim što su na plažama postavljeni krstovi i održane mise.

Zbog tog zanemarivanja ostrva Los Roquesa jedino su povremeno posećivali lovci na bisere i gusari. Kako prvi nisu pronašli bisere, ostrva su postala savršeno utočište za gusare, koji su njihove plaže koristili za remont svojih brodova. Iako je paradoksalno zvuči najbolji opis o krajoliku i fauni dao je engleski gusar iz XVII veka William Dampier.

Zbog svega toga ni Gran Roque nije imao stalno ribarsko naselje. Prvi trajni objekat – svetionik – podignut je između 1870–1880. godine i radio je do sredine XX veka. Ispočetka je radio na karbid, a njegovo svetlo se videlo do 56 km. Taj kameni objekat (koji se naziva holandski svetionik) danas je u lošem stanju i potrebna mu je rekonstukcija.

Jedino naselje Gran Roque leži na zapadu, iako malo ono je administrativni centar Federalne teritorije Venecuele i administrativni centar područja Territorio Insular Francisco de Miranda u okviru Federalne teritorije. U njemu se nalaze sve važne službe i institucije od škole, crkve do policije i nacionalne garde. Tu se nalazi većina pansiona i mali aerodrom sa linijama prema Karakasu, koji je udaljen nekih 180 km južnije. Glavne ulice su Calle 1, Avenida Los Roques, Calle Las Flores, Calle La Laguna, Calle La Gallera i Calle Rivas. Veliki broj ulica nije asfaltiran, već je od peska, što objašnjava zašto ljudi masovno hodaju bosi. Kuće i gostionice pokazuju svoje upečatljive boje, dajući ostrvu atmosferu radosti i praznika.

U vezi broja stanovnika podaci su dosta nepouzdani i kreću se od 1.000-3.100. Navodno ih je popisu 2011. godine bilo 1.471, a podatak o 3.100 stanovnika je iz 2014. godine. Da li je moguće da se broj stanovnika za tri godine udvostručio? Većina stanovnika je došla sa ostrva Margarita u poslednjih 80 godina. Postoji i podatak o 2.361 stanovniku.

Najlakši i najbrži način da se dođe na Gran Roque je vazdušnim putem. Postoje komercijalni letovi iz gradova Maiquetia, Porlamar i Maracaibo, koje obavlja nekoliko avio-kompanija. Aerodrom se nalazi pored same obale mora, nekoliko metara od plaže. Kada se izađe iz aviona, mora se proći kroz kancelariju Inparques (Institut za nacionalne parkove) da bi se platio ulazak u park.

Današnji Gran Roque je popularna turistička destinacija, zbog idealne klime i lepih peščanih plaža.

Nešto što ne bi trebalo propustiti na ostrvu Gran Roque je poseta svetioniku koji dominira čitavim ostrvom. To je kratko i ne previše strmo pešačenje koje se može izvršiti za manje od 30 minuta. Pogled sa vrha je ovakav: na severu more sa talasima (za razliku od gotovo svih plaža Los Roques koje su pitome), a na jugu grad Gran Roque.

Pored toga od značaja su:

• Plaza Bolívar de Gran Roque
• Aerodrom Gran Roque
• Katolička crkva Gran Roque
• Osnovna škola Los Roques
• Licej “Archipelago Los Roques”
• Ambulanta Petra Maria Marcano
• Banco de Venezuela
• Pijaca Los Roques
• Supermarket Gran Roque
• Južna laguna
• Severna laguna
• Zapadna laguna
• Laguna Los Troncos

GPS koordinate: 11º47’33” N, 66º40’37” W.

(2) Madrisquí (Cayo Madriskí, Madrizqui, Madrisky)

Nalazi se 820 m jugoistočno od ostrva Gran Roque i njemu je najbliže od svih ostrva arhipelaga. Dugačko je 740 m, a najveća širina je 330 m.

Cela zapadna obala je peščana plaža, za razliku od istočne obale, na kojoj nema plaže.

Uskom peščanom prevlakom ostrvo Madrisqui je povezano sa ostrvom Cayo Pirata.

Ima površinu od 18,85 ha.

Madrisqui je jedan od sprudova koje turisti najviše posećuju, zbog blizine ostrva Gran Roque. Na njemu se nalazi nekoliko gostionica za potrebe turista. Takođe ga puno posećuju ljubitelji mušičarenja. Pešice se može otići do ostrva Cayo Pirata, poznatog po izlovu jastoga.

GPS koordinate: 11°56′13″ N, 66°39′44″ W.

(3) Cayo Pirata

Cayo Pirata je povezan sa uskom peščanom prevlakom sa ostrvom Cayo Madrisqui, a između oba ostrva nalazi se laguna.

Dužina i širina ostrva su oko 700 m. U istočnom delu nalazi se veliko slano jezero (laguna) površine oko 6,5 ha, što je skoro četvrtina površine ostrva, koja iznoisi po približnim merenjima sa Google Eartha 28 ha.

Cayo Pirata ima nekoliko ribarskih sela, glavne privredne aktivnosti su izlov jastoga i turizam. Jastog se lovi u određeno doba godine, njegov izlov je važan, jer snabdeva venecuelansko nacionalno tržište.

GPS koordinate: 11°55′58″ N, 66°39′22″ W.

(4) Cayos de Francisqui (Francisky)

Na slici su sleva na desno Francisquí del Medio, Francisquí  de Arriba i Francisquí de Abajo

Ova grupa od tri ostrva nalazi se oko 1,4 km severoistočno od ostrva Gran Roque i to su najsevernija ostrva arhipelaga Los Roques.

Postoje tri ostrva koralnog porekla:

– Francisquí de Abajo (donje)

– Francisquí del Medio (srednje), površine oko 13,5 ha, sa slanim jezero površine nešto manje od 3 ha

– Francisquí de Arriba (gornje), najveće, površine oko 42 ha, trećinu zauzima slano jezero

Zbog blizine ostrva Gran Roque postali su popularna turistička destinacija, jedna od najvećih atrakcija arhipelaga sa belim peskovitim plažama i prirodnim bazenom. Praktikuje se ronjenje sa bocama i sa maskom i kitesurfing.

200 m južno od ostrva Francisquí de Abajo nalazi se ostrvo Cayo Rasquí, dugačko 250 m.

(5) Cayo Fabián (Bajo Fabián)

Cayo Fabian je peščani sprud istočno od ostrva Cayo Pirata. Zbog male veličine i izolacije, mesto je popularno među turistima koji traže privatnost i prirodni bazen koji okružuje peščani sprud.

(6) Cayo Saqui Saqui (Cayo Saki Saki, Isla Saqui Saqui​, Cayo Saqui Saqui, Cayo Los Viejos, Saky Saky)

Iako se zove Saki Saki, veruje se da u stvarnosti ovo ime odgovara ostrvu koje je nekada postojalo u blizini i već je nestalo, jer se ovo postojeće naziva i Cayo Los Viejos. To je potpuno pusto ostrvo, tačnije je to sprud dugačak samo stotinak metara. Veoma je popularno za sportove kao što je kitesurfing, zbog tirkizne boje mora i velike bele peščane plaže. Unutar Nacionalnog parka Saki Saki je deo zone Primitiva Marina, zajedno sa drugim obližnjim sprudovima kao što su Nordisqui ili Cayo Muerto. Saki Saki se nalazi jugoistočno od spruda Cayo Muerto i 4 km od ostrva Gran Roque.

(7) Nordisquí (Cayo Nordisquí, Cayo Nordeste, Nordisky)

Ime ostrva izvedeno je poput mnogih imena ostrva arhipelaga iz holandske ili engleske kartografije; u ovom slučaju naziv ostrva potiče od engleskog North East Key (Cayo Nordeste), koji je na kraju bio deformisan i postao je Cayo Nordisqui.

Nalazi se na krajnjem severoistoku Parka, istočno od ostrva Francisqui, Madrisqui i Gran Roque u istočnoj barijeri koja čini takozvanu zonu “Primitiva Marina” nacionalnog parka.

Pored spektakularne prirode belih peščanih plaža, na ovom sprudu su vidljive koralne formacije i olupine brodova koje privlače domaće i strane turiste.

Turistima je otvoren samo u određenim mesecima u godini zbog ograničenja u vezi sa zaštitom nekih vrsta ptica. Windsurfing i kitesurfing su popularni.

(8) Cayo Simea

Nalazise 1,1 km severozapadno od ostrva Cayo Cuchillo, 1 km jugoistočno od ostrva Esparquí (veće ostrvo, dugačko 2,5 km, površine oko 1,5 km²), jugozapadno od ostrva Cayo Sardina i severoistočno od Ensenade de los Corales.

GPS koordinate: 11°52′16″ N, 66°37′19″ W.

(9) Cayo Cuchillo (Isla Cuchillo, Punta de Cuchillo, nož)

Mangrove na ostrvu Cayo Cuchillo, u pozadini se vidi ostrvo Los Bobos Arriba

Procenjuje se da ostrvo ima površinu od 2,59 km² (tako da ima površinu uporedivu sa površinom Kneževine Monako od 2,02 km²).

Nalazi se u istočnom delu Nacionalnog parka, između Velikog istočnog koralnog grebena (na istoku) i Ensenade ili Bajo de los Corales (na zapadu), jugoistočno od ostrva Esparqui i Cayo Simea, i severno od ostrva Los Bobos (avaba = gornje, medio = srednje i abajo = donje).

U okviru klasifikacije Nacionalnog parka pripada Području integralne zaštite.

GPS koordinate: 11°51′12″ N, 66°36′40″ W.

(10) Cayo Grande

Cayo Grande je najveće ostrvo u arhipelagu, zahvata površinu od približno 15,1 km², pa je 8-9 veće od najnaseljenijeg i najpoznatijeg ostrva Gran Roque.

Nalazi se u najjužnijem delu arhipelaga Los Roques, tačnije na njegovom jugoistoku, istočno od Ensenade ili Bajo de los Corales, zapadno od Velikog istočnog koralnog grebena i severno od sprudova  Nube Verde (ili Gresqui) i Sebastopol.

Oblik ostrva, poput oblika sprudova kao što je Cayo Sal, formirale su karakteristične morske struje područja. Cayo Grande je deo Zona integralne zaštite, gde je pristup kontrolisan i aktivnosti nisu dozvoljene bez odgovarajućeg odobrenja vlasti Inparquesa (Institut za parkove Venecuele).

(11) Sebastopol

Svetionik na ostrvu Sebastopol

Sebastopol je ostrvo na jugoistoku arhipelaga Los Roques i Nacionalnog parka. Približne je površine 72 ha sa dužinom obale od 5,88 km.

Mornarica Venecuele postavila je na ostrvu svetionik. Sebastopol se graniči sa Boca de Sebastopol (na istoku i severu), ostrvom Cayo Grande (na severu i zapadu), Cayo de los castillos (na severu) i Karipskim morem na jugu.

Ostrvo se posećuje zbog kristalno čiste vode i živopisnih korala, kao i zbog mogućnosti bavljenja sportovima kao što je ronjenje na dah.

Nije objašnjeno poreklo naziva ostrva i da li ima veze sa nazivom grada Sevastopolja.

(12) Cayo Nube Verde (Gresqui, zeleni oblak)

Cayo Nube Verde se nalazi se između Ensenade ili Bajo de los Corales na severu, Karipskog mora na jugu, ostrva Cayo Grande na istoku i ostrva Cayo Sal na zapadu.

Ostrvo je izuzetno dugačko, oko 7 km, ali i veoma usko, na najširem mestu ne prelazi 500 m.

(13) Rabusquí (Rabusky, Cayo Rabusquí, Isla Rabusquí)

Nalazi se u centru Nacionalnog parka, severno od Ensenade ili Bajo de los Corales, 1,8 km istočno od ostrva Isla Larga. Rabusqui je veće ostrvo, dugačko je blizu 1,5 km, a u severnom delu je široko oko 1,3 km. Po približnim merenjima sa Google Eartha površina ostrva je nešto preko 1 km². Veći deo ostrva obrastao je mangrovom. Laguna ostrva koja se takođe naziva Rabusquí popularno je mesto među posetiocima zbog prozirnosti vode. 800 m severno od ostrva Rabusquí je mali sprud Pelona de Rabusquí, sa koralnim grebenom koji ima bogatu morskom faunom. 480 m zapadno od ostrva Rabusquí nalazi se Cayo Purquí (ili Isla del loco, ostrvo ludaka)

(14) Cayo Crasquí ​(Isla Crasqui​, Cayo Craskí, Crasky)

Nalazi se u severnom delu Nacionalnog parka 8 km jugozapadno od ostrva Gran Roque i severno od ostrva Isla Larga i Ensenade ili Bajos de los Roques. Ostrvo je veoma dugačko oko 2,8 km, a najveća širina je 800 m. Pogotovo je izdužen i uzak severni deo ostrva, oko 800 m. Približne je površine 92 ha. Jedno je od najpopularnijih turističkih odredišta u čitavom Nacionalnom parku, deo je Područja za rekreaciju. Glavne atrakcije su plaže, postoji restoran (sa prodajom pića i hrane), a moguće je baviti se i raznim sportovima na vodi jer ostrvo ima opremu za iznajmljivanje koja omogućava uživanje u aktivnostima poput vožnje kajaka, jedrenja i jedrenja na dasci. Obilje raznih vrsta ptica i riba privlači pažnju posetilaca, a tu su i vrlo jednostavni sadržaji za ribolovce.

570 m južno od ostrva Cayo Crasquí, nalazi se ostrvo Isla Agustín.

GPS koordinate: 11°53′11″ N, 66°43′53″ W.

(15) Cayos Noronquises (Los Noronquises, Noronky)

Cayos Noronquises je naziv za skup od tri ostrva: Noronqui de Arriba (gornje), Noronqui del Medio (srednje) i Noronqui de Abajo (donje). Nalaze se 2 km severno od ostrva Crasqui.

Ukupna površina sva tri ostrva približnim merenjem sa Google Eartha je 55 ha. Najveće je srednje ostrvo (25 ha). Trećinu gornjeg ostrva zauzima slano jezero.

Ostrva su nenaseljena, imaju samo malu drvenu nadstrešnicu na donjem ostrvu. Posećuju ih turisti i zaposleni u Nacionalnom parku ili državnoj službi. Za pristup ovim ostrvima potrebno je iznajmiti čamac na ostrvu Gran Roque, koje se nalazi 6,5 km severoistočno.

GPS koordinate: 11°53′28″ N, 66°55′41″ W.

(16) Isla Larga (Cayo Lanquí, Landky, dugo ostrvo)

Isla Larga je jedan od najvećih sprudova (3,769 km²) u čitavom arhipelagu Los Roques. Ostrvo ima uski i izduženi oblik; dugačko je preko 12 km (otuda i ime), a širina varira od svega desetak metara na pojedinim mestima do 900 m. Ostrvo spada u Područje integralne zaštite u koji ulaz nije dozvoljen, osim za potrebe zaštite životne sredine ili naučnog istraživanja uz prethodno odobrenje vlasti Nacionalnog parka. Nalazi se u centru nacionalnog parka, severno od Ensenade ili Bajo de los Roques, južno od ostrva Crasqui i Espenqui i zapadno od otrva  Rabusqui. Isla Larga ima prelepe plaže i prirodnu barijeru korala koja ga štiti od vetrova u sektoru.

(17) Cayo Blanca España​ (bela Španija)

Ovo ostrvo neobičnog imena smešteno je severno od Ensenade ili Bajos de los Corales, neposredno uz  južnu obalu ostrva Isla Larga. Procenjuje se da ima površinu od 25,7 ha i dužinu obale od 1,9 km. Najviša tačka je na svega 7 m.

GPS koordinate: 11°51′18″ N, 66°46′50″ W.

(18) Cayo Fernando (Isla Fernando)

Cayo Fernando se nalazi oko 1 km južno od zapadnog kraja ostrva Isla Larga.

Ostrvo je dugačko 600 m, a najveća širina je 250 m. Po približnim merenjima sa Google Eartha površina ostrva je 7,7 ha.

Na ostrvu postoje izgrađeni objekti, pretpostavljam da se radi o ribarskom selu.

(19) Cayo Espenquí (Espenkí, Espenky)

Cayo Espenquí se nalazi 1,8 km severno od ostrva Isla Larga ili Cayo Lanqui. Najbliže susedno ostrvo je Sarquí, udaljeno samo 250 m. Cayo Espenquí poput mnogih ostrva arhipelaga ima izdužen, zmijolik oblik. Dugačko je 3,7 km, široko nekoliko stotina metara, jedino na krajnjem istočnom delu dostiže širinu od 600 m. Površina ostrva je 1,098 km².

Osim po prelepim belim peščanim plažama, Cayo Espenquí je poznat i po centralnoj laguni sa kristalno plavom vodom u kojoj se može videti prirodu i fauna koja živi u njenom okruženju, uključujući razne galebove, pelikane i ribe poput albula vulpes (lokalno zvanu malacho ili bonefish na engleskom). To je ostrvo sa mangrovama, koje podstiče ronjenje i izlete na njega.

(20) Cayo Yonquí (Cayo Yonki, Isla Yonqui)

Nalazi se 2,3 km zapadno od ostrva Cayo Espenquí, a 2,6 km istočno od ostrva Cayo Carenero. To je manje ostrvo, ima površinu od svega 6,74 ha i dužinu obale 1,08 km. Ima malu unutrašnju lagunu. Nadmorska visina ostrva se kreće od 3-5 m.

Zaštićena je teritorija kao deo nacionalnog parka Los Roques. Od 1991. godine Yonkuí je sektor Zona upravljanog prirodnog okruženja (ANM). Dozvoljeno mu je prići brodom, slikati se i preletati ga.

GPS koordinate: 11°53′14″ N, 66°49′31″ W.

(21) Los Canquises

Flamingo i druge ptice na ostrvima Los Canquises

Los Canquises je grupa od dva ostrva: većeg Canquí de Abajo (donje) i manjeg Canquí de Arriba (gornje ostrvo). Nazvani su po pticama (flamingosi) koje privremeno koriste ove sprudove. Nalaze se 2,4 km severoistočno od ostrva Cayo Carenero, severno od ostrva Isla Larga i Ensenade de los Corales, severozapadno od ostrva Sarqui i Espenqui i zapadno od Cayos Noronquises. Veće od dva ostrva ima površinu od 26,4 ha i dužinu obale  od 3,1 km, dok manje ostrvo ima površinu 6,27 ha i dužinu obale 1,1 km bez uključivanja grebena. Dakle, ukupna površina Los Canquises iznosi 32,67 ha.

Ime	Koordinate	Napomena
Canquí de Abajo	11°54′46″ N, 66°50′17″ W	Glavno i veće ostrvo, položeno zapadno
Canquí de Arriba	11°54′49″ N, 66°49′30″ W	540 m istočno od ostrva Canquí de Abajo

(22) Cayo Felipe (Isla Felipe, Brujusqui)

Nalazi se 630 m jugoistočno od ostrva Cayo Carenero i 230 m zapadno od većeg ostrva Cayo Remanso. Cayo Felipe je manje ostrvo, dugačko svega 500 m, sa najvećom širinom 150 m. Po približnim merenjima sa Google Eartha površina ostrva je 5 ha. U okviru odeljenja nacionalnog parka, ostrvo je kategorisano kao deo Zone upravljanog prirodnog okruženja (ANM).

GPS koordinate: 11°53′02″ N, 66°50′54″ W.

(23) Cayo Carenero

Cayo Carenero je ostrvo izuzetno neobičnog oblika na krajnjem severozapadu arhipelaga. Najbliže mu je ostrvo Cayo Remanso, udaljeno oko 300 m od njegove krajnje istočne tačke.

Dugačko je nešto preko 5 km, ali i veoma usko, uglavnom oko 50 m. Jedino je na krajnjem zapadu široko 300 m, a u istočnom delu takođe ima jedno šire područje oko 250 m. Procenjuje se da ima površinu od 56 ha. Poput ostalih ostrva arhipelaga je veoma nisko, do 6,9 m.

Deo je takozvane Zone Primitiva Marina (PM), područja parka u kome su dozvoljene turističke aktivnosti sve dok je ekosistem ostrva nije narušen i sa određenim ograničenjima. Ima mangrove koje štite njegove vode od uticaja talasa. Do Cayo Carenera se može doći morem sa drugih sprudova, a poznato je po mirnoj i prozirnoj vodi. Poserćuju ga kitesurferi.

U istočnom delu ostrva borave ribari.

GPS koordinate: 11°53′46″ N, 66°51′50″ W.

(24) Mosquitoquí

Nalazi se 2,35 km zapadno od ostrva Isla Larga, 2,2 km južno od krajnje istočne tačke ostrva Cayo Carenero i severno od koralne uvale. Ostrvo se sastoji od dva dela, spojenih prevlakom čija širina iznosi tek 30 m. Ukupna dužina ostrva je 1,2 km. Zapadni deo ostrva je veći od istočnog. Približna površina ostrva merena na Google Earthu je 16,5 ha.

GPS koordinate: 11°52’10” N, 66°51’00” W.

(25) Cayo Selesquí (Seleski)

Na slici je Cayo de Agua levo, a Cayos Bequevé desno. Gore desno se vidi Cayo Selesquí.

Ovo prilično izolovano ostrvo nalazi se 2,8 km severno od ostrva Cayos Bequevé, a 5 km zapadno od ostrva Cayo Carenero. Ovo je malo ostrvo, dučako oko 450 m.

U okviru zoniranja uspostavljenog u Nacionalnom parku Cayo Selesqui pripada takozvanoj zoni Primitiva Marina, koja štiti čitav koralni greben koji okružuje ostrvo. Cayo Selesquí se nalazi zapadno od Ensenade, zajedno sa ostalim sprudovima kao što su Bequevé, Cayo de Agua i Dos Mosquises. Ostrvo je važno za razmnožavanje morskih kornjača, ima i veliku populaciju ptica, zbog čega je poznato i kao “Cayo Bobo Negro”.

GPS koordinate: 11°52′48″ N, 66°56′23″ W.

(26) Cayos Bequevé (Bequevé, Cayo Bequevé, Islas Bequevé)

Nalazi se na krajnjem zapadu arhipelaga i dostupan je morem kao i mnogi drugi sprudovi sa čamcima koji polaze sa ostrva Gran Roque, udaljenog oko 30 km. Ostrvo je koralnog porekla, smešteno severoistočno od ostrva Cayo de Agua i 6,4 km jugozapadno od ostrva Cayo Carenero. Uprkos onome na šta ukazuje njegovo ime u jednini, to su zapravo dva ostrva: Cayo Bequevé Norte (severno) i Cayo Bequevé Sur (južno), zbog čega postoje i nazivi u množini, kao što su Islas ili Cayos Bequevé. Međutim, gledajući na Google Earthu, stiče se utisak da se radi o jednom ostrvu. Ostrva imaju oblik polumeseca, okrenutog prema jugozapadu, odnosno ostrvu Cayo de Agua.

Ostrva grupe su:

• Cayo Bequevé Norte, površine 34,1 ha, dugačko 2 km, dužina obale 4,3 km.
• Cayo Bequevé Sur, manje ostrvo površine 15,13 ha, dugačko 700 m, dužina obale 1,76 km.

Ukupna površina dva ostrva je 49,23 ha, tako da je to veoma slično površini Vatikana (44 ha).

Ovaj sprud je jedan od najboljih na arhipelagu kada su u pitanju ekstremni sportovi, jer ima odgovarajuće uslove za bavljenje kitesurfingom i drugim sportovima.

Van svake sumnje oni koji vole da se kreću kroz ovo rajsko područje moraju se zaustaviti na ovom ostrvu. Dolaskom na ovaj sprud, stiče se osećaj boravka na devičanskom ostrvu, a sam tim sve se čini jedinstvenim.

Ostrvo ne bi trebalo brkati sa istoimenom gostionicom koja se nalazi na ostrvu Gran Roque.

GPS koordinate: 11°50′55″ N, 66°56′18″ W.

(27) Cayo de Agua (vodeni sprud)

Peščana prevlaka koja spaja dva dela ostrva

Ostrvo je dobilo po izvorima pitke vode koje poseduje. Cayo de Agua je najzapadnije ostrvo u arhipelagu Los Roques. Nalazi se oko 1,8 km jugozapadno od ostrva Bequevé. Oba ova ostrva imaju gotovo identičan oblik polumeseca, s tim da je Cayo de Agua okrenut prema severoistoku, a njegov sused prma jugozapadu. Između dva ostrva je plitko more. Dužina ostrva Cayo de Agua je 3,4 km (mereno sredinom ostrva). Poput ostrva Bequevé ima dva dela. Severni deo je znatno manji i dugačak je oko 800 m. Sa južnim delom ostrva, koji je dugačak oko 2,3 km, spaja ga uska peščana prevlaka dugačka 300 m. Površina ostrva je 69 ha, dužina obale je 8,3 km, a najviša tačka je na 6 m nadmorske visine.

Cayo de Agua je popularan u arhipelagu zahvaljujući lepoti belog peska i osamljenih plaža, pticama koje se mogu naći u njegovom okruženju i činjenici da sa ostalim susednim sprudovima formira mali prirodni bazen, tu su i izvori pitke vode. Jedna od najčešćih aktivnosti turista je ronjenje.

GPS koordinate: 11°49′13″ N, 66°56′34″ W.

(28) Dos Mosquises

Ova grupa od dva ostrva nalazi se na jugozapadu nacionalnog parka Los Roques, 6,5 km severozapadno od ostrva Cayo Sal, a 4,4 km jugoistočno od ostrva Cayo de Agua. 1,1 km jugoistočno od ove grupe nalazi se manje ostrvo Cayo Pelona, a nešto južnije i maleni sprud Cayo Peloncita.

Dva spruda ili ostrva grupe međusobno su udaljena 350 m:

• Dos Mosquises Norte (severno)

• Dos Mosquises Sur (južno)

Južno ostrvo je tek neznatno veće od severnog. Po približnim merenjima na Google Earthu površina južnog ostrva je 16,4 ha, a severnog 13,8 ha, ukupno oba ostrva imaju površinu oko 30 ha.

Pogled iz vazduha na Dos Mosquises Sur (sa avionskom pistom) i Dos Mosquises Norte (na slici su ostrva pogrešno obeležena!)

Dos Mosquises Sur se razlikuje od ostalih sprudova u arhipelagu Los Roques iz razloga što se na njemu nalazi Istraživačka stanica pomorske biologije sagrađena 1976. godine i kojom upravlja Naučna fondacija Los Roques. Pored različitih istraživačkih projekata, postoji program za uzgoj i zaštitu morskih kornjača, što je glavni razlog za posetu specijalista iz raznih delova sveta. Na ostrvu se održava obrazovni program za stvaranje svesti o važnosti očuvanja ekosistema Los Roques.

Reč mosquises Google prevodilac daje kao komarci, ali nisam siguran da je to tačno.

GPS koordinate: 11°47′55″ N, 66°53′28″ W.

(29) Cayo Sal

Krajnji zapadni deo ostrva

Cayo Sal predstavlja jugozapadnu granicu Ensenade ili Bajos de Los Roques.

Ostrvo je dugačko čak 16 km i veoma je usko, tek na 2-3 mesta ima nešto veću širinu od 250-350 m. Severna obala je većim delom pod mangrovama.

Ostrvo je deo područja arhipelaga pod nazivom Zona Primitiva Marina (PM), gde je turizam dozvoljen uz određena ograničenja, a takođe je i Područje od istorijsko-kulturnog interesa, gde su uključena ostrva za koja se smatra da imaju određenu istorijsku vrednost.

Cayo Sal je jedan od relativno udaljenijih sprudova arhipelaga Los Roques. Poznat je po tome što su na njemu pronađeni neki od najstarijih pretkolumbovskih nalaza na arhipelagu, kao što su oruđe i razni glineni predmeti, što pretpostavlja ljudsko prisustvo na ostrvu pre španske kolonizacije.

Cayo Sal je integrisan zajedno sa ostatkom sprudova i ostrva u Federalnu teritoriju 1938. godine, a u sastavu Nacionalnog parka je od 1972. godine. Od tada spada istovremeno u dve oblasti, istorijskoj i Primitiva Marina.

Na ovom sprudu su važne turističke aktivnosti poput ronjenja.

L A S   A V E S

Arhipelag Las Aves (archipiélago de Las Aves, aves=ptica​​) približne površine 3,35 km² smešten je između holandskog ostrva Bonera na zapadu (rastojanje iznosi 56 km), arhipelaga Los Roques na istoku (najbliže ostrvo Cayo de Agua udaljeno je 51 km) i skoro 120 km severno od venecuelanskih država Aragua i Carabobo. Trenutno je važno prvenstveno zbog ribolova, teritorijalnog mora i isključive ekonomske zone koju generišu za Venecuelu, pa stoga ima strateški značaj jer predstavlja jednu od graničnih tačaka zemlje u Karipskom moru.

Arhipelag je poznat po olupinama brodova, posebno se po važnosti ističe brodolom koji se dogodio 1678. godine. Tada je francuska ratna flota pod komandom viceadmirala grofa Jeana II d’Estréesa, koji se pripremao za zauzimanje holandske kolonije Kurasao, potonuo u vodama arhipelaga.

Ukupno je potopljeno 17 ili 13 brodova u zavisnosti od izvora (to jest, gotovo svi brodovi u toj floti). Zanemarujući preporuke svojih pilota, d’Estrées je prošao kroz susedni arhipelag Los Roques, kada je mala holandska flota pokušavajući da zaštiti svoje kolonije doplovila do Las Avesa da se odbrani od francuskog napada. Holanđani su manevrisali u centralnoj laguni Las Avesa pokušavajući da simuliraju svetla zbog kojih je arhipelag izgledao kao deo ostrva Boner. Namera im je bila da privuku Francuze, koji su predvođeni svojim vodećim brodom “Le Terrible” udarili ​​direktno na koralni greben. “Le Terrible” nije mogao da izbegne greben, d’Estrées je naredio da se puca iz vatrenog oružja kako bi upozorio ostatak flote, ali posade ostalih brodova mislile su da su na udaru Holanđana i krenule su da priskoče u pomoć. Jedan po jedan, ostatak brodova u floti udario je u greben i potonuo. Procenjuje se da se 500 mornara utopilo.

Jean II d’Estrées

Preživeli nisu pronašli svežu vodu na Las Avesu. Pokušavali su da prežive od buradi vina i soljenog mesa koje je izbačeno na obalu. Ali tih zaliha je ponestalo i na kraju su nestale. Admiral je bio jedan od retkih koji je spašen. Na Kurasau se Dan zahvalnosti slavio sve do XVIII veka u znak sećanja na srećno spasenje ostrva od pustošenja Francuza.

Las Aves su Holanđani smatrali delom svojih zapadnoindijskih poseda. U knjizi “Holandska Zapadna Indija” (Amsterdam, 1836), Marten Douwes Teenstra je napisao: “U sastavu Kurasaa su takođe nenaseljena ostrvca i stene Little Curaçao, Aves, Rokues i Orchilla”. 1978. godine Venecuela i Kraljevina Holandija uspostavile su morsku granicu između Federalne teritorije i Holandskih Antila u Karipskom moru.

Na ostrvima postoje ruševine objekata izgrađenih u XIX veku, povezane sa eksploatacijom gvana za izvoz u Evropu.

Od 1938. godine arhipelag Las Aves deo je Federalne teritorije, dok je u oktobru 2011. godine je integrisan u Territorio Insular Miranda, područni deo saveznih zavisnosti sa glavnim gradom Gran Roquesom.

Arhipelag se sastoji od dva kompleksa grebena nalik atolima. Od kraja jednog do kraja drugog kompleksa ima oko 32 km.

Aves de Barlovento (privetrine), istočna grupa, greben prečnika 8 km i tri spruda na jugozapadu, među kojima su:

Naziv	Površina	Dužina obale	Koordinate
Isla Aves de Barlovento	87 ha	8,29 km	11°56′43″ N, 67°25′51″ W
Isla Tesoro	–	–	–
Cayo Bubi	–	–	–
Cayo de Las Bobas	–	–	–

Na priloženoj karti Isla Aves de Barlovento je označen kao Isla del Faro

Aves de Sotavento (zavetrine), zapadna grupa, sa sprudom pokrivenim mangrovom, na jugu:

Naziv	Površina	Dužina obale	Koordinate
Isla Aves de Sotavento	226 ha	14,08 km	11°58′36″ N, 67°39′26″ W
Isla Larga	–	–	–
Cayo Tirra	–	–	–
Isla Saquisaqui	–	–	–
Cayos de La Colonia	–	–	–
Isla Maceta	–	–	–
Cayo Sterna	–	–	–

Na priloženoj karti Isla Aves de Sotavento je označen kao Ave Grande, a i nazivi ostalih ostrva se razlikuju od naziva iz tabele

Ukupno ima 13 sprudova u obe grupe (po engleskoj wikipediji njihov broj je 21). Arhipelag ne bi trebalo brkati sa ostrvom Aves, najudaljenijim ostrvom Venecuele, daleko na severu.

Zbog položaja u Karipskom moru ostrva uživaju u klimi i vegetaciji tipičnoj za suva morska područja. Obale ostrva mogu se svrstati u dva tipa: jednu koju čine mirne vode sa belim peščanim plažama i drugu, suprotnu obalu koja je na udaru snažnih talasa. Ove plaže mogu imati dobar turistički potencijal.

Arhipelag de las Aves je praktično nenaseljen, ima samo povremenu populaciju ribara koji se u određeno doba godine naseljavaju na ostrvima, u nekim slučajevima grade male objekte koje koriste za svoje ribarske aktivnosti.

Ostrva arhipelaga:

(1) Isla Aves de Barlovento

Najveće ostrvo u istočnoj podgrupi Aves de Barlovento. Ostrvo je dugačko 3,7 km, a najveća širina je 600 m. Na njemu se nalazi svetionik visine 12 m. Maksimalna visina ostrva je 7 m.

(2) Isla Aves de Sotavento (takođe se ponekad naziva i Isla de Sotavento)

Ovo je glavno ostrvo podgrupe zvano Aves de Sotavento (zapadno od dve grupe ostrva) i najveće ostrvo celog arhipelaga. Ostrvo je dugačko 5,3 km, a najveća širina je 900 m. Na ostrvu je Služba za hidrografiju i plovidbu Venecuele postavila svetionik visok 12 m. Maksimalna visina ostrva je 11 m.

L O S   M O N J E S

Monjes del Sur

Arhipelag Los Monjes (Archipiélago de Los Monjes, monasi) su najzapadnija ostrva koja pripadaju Venecueli.

Nalaze se severno od velikog zaliva Venecuela. U odnosu na prethodno opisani arhipelag Las Aves nalaze se čak 350 km zapadno! Između dve grupe nalaze se ostrva nekadašnjih Holandskih Antila, Aruba, Kurasao i Boner. U odnosu na Arubu arhipelag Los Monjes se nalazi skoro 90 km zapadno. Arhipelag je bliži Kolumbiji nego Venecueli. Od poluostrva Guajira i obale Kolumbije ostrva su udaljena 34,8 km, a od obale venecuelanske države Zulia udaljena su 78 km.

Površina arhipelaga je svega 24 ha (mada je po podacima iz tabele niže površina 26,3 ha). U vezi broja ostrva i stena arhipelaga pominju se brojke od 6-9.

Los Monjes se sastoji od tri grupe stenovitih ostrva (južna, istočna i severna) ili nenaseljenih ostrvaca (postoji samo stalno prisustvo vojnog osoblja i povremeno ribara) i na njima potpuno odsustvuje vegetacija.

Ostrva se sastoje od stena koje se strmo uzdižu iz mora, bez ikakvih plaža ili obale prikladne za pristajanje. Venecuelanska mornarica održava bazu na ostrvu Monjes del Sur, gde je izgradila mol. Ostrva nemaju prirodne resurse i snabdevanje se mora organizovati sa kopna. Ribolov je glavna aktivnost oko ostrva, obično su to ribarski brodovi koji kratko putuju od Guajire i poluostrva Paragvana.

	Ostrvo	Opis	Broj ostrva	Visina	Koordinate
1	Monjes del Sur	To su dva najveća ostrva koja zajedno imaju površinu 18,7 ha. Povezani su veštačkim nasipom koji je otvoren 1999. godine, zajedno su dugački 600 m, imaju mali zaliv, pristanište za ribarske brodove, pristanište za mornaricu, helidrom, pećinu zvanu “šarm monaha” i rampu za iskrcavanje, na južnom delu je svetionik.​	2	70 m (72 m)	12°22′ N,    70°54′ W
2	Monjes del Este	Ovo malo ostrvo nalazi se 5,3 km severoistočno od Monjes del Sur. Ima površinu od 3,3 ha sa strmim reljefom, takođe se zove Aguila de los Monjes.	1	43 m	12°24′ N,    70°51′ W
3	Monjes del Norte	12,3 km severo-severozapadno od Monjes del Este nalazi se šest malih stena koje zajedno imaju 2,31 ha površine. Najveća stena dostiže visinu od 41 m.	5 (6)	41 m	12°30′ N,    70°55′ W

Smatra se da je ostrva otkrio španski istraživač Alonso de Ojeda 1499. godine, dajući im naziv monasi  zbog sličnosti stenskih formacija sa kapuljačama koje su nosili monasi. Ovaj arhipelag i nespremnost vlada Kolumbije i Venecuele da definišu svoje pomorske granice stvorile su diplomatska trvenja između dve nacije.

Ugovorom Michelena-Pombo iz 1833. godine poluostrvo Guajira je podeljeno uzdužno između Venecuele i Kolumbije. Međutim, Venecuelanski kongres odbio je da ratifikuje taj dokument, jer se u nekoliko njegovih delova smatrao nepovoljnim za naciju.

1856. godine Venecuela je protestovala protiv pokušaja Kolumbije da odobri koncesiju za gvano, što se ipak nije ostvarilo.

22. avgusta 1871. godine, vlada Venecuele uključila je ostrva Los Monjes u sastav “Territorio Colón” (zajedno sa drugim arhipelazima kao što su Los Roques ili ostrvima poput La Tortuge), entitet koji je organizovao ostrva koja nisu bila uključena u venecuelanske savezne države, ali su pripadala njihovoj teritoriji. 1891. godine španska kraljica Maria Cristina donela je arbitražnu presudu kojom je priznala vlasništvo Kolumbije nad gotovo celim poluostrvom Guajira navodeći da su svi sporovi oko granica između Venecuele i Kolumbije završeni. 1922. godine švajcarska arbitraža svojom odlukom potvrdila je prethodno doneto.

1934. godine Alfonso López Pumarejo, na osnovu gore navedenog, objavio je knjigu pod naslovom “Granice Kolumbije”, u kojoj kaže da “ostrva i sprudovi zvani Los Monjes i sva ostala ostrva, ostrvca, sprudovi i plićaci takođe pripadaju Kolumbiji, kao i sva ostala koja su blizu obala”. Knjiga je ponovo izdata 1944. godine sa istim naslovom i istim transkribovanim tekstom, uključujući i Los Monjes kao deo kolumbijske teritorije, a Venecuela nije protestovala ni protiv jedne od ovih publikacija. Međutim, sa venecuelanske tačke gledišta, to su bile privatne publikacije bez pravne vrednosti.

U julu 1938. godine usvojen je zakon kojim je Venecuela obuhvatila Los Monjes kao deo Federalne teritorije.

1952. godine tadašnji kolumbijski predsednik Roberto Urdaneta Arbeláez je preko svog ministra spoljnih poslova, kao odgovor na zahtev Venecuele, diplomatskom notom priznao je venecuelanski suverenitet nad Los Monjesom. Venecuelanska vlada se preko svog ambasadora zahvalila na priznanju i 29. novembra 1952. godine na ostrvima je podignuta venecuelanska zastava. Time je spor definitivno okončan i Venecuela je započela zauzimanje grupe ostrva, instalirajući naučno-vojnu opservatoriju.

22. oktobra 1992. godine, Državno veće Kolumbije donelo je presudu kojom se proglašava ništavnom diplomatska nota od 22. novembra 1952. godine o priznavanju ostrva Los Monjes delom Venecuele. Tada je pojašnjeno da je ova rezolucija samo za unutrašnju upotrebu i da nema međunarodni efekat. Tom prilikom, kolumbijski ministar spoljnih poslova pojasnio je da Kolumbija neće polagati pravo na ostrva.

Prema ovoj karti najviša tačka ostrva Monjes del Sur je 248 fita (stopa), a to je 75,5 m

31. marta 1978. godine potpisan je Ugovor o pomorskim granicama između Holandije i Venecuele kojim je uspostavljena pomorska granica između Venecuele i ostrva Aruba, koje je u to vreme pripadalo Holandskim Antilima, koristeći arhipelag Los Monjes kao referentnu bazu.

U obimnoj kartografiji širom sveta beleži se venecuelanski suverenitet arhipelaga, poput mapa koje je pripremilo “National Geographic Society”.

9. avgusta 1987. fregata kolumbijske mornarice plovila je nedefinisanim vodama zaliva koje Venecuela smatra svojim, vrlo blizu arhipelaga, što je izazvalo snažnu napetost između dve zemlje i vojnu mobilizaciju obe vlade, a u slučaju Venecuele to su bili lovci F-16. Kasnije se kolumbijska fregata povukla sa tog područja bez borbe.

22. januara 1999. godine, tadašnji predsednik Venecuele Rafael Caldera, otvorio je radove koji su omogućili spajanje dva glavna ostrva Monjes del Sur. Izgrađen je nasip korišćenjem materijala iz mora i dobijen miniranjem na samim ostrvima, a otvorena je i bezbedna luka.

8. novembra 2015. godine venecuelanska vlada osudila je kršenje venecuelanskog vazdušnog prostora od strane obaveštajnog aviona Obalske straže Sjedinjenih Država četiri nautičke milje istočno od Los Monjesa, koji je poleteo iz vazduhoplovne baze Hato sa ostrva Kurasao. 18. novembra iste godine, načelnik Južne komande John Kelly priznao je prelet venecuelanskog vazdušnog prostora i izvinio se zbog toga. 

U junu 2019. godine venecuelanska mornarica je zajedno sa NacionalnIm institutom za meteorologiju i hidrologiju instalirala automatsku meteorološku stanicu na svetioniku.

Venecuela je izgradila i održava svetionik i mornaričku bazu. Pored toga što je izgrađen nasip između dva ostrva, dovršena je izgradnja objekata za ribare, kako bi se ispunio zahtev koji omogućava ostrvima da generišu ekskluzivnu ekonomsku zonu i prava teritorijalnog mora sve dok se na njima obavlja neka vrsta privredne aktivnosti, u ovom slučaju ribolov. Takođe se vrši nadzor prevoza nafte iz obližnjih objekata u državama Zulia i Falcón.

Izuzev ribara koji na ostrva stižu u određeno doba godine, postoji samo vojno prisustvo mornarice Venecuele koja ima sekundarnu stanicu obalske straže koja se zove “Capitán de Navío Felipe Batista”, koja kontroliše i nadgleda pomorski saobraćaj koji prolazi kroz to područje, posebno tankere za naftu, i služi kao ispostava koja garantuje zaštitu Rafinerijskog kompleksa Paragvana i drugih važnih naftnih objekata. Baza takođe pomaže u održavanju kontrole nad pomorskom granicom sa kolumbijskom Guajirom.

Monjes del Este

Monjes del Norte

N E U V A   E S P A R T A

Nueva Esparta jedna je od 23 države u Bolivarskoj republici Venecueli. Ova savezna država zahvata ukupnu površinu od 1.150 km² i ima 584.900 stanovnika (2017). Nalazi se ispred severoistočne karipske obale Venecuele. To je po površini najmanja (0,13% od površine Venecuele) i jedina ostrvska država Venecuele, sastavljena od ostrva Margarita, Coche i pretežno nenaseljenog ostrva Cubagua.

Nueva Esparta (Nova Sparta) dobila je ime zbog junaštva koje su njeni stanovnici pokazali za vreme rata za nezavisnost Venecuele, poredeći se sa junaštvom spartanskih vojnika antičke Grčke. Glavno ostrvo Margarita je jedna od najpopularnijih turističkih destinacija u Venecueli. Da bi se privukli turisti ostrvo je proglašeno slobodnom ekonomskom zonom, što kupovinu čini pogodnim na njemu.

Glavni grad Nueve Esparte je La Asunción, ali glavni urbani centar je Porlamar. Drugi važni gradovi  su Juan Griego, Pampatar (centar lučke uprave), Punta de Piedras, San Juan Bautista, Las Guevaras, Las Hernández, Villa Rosa, Bella Vista (Margarita), El Valle del Espiritu Santo.

Geografija

Nueva Esparta je locirana između koordinata 10º44′ i 11º10′ N, odnosno 63º46′ i 64º13′ W. Kopnenom delu Venecuele najbliže je ostrvo Coche (9 km), dok je ostrvo Margarita udaljeno nešto preko 20 km.

Tri ostrva u sastavu Nueva Esparte imaju veličanstvene plaže, divne mangrove i druge pejzaže koji ih čine istinskim ostrvskim rajem. Najveće ostrvo Margarita (1.071 km²) ima najvišu planinu San Juan (960 m) i planine Macanao na zapadu. Coche (55 km²) i Cubagua (24 km²) su stenovita ostrva prekrivena morskim sedimentima i imaju ravni reljef, sa liticama. Klima je sušna ili polusušna, do te mere da nema stalnih vodotokova.

Reljef ostrva Margarita čine primorske ravnice, lagune i planinski lanci. Istočni deo ostrva Margarita ima tri mala planinska lanca, poređana u pravcu jugoistok-severozapad. Najviše planine u istočnom delu ostrva su San Juan (960 m), Copey (890 m), Cocheima (810 m), Tragaplata (640 m) i El Cacho (510 m). Na jugozapadu je reljef ravan, sa izuzetkom umerenih uzvišenja, poznatih kao Las Tetas de Maria Guevara. Poluostrvo Macanao, u zapadnom delu ostrva, ima izduženi masiv u pravcu istok-zapad, između brda Macanao i Guarataro. Najviše planine na ovom delu ostrva su Macanao (750 m), Los Cedros (745 m), Risco Blanco (680 m), Guaraguao (660 m), Soledad (540 m) i Piedra Lisa (500 m). Izgleda kao da visina ovih planina nije precizno izmerena, pošto su svi podaci okrugli! Ostalo su obalske ravnice koje se spuštaju prema plažama velike širine sa belim peskom koje su velika turistička atrakcija, takođe su pogodne za sportske i rekreativne aktivnosti.

Dolina Espiritu Santo

Ne postoje značajni stalni vodotokovi, već poslednjih godina samo sezonske rečice zbog klimatskih promena koje su podigle temperaturu na celoj planeti. Veći deo godine je suv, a u kratkim periodima kiše javljaju se bujice. Lagune La Restinga, Los Mártires i Las Marites, zajedno sa vrelim izvorima doline Svetog Duha i sektorom San Franciska, dovršavaju oskudni, nedovoljni i neprikladni hidrografski sistem za snabdevanje lokalnog stanovništva pitkom vodom.

Nueva Esparta ima vruću poluaridnu klimu, sa mikroklimama u rasponu od vrlo tople sušne do toplo-umerene polusuve. Na Margariti dominira polusuva klima. U Porlamaru godišnja količina padavina iznosi samo 399 mm sa prosečnom temperaturom od 27°C. Oblast sa najviše padavina je Serrania de El Copey, dostižući 1.100 mm godišnje. To, zajedno sa lokalnim maglama, omogućava razvoj kišnih šuma. Padavina ima manje na poluostrvu Macanao, kreću se od 300 do 500 mm godišnje, sa temperaturama od 27-28°C. Na ostrvu Coche prosečna godišnja temperatura takođe je visoka sa 512 mm padavinama godišnje. Suvi uslovi su rigorozni na ostrvu Cubagua sa samo 250 mm padavina godišnje, što se kvalifikuje kao vruća suva klima. Ako se uzme u obzir da na obalnim lokacijama i plažama, poput Porlamara, ima samo 66 dana godišnje sa padavinama, to su optimalni uslovi za razvoj turizma.

U retkim prilikama tropski cikloni pogađaju Nueva Espartu zbog položaja na maloj geografskoj širini. Cikloni koji su direktno ili indirektno uticali na ostrva su uragan Joan-Miriam 1988. godine i tropska oluja Bret 1993. godine.

Pejzaž sa poluostrva Macanao

Zemljište je tanko i neplodno, podložno intenzivnom erozivnom procesu usled prekomerne ispaše. Tome doprinose oscilacije nivoa mora i krčenje šuma sprovedeno za dobijanje obradivog zemljišta. U dolinama je najkvalitetnije zemljište dobro obrađeno, ima organski sloj, zaštićeno je od erozivnog dejstva vetra i prekriveno je vegetacijom, ali zauzima samo mali deo države. Ostrva Coche i Cubagua imaju slana tla sa jakom erozijom, koja je posledica delovanja vetrova, što njihovom površinskom sloju daje stenovit karakter.

Nueva Esparta nema velike energetske resurse, a od minerala su zastupljeni šljunak, pesak, krečnjak, dolomit, hromit, mangan, talk i kamen. Vegetacija i prirodni resursi države su malobrojni jer su sušna zona usred Karipskog mora, ali biljke poput kaktusa i palmi vide se u toplim oblastima.

Na ostrvu Margarita, klimatski uslovi proizveli su mešavinu različitih ekosistema koji se kreću od tropskih pustinjskih korova, u niskim i suvim predelima, do bodljikavih planina i tropskih suvih šuma u ​​oblastima sa većom nadmorskom visinom. Na planini Copey je vlažna šuma, a močvarna i slana područja obiluju mangrovama. Najreprezentativnije vrste su maslina, stablo divi-divi itd. Bodljikavo rastinje i pustinjski korov zauzimaju priobalne ravnice. Mangrove se nalaze u La Restingi, Las Maritesu i drugim obalnim močvarnim područjima.

Mangrove

Fauna u državi je zastupljena sa sisarima (američki zec, crvenorepa veverica, belorepi jelen, tvor, ocelot, čupavi kapucin i devetopojasni oklopnik), pticama (čačalaka, jarebica, kardinal, golubica) i gmizavcima (iguana, zvečarka, koralna zmija, anoli).

Od raznolikog životinjskog sveta, u najistaknutije životinje ostrva Margarita spadaju:

– belorepi jelen: procenjuje se da ovaj jelen može dostići težinu od oko 30 kg. Hrani se lišćem, voćem i biljnim materijalom. Takođe je jedna od najmanjih podvrsta belorepih jelena. Nalazi se uglavnom na poluostrvu Macanao i u parku Cerro el Copey, gde se retko viđa.

– ocelot: ova mačka je iz porodice Felidae. Studije nisu potvrdile da li je ovaj sisar u opasnosti na ostrvu. Njegova težina je 11 kg, veličine je srednje mačke. Hrani se, između ostalog, mladim gmizavcima, pticama, jajima kornjača, majmunima.

– kapucin: ovo je još jedna podvrsta životinja kojoj preti izumiranje. Teška je od 1,5-4 kg. Živi u grupama, a opasnost im preti zbog gubitka staništa i lova. Hrane se plodovima, biljkama i insektima.

– crvenorepa veverica: podvrsta veverica endemska za ostrvo.

– devetopojasni oklopnik: sisar srodan mravojedima i lenjivcima. Ima prepoznatljivu ljušturu koja ga štiti od predatora.

Istorija

Margarita je otkrivena 15. avgusta 1498. godine za vreme trećeg Kolumbovog putovanja, kada je otkrio i kopnenu Venecuelu. Toga dana Kolumbo je ugledao tri ostrva, od kojih su dva bila mala, niska i sušna (sadašnji Coche i Cubagua) odvojena kanalom od trećeg, većeg, prekrivenog vegetacijom i naseljenom autohtonim narodom koji je ostrvo zvao Paraguachoa, što prema istoričarima znači ribe u izobilju, odnosno morski ljudi prema drugima.

Devetopojasni oklopnik, više liči na praistorijsku životinju

Kolumbo je ostrvo nazvao La Asunción, jer je otkriveno na verski praznik Bogorodice (Velika Gospojina). Sledeće godine (1499) Pedro Alonso Niño i Cristóbal Guerra preimenovali su ostrvo u La Margarita zbog obilja bisera pronađenih u regionu; po drugoj hipotezi sugeriše se da je ostrvo dobilo ime po kraljici Margariti od Austrije-Štajerske.

Ubrzo nakon njegovog otkrića, drugi evropski mornari potvrdili su postojanje bogatih nalazišta bisera u vodama oko ostrva Cubagua, čija je eksploatacija stvorila prvu špansku elitu u Venecueli. Prema Fray Bartolomé de las Casasu, 1500. godine, samo dve godine nakon što je otkriveno, na ostrvu Cubagua već je bilo 50 avanturista koji su nestrpljivo tražili dragocene dragulje od sedefa koje su domoroci koristili u svojim ličnim ukrasima. Do 1510. godine postojala su dva španska sela za eksploataciju bisera na ostrvu Cubagua, Cabildo i Regidores. Ali naseljavanje je izvršeno spontano, jer je čak 1517. godine naznačeno da stanovništvo živi u šatorima i kolibama.

U početku su svi zvanični pokušaji kolonizacije ostrva Cubagua propali: problem vodosnabdevanja bio je najvažniji i zaključeno je da osnivanje sela na ostrvu Cubagua ne bi bilo izvodljivo bez prethodne izgradnje tvrđave na ušću današnje reke Cumaná, koja bi se koristila za snabdevanje vodom.

Verzija Gonzala Fernándeza de Ovieda da uspostavljanje Cubague datira u 1517. godinu smatra se tačnom. Pod zaštitom tvrđave Cumaná, koja je konačno izgrađena početkom 1523. godine, selo Cubagua je brzo izgrađeno i pojavio se procvat u eksploataciji bisera.

Malo je verovatno da su pre 1525. godine stanovnici naselja na ostrvu Cubagua bili svesni da li žive u  selu ili gradu. Nijedan zapis o biserima od 1521. do 1525. godine, koji su prvi poznati lokalni izvori o Cubagui, ne spominje ime sela na ovom ostrvu i govori samo o Cubagui kao ostrvu.

1526. godine naselje je dobilo status Ville, i zvalo se Villa de Santiago de Cubagua, iako se čini da ovaj naziv nikada nije korišćen. 13. septembra 1528. godine naselje je dobilo rang grada, dobilo je grb, izdate su prve uredbe o dodeljivanju gradske političke autonomije i ime grada je promenjeno u  Nueva Cádiz. Kroz ove uredbe, grad Nueva Cádiz, danas priznat kao prvi grad Venecuele, nije zavisio od španske pomoći iz Santo Dominga i mogao je direktno da trguje sa Kastiljom. Ovo je pomoglo stanovnicima Nueva Cádiza da krenu u izgradnju grada, zamenjujući kolibe kamenim kućama i povećavaju broj stanovnika.

Rekonstrukcija naselja Nueva Cádiz

Već 1531. i 1532. godine nalazišta bisera pokazala su prve znake istrošenosti. Rastuća populacija sa oskudnim sredstvima za život stvorila je u naselju Nueva Cádiz probleme sa snabdevanjem hranom, vodom i ogrevom. Prehrambene namirnice stizale su iz Santo Dominga, voda iz reke Manzanares, a drvo za ogrev transportovano je sa susednog ostrva Margarita. Kako je bisera bilo sve manje, tražili su dozvolu za ribolov, a po odobrenju Kraljevskog dvora Santo Domingo i kralja Carlosa I preselili su se u Cabo de la Vela (poluostrvo Guajira, današnja Kolumbija).

Nestanak stanovništva Cubague bio je spor proces uglavnom zbog nedostatka vode, otpora Indijanaca iscrpljujućem radu na vađenju bisera i osvajanja dalekih zemalja. Poseta francuskih gusara predstavljala je ozbiljnu pretnju opstanku grada. Međutim, osnovni uzrok depopulacije Cubague bio je nestanak polja sa ostrigama.

Stanovništvo se nije odselilo odjednom. Postojala je migracija u Cabo de la Velu i do 1537. godine ostrvo je ostalo bez stanovništva. 1541. godine ostrvo je pogodio uragan, verovatno nakon zemljotresa, a njegovi stanovnici su pobegli na ostrvo Margarita i tamo su osnovali grad. 1543. godine francuski gusari stigli su do ruševina naselja Nueva Cádiz, gde je još uvek ostalo desetak stanovnika i ostavili su grad u plamenu, zbog čega je ostrvo ponovo napušteno.

Iako tačan datum potpunog napuštanja Španaca u ovom ranom periodu nije poznat, istorija ukazuje da do 1545. godine grupa stanovnika Nueva Cádiz pretendovala da ostrvo Margaritu stavi pod svoju jurisdikciju, što potvrđuje postojanje stanovništva na ostrvu bar do tog datuma.

1676. godine markiz Maitenon sa flotom od 10 brodova i 800 francuskih bukanera napao je ostrvo Margaritu. Ova smela akcija motivisala je Špance da sagrade nekoliko tvrđava na ostrvu.

Provincija Margarita je najstarija od onih koje su 1777. godine formirale Generalnu kapetaniju Venecuele. 1830. godine, kada se osnovana Republika Venecuela, bila je jedna od njenih 13 izvornih provincija.

1835. godine provincija Margarita bila je podeljena na kantone La Asunción (sastavljene od parohija Paraguachi, Pampatar, Los Robles, El Valle i Porlamar) i Norte (sastavljene od parohija Tacarigua, Juangriego, San Juan, Pedro González i Sabana Grande).

Pećina veštice (Cueva de la Bruja), Cerro El Piache, ostrvo Margarita

1856. godine izvršena je nova administrativna podela na kantone Norte (sastavljene od parohija Norte, Juangriego, Tacarigua, Pedro Gonzalez, Los Hatos, Pedregales, San Juan i ostrva Tortuga, Blanquilla, Testigos i Aves de Barlovento), sa glavnim gradom Santa Ana del Norte i Sur (sastavljen od parohija Asunción, Pampatar, Porlamar, Paraguachi, Espiritu Santo, Robles i Sabana Grande), sa glavnim gradom La Asunciónom.

Zastava i grb Nueva Esparte

1864. godine kada je Venecuela bila podeljena na 20 država i federalnu teritoriju, provincija Margarita dobila je novo ime Estado Nueva Esparta. Republika je dodelila titulu “Nueva Esparta” ostrvskoj teritoriji zbog junaštva koje su stanovnici ostrva pokazali u borbi za nezavisnost Venecuele, koja je podsećala na Spartance klasične Grčke. 1881. godine Nueva Esparta je postala deo Velike države Guzmán Blanco (zvana Miranda od 1889. do 1898. godine). 1901. godine, dve godine nakon što je obnovljena autonomija država, ponovo je dobila ime Nueva Esparta, ali ga je ponovo izgubila od 1904- 1909. godine, za to vreme je uključena u Federalnu teritoriju kao istočna sekcija. Konačno, 1909. godine Nueva Esparta je ponovo stekla državnost, a 1948. godine pripojeno joj je ostrvo Cubagua.

Stanovništvo

Danas je Nueva Esparta poeljena na 11 opština. Ostrvo Coche je formiralo samostalnu opštinu Villalba, koja ima ubedljivo najmanji broj stanovnika. Ostrvo Cubagua, budući da ima veoma mali broj stanovnika, pripada opštini Tubores. Poluostrvo Macanao takođe je zasebna opština i najveća je po površini (331 km²).

Gustina naseljenosti Nueva Esparte premašuje nacionalni prosek i jedna je od najviših u zemlji, usled stalnog porasta stanovništva od četrdesetih godina, usporavanog padom nataliteta od šezdesetih godina XX veka. Ukaz o Slobodnoj luci, objavljen 1971. godine, posebno je prouzrokovao drastičan porast imigracije. Većina stanovništva je grupisana u opštinama koje su usko povezane sa komercijalnom delatnošću koja je povezana sa turizmom. Na primer, u opštini Mariño živi 23,7% stanovništva, a njen glavni grad Porlamar je najveći ekonomski centar na ostrvu Margarita. Po značaju ga prate opštine Garcia i Maneiro, susedi Porlamara, grada koji se, s obzirom na fizičku nemogućnost daljeg rasta, proširio prema njima. Ostala važna naselja su Villa Rosa, Pampatar, San Juan Bautista, La Asunción, Paraguachí, Juangriego i El Pilar (Los Robles).

Bazilika Menor de Nuestra Señora del Valle tokom proslave Device del Valle (doline)

Prvi podaci o broju stanovnika su iz 1873. godine, kada ih je već bilo preko 30.000. 1920. godine broj stanovnika se povećao na 56.000, a samo šest godina kasnije bilo je blizu 70.000 stanovnika. Do 1950. godine broj stanovnika je stagnirao, a zatim je usledio vrtoglavi porast. To je naročito bilo izraženo od 1971. do 1981. godine, kada se za 10 godina broj stanovnika povećao 66% i došao je do blizu 200.000. Bilo je potrebno samo 20 godina da se broj stanovnika udvostruči. Može se eći da se od 1971. godine svakih 10 godina broj stanovnika povećavao za 100.000. Po poslednjim procenama (2017. godina) broj stanovnika Nueva Esparte je 584.900, što znači da je gustina naseljenosti preko 500 stanovnika/km².

Starosedeoci Nueva Esparte bio je narod Guaiqueri, koji je sadašnje ostrvo Margarita zvao Paraguachoa. Bavili su se ribolovom i poljoprivredom i pravili su kanue, viseće mreže, lukove, strele, drvene posude, bambusove cevi za vađenje palminog ulja i posuđe od gline. Grupisani u nomadska plemena kojima su vladale poglavice, prijateljski su dočekali osvajače, pa im je Španija dala status slobodnih vazala.

Prema popisu iz 2011. godine najveći broj stanovnika (49,1%) je multirasnog porekla. Nešto manje je belaca (47,1%), a vrlo mali broj su crnci (2,5%) i ostali (1,3%).

Proslava u čast zaštitnika grada, a to je San José de Paraguachi, obeležava se 19. marta i traje nedelju dana. Te nedelje održavaju se kulturne aktivnosti, plesovi, sajmovi hrane i čuvena povorka u čast San Josea, gde stotine parohijana obilazi grad.

Nueva Esparta ima širok spektar domaćih jela, obično napravljenih od morskih plodova ili lokalno gajenih. Torta od kostelja (morski pas) mogla bi se smatrati tipičnim jelom u regionu, a napravljena je od kostelja i banane. Postoje i “kuvana” riba, koja je u osnovi supa spremljena od lokalne ribe. Među proizvodima zemlje koji se koriste u lokalnoj gastronomiji izdvajaju se paradajz i ljute papričice. Još jedno reprezentativno jelo je Margariteño pavilion, u kome se iseckano meso zamenjuje rezanim i dinstanim kosteljom. Takođe se konzumira pržena ili pečena riba. Ostala tipična jela koja se dobijaju iz mora mogu biti mekušci i rakovi, poput raznih vrsta školjki, morski ježevi, rakovi, škampa, škampi itd, koja se pripremaju na različite načine, a jedno od najčešćih kombinacija je sa pirinčem.

Što se tiče slatkiša izdvajaju se pinonate, napravljene u parohiji San Juan Bautista, kokosovi poljupci, žele od manga i “grudi” (smrznuto).

Od svog osnivanja, država Nueva Esparta bila je region sastavljen od umetnika. Uglavnom zbog nasleđa predkolumbijskih kultura, kao što su Guaiqueries; kao i zanatlija koji su na ostrva dolazili uglavnom iz Španije. U okviru zanatskog žanra, u opštini Antonio Diaz, espadrila, obuća hispansko-arapskog porekla, predstavlja varijantu sa gumenim đonom. Tokom niza godina, posebno u pedesetim, šezdesetim i sedamdesetim godinama XX veka, postala je uspešna industrija.

Od sportskih klubova na ostrvu Margarita najpoznatiji su bejzbol klub Margarita Braves, košarkaški klub Guaiqueríes de Margarita i tri fudbalska kluba Margarita (najbolji među njima), UDC Margarita CF i Deportivo Nueva Esparta.

Od sportskih objekata izdvaja se bejzbol stadion Nueva Esparta ili Guatamare. Izgrađen je 1956. godine i može da primi 18.000 gledalaca.

Privreda

Trgovina dominira, usled statusa Slobodne luke (ustanovljen 1971. godine predsedničkim dekretom) i njene povezanosti sa lokalnim turizmom. Turistička aktivnost stimulisala je građevinsku industriju, o čemu svedoči postojanje hotela, restorana, vikendica i zabavnih centara, kao dela infrastrukture koja ovo područje vrednuje za domaće i inostrane goste. Ribolov je važna aktivnost, a u okolnom moru ima iglice, inćuna, tune, skuše i sardina (ribe); škampa i jastoga (rakovi); školjka, lignje i ostrige (mekušci). Poljoprivreda se takođe vidi kao komplementarna ekonomska aktivnost, posebno na ostrvu Margarita, gde se uzgajaju plavi patlidžan, kukuruz, dinja, paprika i paradajz. Gaji se živina, koze i svinje.

Supa chipichipi od školjki

Poslednjih godina došlo je do povećanja broja stanovnika na tri ostrva, uglavnom u Margariti. Nueva Esparta postala popularna turistička destinacija Venecuele i mesto odmora za stanovnike velikih gradova u kopnenom delu države.

Regija je zbog karipskih plaža jedna od najposećenijih turističkih atrakcija u Venecueli. Ostrva imaju plaže sa mogućnostima za surfovanje, ronjenje, jedrenje na dasci, kitesurfing i druge sportove na vodi, kao i istorijske kolonijalne gradove. Poslednjih godina planirano je nekoliko projekata za jačanje turizma, između ostalog izgradnja luke za krstarenje Puerto la Mar, proširenje Karipskog međunarodnog aerodroma Santiago Mariño, svetionik Punta Ballena (u saradnji sa mornaricom Venecuele). Na ostrvu postoji nekoliko starih španskih utvrđenja (zamkovi i tvrđave), koja se smatraju nacionalnom baštinom.

Najpoznatije ostrvske plaže su El Agua (voda, najpoznatija i najposećenija plaža na ostrvu Margarita, slika dole levo), Parguito (slika dole desno), El Tirano, Manzanillo, Guacuco, El Yaque, Boca Victoria, El Manglillo, La Isleta, Moreno (nalazi se u istoimenom gradu; ime su dali prvi stanovnici grada, potomci porodice Moreno), El Ángel (smeštena je u izolovanom području između dva stenovita brda;  ime je dobila po prirodno izvajanoj steni koja podseća na molitvu anđela), La Caranta (nalazi se u blizini tvrđave Santiago de La Caranta), La Punta (izolovana peščana plaža, ispred nje se nalazi prirodno slano jezero koji onemogućava izgradnju i time ograničava razvoj ovog područja), Valdez, Bella Vista i El Morro (Concorde).

Ima i nekoliko akvaparkova: El Agua (prvi takve vrste u Venecueli), Diverland (park sa mehaničkim atrakcijama različitih alternativa za uživanje odraslih i dece u opštini Maneiro), Waterland Marine World, Hacienda Macanao, The Kingdom of Musipan (Musipán El Reino, u naselju El Yaque pored hotela Musipan Villas), Finca the dream of my old men.

Saobraćaj

Na ostrvu Margarita nalazi se međunarodni karipski aerodrom “General en Jefe Santiago Mariño”, 12 km zapadno-jugozapadno od Porlamara, u blizini plaže El Yaque. Od 2009. do 2013. godine broj putnika se skoro udvostručio, od blizu 2 miliona na 3,8 miliona. Trenutno nema međunarodnih letova do ostrva. Ranije se iz Evrope do ostrva Margarita moglo stići samo iz Madrida, a međunarodni letovi su postojali do aerodroma u Kolumbiji, Ekvadoru, Argentini, na Kajmanskim ostrvima i na Trinidadu i Tobagu. Najviše letova ima do glavnog grada Venecuele, Karakasa.

Do ostrva Margarita moguće je doći trajektom iz luke Puerto la Cruz. Postoje dva brodara, a oba saobraćaju jednom dnevno. Rastojanje između luka Punta Piedras (ostrvo Margarita) i Puerto la Cruz je 115 km, a trajektu je potrebno 3:40 sati ili četiri sata za to rastojanje. Brodar “Navibus” ima polaske u 11:00 h iz obe luke, a ne saobraća subotom. Oko cene prevoza je teško reći, zbog ogromne inflacije u Venecueli one dostižu milijarde bolivara fuerte!

Zgrada aerodroma

Takođe postoji trajektna linija Punta de Piedras – Cumaná. Ranije je postojala linija Porlamar – Chacopata (rastojanje je samo 27 km), ali je izgleda ukinuta.

U novembru 2020. godine otvorena je linija Carúpano – Chacopata – Porlamar, sa 100% venecuelanske radne snage, kako bi se podstakla privreda u tom sektoru.

Na samom ostrvu ima 592,6 km puteva, glavni pravci su CL5, koji preseca Margaritu od istoka prema zapadu, putevi br. 4 i br. 1 koji presecaju istočni deo ostrva u pravcu sever-jug; i ogranak br. 11, koji spaja luku Punta de Piedras sa glavnim pravcem CL5.

Put prema poluostrvu Macanao

Na čelu lučke infrastrukture su međunarodna luka El Guamache i pristaništa Chacachacare i Punta Algodones; trajektni terminal Punta de Piedras opslužuje turističke rute do Puerto La Cruza, Cumane, La Guaire i San Pedro de Cochea, dok se drugi pomorski operatori polaze iz Pampatara i Juangriega. Postoje i pristaništa u naseljima La Isleta i El Yaque, koja pružaju usluge prevoza do susednog ostrva Coche, kao i uslugu manjih plovila (tapaitos) koja polaze od Porlamara do grada Chacopata u državi Sucre.

Znamenitosti

Spomenici prirode

– Nacionalni park Cerro El Copey: zaštićeno područje smešteno u istočnom delu ostrva Margarita, u najvišem planinskom predelu Nueva Esparte. Formiran je 1974. godine sa ciljem zaštite izuzetne fiziografske karakteristike sa ekosistemom koji se sastoji od nekoliko biljnih formacija, visokog nivoa endemizma i jedinih stalnih izvora vode na ostrvu. Okružen je pustinjskim ravnicama, ali ima zelene šume i planinske travnjake koji se napajaju vlagom koju pružaju pasati.

– Poluostrvo Macanao: zauzima najzapadniji deo ostrva Margarita. 20. novembra 1962. godine plaže, lagune, planine, prevlaka Restinga i zaliv Boca de Boca, proglašeni su javnim dobrom.

– Las Tetas de María Guevara: to su dva gotovo identična brda u centru ostrva Margarita, u blizini lagune La Restinga. Lokalni ribari koriste ove brežuljke kao orijentir. Proglašeni su prirodnim spomenikom 1974. godine. Zapadno brdo, više, visoko je samo 75 m, ali ističu se u okolnoj ravnoj sušnoj ravnici i lako se vidi sa trajekta. Jedna od lokalnih legendi kaže da su ova brda u obliku dojki nazvana i po ženi mešovite rase iz grada Cumaná koja se borila u venecuelanskom ratu za nezavisnost i dojila je vojnike. Imala je dva odrasla sina koje je dojila, što se smatra razlogom zašto su bili tako veliki ratnici, pa su brda i dobila imena po njenim grudima. Njena grobnica se nalazi ispod brda.

Las Tetas de María Guevara

– Nacionalni park Laguna de La Restinga: ovaj park spaja istočni i zapadni deo ostrva Margarita, a nalazi se u opštini Tubores. Ovu lagunu uglavnom čine mangrove. Moguće ju je obići u čamcima sa vanbrodskim motorom (tapaitos), a organizovan je polazak sa plaže.

– Spomenik prirode Laguna de Las Marites: proglašen je ukazom 27. februara 1974. godine. Obuhvata površinu od 3.680 ha, nalazi se u južnom delu ostrva Margarita, u opštinama García, Díaz i Mariño. To je plitka laguna i koja je povezana sa morem uskim ušćem. U laguni se nalaze različite vrste ptica. Mnogo mangrova okružuje lagunu.

Kulturno nasleđe

– Bazilika Menor de Nuestra Señora del Valle: katolička crkva u gotskom stilu smeštena u mestu El Valle del Espiritu Santo. Dobila je ime u čast sveca zaštitnika tog grada i venecuelanske mornarice Device del Valle. Nakon što je osnovana crkva Svetog Nikole iz Barija, proglašena je 8. septembra 1955. godine Malom bazilikom države Nueva Esparta, od tada se proslavlja taj dan svake godine, koji je praznik Rođenja presvete Bogorodice ili Mala Gospojina.

– Sanctuary of the Holy Christ of the Good Journey in Pampatar: (svetilište Svetog Hrista dobrog putovanja u Pampataru) pokrovitelj opštine Maneiro i ribara.

– Crkva Svetog Nikole iz Barija: nalazi se u centru Porlamara.

– Crkva Los Robles: izgrađena 1738. godine, posvećena je Bogorodici Pilar, čiju je zlatnu sliku, prema legendi, poklonila španska kraljica Juana la Loca.

– Muzej General En Jefe Santiago Mariño: nalazi se iza trga na kome je Bazilica del Valle. To je mesto gde se rodio general Santiago Mariño, koji se zajedno sa Simonom Bolivarom borio za slobodu Venecuele.

– Eparhijski muzej: gde se sa velikom revnošću čuvaju mošti poklonjene Devici za primljene usluge i kostimi izvezeni biserima i srebrnim nitima rukama pobožnih žena iz grada.

– Tvrđava Santiago de La Caranta: na drugom kraju zaliva Pampatar nalaze se ruševine ove tvrđave sagrađene između 1586. i 1595. godine. Uništena je u napadu holandskih gusara 1626. godine.

– Tvrđava San Carlos de Borromeo: kolonijalna tvrđava u zalivu Pampatar, najvažnija na ostrvu Margarita. Završena je 1684. godine posle 20 godina izgradnje, radi zaštite od stalnih pretnji gusara. Tvrđava je nekoliko puta opljačkana, pre nego što je Venecuela stekla nezavisnost od Španije. Danas je obnovljena i služi kao muzej.

– Muzej savremene umetnosti Francisco Narváez

– Dom kulture Ramón Vásquez Brito

– Pomorski muzej Boca del Río: neprofitna privatna fondacija koju sponzorišu različite kompanije, koja ima razne uzorke riba i drugih morskih vrsta, kako živih, tako i seciranih, uključujući kornjače, ajkule i druge morske životinje u posebnim bazenima.

M A R G A R I T A

Margarita je najveće venecuelansko ostrvo, locirano između 10°52′ i 11°11′ severne geografske širine i 63°48′ i 64°23′ zapadne geografske širine. Ostrvo se sastoji od dva poluostrva spojena prevlakom dužine 18 km. Dužina ostrva je 78 km, a najveća širina je oko 20 km. Površina ostrva Margarita se razlikuje od izvora do izvora, a ja sam kao tačan podatak usvojio 1.071 km².

Poluostrvo Macanao se sastoji od planinskog lanca u smeru zapad-istok, sa najvišim vrhom Macanao, visine 760 m (ili 750 m po drugim izvorima). U ovom području ima i nekoliko planina orijentisanih u smeru sever-jug, uključujući duboke doline; najvažniji je San Francisco. Centralni masiv okružen je manje ili više kontinuiranim uskim pojasom, koji seže gotovo do severne i južne obale poluostrva.

Planina Copey

Istočni deo ostrva Margarita formira planinski lanac koji ide otprilike u pravcu sever-jug, od severnog Porlamara do Cabo Negro; severno od grada El Espinal, masiv se strmo uzdiže do planina San Juan i Copey,  visokih 960 m, odnosno 890 m.

Poluostrvo Macanao ima oblik pravougaonika dužine 23 km i širine 14 km, površine 330 km². Sa istočnim delom ostrva povezano je peskovitom prevlakom. Na tom mestu nalazi se laguna de Arapano, starosedelačko ime te vodene površine, danas poznatije kao Laguna de La Restinga. Pojas peska ili plaža dugačak je oko 22 km, a laguna zahvata površinu od 23 km². Zapadni deo lagune, koji se graniči sa poluostrvom Macanao, uobičajeno posećuju flamingosi koji su formiraju ružičastu tačku vidljivu izdaleka; a kada polete pokažu neuporedivi kvalitet boje, posebno kada su sunčevi zraci u sumraku  iskošeni, ističu se raznovrsne meke nijanse ružičaste boje ptica.

Prosečna temperatura je 32°C, sa minimalnom 22-23°C i maksimalnom koja lako može preći 34°C. Padavine su vezane za zimske mesece, od jula do oktobra, iako je i tada kiša obično retka pojava. Nalazeći se u Karipskom moru u blizini ekvatora, sunčevi zraci padaju vertikalno na ostrvo i zato je preporučljivo uvek koristiti zaštitnu kremu za sunčanje prilikom boravka na plaži.

Kristifor Kolumbo je bio prvi Evropljanin koji stigao na ostrvo 1498. godine. Lokalno stanovništvo je bio narod Guaiqueries. Obala ostrva bila je bogata biserima, koji su predstavljali gotovo trećinu čitavog poreza Novog sveta Španskoj kruni. Ostrvo Margarita je utvrđeno protiv sve veće pretnje od gusarskih napada, a pojedine tvrđave postoje i do današnjih dana. Ostrvo je bilo središte španske kolonijalne provincije Margarita, osnovane 1525. godine.

1561. godine ostrvo je zauzeo Lope de Aguirre, ozloglašeni nasilni i pobunjeni konkvistador. Oko 1675. godine ostrvo je ponovo zauzeo, ovog puta Greaves “crvene noge”, gusar poznat po svojoj humanosti i moralu. Zarobio je flotu španskih brodova ispred luke i zatražio veliki plen bisera i zlata. Priča o Greavesovom osvajanju ostrva se ne pojavljuje u istorijskim španskim zapisima i možda je izmišljena.

Izgradnju tvrđave Santa Rosa naredio je guverner Juan Muñoz de Gadea, nakon što je francuski gusar Marquis de Maintenon napao ostrvo početkom 1676. godine.

Ostrvo je steklo nezavisnost od Španaca 1814. godine nakon sloma Prve Republike Venecuele. Postala je prva trajno slobodna teritorija u Venecueli. Iste godine Luisa Cáceres de Arismendi zadržana je u tamnici tvrđave Santa Rosa u pokušaju da se izvrši pritisak na njenog supruga Huana Bautistu Arismendija, koji se borio za nezavisnost. U zatvoru je provela više od tri godine, jedan deo u Španiji. Simon Bolivar je potvrđen za vrhovnog komandanta Druge republike Venecuele na ostrvu 1816. godine. Odatle je započeo devetogodišnju kampanju za oslobađanje Venecuele, Kolumbije, Ekvadora, Perua i Bolivije od španske krune.

Tvrđava Santa Rosa

Spomenik Luisi Cáceres de Arismendi u La Asuncionu

U moderno doba ostrvo Margarita prvenstveno je turističko odredište. Postoji najmanje 70 plaža duž obale ostrva dugačke 171 km. Popularne plaže su El Yaque, Parguito, Caribe, Punta Arenas, El Agua i Puerto Cruz. Status ostrva kao bescarinske luke uspostavljen je 1974. godine za promociju komercijalne i turističke industrije, a uvoz po nižim cenama podstakao je sve veće posetioce i razvoj hotela. Od početka krize u Venecueli, primarna turistička industrija opala je za 90% od 2010. do 2020. godine. Ostrvo je trenutno pogođeno organizovanim kriminalom i prepoznato je kao međunarodno središte za ilegalnu trgovinu drogom.

Na ostrvu je održana Karipska serija 2010. i 2014. godine, finale profesionalnog bejzbol takmičenja klubova iz Latinske Amerike.

Teško je reći koliko stanovnika živi na ostrvu, ali po proceni iz 2017. godine moglo bi ih biti oko 575.000. To znači da je gustina naseljenosti oko 536 stanovnika/km². Većina stanovnika živi u razvijenijem istočnom delu ostrva, koji uključuje velike gradove Porlamar i Pampatar, zajedno sa glavnim gradom države La Asunciónom.

Demonimi za ostrvljane su margaritenjos i neoespartanos. Populacije etničkih manjina od određenog značaja uključuju potomke zapadnoafričkih robova (doveli su ih Španci), Libanaca, Sirijaca, Španaca, Italijana, Nemaca, Francuza, Holanđana, Šveđana, Norvežana, Danaca, Portugalaca, Argentinaca, Čileanaca, Urugvajaca, Kolumbijaca i Kineza. Doseljenike iz kontinentalne Venecuele ostrvljani kolokvijalno nazivaju navegaos.

Kaktus stenocereus heptagonus na poluostrvu Macanao

Glavna naselja:

– Porlamar: Najveći grad na ostrvu Margarita, poznat po tržnim centrima, prodavnicama i dobrim restoranima. Oko 95.000 stanovnika živi u Porlamaru u vansezoni, dok se taj broj u sezoni poveća na oko 195.000. U gradu postoje dve plaže.

El Morro, Porlamar

– Pampatar: Ima oko 50.000 stanovnika. Većina najvećih tržnih centara je pod njegovom jurisdikcijom: Sambil Margarita, Rattan Plaza, AB Shopping Center (Bolivar Avenue), La Vela Shopping Center, CC Parque Costazul i La Redoma. Ima nekoliko plaža, disko klubova i restorane. U ovom gradu se nalazi tvrđava San Carlos Borromeo, izgrađena oko 1664-1684. godine.

– La Asunción: Glavni grad Federalne države Nueva Esparta ima oko 25.000 stanovnika. Sedište je regionalne vlade.

– Juan Griego (na nekim mestima se piše i kao jedna reč Juangriego): Grad na severnoj obali ostrva sa približno 45.000 stanovnika, ima šoping centre i plaže. La Galera je tvrđava nedaleko od centra grada, gde se dvadesetih godina XIX veka vodila žestoka bitka za nezavisnost. Grad je dobio ime po Huanu Grku, koji je rođen u Sevilji početkom XVI veka. Bio je moreplovac koji je preplovio okean. Pokrenuo je uspešan posao prevoza zarobljenih Indijanaca sa ostrva do Santo Dominga. Spominje se u popisu stanovništva iz 1545. godine. Nakon njegove smrti, ostatak stanovnika grada, verovatno zato što je bio najistaknutiji građanin mesta, počeo je da ga naziva po njegovom osnivaču.

– Punta de Piedras: Posebno je važno zbog trajektnog terminala, koji povezuje ostrvo sa matičnim kopnom. Iz tog razloga ga zovu “vrata Margarite”.

– Punta de Mangle: Nalazi se na krajnjem jugu ostrva. Tu se nalazi međunarodna luka El Guamache, skladište goriva i termoelektrana. Brojne su plaže u blizini, La Punta (Paraiso), El Oasis (raniji naziv Los Portillos) i El Morrito Beach.

– La Guardia: Gradić na severnoj obali ostrva, u blizini Nacionalnog parka Laguna de La Restinga. Stanovnici se najviše bave ribolovom. Posebna atrakcija su zalasci sunca sa siluetom koju čine brda Las Tetas de María Guevara (grudi) i planine poluostrva Macanao.

– Caserío Bolívar: Ovo selo takođe zovu El Maco de Bolívar ili kako ga ostrvljani jednostavno zovu El Maco. Selo je poznato po ručnoj proizvodnji obuće, koju su osnovali obućari imigranti iz Španije.

Hotel “Hesperia”, Valle de Pedro González

B L A N C A

Isla Blanca (belo ostrvo, takođe poznato i kao Islote El Farallon ili Roca de los Pájaros. ptičja stena) je malo stenovito ostrvce, smešteno u zalivu Pampatar 2,5 km jugoistočno od ostrva Margarita. Dugačko je 270 m, najveća širina je 40 m, a površina je 0,6 ha.

Ostrvo Blanca nije naseljeno. Administrativno pripada opštini Mariño, mada je geografski nešto bliže opštini Maneiro.

Putovanje brodom do ovog ostrva sa Margarite traje oko 15 minuta, među turistima je popularno zbog ptica koje ga često posećuju, zbog obližnjih pejzaža višestrukih koralnih grebena, tako da je ronjenje na dah uobičajena u okolini.

GPS koordinate: 10°57′51″ N, 63°47′28″ W.

C O C H E

Ostrvo Coche se nalazi praktično na pola puta između matičnog kopna Venecuele i ostrva Margarita. U odnosu na matično kopno je 9,4 km severno, a od ostrva Margarita je 6,7 km južno. Dužina ostrva od istoka do zapada je 14 km, a širina od severa do juga je 6 km. Površina ostrva je 55 km². Vrlo je ravno, najviši “vrh” je na 60 m.

Ostrvo je platforma sa blago neravnom topografijom i nastalo je u kredi. Duž zapadne obale nalaze se slana i peščana područja. Može se reći da je Coche neka vrsta stola sa talasastim reljefom usled erozije blago nagnut od severa ka jugu. Zapravo, severna obala je strma, sa prelepim stenovitim formacijama različitih boja koje su usečene duž opsežnog raseda. Na ostrvu nema stalnih vodenih tokova i voda se doprema sa ostrva Margarita cevima položenim po dnu mora.

Ime ostrva potiče od autohtonog izraza za kola, sinonim za jelena, u velikom broju pre dolaska osvajača na ostrvo; kao i zečeva, ovi poslednji i dalje opstaju. Vegetacija ostrva je izuzetno siromašna i izrazito kserofilna, zbog oskudnih padavina. Godišnji prosek padavina je svega 300 mm, što zajedno sa intenzivnim osunčavanjem dovodi do ogromnog deficita vode od oko 2.000 mm godišnje. Prosečna temperatura je 27,5°C. Temperatura, iako visoka, prijatna je zbog svežeg morskog povetarca, uzimajući u obzir da se taj severoistočni vetar pojačava upravo u najtoplijim popodnevnim satima. Efekat jakog i neprestanog vetra može se videti na oskudnoj vegetaciji ostrva.

Početkom XVI veka na ostrvu Coche su živeli kolonizatori koji su eksploatisali bogata nalazišta bisera, otkrivena 1574. godine. Coche je pretrpeo isti cunami 1541. godine koji je uništio susedno ostrvo Cubagua, ali nije bio toliko oštećen kao to ostrvo.

25. aprila 1815. godine brod “San Pedro de Alcantara”, koji je doveo španskog feldmaršala Pabla Morilla na čelu 15 hiljada ljudi da uguši pobunu u Venecueli, iznenada je potonuo u vodama ostrva i još uvek je tamo, na morskom dnu. 1907. godine ostrvo Coche se odvojilo od države Nueva Esparta i uključeno je u sastav savezne teritorije Cólon, do 1909 godine. 1914. godine ponovo se odvojila od države do 1928. godine. Proglašena je opštinskim okrugom 1974. godine, sve do nestanka ove administrativne podele 1985. godine.

Ostrvo Coche sada je opština Villalba u sastavu države Nueva Esparta. 1950. godine na ostrvu je živelo 2.192 stanovnika, a zatim se u narednim popisima stanovništva taj broj povećavao: 2.753 (1971), 5.976 (1981), 7.204 (2001) i 8.985 (2011). Gustina naseljenosti je 163 stanovnika/km². Glavni grad je San Pedro de Coche, koga je osnovao 1526. godine Don Juan Lopez de Archulete, španski mornar rođen u Eibaru, koji je zvanično zatražio ostrvo za stočarstvo, što mu je odobreno 28. jula 1526. godine. Danas je svaki kutak ovog skromnog grada okupan istorijom i spokojem i jedan je od glavnih ribarskih gradova države i Venecuele.

San Pedro de Coche iz vazduha

Od ostalih naselja izdvaja se Guinima, koje je 1990. godine imalo 1.023 stanovnika. Ostala naselja su El Bichar, Guinima, El Amparo, El Guamache de Coche i La Uva, koji je jedini zaselak (oko 70 stanovnika 1990. godine) smešten na severu ostrva. Jedan put prolazi duž južne obale ostrva, a drugi duž severne obale, stiže do prelepe usamljene kućice novije gradnje. Na južnoj obali je prirodna luka El Bichar, napola zatvorena Punta Conejo; tu je plitka voda.

Privreda se u velikoj meri zasniva na ribolovu. Riba se delimično isporučuje sveža ili biva usoljena na samom ostrvu. Vađenje ostriga, školjki i drugih mekušaca dovelo do ogromnih naslaga ljuštura školjki. Širom ostrva ima koza od kojih su se doseljenici snabdevali mlekom, mesom i kožom.

Turizam je sada sve važniji resurs koji iskorišćava veličanstvene ekološke uslove ostrva. Coche ima prelepe plaže sa mirnim morem i belim peskom. Raspolaže izuzetnim uslovima za selektivni kvalitetni turizam (ne masovan). Na zapadu ostrva su povoljni uslovi za vežbanje jedrenja na dasci i kiteboardinga (jak vetar brzine preko 50 km/h sa morem bez talasa).

Na ostrvu se nalaze visokokvalitetni hoteli koji turistima nude sve potrebne usluge za prijatan boravak. Pored toga u ponudi su izleti vodom i kopnom. U turističke svrhe, ostrvo Coche održava blisku komunikaciju sa ostrvom Margarita i sa venecuelanskim kopnom države Sucre. Među odmaralištima i hotelskim kompleksima na ostrvu izdvajaju se Paradise Coche, Sunsol Punta Blanca, Coche Village, Brisas del Mar, Posada el Bichalero i El Balcon De Coche.

Na ostrvo Coche može se doći avionom ili brodom. Na ostrvu je mali aerodrom “Andrés Miguel Salazar Marcano” sa pistom dužine 1.200 m. Jedan od puteva izgrađen je tako da se u hitnim slučajevima može koristiti kao aerodrom za male letelice, iako to očigledno nije bilo potrebno.

Ostrvo Coche je udaljeno samo nekoliko minuta vožnje brodom od ostrva Margarita. Postoji nekoliko načina da se dođe do ostrva. Najlakši način je motornim čamcima zvanim “peñeros” sa plaže El Yaque. Prevoz organizuje kompanija “Los Delfines”, a cena prevoza nije skupa. Brod polazi u 8:00 h, a povratak je u 15:00 h. Preporuka je da se ponese hrana i piće, a takođe keš. Iz La Islete (blizu Porlamara) brodovi polaze svakih sat vremena. Potreban je oprez, pošto se dešava da vreme povratka ne bude u skladu sa redom vožnje. Što se tiče trajektne linije sa ostrva Margarita (luka Punta de Piedras), trajekt gotovo godinu dana ne radi, što utiče na privredu ostrva. Vožnja trajektom traje sat vremena, a moguće je prevesti i kola. Trajekt je ponekad na servisu, pa onda ne saobraća.

“Catamaranes del Caribe” nudi jednodnevni izlet na ostrvo Coche. Poseduje sopstvene katamarane koji polaze iz Marine del Concorde u Porlamaru.

Na samom ostrvu Coche lako se može prevesti biciklom, zbog ravnog terena i kratkih rastojanja. Savetuje se tom prilikom korišćenje zaštite od sunca, s obzirom na odsustvo oblaka tokom cele godine.

Ostrvo Coche je poljski pisac Arkady Fiedler izabrao za mesto dešavanja njegovog romana “Ostrvo Robinsona” (“Wyspa Robinsona, 1954). Glavni junak Jan (John) Bober, polupoljskih, poluengleskih korena iz Virdžinije, pobegao je od vladine potere gusarskim brodom. Međutim, brod je naleteo je na tešku vodu i doživeo je brodolom u blizini ostrva. Jan i njegova dva pratioca Arawaka Arnak i Wagura (bivši robovi sa broda) jedini su preživeli brodoloma, i živeli su na ostrvu 1725-1726. godine. Kasnije su na ostrvo primili grupu izbeglih robova sa ostrva Margarita i udruženim snagama pobedili su španske progonitelje robova i zaplenili su njihov brod. Plašeći se španske osvete, Jan i njegovi sledbenici napustili su ostrvo na zarobljenom brodu. Njihove avanture nastavile su se u dva sledeća romana Arkadija Fiedlera “Orinoko” (1957) i “Beli jaguar” (1980).

Najveća znamenitost ostrva Coche je Piedra el Piache (ili Piedra del Piache). Smeštena je u srcu prelepe prestonice opštine Villalba. To je stenovita formacija, veličanstvo prirode, oblikom slična životinji, sa platformom koja se proteže preko osam metara, U utočištu se nalazi bezbroj priča koje sežu u 1517. godinu, kada je ovo bilo mesto rituala i ceremonija koje su izvodili starosedeoci, zato je i nazvano Piache. Priča kaže da su 1517. godine prvi franjevački misionari iz Santo Dominga u središte kamena postavili drveni krst koji je i danas sačuvan na tom mestu, dajući mu autentičan verski identitet.

Plaža El Amor

C U B A G U A

Cubagua ili Isla de Cubagua je najmanje po površini i naseljenosti od tri ostrva koja sačinjavaju državu Nueva Esparta. Nalazi se 9,5 km južno od ostrva Margarita, 16 km zapadno od ostrva Coche i takođe 16 km severno od poluostrva Araya, u kopnenom delu Venecuele. Cubagua administrativno pripada opštini Tubores.

Ostrvo je ovalnog oblika, dugačko je 9,2 km, a široko je 3,6 km. Na njegovom severoistoku ističe se poluostrvo, na kome je svetionik. Površina ostrva je po jednom izvoru 22,438 km², dok drugi izvori navode 24 km².  Obala ima nekoliko plaža, a takođe i litice koje su u južnom delu ostrva visine 5-7 m, dok su u severnom delu visoke 20-24 m. Najviša tačka ovog ravnog ostrva dostiže 32 m.

Ostrvo je suvo i nema površinskih tokova (jedina presna voda nalazi se u malim podzemnim rezervoarima). Godišnja količina padavine je 250 mm, što je vrednost za pustinje. Temperature su blizu 25°C tokom cele godine sa malim kolebanjima.

Pustinjska (kserofitna) vegetacija suštinski neplodnog ostrva ima brojne vrste kaktusa poput, kao i nekoliko mahunarki. Ostrvo ima malu populaciju zečeva, divljih koza i veliku populaciju pasa.

Prvo ljudsko naselje na ostrvu datirano je u 2325. godinu p.n.e. 1498. godine Kristifor Kolumbo je zajedno sa ostrvom Margarita ugledao i ostrvo Cubagua. Već 1499. godine španske ekspedicije su se vratile kako bi eksploatisale obilne biserne ostrige, porobljavajući domorodačko stanovništvo i intenzivno sakupljajući bisere. Postali su jedan od najvrednijih resursa Španskog carstva u Americi od 1508-1531. godine. Do tada su lokalno starosedelačko stanovništvo i biserne ostrige bile istrebljene. Cristobal Guerra je 1528. godine osnovao grad Nueva Cádiz, prvo naselje koje je nosilo titulu “grada” u Venecueli. Nueva Cádiz je imao najviše između 1000 i 1500 stanovnika, a uništen je u zemljotresu praćenom cunamijem 1541. godine. Do potpunog iscrpljivanje bisernih ostriga Cubague došlo je 1857. godine, što je dovelo do konačnog napuštanja ovog ostrva i od tada su ga posećivali samo ribari koji su gradili improvizovane rančeve.

Opširnija istorija ostrva već je gore opisana kod prikaza države Nueva Esparta.

Ruševine naselja Nueva Cádiz proglašene su 1979. godine nacionalnim spomenikom. Veruje se da postoje arhitektonski nalazi pod morem. Istina je da na morskom dnu u blizini obale postoje zagonetne strukture u obliku monolita. Ako se pažljivo pogleda ova formacija pod vodom ili na mapi, kolone su poređane u dva paralelna reda.

Ruševine nekadašnjeg naselja Nueva Cádiz

Analiza stena ukazuje na to da su sastavljene od vrste peščara koja ne postoji na ostrvu Cubagua, iz tog razloga se veruje da su stubovi veštačkog porekla. Pretpostavlja se da je kamenje doneto sa poluostrva Araya i ostrva Margarita kako bi se koristilo za izgradnju kuća u gradu Nueva Cádiz.

Poslednjih decenija osnovani su mali turistički kampovi koje posećuju ljudi koji prvo pristignu na ostrvo Margarita.

Prvi ljudi nisu se trajno naselili na ostrvo. Umesto toga, ostrvo je korišćeno kao izvor ostriga, za hranu i za bisere. Nedostatak vegetacije ili vode za piće gotovo je onemogućio trajno naseljavanje. Danas ostrvo još uvek ima povremene ribare, ali malo ili nimalo stalnih stanovnika.

Prema nezvaničnom popisu stanovništva koji je sproveo Instituto del Patrimonio Cultural u avgustu 2007. godine, ostrvo je imalo 51 stanovnika, od kojih je 19 bilo dece. Stanovništvo živi u sledeće četiri zajednice na severozapadu ostrva:

• Playa Falucho
• Playa Charagato (najveće naselje)
• Punta Charagato
• Punta la Cabecera (blizu ruševina Nueva Cádiz)

Pored toga, na nekim kartama se na jugozapadu ostrva pojavljuje naselje zvano Punta Arenas. Satelitske slike otkrivaju oko pet zgrada na tom mestu. Malo naselje sa oko četiri zgrade može se razabrati na pola puta između Punta La Horce (najzapadnija tačka ostrva) i Punta Arenasa južno od Punta El Lamparo. Par zgrada se može videti u južnom zalivu Manglecito, istočno od Punta Manglecito. Broj stanovnika ostrva tokom godine pređe 300, kada na ostrvo dođu sezonski ribari iz kopnene države Venecuele Sucre.

Na ostrvu Cubagua nema ulica i puteva. Opslužuju ga brodovi i čamci koji polaze iz luke Punta de Piedras, glavnog grada opštine Tubores koji se nalazi 9,5 km severoistočno na ostrvu Margarita. Pristanište za brodove je na istočnom kraju zaliva Playa Charagato, glavnog naselja Cubague.

Na ostrvu se nalaze dva svetionika, jedan je na severoistoku ostrva, a drugi se nalazi u Punta Brasilu na severozapadu ostrva.

S U C R E

Sucre je jedna od 23 države u Bolivarskoj Republici Venecueli. Glavni i najveći grad je Cumaná. Ova savezna država pokriva ukupnu površinu od 11.800 km² i ima blizu milion stanovnika. Dužina veoma razuđene obale je oko 700 km.

Pored istočne obale ove države ostrva nema. U centralnom delu pobale su ostrva Caribe i Los Lobos. Pored zapadnog dela obale je veći broj ostrva, od kojih jedan deo pripada Nacionalnom parku “Mochima”, koji obuhvata i ostrva u susednoj državi Anzoátegui.

C A R I B E

Istočna obala ostrva

Caribe se nalazi 2,6 km zapadno od primorskog naselja Chacopata. Ovo ostrvce je dugačko 1.250 m, najveća širina je 470 m i zahvata površinu od 32 ha. Najviši vrh ostrvca je na 20 m.

Ostrvo Caribe otkrio je Kristifor Kolumbo 1498. godine.

Većina njegovih stanovnika su ribari, jedinstveni narod, to možete videti u osmehu svih njegovih stanovnika, samo prošetajte šarmantnim ulicama grada i uskoro ćete se složiti s nama. Nije teško steći nove prijatelje. Uglavnom su crnci sa malim brojem mešanog stanovništva i belaca. Po podatku za 2009. godinu bilo je 50 stanovnika, a “glavni grad” je Port Miguel. Na Google Earthu se ne vidi bilo kakvo naselje na ostrvu, a ulice sigurno ne postoje, pa nije jasno da li je gornji opis uopšte tačan.

Najčešći način prevoza do Isla Caribe je sa javnog pristaništa u naselju Chacopata. Može se iznajmiti čamac i na ostrvu Coche, udaljenom 7,2 km.

Ostrvo Caribe ima izuzetne uslove za kvalitetan selektivni turizam (ne masovan). Zapadno od ostrva odlični su uslovi za jedrenje na dasci i kitesurfing (jak vetar brzine preko 50 km/h sa morem bez talasa)  mogu se smatrati među najboljima na svetu.

Efekat jakog i neprekidnog vetra može se videti na oskudnoj vegetaciji ostrva. Obavezno bi trebalo koristiti zaštitne kreme, s obzirom na odsustvo oblaka tokom cele godine. Temperatura, iako visoka, prijatna je zbog svežeg morskog povetarca, uzimajući u obzir da se taj povetarac pojačava upravo u najtoplijim popodnevnim satima.

GPS koordinate: 10°41’26” N, 63°50’57” W.

L O S   L O B O S

Ostrvca Los Lobos (Islotes Los Lobos) nalaze se 2 km zapadno od ostrva Caribe.

To su dva ostrvca, međusobno udaljena 50 m, povezana kratkom stenovitim prevlakom. Glavno ostrvo Lobo Grande ima površinu od 4,05 ha i dužinu obale od 950 m, dok manje ostrvo ima površinu 1,08 ha i dužinu obale 510 m. Najviši vrh 14 m. Oba ostrvca su nenaseljena.

Los Lobos čine vulkanske i subvulkanske stene. Ostrvca su vrlo sušna i teško im je pristupiti, samo je ostrvo Lobo Grande lako dostupno i to preko jedne plaže, smeštene na zapadu ostrva. Na zapadnoj strani nalaze se male plaže na kojima su ruševine ribarskog naselja.

Ovaj arhipelag ima veliku raznolikost flore i faune. Među morskim pticama izdvaja se bluna. Ima kserofitsku vegetaciju, tako da između ostalih možete naći kaktusi.

Ceo arhipelag idealan je za ribolov, zbog čega ga posećuju ribari sa ostrva Coche i iz naselja Chacopata. Oni uglavnom koriste ribarske mreže, to je najprikladniji način ribolova zbog kamenitog morskog dna. Najrasprostranjenije vrste su pagar, kirnja i jastog. 

GPS koordinate: 10°41′29″ N, 63°52′31″ W.

V E N A D O S

Venados (ili Los Venados) je zaštićeno ostrvo, kao deo Nacionalnog parka “Mochima”. Smešteno je 520 m zapadno od poluostrva Manare, 800 m istočno od ostrva Karakas i 1,6 km severno od poluostrva Santa Fe. Ima oblik okrenutog slova “T” (┴), tako da je dužina južnog kraka 2,5 km, a severnog 1,4 km. Po približnim merenjeima na Google Earthu površina ostrva je oko 1,9 km².

Na severoistočnoj obali vide se neki objekti.

GPS koordinate: 10°22′ N, 64°24′ W.

OSTRVA CARACAS

Levo na slici je Caracas del Este (Istočni Karakas), a desno je Caracas del Oeste (Zapadni Karakas), gore levo se vidi kraj ostrva Venados, u pozadini je poluostrvo Santa Fe

Ostrva Caracas (Islas Caracas) sačinjena od 2 ostrva, 2,5 km severno od poluostrva Santa Fe, 830 m zapadno od ostrva Venado. Od 19. decembra 1973. godine pripadaju nacionalnom parku “Mochima”.

To su nenaseljena ostrva koja imaju pejzaže sa kserofitskom vegetacijom, koralima i stenskim formacijama. Do njih se može doći brodom iz države Sucre, kojoj pripadaju, ili iz susedne države Anzoátegui.

Ostrva Caracas čine 2 glavna ostrva međusobno udaljena 450 m:

• Caracas del Este (istočni)
• Caracas del Oeste (zapadni)

Istočno ostrvo je nešto veće i po približnim merenjima sa Google Eartha ima površinu od 4,5 km², dok zapadno ostrvo ima površinu od 3,5 km².

Caracas del Este

Istočno ostrvo je nepravilnog kružnog oblika, sa najvećom dužinom 3 km. Na istočnoj obali ovog ostrva postoje izgrađeni objekti, za koje ne znam da li služe za rekreaciju (kao vikendice) ili su to izgradili ribari. Zapadno ostrvo je dugačko 4,5 km, a najveća širina je 1,7 km. Ovo ostrvo ima u jugoistočnom delu “dodatak” u vidu poluostrva dugačkog 1,65 km, koji je sa zapadnim delom ostrva spojen prevlakom širine samo 35m.

GPS koordinate: 10°22′ N, 64°26′ W.

ARAPO I ARAPITO

Arapo

Arapito

Arapo i Arapito su dva susedna ostrva međusobno udaljena 400 m. Bliže matičnom kopnu je ostrvo Arapito, udaljenost iznosi 1 km. Ostrvo Arapo je dugačko 1,1 km, najveća širina je 250 m, a površina po približnim merenjima sa Google Eartha je 20 ha. Ostrvo  Arapito je dugačko 1 km, najveća širina je 460 m, a površina po približnim merenjima sa Google Eartha je 18 ha.

Na oba ostrva ima dosta izgrađenih objekata, ali mi nije poznato da li su to vikendice ili ljudi u njima borave tokom cele godine. Svi objekti su isključivo na južnim obalama oba ostrva. sa matičnim kopnom povezuje ih brodska veza do naselja Playa Colorada. Zanimljivo je da se na kopnenom delu Venecuele u blizini ovih ostrva nalaze dva naselja sa identičnim imenima Arapo i Arapito, koja imaju i plaže istog imena, pa to može izazvati zabunu!

Ostrva odlikuje bujno zelenilo, za razliku od većine susednih ostrva, koja su mahom sa oskudnom vegetacijom.

Ostrva Arapo i Arapito najpoznatija su po plaži La Piscina (bazen). Deo je koralne formacije između dva ostrva sa ostrvcem u centru. Do ovog mesta može se doći brodićem ili motornim čamcem sa bilo koje plaže koja se nalazi u toj turističkoj regiji.

La Piscina je prirodna destinacija koja posetiocima nudi plavu i kristalnu vodu, pa je po tome i dobila ime: pravi je prirodni bazen. Ima bele peščane obale i nežne talase. Neki čamci nude turistima plutajuće usluge kako bi upotpunili uživanje u ovoj nebeskoj vodi. Prava je privilegija okupati se na ovom mestu.

Ostrvce u sredini plaže La Piscina

Stene Gato y Ratón (mačka i miš) koje se nalaze 160 m zapadno od ostrva Arapo

PICUDA GRANDE

Ostrva Picudas (Islas Picudas) je arhipelag koji čine sledeća glavna ostrva:

• Picuda Grande ​
• Picuda Chica ​
• Quirica
• Cachicamo
• Isla de Plata ​
• Isla de Monos ​
• Tiguitigue

Deo su Nacionalnog parka “Mochima” od 19. decembra 1973. godine. Administrativno pripadaju državama Sucre i Anzoátegui. Podela nije baš najjasnija, na različitim sajtovima podela se razlikuje. Ipak, gledajući kartu sa granicama država, ostrvce Picuda Grande bi trebalo da pripada državi Sucre, a sva ostala državi Anzoátegui.

Piedra el Pirata (kameni gusar)

Najvažnije ostrvo je Las Picudas, poznatije pod nazivom Picuda Grande, nalazi se u centralnom delu parka, 4,75 km severno od poluostrva Santa Fe i 2,5 km zapadno od ostrva Caracas del Oeste. Ostala ostrva arhipelaga znatno su udaljena i nalaze se 7 km zapadno.

Picuda Grande je dugačko 2,35 km, a ima najveću širinu 550 m. Po približnim merenjima sa Google Eartha ima površinu 86 ha. Na severozapadnoj obali nalazi se kamani gusar, remek delo prirode.

A N T O A Z E G U I

Anzoátegui je jedna od 23 države u Bolivarskoj Republici Venecueli. Nalazi se u severoistočnom delu zemlje. Anzoátegui je dobro poznat po prekrasnim plažama koje privlače brojne turiste. Obala ove države dugačka je oko 135 km. Glavni grad je Barcelona, a značajniji gradovi su Puerto La Cruz i El Tigre.  Država ima ukupnu površinu 43.300 km² i ima 1.574.505 stanovnika (2011).

O S T R V A   P I C U D A S

Picuda Chica se nalazi 5,6 km severno od obale države Anzoátegui i 7 km jugozapadno od ostrva Picuda Grande. Dugačko je 700 m i ima popvršinu od oko 16,5 ha (mereno na Google Earthu).

Quirica je maleno ostrvo, koje se nalazi 1,65 jugozapadno od ostrva Picuda Chica.

Cachicamo se nalazi 1,7 km jugoistočno od ostrva Picuda Chica i oko 4,6 km severno od obale Venecuele. Dugačko je 550 m i ima površinu ispod 7 ha.

Cachicamo

Tiguitigui je sićušno ostrvce, 400 m severno od ostrva Monos.

Ostrva Monos i Plata su posebno niže opisana.

M O N O S

Monos (Isla Monos, Isla Los Monos, El Mono ili de Monos, ostrvo majmuna) je najveće ostrvo u arhipelagu Picudas. Nalazi se severoistočno od grada Guanta, samo 300 m od obale Venecuele. Dimenzije ostrva su 2,1×1,6 km, a površina je 1,90 km². Najviši vrh ostrva je na 355 m. Glavna privredna delatnost je turizam.

GPS koordinate: 10°15′52″ N, 64°32′47″ W.

I S L A   D E   P L A T A

Isla de Plata (srebrno ostrvo) se nalazi 830 m severno od venecuelanskog kopna. Ostrvo je dugačko 400 m, najveća širina je 200 m, a površina iznosi 3,34 ha. Po wikipediji najviši vrh ostrva je 5 m, što se iz priložene slike vidi da je to očigledna greška.

Pejzaž ostrva prepun kokosovih stabala i mora sa različitim nijansama plave boje čine ga popularnom banjskom i turističkom destinacijom u Nacionalnom parku “Mochima”. Refleksija površine mora za koju se kaže da je srebrne boje dalo je ostrvu sadašnje ime.

Ostrvo takođe ima mnogo priča iz kolonijalnih vremena, uključujući priče o likovima kao što je Britanac Henry Morgan, za koga se kaže da se tu sklonio pre nego što je napao Maracaibo ili o Francisu Drakeu za koga se tvrdi da je na ostrvu navodno skrivao blago. U avgustu 2013. godine  otvoren je vodeni park (u moru) uz podršku i nadzor opštinskih vlasti. Ima devet vodenih atrakcija. Procenjuje se da ostrvo dnevno poseti 600 ljudi.

Kampovanje na ostrvu je dozvoljeno uz prethodnu saglasnost kompanije “Inparques”. Do ostrva se stiže brodićima iz grada Guanta, rastojanje je manje od 2 km.

Samo 110 m jugozapadno od ostrva de Plata nalazi se ostrvo Veradero, dugačko oko 340 m.

GPS koordinate: 10°15′00″ N, 64°34′08″ W.

Varadero

C H I M A N A S

Ostrva Chimanas su arhipelag sačinjen od 7 ostrva severno od zaliva Pozuelos, udaljeni su od 1 km (ostrvo Chimana Sur) do 9 km (ostrvo Morro Pelotas) od obližnjeg grada Puerto la Cruz. Ostrva su posebna turistička atrakcija, zasnovana uglavnom na prelepim plažama i uvalama. Posebno se ističu plaže El Faro na ostrvu Chimana Segunda i El Saco na ostrvu Chimana Grande. Od 19. decembra 1973. godine pripadaju Nacionalnom parku “Mochima”. Po podacima iz 2011. godine na njima je bilo 512 stanovnika, mada se smatra da su praktično nenaseljena ostrva, osim ribara, kojima je to stalno zanimanje. Do ostrva se može doći brodićima ili peñerom, koji polaze iz obližnjih gradova Puerto La Cruz (odatle je glavni prevoz do plaže El Fero), Paseo Colon i Guante i iz susedne države Sucre.

Ostrva Chimanas čine sledećih sedam glavnih ostrva:

• Chimana Grande; 8,42 km², dužine 6,8 km, visina preko 240 m
• Chimana Sur (Cosmito); 2,25 km², dužine 3,7 km, visine preko 150 m
• Chimana Segunda (Chimana Este,El Faro); 1,03 km², dužine 2,4 km, visine preko 120 m
• Chimana del Oeste (Pescador, ribar); 0,69 km²
• El Burro (magarac); 0,25 km², 440 m zapadno od ostrva Chimana Sur
• Morro Pelotas; 0,07 km², najzapadnije ostrvo grupe, 250 m zapadno od Chimane del Oeste
• Chimana Chica (Chimanita); 0,04 km²

Ukupna površina arhipelaga je 12,818 km².

Plaža el Faro

Od ostrvaca su u sastavu arhipelaga Morros de Puinare (2), La Querica (između Chimana Grande i Chimane del Oeste), Corta Barriga, Rompe Cabeza, El Pato i Guacharaco. 

El Burro

Chimana Sur

Ribari naseljavaju ostrva Chimana Grande: La Ciénaga (Los Núñez) (ista porodica živi na tom mestu još od četrdesetih godina XX veka), El Muerto, Machuelito (Los Churrias); Chimana Oeste (Chúo); Chimana Sur: Punta Larga, Barrigón, Corta Barriga (Los Maneiros), El Naranjo (Cosmito).

Plaža El Saco (ostrvo Chimana Grande)

B O R R A C H A S

El Borracho

Los Borrachitos

Ostrva  Borrachas se nalaze oko 6 km severno od kopnenog dela Venecuele i oko 4,6 km zapadno od ostrva Chimanas. To su nenaseljena ostrva, idealna za ronjenje, jedrenje ili kampovanje, sa morskim pećinama i plažama sa tirkizno plavim vodama. Do njih se dolazi brodovima koji kreću s kopna.

Ostrva Borrachas se sastoje od tri glavna i više sitnih ostrva:

• La Borracha; 8 km² (po merenjima sa Google Eartha), visine preko 360 m
• El Borracho ili Cachua; 420 m južno od ostrva La Borracha, visine oko 110 m
• Los Borrachitos; 2 km jugozapadno od ostrva El Borracho
• i niz ostrvaca: El Lobo (1,2 km zapadno od ostrva La Borracha), El Cangrejo (90 m zapadno od ostrva La Borracha), Caribe (300 m zapadno od ostrva La Borracha) i Los Beatos (110 m zapadno od ostrva El Borracho).

Pogled sa ostrva La Borracha na arhipelag

Vegetacija na ostrvima je veoma oskudna, nalik polupustinjskoj.

GPS koordinate: 10°17′30″ N, 64°44′20″ W.

P U E R T O   P I R I T U

Puerto Piritu (Isletas de Puerto Piritu) su dva mala ostrva u opštini Fernando de Peñalver 13 km severoistočno od istoimenog grada Puerto Piritu. Ostrva nemaju nikakvu ili vrlo oskudnu vegetaciju, a njihove bele peskovite plaže, sa toplom vodom i malim talasima, praktično su netaknute. Dobro su poznati sumporni izvori kojima se pripisuju lekovita svojstva.

Grupa se sastoji od dva ostrva koja su dobila ime po udaljenosti od obale države Anzoátegui 8rastojanje iznosi 5 km) i koja ukupno imaju 4,65 km² površine:

• Piritu Afuera (spoljnje), 237 ha ili 2,37 km²

• Piritu Adentro (unutrašnje), 228 ha ili 2,28 km²

Ostrva su turistička atrakcija par ekselans, njegove plaže i vode posećuju se tokom sezone praznika. Najprikladniji način da se dođe do ostrva je brodićima koji polaze uglavnom iz lagune smeštene u blizini grada Puerto Piritu. Turistima nije dozvoljeno da prenoće na ostrvima.

M I R A N D A

Miranda je jedna od manjih po površini (7.950 km²) saveznih država. Međutim, po broju stanovnika (preko tri miliona) zauzima drugo mesto i jedna je od najgušće naseljenih saveznih država. Glavni i najveći grad је Los Teques.

Država ima vrlo visok Indeks humanog razvoja u Venecueli. Samim tim, ali i zbog drugih činjenica, Miranda predstavlja vežan politički, ekonomski, kulturni i komercijalni centar u Venecueli.

Dužina gotovo potpuno ravne obale je oko 130 km. Ostrva nema, samo jedna stena daleko od obale.

F A R A L L Ó N   C E N T I N E L A

Farallón Centinela (litica Centinela) je stenovito ostrvce (ili je možda bolje reći stena) smešteno 25,5 km severno od rta Cabo Codere i 74 km zapadno od Punta Arenas (najzapadnija tačka ostrva La Tortuga). Administrativno pripada gradu Higuerote, glavnom gradu opštine Brión.

Ostrvce je dugačko 98 m, široko 68 m i ima površinu od 3.200 m² ili 0,32 ha. Visoko je oko 30 m. Izgrađeno je od krečnjaka. Na njemu je postavljen svetionik, što je odličan vodič za plovidbu.

Farallón Centinela je okružen morem sa snažnim talasima i strujama koje mu otežavaju pristup. Ima obilne i raznovrsne oblike podvodne faune i flore, zbog čega, zajedno sa velikom prozirnošću mora, koja je roniocima neophodna, predstavlja izuzetnu lokaciju. Međutim, potreban je visok nivo obučenosti i ekstremne mere bezbednosti, jer je ronjenje u blizini stene izuzetno opasno.

Na slici se vide dva svetionika, moguće je da stariji svetionik nije više u funkciji.

Otprilike 450 m severnije je Fallaroncito, još jedna manja i niža stenovita formacija.

Na Google Earthu se Farallón Centinela ne vidi!

GPS koordinate: 10°48′53″ N, 66°05′25″ W.

C A R A B O B O

Carabobo je sa površinom od 4.650 km² jedna od najmanjih država Venecuele. Međutim, pošto ima oko 2,4 miliona stanovnika to je najgušće naseljena država sa oko 500 stanovnika/ km². Glavni i najveći grad je Valencia, ujednoi značajan industrijski centar u Venecueli. Savezna država Carabobo udaljena je oko dva sata vožnje kolima od Caracasa.

Carabobo je poznat i kao mesto bitke koja se odigrala 24. juna 1821. godine, a koja je bila odlučujuća pobeda u ratu za nezavisnost Venecuele od Španije. Venecuelansku vojsku je tada predvodio Simon Bolivar.

Carabobo nema mnogo dugačku obalu, odnosno izlaz na Karipsko more – tek 58 km (susedna država Yaracuy ima obalu dužine svega 5 km). Ispred grada Puerto Cabello, jedne od najznačajnijih luka Venecuele sa 200.000 stanovnika, nalazi se grupa od šest manjih ostrvaca, od istoka prema zapadu to su Larga, Santo Domuingo, Ratón (miš), Alcatraz, Del Rey i Goaigoaza.

L A R G A

Larga je ostrvo koje se nalazi u blizini grada Puerto Cabello i koje je zajedno sa ostrvima Del Rey, Santo Domingo i Alcatraz deo Nacionalnog parka “San Esteban”.

Nacionalni park “San Esteban” obuhvata pored obalne morske zone i deo obalnog planinskog lanca. Ostrvo Larga ima oblik ima oblik blago savijenog luka. Nalazi se 1,6 km od kopnenog dela Venecuele. Dugačko je 1,7 km, a najveća širina je 300 m. Procenjena površina ostrva je 40 ha ili 402.883,89 m², dužina obale je 3,96 km. Na ostrvu ima veći broj jezera, od kojih dva najveća imaju površinu između 2 i 2,5 ha.

Ostrvo Larga je udaljeno dvadeset minuta vožnje brodom od plaže Quizandal, sa koje se obično vrši transfer do ostrva. To je jedino ostrvo u parku koje omogućava besplatan pristup turistima, jer je pod posebnim režimom administracije u skladu sa Uredbom i planom upravljanja Nacionalnim parkom “San Esteban”.

Ostrvo takođe nudi veliku raznolikost morskog života i prelepih korala oko nemačkog teretnog broda “Sesostris”, potonulog 1940. godine nakon pobune posade, kao i italijanskog broda za prevoz stoke “Wacko”. Ovi potopljeni brodovi nazivaju se “olupine”, a vremenom su postali veštački grebeni u kojima živi raznolika podvodna fauna.

S A N T O   D O M I N G O

Santo Domingo je jedno od četiri ostrva koja se nalaze u zalivu Golfo Tristeu. Deo je integralne zaštitne zone Nacionalnog parka “San Esteban”. Dugačko je 463 m i nalazi se približno 928 m zapadno od ostrva Larga. Po približnim merenjima sa Google Eartha površina ostrva je 12 ha. U severnom delu ostrva je veliko jezero površine oko 1,5 ha.

D E L   R E Y

Ostrvo del Rey je udaljeno samo 500 m od kopnenog dela Venecuele.

Dugačko je 500 m, a najveća širina je 200 m.

Okruženo je grebenima i koralima.

F A L C Ó N

Savezna država Falcón (soko) nalazi se na zapadu Venecuele i zahvata površinu od 24.800 km². Ima blizu milion stanovnika. Glavni i najveći grad je Coro. Ističe se veliko poluostrvo Paraguaná (u vreme holocena bilo je ostrvo) površine 3.400 km², povezano sa ostatkom Falcóna prevlakom Medanos dugačkom 25 km.

Dužina karipske obale države Falcón je 700 km. Postoji veći broj sprudova, svi niže opisani pripadaju Nacionalnom parku “Morrocoy”. Ovaj park je osnovan 1974. godine i zahvata površinu od 320,9 km². Park se proteže preko kopnenih i vodenih područja Golfo Triste. Sadrži područje mangrova i brojna ostrvca ili sprudove, između ostalih Borracho, Muerto, Sombrero, Sal, Las Animas i Peraza. Na ovim ostrvima postoje spektakularne plaže sa belim peskom; Mero, Paiclas, los Juanes, Playuela, Tucupido, Azul, Boca Seca i mnoge druge. Unutrašnji zalivi i mangrove, sprudovi i ostrva u parku nalaze se ispred brda Chichiriviche, sa nadmorskom visinom od 250 m.

P U N T A   B R A V A

Punta Brava je sprud koji je najbliži, najbliži gradu Tucacas i najjužniji je u celom parku.

To je jedini sprud do koga se može doći automobilom, pošto je zbog blizine kopna spojen betonskim mostom. Uzdiže se na 3 m nadmorske visine.

Punta Brava je po površini najveći sprud u nacionalnom parku. Ujedno je i najposećenije vikendom. Ima parking mesta, restoran, ulične prodavce i mogućnost iznajmljivanja suncobrana i ležaljki. Takođe ima lagunu za vožnju kajaka ili pedalina, posebno ispred plaže Punta Suánchez.

GPS koordinate: 10°48′03″ N, 68°18′16″ W.

L A S   Á N I M A S

Cayo las Animas karakteriše to što svojim posetiocima prenosi osećaj boravka u prirodnom jacuzziju. Ako se traži sprud gde će se bez problema provesti ugodan dan i potpuno se opustiti, najbolje je uputiti se na Las Ánimas. Ovaj sprud ima mirnu i kristalnu vodu, pesak je bele boje i mekan, a sve je okruženo bujnom vegetacijom. Nalazi se 230 m severoistočno od spruda Punta Brava.

Las Ánimas se smatra jednim od najmirnijih sprudova u Nacionalnom parku “Morrocoy”, iz tog razloga ga traže ljudi koji traže opuštanje i spokoj.

Sprud je okružen neverovatnim pejzažom koji je teško zanemariti. Predeo čini mirna kristalna voda u tirkiznim nijansama, svetlucavi beli pesak i zelene palme.

Što se tiče usluga, one su retke, pa je preporučljivo poneti sa sobom ono što je neophodno (grickalice), a posebno dovoljno vode ili neke druge tečnosti.

Pristup sprudu je isključivo morskim putem čamcima, koji polaze sa Punta Brave. Od La Vela de Coro mora se skrenuti levo na autoput 3 (Morón – Coro) i zatim se skreće na Aveniju Libertador, prelazi se preko mosta i onda se stiže do polazne tačke čamaca.

C A Y O   P A I C L Á

Cayo Paiclá je idealno je mesto za decu, jer voda postepeno postaje duboka, ima restoran, palme i srednje je veličine, jedno je od ostrva najbližih lukama Morrocoi i Tucacas. To je jedan od najbližih sprudova parka.

Nalazi se severoistočno od spruda Las Ánimas. Konkretno, to je južni deo spruda gde se takođe nalaze plaže Playa Mero, Playuela i Playuelita, koja je najsevernija. Treba napomenuti da iako su deo istog spruda, od jedne do druge plaže moguće je doći samo morskim putem.

GPS koordinate: 10°48′59″ N, 68°16′02″ W.

P L A Y A   M E R O

Playa Mero je plaža smeštena u jednom od sprudova Nacionalnog parka “Morrocoy”.

Nalazi se na sredini ostrva gde se takođe nalaze plaže Playuela (na severu) i Cayo Paiclá (na jugu).

Glavna karakteristika ove plaže je što na njoj nije velika gužva zbog otežanog pristupa. Međutim, ima kristalnu vodu i bujnu vegetaciju. Može mu se doći iz grada Tucacasa. Po dolasku na pristanište potrebno je do plaže preći 200 m šume mangrove.

S obzirom na otežan pristup, nudi se malo usluga. Samo nekoliko uličnih prodavaca poseti ovo područje.

P L A Y U E L A

Playuela je plaža koja se nalazi na istom sprudu na kome se nalaze Playa Mero i Playuelita.

Ova plaža je veoma poznata i dobro je posećena. Do nje se dolazi morskim putem sa pristaništa u gradu Tucacas.

Kristalno čista voda i koralne formacije čine plažu idealnom za ronjenje na dah. Nudi zdravstvene usluge, ulične prodavce, kioske sa hranom i pićem, restoran i iznajmljivanje opreme za plažu na naduvavanje.

P L A Y U E L I T A

Playuelita ili Cayo Playuelita je plaža i malo ostrvo.Nalazi se nekoliko stotina metara severno od Playuele, od koje se može doći stazom s obzirom na malu udaljenost. Nalazi se južno od spruda Boca Seca.

Naziv playuelita odnosi se na činjenicu da je ostrvo i sprud manje od južnog suseda Playuele. Zaštićeno je područje kao deo Nacionalnog parka “Morrocoy”. Popularna je turistička atrakcija među turistima u Venecueli, zbog boje peska (bela) i kristalno čiste vode. Okolno područje prekriveno je gustom vegetacijom.

GPS koordinate: 10°49′42″ N, 68°14′14″ W.

C A Y O   B O C A   S E C A

Boca Seca je ostrvce ili sprud koji se nalazi tačno severno od Playuelite, od kojeg je odvojena koralnom barijerom. Dugačko je 1,6 km.

Na krajnjem južnom delu spruda je polukružna plaža, koja je od okeanskih talasa zaštićena koralnom barijerom. Zbog toga nema talasa i idealna je za decu.

Koralne formacije su dom bogate raznolikosti ihtiološke faune, što ga čini savršenim za ronjenje na dah.

Ovu plažu kao odredište takođe koristi jedan od najpoznatijih hotela u Tucacasu – “Venetur Morrocoy” (nekada Morrocoy Coral Reef). Ima toalete, restorane, ulične prodavce i iznajmljivanje predmeta na plaži, uglavnom gumenjaka.

C A Y O   A L E M Á N

Cayo Alemán (ponekad poznato i kao Playa Los Alemanes) je najistočniji deo opštine Monseñor Iturriza i države Falcón.

Cayo Alemán se nalazi samo 70 m od kopnenog dela Venecuele, jugozapadno od Cayo Sombrero, zapadno od Cayo Los Pescadores, istočno od Cerro de Chichiriviche i severno od Bajo Los Juanes i Boca Grande. Sprud je dugačak 1,6 km. U severnom delu širok je 800 m, ali se prema jugu postepeno sužava.

Sprud je gotovo u potpunosti prekriven gustom tropskom vegetacijom. Ima površinu od oko 59 ha i dužinu obale od 4,85 km, sa maksimalnom visinom od 6 m.

Na sprudu se nalazi se gore pomenuta Playa Los Alemanes i Playa Los Muertos. Međutim, najbolja plaža je prevlaka na krajnjem severozapadu ostrva (na slici). Kad se čamcem stigne na južnu stranu prevlake, može se preći na severnu stranu, jer je širina prevlake svega 20 m. Obično nije velika gužva, jer ovo mesto malo poznato čak i meštanima. Obalu i morsko dno čine pesak i kamenje. Alemán je jedan od najboljih sprudova jer ima dve obale, jednu vrlo plavu, a drugu vrlo zelenu. Takođe je sa vrlo mirnom vodom.

GPS koordinate: 10°52′30″ N, 68°13′10″ W.

C A Y O   P E S C A D O R E S

Cayo Pescadores (sprud ribara) je malo ostrvo koje se nalazi se 200 m istočno od spruda Cayo Alemán  i 680 m jugozapadno od spruda Cayo Sombrero. Približne je površine 3,84 ha ili 38.363,61 m².

To je teritorija puna korala, udaljena je 40 minuta od naselja Chichiriviche.

Sprud je nazvan po aktivnosti ribara, koje je privlačilo bogatstvo ribe. Ulični prodavci nude usluge na licu mesta. Ističe se kristalno čista voda i mala dubina, zbog čega se smatra idealnom za decu.

GPS koordinate: 10°25′16″ N, 68°12′45″ W.

C A Y O   S O M B R E R O

Cayo Sombrero je je najistočniji deo opštine Monseñor Iturriza i države Falcón.

Nalazi se oko 1,4 km istočno od matičnog kopna i 700 m istočno od spruda Cayo Alemán.

Ostrvo je dugačko 1,4 km, a širina se kreće od 100-350 m. Ima površinu od oko 35 ha, što je nešto manje od površine Vatikana (44 ha). Severni deo ostrva gotovo potpuno zauzima slano jezero. Poput ostalih sprudova veoma je nisko i dostiže samo 3 m nadmorske visine.

Cayo Sombrero je jedno od najpopularnijih ostrva u Nacionalnom parku. Ima dve velike plaže i palminu šumu koja nudi prirodnu hladovinu. Mada na wikipediji piše da je podjednako udaljen od gradova Tucacas i Chichiriviche, to nije tačno, znatno je bliži gradu Chichiriviche (oko 8 km).

GPS koordinate: 10°53′12″ N, 68°12′34″ W.

C A Y O   P E L Ó N

Cayo Pelón (odnedavno poznat i kao Bajo Pelón) bilo je ostrvce ili sprud južno od sprudova Muerto i Peraza. Trenutno je pod vodom, formirajući plićak sličan Bajo Caimán, Tucupido i Los Juanes, koji se takođe nalaze u ovom parku.

Ime cayo pelón (bez dlake) upućivalo je na činjenicu da nije imao nijednu vrstu vegetacije, zbog čega se smatra jednostavnim ostrvcem peska. Od kada je potopljeno, mesto je poznato kao Bajo Pelón.

U prošlosti je ovo ostrvo nekada nestajalo pod vodom tokom plime, a pojavljivalo se tokom oseke, odnosno moglo se videti prema kretanju plime i oseke. Međutim, Od 2011. godine kada je koralni greben koji mu je služio kao osnova umro, spustio se do tačke nestajanja pod vodom. Priložena slika je iz vremena kada je Cayo Pelón postojao. Trenutno se turisti mogu približiti lokaciji jer nivo vode nije previsok.

C A Y O   P E R A Z A

Cayo Peraza je jedno od najmanjih ostrva u Nacionalnom parku “Morrocoy”. Dugačko je svega 150 m, a površina je oko 0,84 ha. Nalazi se oko 550 m istočno od spruda Cayo Muerto, odnosno oko 1,5 km istočno od grada Chichiriviche. Ima bujnu vegetaciju i okruženo je koralima. Na sprudu ne postoji usluga iznajmljivanja ležaljki i suncobrana, niti ponuda hrane i pića.

Ovo ostrvce se preporučuje onima koji traže privatnije mesto, ima obilje palmi, beli pesak, a moree je mirno i kristalno. Međutim na dnu mora ima dovoljno ostataka korala, idealno je za opuštanje.

Cayo Peraza je jedan od najekskluzivnijih sprudova, a ponekad i vrlo usamljen. To je naročito izraženo  kada su visoki talasi, teško je doći do spruda na peñerosima (čamcima), ali to nije nemoguće.

Zabranjeno je na njemu prespavati (kampovati).

GPS koordinate: 10°55′45″ N, 68°15′11″ W.

C A Y O   M U E R T O

Cayo Muerto (sprud mrtvih) se nalazi 650 m istočno od grada Chichiriviche, tako da se do njega stiže posle pet minuta vožnjem čamcem. Ima oblik kružnog isečka, dugačak je 320 m i ima približnu površinu 6,8 ha.

Sprud obiluje palmama. Ima restoransku uslugu i suncobrane, prodavce ostriga i rukotvorina, mirno more i beli pesak, odličan je i za decu i za starije osobe.

Stanovnici grada kažu da su u staro doba autohtoni ljudi odvodili svoje žrtve na to malo ostrvo gde su ih žrtvovali. Na taj način se vremenom, zbog toliko mnogo smrtnih slučajeva koji su se navodno dogodili na njemu, sprud dobilo ime mrtvog ključa.

GPS koordinate: 10°55′46″ N, 68°15′38″ W.

C A Y O   S A L

Cayo Sal (slani sprud) se nalazi 800 m severno od spruda Cayo Muerto i 1 km severoistočno od grada Chichiviriche. Administrativno pripada opštini Monseñor Iturriza.

Ostrvo je dugačko 1,25 km. Približne je površine 61,78 ha ili 617.836,14 m² sa obalom dužine 3,71 km. Međutim, više od polovine ostrva, tačnije oko 35 ha, zauzima slano jezero (ili laguna), koje na severu ostrva ostavlja tek uzak pojas kopna.

Cayo Sal je turističko odredište. Vegetacija se u osnovi sastoji od palmi, ima malu kapelu i nazvano je po solani.

Ne treba ga brkati sa mnogo većim istoimenim sprudom koji se nalazi u Nacionalnom parku Los Roques, u Federalnoj Teritoriji.

C A Y O   B O R R A C H O

Cayo Borracho (pijani sprud) je najudaljenije i najsevernije ostrvo Nacionalnog parka “Morrocoy”, smešteno na 50 minuta grada Chichiviriche, u opštini Monseñor Iturriza.

Ovo ostrvce nalazi se 3,1 km severoistočno od spruda Cayo Sal i 4,8 km od grada Chichiriviche. Dugačko je nešto preko 500 m. Ima površinu od 7,49 ha i 74.937,52 m², a dužina obale je 1,33 km.

Ima bogatu vegetaciju, okruženu koralima. Na ovom sprudu nema turističkih sadržaja.

Posete sprudu Cayo Borracho su ograničene zbog činjenice da na njemu polažu jaja ugrožene vrste morske kornjače. Međutim, postoji malo područje na kome je dozvoljeno da pristanu jahte i privatni čamci. S obzirom da je sprud dosta zabačen, neformalno se koristi kao nudistička plaža.

Smatra se da ime spruda potiče iz činjenice da kada mu se približava čamcem talasi izazivaju njihovo ljuljanje, što stvara osećaj sličan vrtoglavici karakterističnoj za prekomernu konzumaciju alkohola.

GPS koordinate: 10°58′22″ N, 68°14′48″ W.

Z U L I A

Savezna država Zulia (izgovara se Zulija ili Sulija) se nalazi u severozapadnoj Venecueli i odvaja Venecuelu od Kolumbije na istoku te zemlje. Pokriva ukupnu površinu od 63.100 km² i ima oko 4 miliona stanovnika. Glavni i najveći grad je Maracaibo.

Zulia okružuje jezero Maracaibo, koje ima površinu 13.210 km², što je više od površine Kosova i Metohije. Ovo jezero je najveći vodeni subjekat te vrste u Latinskoj Americi i njegov sliv pokriva jednu od najvećih rezervi nafte i gasa u zapadnoj hemisferi. Zulia je privredno važna za celu zemlju zbog nafte i mineralnih eksloatacija, ali i kao jedan od glavnih poljoprivrednih regiona Venecuele, ističući se naročito u oblastima kao što su stočarstvo, banane, voće, proizvodnja mesa i mleka itd.

Dužina karipske obale je oko 200 km. Ostrva se nalaze između Venecuelanskog zaliva i jezera Maracaibo. Nisu razmatrana ostrva koja se nalaze u jezeru Maracaibo, mada je diskutabilno da li je ono jezero ili morski zaliv (smatra se da je i jedno i drugo).

Pored niže opisanih ostrva (Zapara, Toas, Pescadores, Providencia, Los Pájaros i Fuerte), postoje i ostrva Maraca, San Bernardo, Sabaneta de Montiel, ostrva Los Tortuguillos, Barbosa, Oribona, Zaparita, Capitán Chico, Provincia i ostrvca los Bajos. Poluostrvo San Carlos se na nekim mestima naziva ostrvom, mada je potpuno jasno da se radi o poluostrvu.

Z A P A R A

Ostrvo Zapara se nalazi blizu ulaza u zaliv El Tablazo. Gotovo u potpunosti je pokriveno dinama Zapara, visokim do 30 m. Pejzaž je neverovatan, najupečatljivija karakteristika je što se dine završavaju direktno u vodi. Na ostrvu ima nekoliko kokosovih stabala i, u blizini severne obale, grebene; ima mali dok. Dugačko je preko 11 km i ima površinu od 7 km², Administrativno pripada Opštini Almirante Padilla.

Njegovi prastanovnici koji su pripadali etničkoj grupi añú formirali su istoimeno pleme (zapare). Uglavnom su se bavili ribolovom i trgovinom solju, a kao stručne poznavaoce ulaza i kanala na jezeru Maracaibo koristili su ih kao pilote španska plovila kako bi izbegli nasukavanje na peščanim obalama. Ovi starosedeoci su takođe vršili razmenu sa drugim plemenima jezerskog basena, čak i sa gradom Nueva Zamora de Maracaibo. Za razliku od svojih prethodnih naselja (Nueva Zamora je bilo treće naselje Maracaiba), njega nisu napali gusari, ali se morao suočiti s pobunom koju je započeo poglavica Nigale de los Zaparas. Pobuni su se pridružile i druge autohtone grupe sliva, čime je započela eskalacija napada koji su doveli do smrti mnogih stanovnika ostrva, kao i do ozbiljnih poteškoća u trgovini i brodskom saobraćaju. Poglavica (cacique) Nigale je obešen 26. juna 1607. godine nakon što ga je Juan Pacheco Maldonado zarobio na ostrvu Zapara. Zbog izuzetnog strateškog položaja, za vreme španske kolonizacije na ostrvu su podignute tvrđave Fuerte de Nuestra Señora del Carmen i Santa Rosa de Zapara ili Torreon.

Nigale se rodio oko 1577. godine na ostrvu Zapara. Nakon što su ostrvo zauzeli Španci, uspeva da savlada njihov jezik i bio je rob osnivača Ciudad Rodriga (današnji Maracaibo) Alonsa Pacheca. Nakon što je uspeo da pobegne od svog “gospodara”, Nigale je organizovao i vodio autohtoni otpor motivisan uznemiravanjem i eksploatacijom Španaca njegovog naroda, kao i oduzimanjem teritorija njihovih predaka. Neprijateljstva su započela 1598. godine, kada je Nigale kao poglavica Zapara započeo napade na brodove u prolazu Maracaibo Barra, što je onemogućilo promet i trgovinu do gradova Nuevo Zamora de Maracaibo, Gibraltar i drugih okolnih gradova povezanih sa jezerom Maracaibo, kao što su Merida, Trujillo, Barinas i Guanare.

Suočeni sa ozbiljnom situacijom izazvanom napadima poglavice Nigalea i Zapara, u koje su se aktivno uključili Indijanci añú iz plemena Aliles, veće i stanovnici Nueva Zamore de Maracaibo zatražili su od guvernera Venecuele da pruži pomoć gradu. Poslao je oružje, municiju i dovoljno zaliha za napad na starosedelački narod kanala Paisana de la Barra, uspevši da sa velikim teškoćama pokori Zapare, koji su se nakratko umirili. 1600. godine ponovo su žestok napad izazvali starosedeoci plemena Quiriquire, uništavajući grad San Antonio de Gibraltar. 1606. godine odbrambena situacija grada Nueva Zamora de Maracaibo postaje kritična, nakon što je poglavica Nigale uspeo da objedini ustanak plemena sa oba kraja sliva jezera Maracaibo. Ova velika konfederacija imala je za cilj uništavanje španskih naselja, posebno Nueva Zamora de Maracaiba i ponovno uspostavljanje domorodačkih prostora koja im je oduzela evropska invazija nakon što su podjarmljeni i porobljeni.

Prve akcije poglavice Nigalea i plemena bile su uništavanje useva i zaliha iz kojih je snabdevan Nueva Zamora de Maracaibo. Takođe su uništili luke smeštene uz obale jezera, kao što je bio slučaj sa Tomoporom i Moporom čiji su autohtoni stanovnici bili saveznici Španaca. Kada je koalicija starosedelačkih plemena koju je vodio Nigale ostvarila kontrolu nad primorskim gradovima i izvorima snabdevanja sliva, svoje aktivnosti su usmerili na opsadu glavnog grada Nueva Zamore de Maracaibo. Izmučeni poteškoćama snabdevanja, sa malim mogućnostima plovidbe i u stanju nevolje, stanovnici Nueva Zamora de Maracaibo morali su da čekaju nekoliko meseci, do februara 1607. godine da im dođe pomoć. Kapetan Juanu Pachecu Maldonadu dobio je zadatak da pokori pobunjene Indijance. U tom cilju priprema kontingent u Trujillu, Méridi i Maracaibu da na vrlo specifičan način uništi Nigalea i pleme Zaparas. Kada je sakupio dovoljno ljudi, oružja, zaliha, dva broda i prikupio sve moguće kanue, Maldonado je isplovio iz “luke Barbacoas” koja se nalazi u Moporou, sprovodeći u delo dobro smišljenu prevaru da uhvati Nigalea, a Zapare ubije ili ih odvede u zarobljeništvo.

U junu 1607. godine Maldonado je prevarom i izdajom napredovao prema severu jezera i ostrvu Zapara i uspeo je da zarobi Nigalea i njegove glavne saradnike 23. juna 1607. godine. Zarobljenici su odvedeni u Maracaibo, stavljeni su u zatvor i nekoliko dana su prikazivani kao trofej. 26. juna na glavnom trgu Maracaiba bili su obešeni bez zlostavljanja i mučenja, ne uspevajući da izvuku od ovih hrabrih domorodaca niti jednu reč ili žalbu.

Danas na ostrvu živi 200-300 stanovnika.

GPS koordinate: 10°59′01″ N, 71°34′30″ W.

T O A S

Ostrvo Toas se nalazi južno od poluostrva San Carlos i oko 4,3 km istočno od grada San Rafael de El Mojan. Dugačko je 6,2 km, najveća širina je 1,65 km, a prostire se na površini od 5,6 km² (na više mesta data je pogrešna površina ostrva od 3 km²).

Na ostrvu su slana jezera El Toro i Aracho, naslage lignita, krečnjaka eksploatisane još u vreme španske kolonizacije, gline u južnom sektoru i malo nalazište rude bakra. Krečnjak je imao industrijsku primenu za dobijanje cementa. Gradić El Toro je glavni grad opštine Almirante Padilla. Po podacima iz 2016. godine na ostrvu je bilo 9.210 stanovnika. Do ostrva se može doći brodom. Vlada države Zulia aktivirala je jezersku liniju El Mojan – Isla de Toas – Isla San Carlos.

Naziv ostrva potiče od reči “To, ú”, što znači “moje oko, osmatračnica, mesto gde sebe vidite i posmatrate”. I to je zato što se sa brda ostrva Toas može videti impozantni pejzaž države Zulije: na severu impresivan panoramski pogled na poluostrvo San Carlos i Karipsko more; na jugu, obale Santa Cruz de Mara; na istoku, ostrva Zapara i Pescadero i luka Los Puertos de Altagracia; a na zapadu San Rafael de El Mojan.

Ostrvo Toas je pogodno da se na njemu provede opuštajući dan sa porodicom, gde se može uživati u prelepim plažama i krečnjačkim brežuljcima koji čine Toas drevnim ostrvom.

Na ostrvu Toas postoje područja koja imaju nešto zajedničko, jer se svako od njih odlikuje svojim pričama, ljudskim vrednostima, legendama, noćnim životom, pa čak i izrazitim autohtonim naglaskom koji karakteriše grad. Toas čine sela i područja: El Carrizal, Las Playitas, Sierrita, El Tapón, El Hato, La Salina, Las Malvinas, Semeruco, El Toro, Las Palmitas, Fuego Vivo, Requena, El Potrero, Sotavento, Tara-Tara, Campamento, Las Cabeceras i Ranchería.

Toplina i jednostavnost njegovih ljudi dočekuju sezonce ili posetioce Toasa u bilo koje doba godine.

Pre izlaska sunca može se spakovati ranac, naručiti planinarska oprema za penjanje krečnjačkim planinama na ostrvu.

Ako se radi o ekstremnim sportovima, najbolje je spuštanje niz konopac ili absajling (abseiling) koji ne zahteva mnogo opreme. Ova aktivnost se može izvoditi subotom ili nedeljom, jer se krečnjačka brda radnim danima eksploatišu za izvoz ovog minerala.

Gotovo polovina Toasa je izgrađena od krečnjaka. Dovoljno je pet sati da se iskusi osećaj boravka u visinama i uživa u impresivnim prirodnim bojama stena i siluetama brda nastalih eksploatacijom krečnjaka. Priroda se deli sa impozantnom vegetacijom kaktusa. A sa kraja brda se vidi impozantna šuma mangrova, koja se nalazi u centralnom delu ostrva Toas.

Bez sumnje je ostrvo Toas najbolja opcija u bilo koje doba godine, tu se mogu obavljati razne sportske i rekreativne aktivnosti. Najbolji trenutak dana je uživanje u ostrvskom zalasku sunca, kada se mešaju sve boje prirode.

Na Toasu postoje mesta na kojima se može pronaći sve, od gostionica sa tavernama do gigantskih plaža. Nije bitno da li je dan ili noć, važno je da zabava traje 24 sata dnevno.

Močvara na ostrvu Toas

Bulevar Simón Bolívar ili 26. maj

Ovo je jedno od najmodernijih arhitektonskih dela Latinske Amerike. Arhitekta Ender Rodríguez je bio taj koji je dizajnirao ovu postmodernističku strukturu koja integriše kancelariju gradonačelnika Opštine Almirante Padilla i crkvu Nuestra Señora de Lourdes. Dizajn čine amfiteatar i četiri trema, a poslednji su glavni ulazi koji vode u kabinet gradonačelnika ili hram. Trg ima različite nivoe koji čine posetu zabavnijom i interesantnijom. Različite vrste krečnjaka predstavljale su glavni materijal za izgradnju ovog bulevara. U izgradnji je korišćen beli i sivi krečnjak, jer da se koristio krečnjak hromatskih boja, to bi umanjilo značaj zgrada susednih sa bulevarom.

Spomenik autonomije (Monumento de la autonomía)

Takođe je dizajnirao arhitekta Ender Rodriguez. Sastoji se od šest jedrilica koje predstavljaju ostrva koja čine Almirante Padilla, unutar kojih je pravougaonik koji predstavlja ostrvo Toas, gde se nalazi El Toro, glavni grad opštine. Takođe, okruženi su poluzatvorenim prostorom sa izvorom vode koji simbolizuje prelepo jezero Maracaibo. U prednjem delu nalazi se postolje od krečnjaka sa natkrivenom pločom na kojoj su upisana imena poslanika koji su promovisali autonomiju opštine. U blizini su dva topa doneta sa ostrva Zapara.

Turistička staza “Poglavica Nigales (Paseo Turístico Caciques Nigales)

Kada se dođe na ostrvo, nekoliko metara od terminala pronaći će se ova turistička staza, gde se može uživati u udobnim porodičnim kolibama. Ova staza okružena je ogromnim krečnjakom, spremnim za turizam visokog rizika.

Sedište gradonačelnika opštine Almirante Padilla u mestu El Toro

Brdo krsta (Monumento Cruz de Calvario)

Krst je podignut na brdu La Cruz del Calvario, u području Fuego Vivo. Sa ovog impozantnog mesta mogu se posmatrati boje ostrvskog pejzaža, gde su pomešani svi elementi prirode: voda, jer se može videti kanal de la Barra, Karipsko more i jezero Maracaibo; vazduh, jer se na toj visini osećaju vetrovi koji dolaze sa Karipskog mora zbog nadmorske visine mesta; zemlja, jer se vide velika brda ostrva Toas; i vatra, usled izolovane toplote koju se oseća na La Cruz del Calvario.

Turistički centar La Almeja

To je jedno od najudaljenijih mesta u glavnom gradu opštine. Tu se nalazi jedna od plaža pogodnih za kupanje. Raspolaže sa sobama za izdavanje po pristupačnim cenama, plesni podijum i kafana.

Plaže Monte Alto i Cachito

Čiste ostrvske plaže čine ovo mesto privlačnom za turiste ili posetioce. Na plaži “Monte Alto” mogu se pronaći udobne kolibe za celu porodicu. Pored toga može se probati tipična ostrvska hrana. Okružen je kokosovim palmama, nalazi se u području Las Playitas.

Prenoćište i zabava

Postoje tri mesta na kojima možete prenoćiti, a svako nudi udobne sobe po pristupačnim cenama: gostionica La Almeja, smeštena u području El Carrizal; gostionica “Semeruco”, smeštena na putu za Las Malvinas i Willians, u mestu El Toro.

Nakon provedenog opuštenog i sunčanog dana na ostrvskim plažama, svakog vikenda i svake sezone u godini održava se ostrvska noćna rumba, gde se može uživati u najboljoj muzici trenutka i tradicionalnim karaokama.

Cruz de Calvario

Plaža Monte Alto

“Betonska džungla”

Otkako je eksploatacija i izvoz krečnjaka započeo na ostrvu Toas, čoveku je stalo do toga da lakše upozna industrijski turizam, koji se dešava samo u ovom delu zemlje.

Za samo jedan dan može se naučiti o procesu eksploatacije krečnjaka, od postavljanja dinamita do detonacije brda. Zatim se krečnjak obrađuje velikim mašinama za drobljenje koje ga pretvaraju u različite materijale, od kojih se neki koriste za izgradnju zgrada.

Provesti dan u “Las Compañias”, kako stanovnici zovu kompanije Canteras del Norte, Vencemos (CEMEX), Pecalca i Amaco, gde je osećaj kao u pravoj betonskoj džungli, gde su mehaničke životinje velike mašine za drobljenje, a plemena su nevini umovi koji decenijama žive u ovim legendarnim brdima. Svakoga dana od izlaska sunca radnici krečnjaka žele da uživaju u prijatnom danu u društvu svojih prijatelja: kamenja.

Saveti za obilazak “betonske džungle”: obuća koja nije klizava (čizme ili industrijske cipele), odeća od laganog flanela ili dugi rukavi za zaštititu od sunca, šlem ili bar kapa, lagani ranac opremljen sa dovoljnom količinom vode, maska za usta za one koji imaju problema sa alergijom, mali peškir za čišćenje sočiva fotoaparata, jer prašina ulazi u njegovu unutrašnjost i pažljivo se penjati na mašine za drobljenje krečnjaka.

Verska odredišta

Na ostrvu postoji veći broj verskih objekata, a svaki od njih ima svoj dan. Tako crkva Nuestra Señora de Lourdes slavi 12. i 28. februara.

GPS koordinate: 10°57′30″ N, 71°38′50″ W.

P E S C A D O R E S

Isla de Pescadores (ribarsko ostrvo, ili Isla San Bernardo) se nalazi u zalivu El Tablazo, čineći istočnu granicu pravog bara Maracaibo 3 km jugoistočno od ostrva Isla de Toas. Administrativno pripada opštini Almirante Padilla.

Napravljen je od aluvijalnog materijala, a obale su prekrivene mangrovima. Od severa do juga ostrva ima čak 3,5 km, pri čemu je 800 m najjužnijeg dela ostrva samo uski pojas zemlje. Površina je 1,8 km².

P R O V I D E N C I A

Ostrvo Providencia (sreće se i naziv Isla de los Leprozos, ostrvo leproznih) se nalazi u jezeru Maracaibo, u jezerskom području zaliva El Tablazo, 6 km istočno od grada Maracaibo i nekoliko minuta prevozom jezerom. Administrativno pripada opštini Santa Rita, od koga je udaljeno 2,7 km. Ostrvo se vidi sa obale grada Los Puertos de Altagracia, udaljenog 2,3 km. Kažu da ima oblik nepravilnog trougla, mada meni više liči na pravougaonik. Dugačko je oko 1,45 km, a najveća širina je 465 m. Po približnim merenjima sa Google Eartha povšina ostrva je 48 ha. Najviša tačka ostrva je na 7 m. Nema stalnih stanovnika.

Istorijski tekstovi otkrivaju da je Simon Bolivar smislio mesto na kome bi bili zbrinuti bolesnici od gube. Ovo je bilo zamišljeno kako bi se spasili od neimaštine i kontinuiranog odbijanja koje su trpeli u društvu. 1828. godine objavio je dekret kojim se naređuje podizanje leprokomija na mestu poznatom, u to vreme, kao ostrvo Los Burros, kasnije kao Lázaro, takođe ostrvo mučenika i konačno ostrvo Providencia. Zbog toga je na ovom ostrvu, negostoljubivom mestu koje je prihvatilo više od hiljadu pacijenata sa leprom, izgrađena prva bolnica za antileprozu u Venecueli. Ukazom je utvrđeno da će se za ekonomsku podršku primenjivati prihod od takse za sidrenja brodova u luci Puerto de la Vela de Coro.

U leprozarijumu na ostrvu Providencia izgrađeni su bolnički i komunalni objekti: 17 bolničkih odeljenja raspoređenih za muškarce i žene, prefektura, zatvor, mali trgovi, biblioteka, dve crkve (jedna protestantska, a druga katolička), groblje, škola za umetnost i zanat, bioskop, pošta, pijaca i kuće za bolesnike koji su živeli u paru. Izgrađen je i jedan od trgova, nekoliko metara od obale jezera Maracaibo i vrlo blizu pristaništa. Trenutno postoje samo ruševine pojedinih zgrada, kao što su paviljon, neke kuće bivših doseljenika i ostrvsko groblje. Svi bolesnici od gube i medicinsko osoblje prebačeni su 1984. godine sa ostrva u jednu bolnicu.

GPS koordinate: 10°36′58″ N, 71°32′50″ W.

L O S   P Á J A R O S

Ostrvo Los Pájaros (ptičje ostrvo, takođe poznato i pod nazivom Isla del Diablo) nalazi se u opštini Santa Rita. Smešteno je 1,9 km jugoistočno  od ostrva Providencia (na wikipediji pogrešno piše severno od ostrva Pesscadores), a poreklo mu je takođe aluvijalno i prekriveno je mangrovima. Od kopna, odnosno grada Santa Rita, udaljeno je 1 km. Dugačko je oko 270 m i vrlo je usko.

2 km južno od ovog ostrvca nalazi se jedini most preko jezera Maracaibo. Zove se “General Rafael Urdaneta” i dugačak je 8.678 m.

Most “General Rafael Urdaneta”

GPS koordinate: 10°35′42″ N, 71°32′17″ W.

F U E R T E

Fuerte je malo ostrvo u Venecuelanskom zalivu, 1,2 km od obale zaliva, oko 3 km južno od naselja Castilletes (na granici između Kolumbije i Venecuele) i rta Castilletes, severno od rta Perret i istočno od naselja Cienaga de Tupuri. Ulaz u Lagunu de Cocinetas nalazi se severno na poluostrvu Guajira. Dugačko je svega 160 m. Procenjuje se da ima površinu od 8.012,98 m² (oko 0,8 ha). Administrativno pripada parohiji Alta Guajira u najsevernijem delu opštine Guajira.

GPS koordinate: 11°49′25″ N, 71°19′55″ W.