Meksiko je istovremeno najjužnija država Severne Amerike i najsevernija država Latinske Amerike. Nalazi se između 15º i 32º severne geografske širine  i 87º i 117º zapadne geografske dužine. Prema istoku izlazi na Karipsko more i Meksički zaliv u dužini od 3.294 km. Prema zapadu izlazi na Tihi okean u dužini od 7.828 km. Prema severu se u dužini od 3.141 km graniči sa Sjedinjenim Američkim Državama, a prema jugoistoku se graniči sa Gvatemalom, sa kojom ima granicu u dužini od 962 km i Belizeom, sa kojom ima granicu u dužini od 250 km. Površina Meksika je blizu 2 miliona km², pa je po tome trinaesta zemlja sveta. Ujedno je po broju stanovnika na prvom mestu među državama španskog govornog područja.

Ukupna površina svih ostrva Meksika je oko 6.000 km², a najveći broj ostrva nalazi se u Kalifornijskom zalivu, delu Tihog okeana. Najveće meksičko ostrvo u Karipskom moru je Cozumel sa površinom od 478 km². Zauzima treće mesto među meksičkim ostrvima, veću površinu imaju Isla del Tiburón (1.208 km²) i Isla Ángel de la Guarda (895 km²), koja su smeštena u Kalifornijskom zalivu. Niže su opisana i ostrva Meksika u Meksičkom zalivu, mada de facto to nije deo Karipskog mora.

Međutim, priču o meksičkim ostrvima počeću sa fantomskim, odnosno nepostojećim ostrvom Bermeja, koje je prikazano na nekoliko mapa Meksičkog zaliva od XVI do XX veka 185 km od severne obale poluostrva Jukatan. Mislim da je priča interesantna.

Uprkos tome što su ga poznati španski kartografi iz XVI veka locirali donekle precizno u odnosu na susedna ostrva, ostrvo Bermeja nije pronađeno prilikom obilaska 1997. godine, niti u opsežnom istraživanju 2009. godine koje je sproveo Nacionalni autonomni univerzitet Meksika (UNAM) u ime Meksičke poslaničke komore. Interesovanje za ostrvo pojavilo se krajem 2008. godine, podstaknuto činjenicom da bi takvo ostrvo, ako bi postojalo, bilo važno za određivanje granica prava na eksploataciju nafte u području Hoyos de Dona (krofne) u Meksičkom zalivu.

Karta iz 1846. godine na kojoj je prikazano fantomsko ostrvo Bermeja

Ostrvo je prvi spomenuo Alonso de Santa Cruz u El Yucatán e Islas Adyacentes, spisku ostrva u regionu objavljenom u Madridu 1539. godine. Njegovu preciznu lokaciju je dao Alonso de Chaves u Espejo de navegantes (Sevilja, oko 1540. godine), koji je napisao da iz daljine malo ostrvo izgleda “plavo ili crvenkasto” (na španskom: bermeja). Prema Michelu Antochiwu Kolpi, francusko-meksičkom kartografu, britanske karte počev od 1844. godine izveštavaju o potonuću ostrva na nekih šezdeset hvati (nešto više od 100 m) ispod površine mora.

Objašnjenja očiglednog nestanka ostrva tumači se pogrešnim zapažanjem ranih kartografa, promenama u geografiji morskog dna, porastom nivoa mora, dok teorije zavere tvrde da je CIA uništila ostrvo kako bi proširila ekonomsku zonu dodeljenu Sjedinjenim Državama!?

GPS koordinate: 22°38′47.6″ N, 90°51′23.2″ W.

B A N C O   C H I N C H O R R O

Banco Chinchorro je najveći meksički atol i drugi po veličini na svetu. Udaljen je 35 km od jugoistočne obale opštine Othón P. Blanco u državi Quintana Roo, odnosno oko 90 km istočno od grada Chetumala. Atol je dugačak oko 40,2 km od severa prema jugu, a najveća širina je oko 16 km. Prostire se na površini od 520 km2. Atol ima tri spruda, ukupne površine 6,7 km2:

1. Cayo Norte (ustvari dva razdvojena spruda, 0,9 km²)
2. Cayo Centro (5,6 km²)
3. Cayo Lobos (najjužnije, 0,2 km²)

Prirodnu vegetaciju sprudova čine uglavnom mangrove u blizini obale, koje prelaze u otvorenu šumu na 20-30 m od obale. Na najjužnijem sprudu postoji rezervat američkih krokodila. Sprudovi su gusto naseljeni malim rakovima, koji su pitomi i posetioci ih mogu nehotice nagaziti.

Pojedine sprudove naseljavaju ribari, koji žive u sojenicama udaljenim 60-100 m od obale da bi zaobišli lokalne propise koji zabranjuju privatnu gradnju na samim sprudovima.

Na grebenu ima najmanje devet potonulih brodova, kao posledica brodoloma (na priloženoj karti obeleženo je 20 potonulih brodova), uključujući dve španske galije. Imena poznatih olupina su: “Caldera”, “Escasell”, “Far Star”, “Ginger Screw”, “Glen View”, “Penelopez” (na karti “Penelope”), “San Andreas” i “Tropic”. Postoji i potonuli veliki trajekt iz Cozumela koga je na Chinchorro naneo uragan Wilma 2005. godine. Potopljeni brodovi su vremenom postali cvetajući ekosistem pun života u kome obiluju razne vrste korala, kao i živopisne ribe.

Atol je okružen velikom barijerom od korala, debljine 20 m, koja ostaje potpuno potopljena iako skoro u nivou površine: između površine mora i koralnog omotača pomenutog pojasa ima samo 60 cm. Ispod nje se nalazi neka vrsta bazena veoma male dubine (od 2-7 m) čije je dno u velikoj meri peskovito. Ovo je atraktivna destinacija za ljubitelje ronjenja iz celog sveta.

Duž barijere postoje morski rukavci različitih dimenzija, kroz koje su brodovi težili (i teže) da traže utočište prilikom jakih oluja. Na Cayo Norte, koji nesumnjivo ima strateški važniji položaj za plovidbu, nalazi se svetionik koji je sagrađen krajem XIX veka da bi vodio brodove i izbegavao sudar sa koralima. Znajući da su se kapetani trgovačkih brodova orijentisali prema svetioniku, gusari koji su u to vreme još uvek lutali tim područjem, odlazili bi na sprud da isključe svetionik i zamene ga baterijskom lampom postavljenoj na neki splav ili bure. Svetlost je bila postavljena mnogo zapadnije od svetionika, tako da kada bi je ugledali i izvršili manevar da se probiju između grebena i obale, brodovi bi se nasukali. Tada su im prilazili i pljačkali su ih. Po završetku operacije ugasili bi baterijsku lampu, ponovo upalili svetionik i odlazili bi u nepoznatom pravcu. Nešto kasnije vratili bi se na Cayo Norte, gde su imali skrovište u kome su čuvali opljačkani plen. Još uvek je moguće pronaći ostatke tog plena.

Atol ima široki spektar vrsta, među kojima su korali, alge, puževi, kornjače, spužve, delfini i ribe. Tu su cenjene ptice selice i endemske ptice. Mogu se naći i gmizavci, među kojima su i morske kornjače, trenutno u opasnosti od izumiranja.

1996. godine atol je dobio status rezervata biosfere i takođe je pomorski muzej.

GPS koordinate: 18°35′ N, 87°22′ W.

C O Z U M E L

Cozumel se nalazi 170 km severno od prethodno opisanog ataola Chinchorro, 17 km istočno od poluostrva Jukatan (grad Playa del Carmen) i 65 km južno od poznatog meksičkog letovališta Cancúna. Formira opštinu, koja je deo države Quintana Roo.

Cozumel je dugačak 48 km, a najveća širina je 16 km. Površina ostrva je 477,961 km². Na nekim sajtovima je za površinu ostrva dat netačan podatak 647,33 km². To bi trebalo da je površina opštine, ali i to je nejasno. Naime, opštini Cozumel pripadaju i dve enklave na kopnu ukupne površine 10,423 km², pa je potpuno nejasno kako se došlo do gore navedenog podatka.

Naziv Cozumel je izveden od majanskog "Cuzamil" ili "Ah Cuzamil Peten" u potpunosti, što znači "ostrvo lasta" (španski: Isla de las Golondrinas).

Cozumel je ravno ostrvo izgrađeno na krečnjaku, što rezultira kraškom topografijom. Najviša prirodna tačka na ostrvu nema ni 15 m nadmorske visine. Senoti su duboke vrtače ispunjene vodom koje su nastale tako što je voda hiljadama godina curila kroz meko krečnjačko tlo. Njih mogu da posećuju samo kvalifikovani pećinski ronioci uz odgovarajuće dozvole.

Veliki delovi ostrva su prekriveni šumom mangrova u kojoj ima mnogo endemskih životinjskih vrsta. Endemske vrste i podvrste ptica su između ostalog kolibri Cozumel smaragd, veliki kuraso itd. Na ostrvu se nalaze endemski patuljasti sisari Cozumelska lisica, koja je skoro, ako već nije, izumrla, Cozumelski koati koji je ugrožen i Cozumelski rakun koji je kritično ugrožen. Postoje tri glodara koja su veća od svojih kopnenih kolega, od kojih je jedan takođe endem za ostrvo.

Endemska morska životinja je vrsta ribe iz porodice žabovki. 

Od ostalih životinja prisutni su američki krokodil, crna šiljasta iguana i plavi kopneni rak (cardisoma guanhumi). 

Među invazivnim (unešenim) vrstama ističe se udav.

Cozumel je okružen raznolikim ekosistemom koralnih grebena koji je stanište za više od 1.000 morskih vrsta. Grebeni se prvenstveno nalaze na podvodnim liticama, a ima ih i u obalnim lagunama i na peščanim sprudovima na severnom delu ostrva. Oni su deo mnogo većeg Mezoameričkog sistema koralnih grebena koji je drugi najveći greben na svetu, koji se proteže u dužini od preko 1.000 km. Koralni greben Cozumela na većoj dubini bio je istorijski poznati po crnim koralima, čija je populacija opala od šezdesetih godina XX veka do sredine devedesetih godina zbog prekomernog skidanja i do 2016. godine se nije oporavila. Ogroman deo grebena pored južne obale ostrva je u sastavu Nacionalnog parka “Arresifes de Cozumel”. Ovaj park je zaštićen Ramsarskom konvencijom zajedno sa “Manglares y Humedales del Norte de Isla Cozumel”, a oba su uključena u UNESCO zaštićeno područje pod nazivom “Isla Cozumel Biosphere Reserve”. Grebeni u Cozumelu se sastoje od tvrdih i mekih korala. Morski život na grebenu ima sunđere, ljuskare, mekušce, bodljokošce i mnoge vrste karipskih riba. Park je takođe stanište za nekoliko ugroženih vrsta morskih kornjača. Zbog bogatog morskog života i koralnih grebena, čiste i tople karipske vode, Cozumel se smatra jednom od najboljih destinacija za ronjenje na svetu.

Izgled unutrašnjosti ostrva

Cozumel ima klimu tropske savane koja se blisko graniči sa tropskom monsunskom klimom. Sušna sezona je kratka, od februara do aprila, ali se i u ovim mesecima zapažaju padavine, u proseku oko 45 mm mesečno. Kišna sezona je duga, pokriva većinu meseci, a najkišovitiji su septembar i oktobar, kada u proseku ima preko 240 mm padavina. Godišnja količina padavina je oko 1.500 mm. Rekordna mesečna količina padavina (792 mm) zabeležena je u oktobru 1980. godine, a rekordna količina padavina u jednom danu (281 mm) zabeležena je 19. juna 1975. godine. Povremeno se tokom kišne sezone mogu javiti grmljavine. Zbog okruženja morem, ostrvo je prilično vlažno, sa prosečnom vlažnošću od 83%. Temperature tokom cele godine malo variraju iz meseca u mesec. Nešto niže su od decembra do februara, a u najhladnijem januaru prosečno iznosi 22,9°C. Najtopliji meseci su juni, juli i avgust sa prosečnom temperaturom 27,2°C. Apsolutni temperaturni minimum u periodu od 1951-1980. godine izmeren je 18. januara 1977. godine i iznosio je 9,2°C, dok je apsolutni maksimum 39,2°C.

Veruje se da su Maje naselile Cozumel u prvoj polovini prvog milenijuma n.e. Na ostrvu su pronađeni i stariji pretklasični artefakti. Ostrvo je bilo sveto za Ix Chel, boginju Meseca kod Maja, a ovdašnji hramovi su bili mesto hodočašća, posebno žena željnih plodnosti. Na ostrvu postoji veliki broj ruševina, većina iz postklasičnog perioda. Najveće ruševine Maja na ostrvu bile su u blizini centra grada i sada su uništene. Danas su najveće preostale ruševine na lokaciji San Gervasio, koji se nalazi otprilike u centru ostrva.

Prvu špansku ekspediciju koja je posetila Cozumel predvodio je Juan de Grijalva 1518. godine.  Sledeće godine Hernán Cortés je svratio na ostrvo na putu za Veracruz. Obe ekspedicije bile su mirno primljene od strane Maja sa Cozumela, za razliku od iskustava ekspedicija na drugim delovima kopna. Čak i nakon što je Cortés uništio neke od idola Maja na Cozumelu i zamenio ih slikom Device Marije, starosedeoci ostrva su nastavili da pomažu Špancima da snabdeju brodove hranom i vodom kako bi mogli da nastave putovanje.

Arheološki lokalitet San Gervasio

Tada je na ostrvu živelo čak 10.000 Maja, ali 1520. godine članovi posade ekspedicije Pánfilo Narváeza doneli su zarazu malih boginja na ostrvo i do 1570. godine na Cozumelu je ostalo u životu samo 186 muškaraca i 172 žene. U narednim godinama Cozumel je često bio meta napada gusara, a 1650. godine mnogi ostrvljani su bili nasilno premešteni u kopneni grad Xcan Boloná da bi izbegli pljačkanje od strane bukanira. Kasnije, 1688. godine, većina preostalog stanovništva ostrva, kao i mnoga naselja duž obale Quintana Roo, evakuisani su u unutrašnjost u gradove kao što je Chemax.

1848. godine na ostrvo su se naselile izbeglice koje su pobegle od rata na poluostrvu Jukatanu, a 1849. godine meksička vlada je zvanično priznala grad San Migel de Cozumel.

1861. godine američki predsednik Abraham Lincoln naredio je svom državnom sekretaru da se sastane sa meksičkim otpravnikom poslova kako bi ispitao mogućnost kupovine ostrva Cozumel u svrhu preseljenja oslobođenih američkih robova na moru. Ideju je po kratkom postupku odbacio meksički predsednik Benito Juarez.

Iako je prvobitni aerodrom bio relikt iz Drugog svetskog rata i na njega su ipak mogli da sleću mlazni avioni i međunarodni letovi, mnogo veći aerodrom je izgrađen krajem sedamdesetih godina XX veka.

Plaža Palanclar

Ronjenje je i dalje jedna od glavnih atrakcija Cozumela, uglavnom zbog koralnog grebena na zapadnoj obali, koji je zaštićen od otvorenog okeana prirodnim položajem ostrva. Vlada Meksika je 1996. godine  osnovala Nacionalni pomorski park “Arrecifes de Cozumel”, zabranjujući bilo kome da dodiruje ili uklanja bilo koji oblik morskog života unutar granica parka. Uprkos važnosti zdravih grebena za turističku privredu Cozumela, devedesetih godina XX veka izgrađeno je pristanište za kruzere, koje je  sada njihova redovna stanica tokom krstarenja Karibima, ali je ta izgradnja nanela štetu grebenu. Tokom proteklih nekoliko decenija, zdravlje koralnog grebena je značajno opalo, a koralni pokrivač je najmanji istorijski zabeležen.

Ostrvo su direktno pogodila dva uragana kategorije 4 tokom sezone uragana na Atlantiku 2005. godine. U julu te godine uragan Emily prošao je južno od Cozumela, izlažući ostrvo intenzivnom unutrašnjem jezgru oluje. Uprkos tome što je Emily bila snažna oluja, uragan Wilma izazvao je mnogo veća razaranja kada je pogodio ostrvo u oktobru, pošto je centar uragana prošao direktno preko Cozumela. Došlo je do oštećenja podvodnog morskog staništa, koralnih grebena, koji su posebno stradali na plićim mestima i riba koje su naseljavale grebene.

Većina stanovništva ostrva živi u gradu San Migel de Cozumel (77.236 stanovnika 2010. godine), koji se nalazi na zapadnoj obali ostrva. Po podacima za 2020. godinu broj stanovnika ostrva (ili opštine?) bio je 88.626. Na ostrvu rade tri univerziteta, jedan državni i dva privatna.

Turizam, ronjenje i čarter ribolov čine većinu privrede ostrva. Na ostrvu postoji više od 300 restorana, brojni su hoteli, od kojih neki organizuju ronilačke ture, imaju bazene, privatne dokove i više objekata za ručavanje.

Ostale vodene aktivnosti uključuju parasailing, kitesurfing i turističku podmornicu. Postoje i dva delfinarijuma. Na pristaništu za kruzere postoji nekoliko blokova sa prodavnicama u kojima se prodaju kubanske cigare, nakit, majice, tekila i veliki izbor jeftinih suvenira. Pored toga, jedina farma bisera koja radi na Karibima nalazi se na severnom kraju ostrva.

San Miguel ima brojne restorane sa velikim izborom različitih kuhinja, zajedno sa nekoliko diskoteka, barova, bioskopa i pozornica na otvorenom. Glavni trg je okružen prodavnicama; u sredini trga je fiksna bina na kojoj se meštani i turisti vesele svake nedelje uveče uz muziku i ples.

Sva neophodna hrana i gotovi proizvodi se dostavljaju na ostrvo brodovima. Vodu obezbeđuju tri različita postrojenja za desalinizaciju koja se nalaze na ostrvu.

Kao i na svako veliko ostrvo, tako se i na Cozumel može doći avionom ili brodom.

Aerodrom raspolaže sa dve piste. 2003. godine terminal je obnovljen i proširen. 2019. godine aerodrom je opslužio 546.423 putnika. Domaći letovi su do gradova Cancún, Mérida, Mexico City i Monterrey. Međunarodni letovi postoje samo do SAD i Kanade, odnosno gradova Atalanta, Houston, Miami, Los Angeles, Dallas, Montréal, Toronto itd. Najviše putnika u 2020. godini je bilo na letovima za Dallas/Fort Worth (32.078), Houston (10.565), Minneapolis (9.465), Atlantu (8.937), Toronto (8.224) i Miami (8.156).

Što se prevoza brodom tiče, on je moguć samo iz luke Playa del Carmen. Postoje dva brodara koji saobraćaju ceo dan. Polaze na svaki pun sat (osim prvog polaska koji je u 5:45 h) sve do 23:00 h, tako da nikada nije potrebno dugo čekati. Vožnja traje 40-45 minuta sa redovnim brodom “Winjet”, dok “Ultramar” ima nove luksuzne brodove koji 17 km rastojanja pređu za samo 20 minuta. Cena karte je 200 pezosa (oko 10 USD) za brzi brod, odnosno 135 pezosa (oko 7 USD) za sporiju varijantu.

Vredi napomenuti da nema brodova iz Cancúna do Cozumela, već je potrebno doći u Playa del Carmen, koji je od Cancúna udaljen oko 65 km.

Ukoliko se želi prebaciti kola na Cozumel, trajektna luka Calica se ne nalazi u samom gradu Playa del Carmen, već nešto južnije na lokaciji Punta Venado. Postoje dva polaska dnevno iz Punta Venade, ali je prvi polazak u 6:00 h rezervisan za osetljiv prevoz, tako da ostaje samo trajekt u 16:00 h (nedeljom u 17:15 h). Četvrtkom ima dodatni polazak u 20:30 h. Sa Cozumela su polasci ponedeljkom, utorkom i sredom u 12:30 i 21:30 h, četvrtkom u 12:30, 18:30 i 23:30 h, petkom samo u 12:30 h, subotom u 21:00 h, a nedeljom u 14:30 i 20:00 h. Vožnja traje oko 1:15 h. Cena za prevoz putničkog automobila iznosi 650 pezosa (oko 30 USD)

GPS koordinate: 20°25′52″ N, 86°55′25″ W.

I S L A   P A S I Ó N

Nije baš sasvim jasno da li je Isla Pasión ostrvo udaljeno oko 50 m od ostrva Cozumel ili je njegovo poluostrvo. Javljaju se još varijante naziva Isla de Pasión i Isla de la Pasión. Najpoznatije je po muzičkom festivalu.

Ostrvo je dugačko 1.300 m, najveća širina je 300 m, a površina merena na Google Earthu je oko 18 ha.

Od centra grada San Miguel de Cozumel do ovog raja stiže se brodom za samo 15 minuta. Na ostrvu će se uroniti u svet palmi, visećih mreža, ležaljki, stolova za piknik i igrica na plaži. Ostrvo strasti, savršeno mesto za opuštanje i uživanje u Karibima u njihovom najboljem izdanju! Aktivnosti postoje za sve uzraste. Ručak na bazi švedskog stola i otvoreni bar se dopunjuju.

GPS koordinate: 20°32′49″ N, 86°51′48″ W.

I S L A   M U J E R E S

Isla Mujeres, zvanično Isla de Mujeres (ostrvo žena) se nalazi 5,5 km od poluostrva Jukatan, a 9,3 km od grada Cancúna. Ostrvo Mujeres, odnosno njegova najjužnija tačka Punta Sur, je ujedno najistočnija tačka Meksika (86°42′ W). Ostrvo je dugačko oko 7 km, široko 650 m (na pojedinim mestima samo 140 m) i zahvata površinu od 4,218 km². Sa istočne strane zapljuskuju ga vode Karipskog mora sa jakim talasima i stenovitom obalom, a na zapadu se preko vode vidi Cancún.

Veoma malo nasilnih zločina se dogodilo na ostrvu tokom njegove istorije, što je dovelo do toga da ostrvo stekne dobru reputaciju zbog opuštene prirode, uz neuobičajeno visoku bezbednost i stanovnika i turista. Najveća opasnost za stanovnike ostrva je pretnja od tropskih oluja i uragana, od kojih su neki izazvali razornu štetu, kao što su uragan Carmen (1974) i uragan Wilma (2015).

U pretkolumbovsko doba ostrvo je bilo sveto za Ixchel, boginju porođaja i medicine kod Maja. Boginji je bio posvećen hram na današnjoj lokaciji Hacienda Mundaca (Mundakina plantaža). Kada su Španci stigli na ostrvo u XVI veku, nazvali su ga Isla Mujeres zbog brojnih slika boginja. Prve dostupne informacije o Isla Mujeres su iz perioda od 564-1516. godine n.e, kada je bio deo provincije Maja zvane Ekab. Postojale su četiri provincije Maja u današnjoj meksičkoj državi Quintana Roo. Maje su takođe na ostrvu proizvodile so u "salinasima" (male unutrašnje lagune). So se koristila ne samo za očuvanje hrane i lekova, već i kao opšteprihvaćena valuta za trgovinu robom u celom regionu Maja. Ostrvo je takođe bilo omiljeno mesto za zaustavljanje gusara početkom XIX veka. Plitka laguna na kopnenoj strani ostrva bila je dobro mesto za mornare da se izbore sa velikim olujama, popravljaju trupove brodova i trguju solju. Između ostalih boravili su gusari Henry Morgan, Jean Lafitte i Hernan Mundaca. Ovaj poslednji je živeo na ostrvu prilično dugo, gradeći veliku hacijendu kojom se nadao da će privoleti lokalnu lepoticu Martinianu (Prisca) Gomez Pantoju na brak. Na njegovu žalost udala se za nekog drugog. Jedan deo njegove hacijende je još uvek na svom mestu. U prošlosti je služio kao zoološki vrt i kao mesto za mlade da pronađu malo privatnosti.

Najjužnija tačka ostrva je ujedno i najistočnija tačka Meksika

Mali hram Maja nekada se nalazio na južnom kraju ostrva. Međutim, 1988. godine uragan Gilbert je izazvao veliku štetu, ostavivši veći deo temelja, ali samo mali deo zidova hrama.

Od sedamdesetih godina XX veka, zajedno sa obližnjim Cancúnom, došlo je do značajnog turističkog razvoja na Isla Mujeresu. Kao i veći deo turističke industrije, Isla Mujeres je ekonomski uništen pandemijom COVID-19, iako je broj slučajeva na samom ostrvu ostao relativno nizak.

Isla Mujeres je podstakao snažnu restoransku industriju i kulturu, sa mnogim restoranima koji se nalaze širom ostrva. Brojna su mesta gde se mogu pojesti sveži morski plodovi kuvani po lokalnim i tradicionalnim receptima, a drugi restorani nude meksičku, jukatansku, italijansku, karipsku, mediteransku, izraelsku, francusku, tajlandsku, kubansku i majsku kuhinju, između ostalih. Cene u hotelima variraju od niskih do veoma visokih u odmaralištima na jugozapadnoj obali, kao što su “Villa Rolandi” i “Playa Norte”. Na severu ostrva je El Centro (centar), čija je centralna osovina, ulica Hidalgo, puna restorana i prostora za zabavu. U severnom delu ostrva se takođe nalazi poznata plaža Playa Norte, koja se brzo oporavila nakon što je uragan Wilma pogodio ovo područje 2005. godine. Pored ovih atrakcija, na ostrvu se može iskusiti i plivanje sa delfinima. Isla Mujeres je već nekoliko decenija popularna lokacija za venčanje, a veći hoteli na ostrvu se ponekad koriste za organizaciju svadbenih proslava. Same ceremonije venčanja se uglavnom održavaju na plažama, prvenstveno na zapadnoj ili severnoj obali ostrva.

Prema popisu stanovništva iz 2010. godine, istoimeni grad, koji je i sedište opštine, imao je 12.642 stanovnika. Pored toga što je Isla Mujeres popularno mesto za jednodnevne izlete, na ostrvu su izgrađene mnoge kuće, uključujući kuće onih koji žive na ostrvu generacijama, vile bogataša ili letnjikovce, osoba koje su se naselile iz hladnijih krajeva Amerike (zovu ih snežne ptice), ribara i onih koji rade u turizmu i restoranima ostrva. Ostrvo je takođe uživalo u posvećenom prisustvu jahti i čamaca tokom godina, sa mnogo pristaništa na zapadnoj obali, od kojih su neka namenjena za sezonsku upotrebu. Generalno, stanovništvo ostrva opada tokom leta zbog pada turizma tokom te sezone. Neki od stanovnika ostrva svakodnevno putuju brodom do i iz Cancúna kako bi pohađali školu ili otišli na posao.

Kupovina na ostrvu je za njegove stanovnike bila problematična tokom više decenija, što je dovelo do toga da jednodnevni izleti do Cancúna (ponekad na specijalizovanom trajektu za automobile i kamione) budu uobičajena potreba za kupovinom stvari kao što su televizor ili hrana koja se ne može kupiti u nekom od brojnih minimarketa ili supermarketu koji se nalazi u centru grada na gradskom trgu. Kako se turistička industrija razvijala krajem XX veka, firme kao što je “Chedraui” počele su da otvaraju prodavnice, smanjujući potrebu stanovništva za odlaskom u nabavku u Cancún.

Postoji mnoštvo sportskih terena širom ostrva, između ostalog veliki bejzbol park i fudbalski teren, kao i improvizovani zemljani ili peščani tereni na kojima se obično mogu videti kako igraju lokalna deca ili organizovani timovi.

Tehnologija na ostrvu (naročito u kolonijama) je bila skromna dugi niz godina, a ostrvo je sporo usvajalo inovacije u zabavi izvan standardne televizije.

Ostrvo Isla Mujeres nalazi se u blizini jednog od mnogih koralnih grebena, poput onog koji se nalazi u parku Garrafon, koji je popularna atrakcija zbog ronjenja.

Podvodni muzej u Cancúnu, koji je kreirao engleski vajar Jason deCaires Taylor, takođe ima deo pored zapadne obale ostrva.

Podvodni muzej

Isla Mujeres je takođe stanište za populaciju morskih kornjača. Zbog njihove ugroženosti na ovom području, u južnom delu ostrva postavljen je objekat pod nazivom Tortugranja za njihovu rehabilitaciju i uzgoj. Ovaj objekat je otvoren za javnost.

Isla Mujeres se smatra jednim od najboljih mesta na svetu za lov na lepezastu sabljarku, najbržu ribu na svetu, koja može da dostigne brzinu od 110 km/h.

Relativna blizina ostrva Kubi učinila ga je popularnom odskočnom daskom za Kubance koji pokušavaju da stignu do Sjedinjenih Država poslednjih godina.

Postoje dve glavne brodske kompanije (“Ultramar” i “Jetway”) koje saobraćaju do ostrva iz luka Puerto Juárez, Cancún ili Gran Puerto na kopnu. Postoje i brodovi za zabavu koji prave jednodnevne izlete na Isla Mujeres. Ostrvo je popularno među jednodnevnim izletnicima, ali aktivnosti se smiruju uveče nakon odlaska grupa.

“Ultramar” ima oko 30 polazaka dnevno za Isla Mujeres od 5:30 h do ponoći, praktično na svakih pola sata. Karta košta 240 pezosa (oko 12 USD). Trajekt istog prevoznika saobraća na relaciji Punta Sam (nalazi se nekoliko kilometara severno od Cancúna) – Isla Mujeres radnim danima četiri puta dnevno sa polascima iz Punte Sam u 7:00, 10:30, 14:00 i 17:30 h, a sa ostrva u 9:00, 12:00, 15:30 i 19:00 h. Subotom postoje dva polaska (11:30 i 16:00 h, odnosno sa ostrva u 14:30 i 18:00 h), a nedeljom ima tri polaska (10:00, 12:30 i 16:30 h, odnosno 11:00, 15:30 i 18:30 h). Prevoz putničkog automobila sa uključenom cenom za vozača košta 400 pezosa (oko 20 USD), a za dodatne putnike se plaća 170 pezosa (oko 8,50 USD).

Ostrvo je ranije opsluživao Nacionalni aerodrom Isla Mujeres, a povremeno su ga koristile i meksičke oružane snage. Trenutno aerodrom nije u funkciji, iako postoje mali terminal i kontrolni toranj, koji je trenutno napušten i oštećen.

Najbliži aerodrom sa komercijalnim uslugama je Međunarodni aerodrom Cancún, koji se nalazi na kopnu. Danas se lokalno stanovništvo, vojno osoblje i turisti mogu videti kako trče gore-dole pistom u različito vreme tokom dana.

Prevoz na ostrvu Isla Mujeres sastoji se prvenstveno od taksija ili kolica za golf i skutera. 2005. godine bilo je 121 taksi vozilo, 500 kolica za golf i 1.500 skutera.

Postoji i autobuska linija koja saobraća od centra grada do različitih kvartova, koji se na španskom nazivaju colonias (gde živi većina lokalnog stanovništva).

GPS koordinate: 21°14′09″ N, 86°44′07″ W.

I S L A   C O N T O Y

Isla Contoy se nalazi 22 km severno od ostrva Isla Mujeres, kome i administrativno pripada. Ostrvo je dugačko 8,4 km, široko od 200-700 m (500 m u proseku) i zahvata površinu od ​​2,30 km² (mada se često nalazi pogrešan podatak 3,17 km²). Najviša tačka ostrva dostiže 3 m nadmorske visine.

Od 1961. godine Isla Contoy je zaštićen od strane meksičke vlade i proglašen je nacionalnim parkom u februaru 1998. godine. Poznat je i kao Ostrvo ptica. Njime zajednički upravljaju nevladina organizacija sa sedištem na Isla Mujeres, Amigos de Isla Contoy i Sekretarijat za životnu sredinu, prirodne resurse i ribolov (SEMARNAT).

Reč Contoy ima dva moguća porekla: od reči iz jezika Maja kom (nisko ili premotano) i to’oy (zaklon), termina koji se odnose na plitko more oko ostrva koje je pružalo utočište mornarima; ili od reči Pontó, što na jeziku Maja znači pelikan.

Na istočnoj strani ostrva preovlađuju peščane dine prekrivene žbunjem i drvećem, zapadnu stranu presreću plitke lagune slane vode, u kojima se razmnožava veliki broj morske faune. Južno od ostrva nalazi se greben Ixlaché, koji je deo drugog najvećeg koralnog grebena na svetu. Nalazi se u blizini spoja voda Karipskog mora i voda Meksičkog zaliva, gde postoji mešavina struja koje nose veliku količinu hranljivih materija, idealnih za ishranu morskih vrsta.

Na osnovu nalaza obrađenih školjki i puževa, kao i keramike, izračunato je da su Maje naseljavale ostrvo 300-200. godine p.n.e. Ostrvo je bilo na predkolumbijskom brodskom putu, koji je povezivao Lagunu de Terms sa karipskim ostrvima i koji je obuhvatao celu obalu poluostrva Jukatan. Tokom kolonijalne vladavine, vode oko ostrva bile su poprište pomorskih bitaka između galeona (velikih trgovačkih jedrenjaka) i gusarskih brodova, pa ima dosta potopljenih brodova. Prve vesti o ostrvu potiču od posete Johna L. Stephensa 1892. godine, koji je istakao prisustvo morskih ptica; drugi izvori izveštavaju da je sredinom prošlog veka ostrvo bilo privremeno naseljeno lovcima na morske kornjače. Ova delatnost se održala dugo, a i pre nešto manje od 20 godina još uvek je bila važna delatnost.

U vreme generala Porfirio Diaza (1830-1915) na ostrvu je podignut svetionik. Tada je ostrvo nazvano Ostrvom ptica, a njegov značaj je prepoznat kao posebno mesto koncentracije ptica. U aprilu 1901. godine prirodnjaci Nelson i Goldman nakratko su boravili na ostrvu posmatrajući ptice. Tom prilikom meštani su ih obavestili da se na ostrvu više ne gnezdi plavonoga bluna, kao posledica izgradnje svetionika; od tada nema podataka da se ova vrsta ikada ponovo gnezdila na ostrvu.

Isla Contoy je došao u fokus meksičkih zaštitnika prirode ubrzo nakon 1950. godine.

Nije poznato kada je ostrvo postalo nenaseljeno.

Nadzirani eko-turizam i regulisani komercijalni ribolov su dozvoljeni na ostrvu i u njegovoj blizini. Samo nekoliko turističkih kompanija ima dozvolu da dovede maksimalno 200 posetilaca dnevno na Isla Contoy. Posetioci moraju da podnesu zahtev za posetu ostrvu u kancelarijama parka na ostrvu Isla Mujeres ili u Cancúnu. U vođenim turama predviđena je poseta svetioniku, mangrovama i muzeju gde biolog objašnjava funkcionisanje ekosistema.

Četiri vrste kornjača nalaze sigurno utočište za polaganje jaja na plažama ostrva. Rezervat je takođe utočište za otprilike 152 tropske morske ptice, kao što su fregata (brzan), smeđi pelikan i jedna vrsta kormorana, koje dele tlo sa 14 vrsta gmizavaca. Zbog hranljivih materija u vodama se mogu naći jastozi, hobotnice, škampi, srdele i svake godine velike kitopsine (kit ajkule), ima 234 vrsta riba.

GPS koordinate: 21°29′36″ N, 86°47′34″ W.

H O L B O X

Holbox (izgovara se Holboš) se nalazi u Jukatanskom moreuzu, koji spaja Meksički zaliv i Karipsko more, pored severne obale poluostrva Jukatana u državi Quintana Roo. Prostire se u dužini od 42 km i širini od oko 2 km i ima površinu od 55,948 km². Najviša tačka ostrva je samo 1 m iznad nivoa mora. Povremeno je povezan sa poluostrvom Jukatanom peščanim sprudom, sa nekoliko kanala koji ga povezuju sa morem i lagunom Yalahau.

Na severu ostrva nalazi se peščana plaža dužine neverovatnih 34 km. Od južnog kopna odvaja ga plitka laguna Yalahao (ili Yalahau), koju, između ostalih, naseljavaju flamingosi i pelikani. Holbox je deo opštine Lázaro Cárdenas i rezervata biosfere Yum Balam. Jedino mesto na ostrvu je istoimeno ribarsko selo Holbox, u kome po podacima za 2020. godinu živi 1.841 stanovnik.

Postoje meteorološki podaci za Holbox u periodu 2010-2017. godina. Zanimljivo je da ima znatno manje padavina u odnosu na Cozumel, manje od 900 mm u odnosu na 1.500 mm. Najmanje padavina ima u martu i februaru, mada ih nema previše ni u januaru i februaru. Najkišovitiji period godine je od juna do oktobra. Prosečna godišnja temperatura je 26,4°C. Između najhladnijih meseci januara i februara (24,8°C) i i najtoplijih avgusta i septembra (27,4°C) razlika iznosi samo 2,6°C. Apsolutni temperaturni minimum u navedenom periodu iznosio je 10,0°C, dok je apsolutni izmereni maksimum 40,0°C. Ni u jednom mesecu godine apsolutni izmereni maksimum nije bio ispod 36,5°C. U slučaju najave jakog uragana stanovništvo se evakuiše sa ostrva.

Ostrvo su naselile Maje, koje su mu dale i ime. Holbox na njivom jeziku znači “crna rupa”. Ime potiče od tamne vode u laguni Yalahao izazvane oblastima mangrova. 1856. godine na Holbox su se naselili Španci i osnovali su naselje koje je uništio uragan i ubio oko 100 ljudi. Selo Holbox je konačno ponovo uspostavljeno na najvišoj tački ostrva. Laguna Yalahao služila je 40 godina kao skrovište za gusara Francisca de Molasa u XVI veku.

Krajem XIX veka najveća ostrva, dobro zaštićena morem, primila su izbeglice sa Jukatana koji su pobegli od društvene pobune Maja, poznate kao Rat kasta, i oko 1891. godine formirali su Partiju ostrva, na čelu sa ostrvom Isla Mujeres, a to je uključivalo i ostrvo Holbox. Počev od 1880. godine pojedini biznismeni sa Jukatana započeli su kolonizaciju severa poluostrva i osnovali su dve kompanije. Ova kolonizacija je sprovedena od 1880-1920. godine, kako bi se proširila i diverzifikovala poljoprivredna i šumarska granica Jukatana.

24. novembra 1902. godine stvorena je Savezna teritorija Quintana Roo, tako da je Holbox integrisan kao potprefektura Severnog okruga. 1910. godine Quintana Roo je podeljen na osam opština, koje su iz ekonomskih razloga podeljene u tri zone koje još uvek postoje: sever, centar i jug. Severna zona obuhvatala je opštine Holbox, Cozumel i Isla Mujeres. U to vreme, Holbox je bio opštinsko sedište osam gradova, ali ih je ubrzo, 1921. godine, preuzeo Isla Mujeres.

Sredinom XX veka, primorski gradovi su, uz nekoliko izuzetaka, povećali svoju populaciju, što je dovelo do preterane eksploatacije resursa. 1960. godine došlo je do strukturnih promena u naseljima, značaj Holboxa je opao, a broj stanovnika je smanjen na samo 500. Sedamdesete godine XX veka bile su ključne za Quintana Roo, jer se u to vreme menjala struktura njenog stanovništva i 1974. godine postala država.

Holboxeños, kako se zovu stanovnici Holboxa, i dalje žive uglavnom od ribolova, ali turizam postaje sve važniji. Tome je doprinelo i posmatranje kitopsine, najveće ribe na svetu, koja se u vodama Holboxa može naći od maja do septembra. Za učenje kitesurfinga, Holbox je pogodan za početnike zbog plitke vode i povoljnog vetra tokom zimskih meseci. Čak i napredni surferi će pronaći pogodne uslove za surfovanje zbog severnog vetra, ponekad i snažnijeg od 25 čvorova (45 km/h).

Holbox je postao destinacija za adrenalinski turizam, ali i za odmor. Jedna od glavnih aktivnosti stanovnika ovog ostrva je hvatanje jastoga, u zakonom određenom periodu godine. U jelima od jastoga (uključujući picu sa jastogom) može se uživati u lokalnim restoranima. Šetnja belim peskom ostrva zajedno sa kristalnim morem je utešna, osim u sezoni uragana. Iako se ostrvo nalazi na spoljnoj granici Kariba, njegovo okruženje se naziva karipskim sa skupovima šarenih kuća, što je ekvivalentno drugim sličnim destinacijama.

Ostrvo je povezano sa gradom Chiquilá na kopnu brodskom vezom. Dnevno ima oko 30 polazaka, praktično na svakih pola sata. Sa ostrva je prvi polazak u 5:00 h, a poslednji je u 20:30 h, dok je iz luke Chiquilá udaljene oko 10 km prvi polazak u 6:00 h, a poslednji je u 21:30 h. Vožnja traje 20 minuta, a cena karte je oko 10 USD. Drugi način dolaska na Holbox je avionom. Mala vazdušna kompanija “Aerosaab” povezuje sa svojim cesnama sa pet sedišta ostrvski aerodrom Aeródromo de Holbox sa aerodromima u gradovima Playa del Carmen i Cancún.

Na Holboxu praktično nema automobila; kao prevozno sredstvo koriste se kolica za golf i mopedi.

GPS koordinate: 21°31′23″ N, 87°22′42″ W.

ARRECIFE ALACRANES

Arrecife Alacranes (u upotrebi je i jednina Arrecife Alacran, greben škorpije) je atol na spoljnoj polici banke Campeche, 116 km severno od poluostrva Jukatana. To je najveći greben i najjasnije formiran atol u Meksičkom zalivu. Prostire se od severozapada ka jugoistoku u dužini od 27 km, širok je do 15 km, a ima ukupnu površinu od 326 km². Laguna je duboka do 36 m.

Isla Desertora

Greben se sastoji od pet sprudova koja su raspoređena duž njegove zavetrinske strane (na zapadnoj ivici) i svi imaju vegetaciju. Najviši sprud sa 4,3 m visine je Isla Pérez, slede Desertora sa visinom 4 m i Desterrada sa 3 m visine, dok su Chica i Pájaros niži.

Isla Pájaros

Od severa prema jugu atol ima sledećih pet sprudova: 

Br.	Sprud	Površina (ha)	GPS koordinate
1.	Desterrada (Utowana)	47,2	22°31′30″ N, 89°46′00″ W
2.	Desertora (Allison Cay, Muertos)	25,0	22°25′10″ N, 89°42′54″ W
3.	Pérez	18,5	22°22′57″ N, 89°41′00″ W
4.	Chica	4,9	22°22′35″ N, 89°39′38″ W
5.	Pájaros (Blanca)	9,2		22°22′18″ N, 89°39′29″ W
	UKUPNO	104,8

Od najsevernijeg do najjužnijeg spruda ima 20 km. Greben i njegovi sprudovi pripadaju opštini Progreso u meksičkoj državi Yucatán.

Isla Pérez

Na sprudu Isla Pérez je izgrađen svetionik. Nije najveći sprud po površini, ali je jedini naseljeni sprud u atolu, sa četiri porodice koje žive u tri stambene zgrade i stoga se smatra glavnim sprudom grupe. Stanovništvo je “polustalno”, prema popisu iz 2005. godine zvanična populacija je bila nula. Isla Pérez je dugačak 1 km, a najveća širina je 250 m. Ukupna površina svih pet sprudova je 104,8 ha ili nešto više od 1 km². Nasuprot tome, publikacija iz 1962. godine samo navodi površinu od najviše 0,5 km². Ovo neslaganje može se delimično objasniti povećanjem kopnene površine ostrva Perez i verovatno drugih sprudova, iako drugi izvori takođe izveštavaju o smanjenju površine ostrva. Vode i koralni grebeni koji okružuju ostrvo predstavljaju važno utočište za morski život i privlače mnoge ribare u region. Ostrvo ima malo vegetacije, sa toplom i suvom klimom koja nije gostoljubiva za ljudski život. Sprud se koristio kao referentna tačka za navigaciju u južnom delu Meksičkog zaliva, posebno za pomorce između kanala Yucatán i zaliva Campeche. Zbog svoje važnosti za navigaciju, meksička mornarica je na njemu stacionirala mali odred.

BirdLife International je prepoznao greben, uključujući njegove sprudove i okolne vode, kao važno područje za ptice (IBA), jer podržava populaciju crnih brzana (fregata).

Istorijski gledano, mnogi brodovi su se nasukali na plićaku grebena. Britanski poštanski parobrod “Tweed” natovaren živom tokom putovanja od Havane za Veracruz doživeo je brodolom u Arrecife Alacranesu 1847. godine, kojom prilikom su poginule 72 osobe. Olupine su po prirodi integrisane u greben i imaju značajnu kulturnu vrednost.

Arrecife Alacranes je meksički nacionalni park i UNESCO ga je proglasio rezervatom biosfere. Obuhvata morski rezervat sa ukupno 3.337,68 km² otvorenog mora, zonu širine od približno 20-30 km, uključujući greben. Greben ima visok nivo biodiverziteta pod vodom. Smatra se rasadnikom mnogih ribljih vrsta u regionu.

I S L A   T R I Á N G U L O S

Svetionik na sprudu Triángulo Oeste (zapadni )

Triángulo (trougao) je zapravo skup stena usred Meksičkog zaliva, samo na najvećem postoji svetionik. Nalazi se 170 km zapadno od Arrecife Alacranes, a 160 km od kopnenog dela Meksika.

GPS koordinate: 22°06′52″ N, 91°23′53″ W.

C A Y O S   A R C A S

Cayos Arcas je lanac od tri sićušna peščana spruda i prateći sistem grebena u Meksičkom zalivu, 150 km severozapadno od grada Campeche, čijoj opštini u istoimenoj meksičkoj državi administrativno i pripadaju. Ukupna površina tri spruda iznosi 22,8 ha.

Opis sprudova grupe:

(1) Glavni sprud je Cayo del Centro (centralni sprud), površine 13,7 ha, koji je slabo pokriven travom. Prisutno je i grmlje i nekoliko palmi. Na sprudu se nalazi svetionik. Gledano na Google Earthu, vidi se nekoliko malih zgrada i znakova nekadašnjeg ljudskog prisustva.

(2) Cayo del Este (istočni sprud), sprud površine 5,2 ha i visine 3 m, leži na odvojenom grebenu 650 m jugoistočno od spruda Cayo del Centro. Na zapadu sprud ima prilično dugačak peščani jezičak koji vodi do neke vrste plimne lagune. 120 m istočno od njega nalazi se sićušni sprud dužine oko 20 m i širine 8 m.

(3) Cayo del Oeste (zapadni sprud) je najmanji od tri glavna spruda sa površinom od 3,9 ha i visinom 2 m. Leži na malom odvojenom grebenu oko 1 km zapadno od južnog kraja spruda Cayo del Centro. Cayo del Oeste je trouglastog oblika, povezan peskom, sa veoma malom količinom vegetacije u centru. Sprud, iako nema obližnja ostrva/peščane sprudove, ima plitki pojas obale koji se prostire jugozapadno od njegove istočne obale.

Otprilike na trećini rastojanja između sprudova Cayo del Centro i Cayo del Oeste je plićak i mali sprud dužine 16 m i širine samo 5 m. Sprud, iako malih dimenzija, ima prilično veliki okolni plićak, na koji bi plovila trebalo da obrate pažnju kada su u tom području. Dalje prema severu od ovog spruda nalazi se još jedan plitki greben koji, iako ne izlazi na površinu, ima oko 70 m širine i manje od 6,1 m dubine. Deo grupe, pre svega 3 km dugačak zaliv na severnom/severoistočnom delu plićaka, okružen je veoma plitkim, opasnim grebenom. Jedini sigurni ulazi brodom na ostrva su severozapad-zapad, jug-jugozapad i zapad za centralni, istočni i zapadni sprud. Sprudovi su verovatno formirani rastom korala oko ugašene vulkanske kaldere.

Cayos Arcas se često koristio za vojne operacije u Meksičkom zalivu tokom XIX veka. Pomorska flotila iz Republike Teksas nakratko je zauzela arhipelag tokom akcije pobune u Republici Jukatan. Tokom američkog građanskog rata, čuvena krstarica Konfederacije “CSS Alabama” koristila je udaljeni arhipelag kao lokaciju za snabdevanje tokom izvođenja operacija u zalivu.

Arhipelag je nenaseljen i nedostaju mu strukture, osim svetionika na Cayo del Centro. Opsežan lanac naftnih platformi “Cayos Arcas Terminal” nalazi se južno od sprudova. One su trenutno među najvećim proizvođačima nafte u Meksičkom zalivu.

GPS koordinate: 20°12′13″ N, 91°57′43″ W.

I S L A   C A R M E N

Isla del Carmen je meksičko ostrvo u Laguna de Términos, koji je manji zaliv u okviru Meksičkog zaliva. Administrativno pripada opštini del Carmen u državi Campeche. Opštinska prestonica je grad Ciudad del Carmen, koji je ujedno glavni grad ostrva.

Isla del Carmen je ravno ostrvo izduženog oblika. Zajedno sa Isla Aguadom na severoistoku (najzapadniji krak poluostrva El Palmar), zatvara Lagunu de Términos od otvorenog zaliva Campeche, dela Meksičkog zaliva. Ostrvo je dugačko 37 km, široko 6-8 km i ima površinu od 115,13 km² (sreće se i pogrešan podatak od 153 km²). Po površini zauzima deveto mesto među meksičkim ostrvima. Ostrvo je samo 2-3 m iznad nivoa mora, mada sam naišao na neverovatan podatak da je najviša tačka ostrva na 479 m!? Na jugozapadu i severoistoku ostrvo je otprilike podjednako udaljeno od meksičkog kopna (oko 3,3 km).

Kao i većina gradova duž obale zaliva Yucatána, Ciudad del Carmen ima klimu tropske savane. Ostrvo  ima izraženu sušnu sezonu koja traje od januara do maja, a vlažna sezona završava godinu. Septembar i oktobar donose obilne padavine, u oba meseca u proseku preko 200 mm. Temperaturne razlike između meseci su male i iznose do 7ºC. Najtopliji mesec je maj, a uslovno najhladniji mesec je januar.

Istorija

Ciudad del Carmen nosi nadimak "biser zaliva". Osnovan u pre-Hispanskoj eri, bio je važna lokacija koja je služila za povezivanje civilizacija Asteka i Maja. Od XVI do XVIII veka, kada je grad Campeche bio trgovačko središte između Španije i Nove Španije (Meksiko), Ciudad del Carmen je bio naseljen gusarima i služio je kao luka za popravku brodova i planiranje napada na Špance. Mapa zaliva Campeche iz 1699. godine pokazuje Isla del Carmen kao dva ostrva: Tieste I i Port Royal I. Na suprotnoj strani lagune postoji plovni put označen kao Logwood Creek; ovo ukazuje da su stanovnici verovatno bili Englezi i da je seča drveća bila još jedna od njihovih aktivnosti.

Grad nosi ime po događaju od 16. jula 1717. godine, kada su na dan Device del Carmen španske snage pod komandom Alonsa Felipea de Andradea u tvrđavi San Felipe pobedile gusare, proterale ih sa ostrva i preuzele kontrolu nad gradom nakon dužeg perioda okupacije. Od tada se svake godine krajem jula Ciudad del Carmen pretvara u centar regionalnih društvenih, kulturnih i verskih svečanosti. 

Do 1518. godine ostrvo je bilo naseljeno domorodačkim stanovništvom majanskog porekla. Krajem maja te godine Španci su sa četiri broda stigli u željenu luku - Puerto Real ili Isla Aguada. Španci su smatrali da je to granica zemlje koju su otkrili, iako su takođe smatrali da se tu završava veliko ostrvo za koje su verovali da je Jukatan. Kolonizacija ostrva izvršena je znatno kasnije 1537. i 1540. godine. Posle ovih početnih trenutaka kolonije, gusari su stigli 1558. godine.

Još jedno istorijsko objašnjenje o kasnoj kolonizaciji ostrva bila je njegova lokacija: u najskrivenijoj oblasti Meksičkog zaliva, na granici sa domorodačkim plemenima. Napredak se događao tako sporo da je, na primer, 4. septembra 1663. godine, stigla vest da ostrvo Tris (kako se tada zvalo ostrvo), iako je tada već bilo eksploatisano, drže gusari.

Dve decenije su morale da prođu da bi se nešto preduzelo po tom pitanju: 14. avgusta 1672. godine doneta je odluka i prva ekspedicija iz luke Veracruz krenula je na ostrvo sa ciljem da izbaci gusare; međutim, oktobra 1673. godine ekspedicija se vratila neobavljenog posla.

1680. godine gradonačelnik San Francisco de Campechea pokrenuo je ono što se može nazvati drugom ekspedicijom, koja je tada stigla do Lagune, gde su zapaljene kuće. Proterivanje gusara je, međutim, bilo privremeno, jer su se oni vratili. 

Karakteristike regiona u to vreme nisu bile gostoljubive, a to su udaljenost i što je inače pokriveno vodom i meseci su bili potrebni da se pređe iz jednog mesta u drugo. Osim toga, naseljavanje poluostrva se sporo odvijalo i trebalo je nešto više od dve decenije da se pošalje treća ekspedicija za uklanjanje gusara iz Lagune. Kapetan Francisco Fernández je savladao otpor gusara oko 1703-1704. godine. Uhapsio je stotinu engleskih odmetnika i devet crnaca i uništio objekte i čamce. Plen i zatvorenici su prebačeni u San Francisco de Campeche.

Ponovo treba da prođe nekoliko godina da bi 1707. godine - četvrti pokušaj - guverner Tabaska poslao snage da uklone gusare sa ostrva. Uspevaju, ali se okolnosti ponavljaju: kada napuste mesto, gusari se vraćaju. To jest, sve dok se ne uspostavi grupa stanovnika, region bi relativno lako menjao vlasnika.

Engleski brodovi su viđeni kako se vraćaju 1710. godine, a na putu su potopili obalsku stražu. Konačno, gradonačelnik Tabaska je naredio napad, a peta ekspedicija je krenula iz Tabaska 7. decembra 1716. godine, pod komandom gradonačelnika Tabaska Alonsa Felipea de Andradea; gusari su ponovo poraženi, ali ovoga puta trijumfalne Tabasko snage se nisu povukle, već su uspostavile garnizon na ostrvu koje su nazvali "Tvrđava San Felipe". 

Nakon te pobede, počela je brza izgradnja odbrambenog zidina, odakle potiče sadašnji Ciudad del Carmen. Pod zatvora ili tvrđave izgrađen je jednostavno; planovi su ukazivali da je zgrada bila savršeno pravilnog kvadratnog oblika.

Ubrzo nakon toga, više od stotinu bukanira htelo je da ponovo zauzme teritoriju i vratilo se sa još trupa i ratnih zaliha, i iznenada su napali Tabasko trupe noću 15. jula 1717. godine. Gusari su pozvali De Andradea da se preda, a on je odgovorio: "Ljudi imaju dovoljno baruta da ne isporuče trg". De Andrade je izveo kontranapad, oteo top i upustio se u nezaboravnu bitku, u kojoj je i poginuo. Britanski gusari su pobegli. Tokom cele noći meštani su nastavili da progone one koji su bežali, a u zoru 16. jula 1717. godine na ostrvu nije ostao nijedan gusar.

Konačno, 1786. godine, gradonačelnik Tabaska Francisco de Amuzqvívar poslao je miliciju Tabaska, koji su porazili i proterali Engleze sa ostrva Isla del Carmen, reintegrišući ostrvo u Tabasco. Obnovljena je vojna pošta "Nuestra Señora del Carmen" čime je okončano prisustvo gusara u regionu.

Od tada se bukaniri nikada više nisu vratili na ostrvo. Posedovali su ostrvo oko 200 godina, eksploatišući njegove resurse i napadajući španske brodove i obale provincije Tabasca, pa su čak primorali kolonijalne vlasti da dva puta promene glavni grad te provincije. Proterani Englezi su otišli ​​u Belize da nastave svoju trgovinu kao šverceri.

Još od kolonijalne ere vodio se spor između provincija Tabasca i Yucatána za posedovanje ostrva Isla del Carmen. 1540. godine provincija Tabasco je imala najveće proširenje. Još uvek 1817. godine Tabasco je posedovao ostrvo. Međutim, vlada zemlje nije imala jasnu predstavu o geografskom položaju ostrva, do te mere da je naredbom od 2. septembra 1822. godine učinio da El Carmen zavisi od države Puebla. Ali 1823. godine obnovljeni meksički kongres, želeći da ispravi ovu grešku, naredio je da se vrati u nadležnost Tabasca. Međutim, avgusta 1824. godine, usled pritiska vlade Yucatána, ostrvo je odvojeno od Tabasca i priključeno je Yucatánu.

Park Cuauhtémoc

1842. godine guverner Tabasca Francisco de Sentmanat odlučio je da izvrši invaziju na Yucatán i zauzeo je i El Carmen, vrativši ga u Departman Tabasco. Međutim, kada je zbačen, novi guverner je vratio teritorije Yucatánu. Nekoliko meseci kasnije, Tabasco je povratio teritoriju El Carmena, kada je general Santa Anna 2. oktobra 1843. godine dekretom stavio El Carmen pod jurisdikciju Tabasca. Međutim, 15. jula 1854. godine isti general Santa Anna doneo je dekret o stvaranju teritorije Carmen, odvojene od Tabasca i Yucatána. 4. juna 1856. godine guverner Tabasca José Víctor Jiménez poslao je pismo Konstitutivnom kongresu nacije, tražeći da se razgraniče i prošire tadašnje granice Tabasca sa državama Chiapas, Yucatán i Veracruz. 17. septembra 1856. godine sa 77 glasova za i 8 protiv, došlo je do ukidanja teritorije Carmen, okrug El Carmen dodeljen je Yucatánu. Ova rezolucija je otelovljena u Ustav Meksika iz 1857. godine, čime je Tabasco definitivno izgubio teritoriju El Carmena.

Vladinom uredbom od 2. oktobra 1828. godine Ciudad del Carmen dobio je titulu grada (ville). 

26. oktobra 1841. godine dodeljena mu je kategorija luke visokog značaja. Učestvovao je i u borbama između federalista i centralista i vojnim sukobima. Prateći sudbinu poluostrva, kada su doživeli rascep Meksičke republike četrdesetih godina XIX veka, izabrali su odvajanje i neutralnost. 1846. godine počeo je rat Meksika protiv Sjedinjenih Država. El Carmen su okupirale američke snage, kojima je komandovao komodor Perry. Prihvaćena je neutralnost Yucatána pod uslovom da se omogući zauzimanje ostrva Isla del Carmen (Campeche), koji bi zbog svog značaja bio američka baza u regionu. Nakon potpisivanja mira između Sjedinjenih Država i Meksika traženo je od komodora Perryja da se ne povlači sa ostrva, sve dok Vrhovna vlada ne bude u poziciji da brine o bezbednosti i odbrani Carmena. Ovaj sporazum, potpisan 5. juna 1848. godine, odnosio se na neprijateljstvo između dve zemlje, kao i na Rat kasti koji je uzbunio poluostrvo Jukatan.

Posledica ovog rata bila je svakodnevna imigracija izbeglica na ostrvo, što je prouzrokovalo glad i siromaštvo. Amerikanci su zamoljeni da nastave vojnu okupaciju ostrva, sve dok meksička vlada ne bude u mogućnosti da pošalje snage da ga okupira i brani, ostavljajući carinske prihode u korist nesrećnog poluostrva Jukatan.

Od 1848. godine, usled socijalnog rata, stanovništvo ostrva se povećava i 1852. godine dostiže 12.352 stanovnika. Uzgajali su se, između ostalog, pirinač, kukuruz, pamuk, povrće, luk, kikiriki i slatki krompir. Ciudad del Carmen je izgoreo u požaru od 16.-18. marta 1850. godine. Krovovi od guana, vremenske prilike i slabost zgrada doveli su do toga da ih je zahvatio požar, tragedija sumnjivog porekla. Vatra je one koji su bili uspešni trgovci ostavila u bedi. Drugi su imali sreću da ne izgube svu svoju imovinu u požaru. Ali stanovništvo je preživelo i tri godine kasnije grad je obnovljen.

Ubrzo nakon toga, u novembru 1853. godine, samo je region koji je sačinjavao ostrvo proglašen federalnom teritorijom; kasnije je njegova jurisdikcija proširena i delom teritorije na kopnu. Usledili su kasnije događaji već gore opisani, kada je ukinuta teritorija Carmen, vraćanjem provincijama Tabasco i Yucatán njihove teritorije.

Velike razmirice na poluostrvu Jukatanu su se pojavile 1857. godine zbog nepravilnosti u izboru guvernera države. U aprilu 1858. godine postojao je većinski konsenzus za stvaranje nove države. 3. maja 1858. godine potpisan je Sporazum o teritorijalnoj podeli, koji je, između ostalog, odredio liniju podele, obaveze u ratu protiv domorodaca, poreze i carine. Konačni dekret o stvaranju nove države Campeche objavljen je 29. aprila 1863. godine, a u sastav novoformirane države ušlo je i ostrvo Isla del Carmen.

Obustava plaćanja spoljnog duga dala je priliku Engleskoj, Španiji i Francuskoj da ponovo dobiju hegemonističko mesto u Meksiku i poslale su flotu sa zahtevom za isplatu, stigavši u Veracruz januara 1862. godine. 12. februara francuski ratni parobrod "Le Granade" usidrio se u zalivu Carmen, uz izgovor da je iskrcao naoružanje u maju. Borba između konzervativaca i pristalica Republike Juarez postala je očigledna, sazvan je sastanak vlasti i nakon glasanja Carmen je ostao francuska kolonija, a liberali su bili proterani iz grada.

U gradu San Francisco de Campeche organizovane su snage za ponovno osvajanje ostrva. Odani meštani su uputili proglas stanovnicima ostrva da se odupru i brane otadžbinu. Carmenu je u pomoć  priskočila i priroda, jer je celokupna posada broda "La Granade", sa izuzetkom kapetana, umrla od žute groznice.

Campeche je bio poslednji bedem liberala na poluostrvu i posle žestokih borbi nad njima su dominirale imperijalističke snage. Krajem 1865. godine, carica je otputovala na poluostrvo stigavši na Carmen 17. decembra. Početkom 1866. godine lojalni Kampečeni vratili su se u Carmen, da reorganizuju oslobađanje Campechea. 23. aprila 1867. godine liberalne snage i flota ušle su u Carmen da zauzmu mesto, nakon što ga je predao politički prefekt teritorije.

Država je krenula putem napretka, statistički izveštaj iz marta 1871. godine ukazao je da su u Evropu za 10 godina izvezli 4,650.139 kvintala štapića za bojenje. Svakog dana na dokovima je pristajalo više od 25 brodova različitih zemalja, a mnogi drugi su čekali da pristanu. Sa belgijskim i francuskim kapitalom osnovana je fabrika ekstrakata za bojenje i tu je postavljen prvi generator za proizvodnju električne energije u zemlji; to se dogodilo 1874. godine.

Poštujući ekonomski trend, vođena prelaskom zemljišta privatnim licima, vlada je predala velike koncesije stranim kompanijama i poznatim ličnostima u regionu.

Početak XX veka poznat je po Meksičkoj revoluciji. 1910. godine Porfirio Diaz je putem izborne prevare pobedio na predsedničkim izvorima i poslao u zatvor svog protivnika Francisca I Madera. Madero je pobegao iz zatvora i pozvao narod na oružje. Ustanku su se pridružili razni društveni slojevi, pod različitim zastavama. Porfirio Díaz je podneo ostavku 24. maja 1911. godine i pobegao je u Francusku, gde je ubrzo i umro, dok je Madero bio izabran za predsednika Meksika.

U februaru 1913. godine general konzervativac Victoriano Uerta je izvršio državni udar u kome su bili ubijeni Madero i potpredsednik. Ovaj događaj je oživeo građanski rat u kom su učestvovali razni vođe sa svojim nezavisnim vojskama. Najistaknutiji su bili Francisco Villa i Emiliano Zapata, kao i ustavna vojska Venustiana Carranze. Carranza je pokušao da ujedini sve ustaničke vojske sazivanjem Konvencije, a 1917. godine objavio je novi ustav kojim se i dan danas vodi Meksiko. Konflikt između revolucionarnih frakcija kulminirao je ubistvom Carranze 1920. godine, Zapate 1919. godine i Francisca Ville 1923. godine. Nakon ubistva Carranze na vlast je došao još jedan revolucionarni vođa, Álvaro Obregón, koga je nasledio Plutarco Elias Calles. Obregón je bio ponovo izabran 1928. godine, ali je bio ubijen pre nego što je uspeo da preuzme funkciju.

Procenjeno je da je u ratu poginulo 900.000 ljudi od 15 miliona stanovnika koliko je imao Meksiko 1910. godine.

1946-1947. godine stanovnici ostrva Isla del Carmen tražili su izlaz iz ekonomske krize, bilo je nekoliko projekata koje su imali na umu, od sjajnog hotela do fabrike dugmadi, od svih ovih projekata jedini koji je završen je postavljanje pakera za morske plodove. Dok se na ostrvu raspravljalo o ovim mogućnostima, domaće i strane kompanije koje se bave proizvodnjom škampa povećale su svoje prisustvo na ostrvu. 

Aktivnost škampa imala je anarhičan početak, pomalo haotičan; međutim, to bi obeležilo privredu ostrva u narednih 35 godina. Prednosti između ove industrije i onih koje su joj prethodile, kao što su štapići za bojenje i dragoceno drvo, omogućile su diverzifikaciju zanimanja u regionu. Otkriće nafte, od strane ribara Rudesinda Cantarella u martu 1971. godine kod obale ostrva, značilo je novu etapu u životu grada i element od velikog značaja u sudbini zemlje.

Stanovništvo

Isla del Carmen je ostrvo sa najvećom populacijom od bilo kog ostrva u Meksiku, a sledi ga Cozumel. Po gustini naseljenosti nadmašuje ga samo Isla Mujeres.

Grad Ciudad del Carmen, koji se nalazi na jugozapadnom kraju ostrva, ima skoro celokupnu ostrvsku populaciju (169.466 od 169.725 stanovnika prema popisu iz 2010. godine, odnosno 99,85%). 1840. godine grad je imao oko 7.000 stanovnika. Drugo po veličini naselje Las Brisas del Mar ima 62 stanovnika, a sledi Punta del Este sa 17. Inače postoje 42 zaseoka i pojedinačna naselja sa populacijom od 1 do 14 stanovnika.

Ogromna većina stanovnika Ciudad del Carmena dolazi iz drugih mesta. Ovaj ekstremni obrazac emigracije i imigracije pokazuje raznolikost u kulturi i načinu života; naftna industrija je delimično odgovorna za ovaj fenomen koji rezultira bogatom i izvanrednom mešavinom kultura.

Glavni univerzitet u Ciudad del Carmenu je Universidad Autonoma del Carmen (UNACAR).

Sportska infrastruktura je bogata:

• Stadion "Estadio Resurgimiento" svečano je otvoren 5. marta 1967. godine kada je lokalni bejzbol tim Camaroneros del Carmen ugostio Red Devils of Mexico. Na ovom bejzbol stadionu kapaciteta 8.200 gledalaca utakmice igra i klub Delfines del Carmen.

• Opštinski bejzbol stadion "Nelson Barrera Romellón" je objekat koji se nalazi u gradskoj ribarskoj luci, poznat je i pod nazivom "Concordia". Sadašnje ime dobija u čast lokalnog bejzbol igrača i člana Meksičke profesionalne bejzbol kuće slavnih, koji je umro 2002. godine. Ispred stadiona nalazi se statua u njegovu čast. Trenutno na ovom stadionu igra klub Camaroneros del Carmen. To je i prostor za umetnička, kulturna, sportska i verska dešavanja. Pripada Gradskom veću Carmen.

• Na fudbalskom stadionu "Delfin" kapaciteta 15.100 gledalaca utakmice igra profesionalni fudbalski klub Delfines FC.

• Dvorana "Revolution" u kojoj nastupa košarkaški klub Camaroneros del Carmen takođe služi za boks, rvanje, odbojku, različite vrste borilačkih veština, futsal itd. Kapacitet je 1.000 gledalaca.

• Sportski centar "Mundo Maya" otvoren je 6. juna 2017. godine nakon 10 godina planiranja i izgradnje. Sadrži terene za fudbal, odbojku na pesku, košarku, bejzbol, odbojku, tenis, polivalentnu upotrebu i medicinske usluge, poluolimpijski bazen, natkrivenu teretanu, višenamensku prostoriju itd.

Estadio Resurgimiento

• Sportski centar "20. novembar" je jedan od najvećih sportskih objekata na ostrvu, pripada INDEJUCAR-u, uglavnom se sastoji od softbol/bejzbol terena poznatog kao teren "Revolution" (ne brkati sa dvoranom "Revolution"). Ima terene za košarku, odbojku, boks, fudbal, karate, tekvondo, džudo, košarku, dizanje tegova, šah, fitness, tenis, skvoš, rukomet i streljaštvo. 

• Održavaju se takmičenja Dečje lige "Hugo Sánchez Márqez" u fudbalu, bejzbolu, odbojci, košarci, atletici i ragbiju. 

Privreda

Ciudad del Carmen je bio od velikog značaja za razvoj države Campeche i države, zbog svog geografskog položaja i bogatstva prirodnih resursa koji ga okružuju. U početku je došlo do dobrobiti koja je nastala eksploatacijom štapića za bojenje i žvakaće gume, a kasnije je došla sa ulovom škampa. Trenutno zadržava svoju stratešku poziciju u privredi, ali sada generiše drugi izvor, naftu. Nafta se vadi pomoću ‘Sonde de Campeche’, a Ciudad del Carmen je njegova glavna baza poslovanja, u kome su smeštene potrebne usluge za aktivnosti istraživanja i proizvodnje sirove nafte koje razvija paradržavna kompanija “Petróleos Mexicanos”.

Sredinom sedamdesetih godina XX veka Ciudad del Carmen je pretvoren iz grada poznatog po ribolovu i ulovu račića u centar za naftu kada je “Pemex” otkrio velike količine nafte kod obale. Od tada, Carmen je postao dom za meksičke i strane naftne radnike, uključujući mnoge Teksašane, i sada u njemu posluje mnogo stranih kompanija.

Budući da se Ciudad del Carmen nalazi na ostrvu, materijali njegovih zanatlija baziraju se na školjkama, puževima i ribljim krljuštima od kojih se prave lampe, vaze, pepeljare, minđuše, privesci za ključeve, igle, nakit i razni ukrasi. Vezano za more, tu su i minijaturni brodovi i figure životinja i gusara koje su napravljene od kokosa.

Rukotvorine ovog grada obuhvataju i drvorezbarske radove kao što su kutije za začine, nakit, cigare, pepeljare, slanici i kuhinjske daske. Isto tako, izrada privezaka, novčanika, futrola za čekovne knjižice, agendi, ženskih torbi i torbica od kože ajkule. Postoje neke zanatlije koji rezbare rogove bika od koga između ostalog prave narukvice, minđuše, priveske za ključeve, ukosnice i noževe za otvaranje pisama.

Saobraćaj

Još ranih osamdesetih godina do grada se moglo doći samo trajektom zvanim pangas ili malim motornim čamcima (lanchas) koji su saobraćali između Ciudad del Carmena i Zacatala; ovo se promenilo izgradnjom mostova. Izgradnja prvog mosta bila je motivisana potapanjem jednog od ostrvskih panga, što je rezultiralo smrću skoro svih putnika na brodu.

Na jugozapadu je Isla del Carmen mostom Puente de Zacatal spojeno sa poluostrvom Atasta na kopnu. Na severoistoku most Puente de la unidad vodi do Isla Aguade (trenutno nije ostrvo, ranije Isla Puerto Real). Federalni put 180 prolazi preko pomenutih mostova i uzdužno preko ostrva. Puente de Zacatal je završen 1994. godine, a Puente de la unidad 1982. godine.

Puente de Zacatal je u vreme otvaranja bio najduži most u Meksiku sa 3.861 m i širinom od 9 m. Jedan je od najprometnijih mostova u Meksiku, jer ujedno predstavlja i ulaz na poluostrvo Jukatan.

Most El Zacatal

Među glavnim gradskim avenijama je Avenida 10 de Julio, ranije poznata kao Periférica Sur i Luis Donaldo Colosio, koja vodi do mosta El Zacatal i grad Villahermosu u državi Tabasco. Avenida Isla de Tris povezuje dva dela grada i to je jedina direktna ruta do grada Campechea. Juarez i Severna periferna avenija povezuju sever i jug grada. Preostale važnije avenije su Avenida 31, Paseo del Mar, Camarón, Nardos, Constellation Pleiades, Centralna avenija, Contadores itd.

Ciudad del Carmen je istorijski bio prirodna luka, što mu je omogućilo da tokom vekova ima relevantnu poziciju u komercijalnoj sferi, ne samo na regionalnom, već i na nacionalnom i međunarodnom nivou. U prošlosti je koncept grada i luke bio usko povezan jer su se sve aktivnosti stanovništva kretale direktno ili indirektno na osnovu lučkih komercijalnih aktivnosti, zauzimajući prostore pristaništa, brodogradilišta i pomoćnih područja. Izgrađena je ribarska luka “Laguna Azul”, smeštena između ušća reke La Caleta i Meksičkog zaliva, koja je radila do pojave dva događaja: povećanja proizvodnje nafte i smanjenja ulova škampa.

Danas je Puerto Isla del Carmen luka sa najvećim brojem kretanja brodova registrovanih u celoj zemlji, kao osovina rada podrške u pogledu kretanja osoblja, hrane i materijala manjeg obima u oblasti eksploatacije nafte i nalazi se u fazi modernizacije i proširenja kapaciteta.

Međunarodni aerodrom Ciudad del Carmen nalazi se u istočnom delu grada, veoma blizu komercijalne oblasti i glavnih hotela i od vitalnog je značaja za privrednu aktivnost koja se odvija u gradu. Aerodrom  ima površinu od približno 192 ha i njegova platforma za komercijalnu avijaciju je 10.484 m². Ima pistu dužine 2,2 kilometra i sopstveni parking.

Važno je napomenuti da se u okviru aerodromskih objekata nalazi helidrom sa nekoliko kompanija koje rade preko ugovora za “Petróleos Mexicanos”. Ovaj helidrom zauzima prvo mesto po satima letenja širom zemlje i jedan je od helidroma sa najviše sati letenja na kontinentalnom i međunarodnom nivou.

Smanjenje naftne i petrohemijske aktivnosti u ovoj oblasti negativno je uticalo na rad aerodroma. Svi redovni međunarodni letovi su otkazani, a sa maksimuma od 661.901 putnika u 2014. godini, kroz aerodrom je 2020. godine prošlo 260.074 putnika. Trenutno postoje samo domaći letovi do aerodroma Mexico City, Tampico i Veracruz.

Znamenitosti

Stella Maris (zvezda mora)

Poznata kao statua Bogorodice del Carmen, jedan je od najpoznatijih i najposećenijih spomenika grada. Nalazi se 200 m od šetališta u vodama Lagune de Términos. Ovu skulpturu su 15. jula 2014. godine svečano otvorile crkvene vlasti i državna i opštinska vlast pred više od 15.000 ljudi koji su punili esplanadu monumentalnog roga i deo gradskog šetališta. 

Meksičkom vajaru Sergio Perazi bilo je potrebno više od 15 meseci da realizuje skulpturu. Za realizaciju umetničkog dela bile su potrebne četiri radionice, tri montirane na poseban način u Meksiko Sitiju i jedna u Ciudad del Carmenu kod Industrijske ribarske luke, gde su izvedeni poslednji detalji posla. Protumačio je neke delove Stelle Maris, ali i poteškoće, kako talas koji leži u podnožju slike, predstavlja oluju koja je nastala i Bogorodicu koja na delikatan način postavlja svoje stopalo da umiri vodu. Tokom ceremonije otvaranja, gradonačelnik je objasnio da skulptura ima težinu od 12 tona i visinu od 12 m, ali da stoji na postolju i uzdiže se na oko 25 m iznad nivoa mora.

Santuario Mariano Diocesano de Nuestra Señora del Carmen i Park Zaragoza

Urbano srce Ciudad del Carmena nalazi se u oblasti koju čine Marijansko dijecezansko svetilište Bogorodice del Carmen i Park Zaragoza. Izgradnja svetilišta počela je 1856. godine. Njegovu arhitekturu odlikuju harmonične i dobro proporcionalne linije. Dve kule između ivica zabatnog krova, tri nasuprot utvrđenja daju čvrstinu bočnoj konstrukciji, a oltar od sivog i belog mermera služi kao smeštaj za prelepu sliku Bogorodice del Carmen, zaštitnicu mornara.

Park Zaragoza, sa prelepom površinom široke vegetacije, integriše ovu građansku versku oblast, gde se pored crkve nalaze Gradsko pozorište, Univerzitetski kulturni centar i fontana pod nazivom Spomenik istorije Lagune de Términos. Ističe se lep i tradicionalan kiosk, jedna od reprezentativnih slika grada.

Muzej Victoriano Niévez

Smešten u staroj bolnici, prikazuje pretkolumbovsko vreme, kao i istoriju Ciudad del Carmena i njegovu impresivnu inkorporaciju u privredu savremenog Meksika. Ističu se odlični primerci grnčarije Maja, brod integrisan u stalnu postavku, ranu istoriju ostrva, proterivanje engleskih gusara i osnivanje zatvora, pored velike proizvodnje boje u prvoj polovini XIX veka. U ovoj postavci mogu se upoznati različite istorijske scenarije regiona Carmen od pred-Hispanskih vremena, preko osvajanja i kolonija, do danas.

Ulice i istorijske zgrade

Ciudad del Carmen ima drevne i uske ulice, koje omogućavaju turistima ili posetiocima da prožimaju njihovu istoriju i tradiciju, kao što je stari Calle del Comercio (sada Calle 22), koji je, zajedno sa susednim putevima, bio nemi svedok više od 290 godina razvoj ekstraktivnih komercijalnih aktivnosti kao što su štapići za bojenje, dragoceno drvo i žvakaće gume.

Most El Zacatal i Malecon

Svako veče u 20:00 i 21:00 h postoji svetlosna i zvučna predstava koja veliča značaj mosta El Zacatal. Osvetljavajući most sinhrono sa dekorativnim elementima šetališta, tokom ove predstave emituje se video o istoriji Isla del Carmen pod nazivom “Ventanas” i video o turizmu u državi Campeche. Osvetljenje mosta i šetališta ostaje do kasno u noć. Ako se ima sreće, mogu se videti delfini sa mosta i šetališta u vreme zalaska sunca.

Laguna de Términos

Južno od Ciudad del Carmena nalazi se Laguna de Términos. Naziv su joj dali Španci koji su otkrili Isla del Carmen 1518. godine, misleći da laguna razdvaja ono za šta se tada verovalo da je ostrvo Jukatan od kopna.

Laguna de Términos je estuarski sistem laguna većih dimenzija i obima zemlje, u njemu protiče deo glavne hidrološke mreže priobalnog područja Meksičkog zaliva. Vrste kao što su rakovi, škampi, morske krave i delfini, uspešno se razmnožavaju u njegovim vodama. Velika raznovrsnost lagune je u velikoj meri posledica rečnog dotoka koji prima.

Izvan Lagune de Términos proteže se istoimeno zaštićeno područje flore i faune, u koje je uronjen Ciudad del Carmen. Velike šume mangrova, močvarna područja, niske poplavne šume, srednje i visoke džungle služe kao rezervoar vrsta – rakova i riba – i čine povoljno mesto za gnežđenje i stanište za ptice, gmizavce i sisare.

Područje zaštite flore i faune Lagune de Términos prostire se na preko 7.000 km², što ga čini jednim od najvećih zaštićenih prirodnih područja u Meksiku. Posebne karakteristike Lagune de Términos – jedinstvene na planeti – zaslužile su da 2004. godine bude proglašena za Ramsarsko područje. 2008. godine močvare zaštićenog prirodnog područja ušle su na listu meksičkih lokaliteta koji su deo svetske baštine UNESCO.

Zbog ogromnog prirodnog bogatstva kojim je okružen, Ciudad del Carmen razvija ekološki turizam sa idealanim scenariom za razvoj i uživanje u raznim aktivnostima ekoturizma.

Ostale interesantne lokacije

Pored prirodnih lepota, grad i luka Ciudad del Carmena posetiocima nudi modernija mesta za posetu, kao što su tržni centri, prostori za zabavu, moderni hoteli, restorani i zoološki vrt.

Ne gubeći svoju suštinu i aromu ostrva, Ciudad del Carmen je uklopljen u modernost koju zahteva porast broja stanovnika i ekonomska dinamika koju nameće naftna industrija, zbog čega sada posetiocima nudi raznovrsnu gastronomiju, smeštaj, kulturne aktivnosti i zabavu. Udobnost i komercijalna ponuda odlična su dopuna njegovoj plaži i prirodnim atrakcijama.

Plaže

Obalno područje Ciudad del Carmen i Isla del Carmen, sastoji se od prekrasnih plaža, neke od njih imaju razne turističke sadržaje. U urbanom delu Ciudad del Carmena nalaze se plaže Caracol (puž), Puntilla (čipka), Manigua i Playa Norte (severna plaža). Istočno od grada su plaže Bahamitas ili Bahamite, Tortugueros, Puerto Real i Punta San Julián.

Caracol je najkompletnija banja u gradu. Ima hotel, restoran sa živom muzikom, tuševe, toalete, palape, pristanište za čamce, prostor za sportove na vodi.

Puntilla je smeštena u četvrti Guanal, prvom i najstarijem kvartu Ciudad del Carmena. To je plaža koja ima palape, restorane, malo šetalište i teren za fudbal na pesku.

La Manigua je peščana plaža, sa blagim talasima i kristalno čistom vodom, velikom gužvom i idealna za vodene sportove, ima restorane sa živom muzikom.

Playa Norte se nalazi u severozapadnom delu grada. Ima palape, restorane, svlačionice i nadzorne prostore. Na ovoj plaži se u julu održava Sajam Carmen, a na Uskrs “Fiesta del mar”.

Bahamite je plaža u uvali dužine 2 km, blizu Federalnog autoputa 180 Ciudad del Carmen – Puerto Real, sa finim belim peskom, blagim talasima i retkim rastinjem, uglavnom palmama.

Punta de San Julián se nalazi na krajnjem jugozapadu ostrva. Ova plaža, na kojoj je trenutno u izgradnji  turističko naselje, je čista i prostrana, idealne za vodene sportove.

Puerto Real se nalazi na krajnjem jugozapadu ostrva, na mestu starog pristaništa panga čamaca. Ovo područje nudi čistu i prostranu plažu sa prijatnom hladovinom koju pruža vegetacija i stenovitim predelima pogodnim za sportski ribolov i ronjenje.

GPS koordinate: 18°39′ N, 91°50′ W.

SISTEMA ARRECIFAL VERACRUZANO

Od ostrva Isla del Carmen idući prema zapadu obalom Meksika i Meksičkog zaliva u narednih 500 km nema nijednog ostrva! Obala je prilično ravna, odnosno slabo razuđena. To se menja kada se dođe do velike luke Veracruz, grada sa oko 400.000 stanovnika, koji u širem gradskom području ima 940.000 stanovnika.

Praktično ispred grada nalazi se grupa grebena (na španskom arrecife), kojih ima oko 20 (po raznim verzijama ima ih 17, 21, 22 ili 23).

Sistema Arrecifal Veracruzano  (sistem grebena Veracruza) je jedan od najvažnijih u Meksiku zbog svoje veličine. Sastoji se od nekoliko plićaka, brojnih ostrva i ostrvca i grebena koji se uzdižu sa dubine od 50 m, formirajući podvodni planinski lanac, u unutrašnjem delu Meksičkog zaliva. Takođe ima više od 350 potopljenih brodova koji se mogu istražiti ronjenjem.

Sistema Arrecifal Veracruzano sastoji se od dve odvojene grupe ili geografske oblasti, formirane od ukupno 17 grebena. Prva oblast se nalazi ispred luke Veracruz, koju čini 6 grebena, a druga je ispred naselja i rta (punta) Antón Lizardo, 20 km jugoistočno od luke, koju čini 11 grebena. Međutim, na toj istoj stranici wikipedije u spisku grebena navedeno je da ih ima 22, odnosno 9+13! Prema jednoj studiji broj grebena je 23. Možda razliku pravi Cancuncito, greben nastao 1988. godine.

Grupu ispred luke Veracruz ili severnu grupu čine Arrecifes Gallega (galicijski), Galleguilla, Anegada de Adentro, La Blanquilla, Isla Verde (zeleno ostrvo), Isla de Sacrificios (ostrvo žrtvovanja), Pájaros (Hornos), Ingeniero (inženjer) i Punta Gorda (debeli rt). Drugu grupu grebena ili južnu grupu ispred naselja Antón Lizardo čine Sal Medina, Giote, Polo, Blanca (bela), Punta Coyol, Chopas, Enmedio (u sredini), Cabezo (glava), Rizo (kovrdžav), Santiaguillo, Anegada de Afuera (poplavljena spolja), Anegadilla i Topetillo.

Pre dolaska Evropljana stanovnici sadašnje regije Veracruz koristili su Isla de Sacrificios kao mesto za obožavanje bogova i ceremonije. Postoje arheološki nalazi, kao što su grobovi i ruševine hramova.

Tokom kolonijalnih vremena ostrvo je korišćeno za popravku čamaca i pripremu pomorskih napada. Takođe je služio kao polazna tačka za francusku mornaricu tokom dobro poznatog Konditorskog rata 1836. godine.

Američki istraživač Angelo Heilprin je 1891. godine prvi put naveo Sistem Arrecifal Veracruzano. 1912. godine Joubin je objavio mapu koralnih grebena Meksičkog zaliva na osnovu istraživanja Heilprina, a do 1963. godine Emery je vršio istraživanja proučavajući geologiju, topografiju i sedimente ovog područja.

Prvi pokušaji zaštite grebena Veracruza desili su se 1975. godine, kada se greben La Blanquilla smatrao utočištem za morsku floru i faunu. Od tog trenutka su i grebeni Anegada de Afuera, Isla de En Medio, Rizo, Punta Anton Lizardo i Isla Verde takođe predloženi kao zaštićene zone. 24. avgusta 1992. godine, inicijativom većeg broja udruženja proglašen je Pomorskim nacionalnim parkom.

Isla Verde

Sistem je podeljen u četiri strukturne zone prema uticaju vetra, strujanja i sedimentacije.

Ekološki značaj Parka je takav da se sistem grebena smatra i jednim od Ramsarskih područja Meksika. Uprkos šteti nanesenoj grebenu, studije pokazuju da ima veću stopu oporavka u poređenju sa drugim grebenima u Meksičkom zalivu. Trenutno se stanje životne sredine pogoršalo usled drenažnih ispuštanja iz gradskog područja, kao i izlivanja ugljovodonika usled kretanja plovila u lučkom području.

Sistem grebena ima toplo-vlažnu klimu, sa prosečnom godišnjom temperaturom od 26°C, sa najnižim temperaturama između januara i februara oko 18°C. Kiše su prisutne u dve sezone. Od septembra do aprila je period godine sa najmanje padavina, sa niskom temperaturom i čestim prodorom masa hladnog vazduha, u rasponu od svežih vetrova do silovitih i orkanskih vetrova. Od maja do avgusta je period sa visokim temperaturama i velikom količinom padavina.

Sistem grebena ima veliku raznovrsnost faune. Postoji nekoliko vrsta kamenih korala, koje omogućavaju uspostavljanje različitih životinjskih vrsta kao što su mekušci (školjke i puževi), razne vrste crv, bodljikošci (morske zvezde i ježevi), rakovi, hobotnice i škampi. Pored toga, postoji veliki broj raznobojnih riba.

Flora je podeljena na kopnenu i vodenu vegetaciju, predstavljajući 28 različitih vrsta. Kopneni deo se sastoji od različitih vrsta trava, žbunja i vrsta drveća kao što su palme; dok vodenu vegetaciju čine morske trave i veliki izbor algi. Na malim ostrvima ima mnogo mangrova i kokosovih palmi.

Isla Salmedina (ili Sal Medina)

Sistema Arrecifal Veracruzano prepoznata je kao jedno od 13 čuda Meksika, kampanji za promociju turizma koju je organizovala TV stanica Azteca među gledaocima i korisnicima interneta.

Uprkos tome što je zaštićeno prirodno područje, Sistema Arrecifal Veracruzano je ugrožena iz više razloga. Od kolonijalnih vremena, koral je korišćen kao građevinski materijal. Za rukotvorine se koriste različite vrste mekih i tvrdih korala, a crni koral se koristi za izradu nakita. Neki od ovih korala žive u malim zajednicama, zbog čega su ugroženi.

Isla de Santiaguillo

Prekomerni ribolov je još jedan problem koji utiče na Sistem grebena jer je stanište vrsta velike komercijalne vrednosti kao što su jastog, hobotnica, puž, ostriga itd. Neke vrste se love za akvarijumske aktivnosti. Turizam i s njim povezane aktivnosti takođe ugrožavaju Sistem grebena.

Osnivanje agrohemijske, šećerne, metalurške, petrohemijske, duvanske i tekstilne industrije u ovom području povećalo je izbacivanje zagađujućeg otpada u more i iako postoji postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda, to nije dovoljno da se smanji uticaj koji ove industrije izazivaju. Lučka aktivnost takođe ugrožava ekosistem kako zbog proizvoda koje se prevoze brodovima, tako i zbog opasnosti od nasukavanja.

Opis grebena:

(1) Isla de Sacrificios je greben najbliži luci Veracruz, udaljen 1,5 km. Trenutno je zatvoren za javnost i pod zaštitom je Sekretarijata mornarice.

Greben je dugačak 380 m, najveća širina je 200 m, a površina merena na Google Earthu je oko 5,5 ha.

Ostrvo je dobilo ime kada ga je 1518. godine ucrtala ekspedicija pod Juanom de Grijalvom, prva španska ekspedicija koja je izviđala ovaj deo obale Meksičkog zaliva. Prema izveštaju Bernala Díaza, člana ekspedicije čija “Historia verdadera de la conquista de la Nueva España” slavno podseća na podvige konkvistadora na ovom i sledećem poduhvatu koji je vodio Hernán Cortés, nakon iskrcavanja na ostrvo: “Našli smo dve kamene građevine dobre izrade, svaka sa stepenicama koje vode do svojevrsnog oltara, a na tim oltarima su bili idoli zlog izgleda, koji su bili njihovi bogovi. Ovde smo našli pet Indijanaca koji su im žrtvovani baš te noći. Prsa su im bila razbijena, ruke i butine odsečene, a zidovi ovih zgrada su bili prekriveni krvlju. Sve nas je to veoma zadivilo, pa smo ovo ostrvo nazvali Isla de Sacrificios”, kako se i sada zove na kartama.

1683. godine holandski gusari Laurens de Graaf i Nicholas van Hoorn su se povukli na ostrvo nakon napada na Veracruz. Kada je došao na ostrvo, Van Hoorn je postao nestrpljiv zbog kašnjenja u primanju otkupnine. Naredio je da se pogubi desetak španskih zatvorenika i da im se glave isporuče u Veracruz u znak svog nezadovoljstva. De Graaf je bio besan i njih dvojica su se posvađali, a potom i potukli u duelu tokom kojeg je Van Hoorn zadobio lakšu povredu zgloba. Rana je zahvatila gangrena i Van Hoorn je umro ubrzo nakon toga.

Za vreme vicekraljevstva (XVI-XIX vek) korišćeno je za popravku čamaca, kao i za pripremu napada na tvrđavu San Juan de Ulúa i luku Veracruz. 1836. godine koristili su ga Francuzi tokom Konditorskog rata kao stratešku tačku i kao groblje sa spomenikom poznatom kao El Polvorin. 1862. godine, tokom druge francuske intervencije u Meksiku, više od 50 sudanskih i francuskih vojnika sa francuskog broda “La Seine” sahranjeno je zajedno na ostrvu. Takođe su ga koristili Amerikanci tokom intervencije 1846-1848. godine i tokom okupacije 1914. godine.

Godinu dana nakon završetka II svetskog rata, tačnije 10. aprila 1946. godine Jorge Luis Navarro Ureña, dobio je od meksičke vlade dozvolu da uveze 327 grla indijskog goveda (zebu) iz Brazila. Dvadeset dana kasnije brod je stigao na obale Meksičkog zaliva, ali nije mogao da iskrca stoku na kopno zbog meksičke sanitarne regulative koja je odredila period karantina pre ulaska stoke na meksičko kopno. Zbog toga je Navarro Ureña dobio koncesiju na korišćenje Isla de Sacrificios od strane meksičke vlade na 99 godina. Bilo je neophodno da se angažuju barže iz Veracruza za prevoz radnika, hrane i vode koji su svakodnevno bili potrebni tokom neophodnog karantina. Stočari iz Teksasa, saznavši za uvoz stoke iz Brazila, izvršili su pritisak na vlasti svoje zemlje, da na neki način intervenišu i izbegnu navedeni uvoz, jer bi to uticalo na prodaju njihove stoke u Meksiku. Iz čisto diplomatskih razloga odlučeno da se stoka stavi u karantin na ostrvu dok se ne utvrdi da li su prenosioci brazilskog patogena.

28. septembra 1946. godine, nakon dugih diplomatskih razgovora, meksička vlada je pristala da iskrca goveda iz Brazila na kopno. Nešto kasnije, Sjedinjene Države i Meksiko su formirali Meksičko-američku veterinarsku komisiju kako bi istražili moguće bolesti ovih goveda. U izveštaju predstavljenom 16. oktobra iste godine, Komisija “nije otkrila nikakve dokaze o postojanju slinavke i šapa” kod uvezenih goveda ili životinja koje su imale kontakt sa njom.

Uprkos navedenom, krajem 1946. godine i usled američkog pritiska, prisustvo slinavke i šapa kod meksičkih goveda je već bilo nesumnjivo. Savezna vlada je 27. decembra izdala dekret u kojem je proglasila “javnim dobrom” bankovne račune Navarro Ureñe kao i svu stoku koja je bila u karantinu na Isla de Sacrificios. Kampanja iskorenjivanja je takođe imala veterinarsku i tehničku podršku iz Sjedinjenih Država, zemlje zainteresovane za stvaranje barijere bez slinavke i šapa između svoje stoke i kontaminiranog područja. Potpuno iskorenjivanje slinavke i šapa završeno je osam godina kasnije, 20. decembra 1954. godine.

Iako je sa navodnim izbijanjem slinavke i šapa meksičko stočarstvo teško nazadovalo, na duge staze bilo je nekih koristi. Na primer, poboljšane su sanitarne metode i rančeri na severu zemlje su iskoristili situaciju da izgrade hladnjače i fabrike za pakovanje i konzerviranje, postavljajući tako temelje za izvoz smrznutog i svežeg mesa bez kostiju u Sjedinjene Države.

1823. godine ostrvo je posetio kolekcionar antikviteta, William Bullock, otkrio je da je to “puka gomila peska” i da je nenaseljeno, osim “samo jedne bedne indijanske porodice koja živi na njemu”. Neke ruševine pretkolumbovskih zgrada su još uvek bile vidljive. Bullock je takođe primetio da je ostrvo “posuto kostima britanskih podanika koji su stradali u ovoj nezdravoj klimi, a čiji posmrtni ostaci ne smeju da budu sahranjeni u osvećenom tlu”.

Posuda od alabastera pronađena na ostrvu, sada izložena u Britanskom muzeju

Mnogi nalazi sa ostrva sada se mogu videti u Britanskom muzeju.

GPS koordinate: 19°10′31″ N, 96°05′32″ W.

(2) Cancuncito se nalazi samo 170 m istočno od najsevernije tačke Isla de Sacrificios, odnosno oko 2 km od Veracruza.

Nastanak ovog spruda vezan je za 1988. godinu i uragan Gilberto, koji je stigao sa talasima prevelike snage. Tom prilikom istisnuo je prema površini mora tone peska i nastao je mali sprud sa živopisnim pejzažima belog peska i raznim nijansama plave boje mora – tako je rođen Cancuncito. Ime je dobio po čuvenom meksičkom letovalištu Cancúnu, mada je izuzetno malih dimenzija i ima tek oko 20 m dužine.

Do ovog prelepog mesta stiže se lokalnim čamcima. Uglavnom svakih sat vremena iz luke Veracruz planirani su polasci tako da se može bez komplikacija doći do ovog spruda. Plus je što ćete tokom vožnje videti i Isla de Sacrificios. Cena prevoza je 250 pezosa, a za lokalno stanovništvo je 200 pezosa, odnosno 1.250 RSD i 1.000 RSD (kurs meksičkog pezosa i srpskog dinara je 1:5).

Cancuncito je pod zaštitom sekretara za životnu sredinu i prirodne resurse, tako da se mnogo vodi računa o njemu. Prelepo mesto ima posebne karakteristike i omogućava da se doživi veliko iskustvo i uživanje od ronjenja do posmatranja grebena i velikog broja morskih ježeva. Trebalo bi obratiti pažnju na oblasti koje su zbog ovih malih stvorenja zabranjene, a koje su često opasne.

Još jedna važna činjenica koju treba uzeti u obzir prilikom posete Cancuncitu je da se bude oprezan prilikom korišćenja krema za sunčanje, jer je to toliko ekološko mesto da se vodi velika pažnja da se voda ne kontaminira ovom vrstom proizvoda.

Potrebno je poneti hranu i vodu, pošto se na sprudu ne prodaju.

Cancuncito je jedno od iskustava koje se mora doživeti, to je mali raj usred divnog tirkiznog mora.

GPS koordinate: 19°10′40″ N, 96°05′25″ W.

(3) Isla Enmedio (Isla de En Medio, u sredini) pripada južnoj grupi grebena. Nalazi se oko 17 km jugoistočno od Veracruza, a od najbliže tačke na kopnu udaljen je 6 km. Greben je dugačak 360 m, najveća širina je 120 m, a površina merena na Google Earthu je oko 2,7 ha.

Za razliku od plaža u kopnenom delu Meksika, Isla de En Medio ima karakteristike sličnije karipskom ostrvu, sa belom peščanom obalom, tirkiznom vodom i palmama koje leže gotovo spremne da piju vodu, pored limun zelene vegetacije.

Glavne aktivnosti u ovom prirodnom rezervatu su plivanje oko ostrva ili iznajmljivanje opreme za ronjenje da bi se posmatrao morski život na grebenu. Na ostrvo se obično obično dođe rano, pa je idealno za sunčanje u podne.

Ostrvo je idealno za one koji vole opuštajuće aktivnosti poput šetnje po pesku, čak i plivanje će biti fascinantno za one koji nisu dobri plivači ili je takođe najbolja opcija u slučaju da imate decu pošto je more plitko i moći će da uživaju u ovom ogromnom bazenu.

Postoje neke kompanije koje mogu iznajmiti dasku za vežbanje paddleboarda, ova aktivnost ne zahteva mnogo truda i potpuno je opuštajuća.

Cena za prevoz do ostrva po osobi je 550 pezosa (2.750 RSD). Preporučljivo je poneti sopstvenu opremu za ronjenje ili se može iznajmiti za 50 pezosa (250 RSD) što uključuje prsluk i putničko osiguranje.

Arrecife Galleguilla, samo parčence kopna na koji je postavljen svetionik

GPS koordinate: 19°06′07″ N, 95°56′19″ W.

ISLA DE LOBOS-TUXPAN

Sistem grebena Lobos-Tuxpan nalazi se 230-290 km severozapadno od grada Veracruza, između koordinata 20º45′ i 21º35′ N i 96º55 ‘i 97º02’ W. Sastoji se od dva podsistema sa po tri grebena: Lobos, sa grebenima Blanquilla, Medio i Lobos; i Tuxpan, sastavljen od formacija Tanhuijo, Enmedio i Tuxpan. Administrativno pripadaju državi Veracruz.

Opis grebena:

(1) ARRECIFE DE TUXPAN je kolonija korala u plitkim vodama koje su blizu obale. Ovde nema kopna, Tuxpan je koliko sam shvatio potopljeni atol. Njegove dimenzije su 1.350×700 m. Jedino što svedoči njegovo postojanje je svetionik.

Tuxpan je, bez sumnje, prirodna lepota. Grebeni su od velikog značaja jer su mesto razmnožavanja, utočišta i ishrane mnogih morskih vrsta; pa čine ekosisteme velikog biodiverziteta.

Koral je grupa malih životinja poznatih kao polipi koje žive zajedno, formirajući kolonije od hiljada jedinki. Polipi formiraju egzoskelet kalcijum karbonata uz pomoć jednoćelijskih algi. Morske alge su od vitalnog značaja jer proizvode kiseonik pored toga što su hrana za mnoge morske vrste.

Grebeni su takođe važni jer sprečavaju eroziju i smanjuju snagu talasa. To jest, oni su prva odbrana od uragana i oluja. Druga vrsta korala koji se nalazi na grebenu Tuxpan je stenoviti zvezdasti koral.

GPS koordinate: 21°01′40″ N, 97°11′46″ W.

(2) ARRECIFE LOBOS (Isla de Lobos, vučje ostrvo) je ostrvo formirano skupom koralnih grebena. Nalazi se 30 km severoistočno od naselja Tamiahua (oko 1,5 sati vožnje gliserom) i 60 km od luke Tuxpan (oko 2 sata vožnje gliserom). Od najbliže tačke na meksičkom kopnu do ostrva ima 11,5 km.

Veoma čudnog je oblika, meni liči na kita! Naime, u severnom delu ima dva veoma uska poluostrva, ono prema severoistoku dugačko je oko 400 m, a prema jugozapadu 170 m. Uz sve to, postoji kanal dužine oko 1 km i širine svega 30 m koji dva poluostrva razdvaja od uskog kopna dužine oko 800 m. Na istočnom kraju kanala je pristanište.

Dužina ostrva je 1 km, najveća širina je 300 m, a površina po merenju na Google Earthu je oko 17,5 ha.

Kanal koji vodi do pristaništa na Isla de Lobos

Lobos je idealno je mesto za ljubitelje prirode, daleko od civilizacije. Pravi raj na malom ostrvu, gde se može uživati u širokim stazama između palmi, plaži sa nežnim talasima i finim belim peskom i spokoju kakav samo jedno ostrvo može ponuditi. Idealan je za ronjenje, jer se može uživati u grebenima koji okružuju ostrvo, kao i u velikoj raznolikosti morskog života, u plitkoj vodi dubine od 3-30 m.

Cena za prevoz do ostrva je 1.250 pezosa (oko 6.250 RSD). Na samom ostrvu postoji određena infrastruktura, pa je moguće i prenoćiti pod šatorom. Takođe postoji i svetionik.

GPS koordinate: 21°28′13″ N, 97°13′33″ W.