Region Loara ili “Zemlja Loare” (fr. Pays de la Loire) je region na zapadu Francuske. Sastoji se od pet departmana, od kojih dva imaju izlaz na Atlantski okean, pa samim tim i ostrva: Loire-Atlantique i Vndée. Region je dobio ime po reci Loari (Loire) koja teče kroz region i uliva se u Atlantski okean i koja je najduža reka u Francuskoj.
Region Loara je veštački stvoren u XX veku i nije naslednik nijedne istorijske provincije Francuske. Region je stvoren kao zona uticaja za grad Nant (fr. Nantes). Sastoji se od delova sledećih istorijskih provincija Francuske:
– departmana Loire-Atlantique (Atlantska Loara) koji je deo istorijske provincije Bretanje i koji čini otprilike 20% te istorijske provincije. Ostalih 80% se nalazi u regionu Bretanji.
– Anjou: departman Maine-et-Loire. Cela bivša provincija Anjou se danas nalazi u Regionu Loara.
– Maine: departmani Mayenne i Sarthe. Cela bivša provincija Maine se danas nalazi u Regionu Loara.
– deo provincije Poitou: departman Vendée. Veći deo bivše provincije Poitou je danas u regionu Poitou-Charentes
– deo provincije Perche: severoistočni deo departmana Sarthe. Ostatak ove provincije je u regionima Donja Normandija i Centar.
– mali deo provincije Touraine: jugoistok departmana Maine-et-Loire. Ostatak ove provincije je u regionu Centar.
Region Loara se prostire na 32.082 km2. Najviša tačka regiona se nalazi na 417 m, u departmanu Mayenne. Veći gradovi su pored Nantesa još Laval, Le Mans, Angers, La Roche-sur-Yon, Saint Nazaire itd. U regionu živi nešto preko 3,5 miliona stanovnika.
Budući da je ovaj region stvoren veštački, departmani Regiona Loara nemaju zajedničku istoriju ni kulturu. U regionu postoji problem departmana Atlantska Loara, koji se želi odvojiti od Loare i pripojiti Bretanji kojoj istorijski i pripada. U tom departmanu je vrlo jak pokret za pripajanje Bretanji.
D U M E T
Dumet je malo ostrvo, koje se nalazi u Mor Brazu u Atlantskom okeanu, 6 km od obale Piriac-sur- Mera, čijoj opštini pripada. To je jedino morsko ostrvo u departmanu Loire-Atlantique. Ima površinu od 8,5 ha (promenljiva u zavisnosti od plime i oseke) sa dimenzijama oko 600 m x 150 m.
Rezime vremenskih događaja:
• oko V veka: okupacija ostrva od strane Danaca i Sasa;
• VI vek: biskup Nanta pokrštava Saksonce. Ostrvo postaje utočište za pustinjake;
• VIII vek: okupacija ostrva od strane Vikinga;
• 1557: okupacija ostrva od strane špansko-engleske koalicije;
• 1590: iskrcavanje na ostrvo španskih trupa pod komandom Juana d’Aquile;
• 1799: iskrcavanje generala Georgesa Cadoudala i njegove vojske;
• 1876: Više nema čuvara. Ostrvo je ponovo pusto;
• 1990: Ostrvo Dumet postaje vlasništvo organa za zaštitu obale i jezera;
• 2024: Prefekturni dekret o zaštiti biotopa potpisan je 28. februara radi zaštite biodiverziteta ostrva.
Najstarije poznato ime ostrva je Aduna, što vodi do sadašnjeg imena preko Audume, Dumay. Njegovo bretonsko ime je Enez Aodum.
Naseljavanje ostrvca je veoma staro, ali ostaci koji su još uvek vidljivi i opisani 1850. godine uništeni su naknadnim radovima.
Nakon što je zavisilo od episkopije Nanta, ostrvo je došlo pod jurisdikciju opatije Saint-Sauveur de Redon. Monasi su ga 1772. godine zamenili za sedamdeset parcela iz slane močvare sa grofom Jacquesom de Mahé de la Bourdonnaisom. Za sobom su ostavili sećanje na čuda i sujevernu maštu koja se proteže i do dela obale prema Piriacu.
Strateški položaj ostrva nametnuo mu je višestruke vojne okupacije i učinio da učestvuje u odbrani ušća Vilainea. Bio je svedok brojnih pomorskih bitaka kao što je Bitka kod Cardinauxa.
Na ostrvu su izgrađene dve tvrđave:
• Tvrđava Ré, ili “okrugla tvrđava”, polukružnog oblika, izgrađena oko 1756. godine pod upravom vojvode od Aigulliona. Služila je kao smeštaj bivšim stražarima nakon što je raspuštena 1782. godine. Nakon pokušaja restauracije u XIX veku, sada je napuštena. Signalna vatra je postavljena oko 1900. godine nakon brojnih brodoloma;
• “Кvadratna tvrđava”, nazvana, bez razloga, tvrđava La Vauban, podignuta pod nadzorom Gustavea Flauberta. Izgrađena je između 1846. i 1849. godine.
U XIX veku na ostrvu su živeli čuvari sa suprugom, decom i slugama. Njihov vojni naziv je bio “stražar baterije”. Od 1876. godine pa nadalje, u arhivi popisa stanovništva opštine Piriac više nije bilo stanovnika na ostrvu Dumet.
Od 1949. godine, novi vlasnik ostrva bio je industrijalac Henri Dresch. Na ostrvskom zemljištu obavljao je radove, utovarujući opremu iz luke Billiers zahvaljujući lokalnim ribarima koji su mu iznajmljivali svoje usluge putujući na posao.
1953. godine bračni par Fleury preuzeo je stražarnicu, ostatak tvrđave Fort de Ré. Tamo su proveli 33 godine bez struje, sa malo sveže vode, poštom svake dve nedelje kada je vreme dozvoljavalo i radio kontaktom dva puta dnevno.
Dva čuvara (on rašljar i vodoproricač, ona pevačica) zaduženi su za svetionik izgrađen na ostrvu 1950. godine, koji zamenjuje prvi svetionik izgrađen oko 1900. godine, ali priznaju da su došli na Dumet da pronađu blago, možda “narandžasti zrak” koji je rašljar (radioestezista) došao da traži kako bi dobio energiju i dugovečnost. 1986. godine, kada su dostigli poodmakle godine, par je napustio ostrvo helikopterom.
Henri Dresch je prodao ostrvo Dumet 1971. godine. Konačno ga je 1990. godine preuzeo Konzervatorijum primorja (Conservatoire du littoral) i postalo je regulisano utočište za ptice. Departman Loire-Atlantique upravlja ostrvom u ime Konzervatorijuma primorja. Danas je to popularna destinacija za nautičare u zalivu Vilaine. Takođe služi kao empirijski indikator vremena: “Dumeova dobro razuđena obala, kiše se treba plašiti. Magla na ostrvu ptica, biće lepo vreme!”.
Ostrvo Dumet je mesto za gnežđenje nekoliko zaštićenih vrsta, naime: morskog vranca, bregunice, običnog vrapca, šarene utve, žalara blatarića i ostrigara. Kolonija srebrnastih galebova je ustanovljena od sedamdesetih godina XX veka. Ova vrsta, koja se nekada smatrala štetnom, sada je prepoznata kao ugrožena i zaštićena. Ovi brojevi su doživeli značajne varijacije otkako je vrsta stigla: 1920. godine ustanovljena su 3 para, 1958. godine 10 parova, 1977. godine 850 parova za gnežđenje, a zatim je maksimum dostignut 1993. godine sa 6.800 parova za gnežđenje pre nego što je naglo opao i dostigao 82 para 2000. godine. Ostrvo Dumet je takođe stanište najveće kolonije gavki za gnežđenje u Francuskoj. Ova morska patka koristi vode oko ostrva do jeseni za razmnožavanje i dresuru mladih. Do sedamdesetih godina XX veka na ostrvu se gnezdila kolonija čigri. Što se tiče botanike, tu je između ostalih primorski dvornik.
GPS koordinate: 47°24′40″ N, 2°37′16″ W.
É V E N S
Les Évens (ponekad se naziva île des Évens) je greben koji se nalazi na izlazu iz zaliva Pouliguen, otprilike 3 km jugoistočno od rta de Penchâteau u Pouliguenu, 3,5 km jugozapadno od rta Bec u Pornichetu i 4 km južno od kraja plaže u La Bauleu, opštini na čijoj se teritoriji nalazi.
Greben se nalazi u opštini La Baule-Escoublac. Blago se izdiže iznad vode za vreme plime i ima peščanu plažu koja ima približan oblik trougla. Najviša tačka ostrvca je Point Cyriaque (6 m).
Ostrvo se prvo zvalo Levain.
Кrajem dvadesetih godina XX veka na ostrvu je radio kafić tokom sezone kupanja. Zatim ga je iznajmila opština Pouligen da bi na njemu postavila skladište za benzin, punila hidroavione gorivom i rukovala opremom.
Između 1960. i 1975. godine klub glisera La Baul koristio je kočarski brod preuređen u utočište-bar.
GPS koordinate: 47°14′42″ N, 2°23′15″ W.
B A G U E N A U D
Baguenaud je ostrvo koje administrativno pripada opštini Pornichet, u departmanu Loire-Atlantique.
Smešten 2,5 km od obale, to je peščani sprud okružen sa nekoliko stena. Ima površinu od 0,2 ha. Pokriven je okeanom za tokom prolećnih plima.
GPS koordinate: 47°14′42″ N, 2°23′15″ W.
P I E R R E – P E R C É E
Ilustracija Antoine-Étienne Carroa u delu “Putovanje Keltima ili od Pariza do Mont Saint-Michela” autora Carnaca (1857)
Pierre-Percée, takođe nazvano île aux Mouettes (ostrvo galebova), se nalazi otprilike 1,5 nautičke milje od plaža Bonne-Source i Sainte-Marguerite u opštini Pornichet, jugoistočno od zaliva Pouliguen, u departmanu Loire-Atlantique. U odnosu na ostrvce Baguenaud nalazi se 900 m južno.
Ostrvo je tako nazvano zbog otvora koji probija njegov centralni kameni sprud.
Inspirisao je roman Julesa Sandeaua, “La Roche aux mouettes”, objavljen 1871. godine.
Legenda kaže da je izvesni pirat po imenu Gilles Daviot bio ostavljen na ovom ostrvu u lancima od strane svojih saboraca gusara krajem XVIII veka (oko 1798. godine). Njagova nepokolebljiva želja da vidi horizont i, prema legendi, glasovi sirena (morskih himera) naterali su ga da iskopa središte ostrva. Neki tvrde da bi njegova jedina hrana, morske alge i sušeni galebovi, naglasila drugi nadimak “Ostrvo galebova”.
GPS koordinate: 47°13′24″ N, 2°20′40″ W.
G R A N D C H A R P E N T I E R
Svetionik Grand-Charpentier se nalazi 2,1 km od rta Chémoulin u Saint-Nazaireu i njegovog semafora. Sa ostalim svetionicima u toj oblasti, označava plovidbeni kanal estuara Loire i Veliku pomorsku luku Saint-Nazaire u departmanu Loire-Atlantique. U odnosu na ostrvce Pierre-Percée nalazi se 2,1 km jugoistočno. Na listu istorijskih spomenika uvršten je 22. novembra 2011. godine.
Smešten je na stenovitoj visoravni Le Charpentiers.
1808. godine nantski arhitekta Mathurin Crucy predložio je plan za svetionik inspirisan egipatskim pohodom Napoleona Bonaparte. Odobren 28. jula 1808. godine, ovaj projekat piramidalnog svetionika je element ogromnog razvojnog projekta za luku Saint-Nazaire koji su projektovala braća Crucy, koji zajedno poseduju brodarsku kompaniju. Mathurin Crucy je predložio ceo projekat Napoleonu tokom njegove posete Nantu od 8. do 10. avgusta 1808. godine, a car je čak otišao toliko daleko da je putovao do ušća estuara. Ideja porodice Crucy je dobila na popularnosti, ali je projekat piramidalnog svetionika ostao u fazi projektovanja.
Već 1826. godine, gvozdeni svetionik na stenama Charpentiersa obeležavao je ušće Loire. 1850. godine zamenjen je zidanom kulom. Obnovljen je 1877. godine nakon jake oluje. 1887. godine ponovo je uništen.
1888. godine cilindrični toranj visok 25 m dobio je redovno trepćuće svetlo. Tokom II svetskog rata 1939-45. godine svetionik je bio ugašen. U blizini svetionika Charpentiers 17. juna 1940. godine Nemci su potopili brod “Lancastria”.
Ponovo je upaljen 13. avgusta 1945. godine. 1954. godine opremljen je vetroturbinom za punjenje akumulatorskih baterija predajno-prijemne stanice. 1966. godine podvodni električni kabl od 3.000 W obezbedio je autonomiju njegovog novog električnog svetla. 1967. godine na njegov fenjer je postavljena helikopterska platforma. Demontiran je 1987. godine. 1969. godine postignuta je automatizacija, ali su svetioničari ostali do 1972. godine.
Izgrađen između 1884. i 1887. godine, sadašnji svetionik, visok skoro 25 m, je sive boje sa zelenim fenjerom. Nije otvoren za javnost. Pristup je otežan: samo kanuom se može prići, pre oseke, malom pristaništu.
GPS koordinate: 47°12′49″ N, 2°19′08″ W.
P I L I E R
Pilier je ostrvo koje se nalazi u Atlantskom okeanu, kod luke Herbaudière, na severnom vrhu ostrva Noirmoutier. Ovo nenaseljeno ostrvo, granitne i gnajske prirode, je rezervat prirode u vlasništvu organa za zaštitu obale od 1994. godine. Od posebnog je ornitološkog interesa: posebno je mesto za gnežđenje obične gage.
Na ostrvu se nalazi svetionik koji je deo južnog svetionika na estuaru Loare. Administrativno pripada opštini Noirmoutier-en-l’Île u departmanu Vendée.
Do njega se može doći samo čamcem, a pristup je ograničen tokom sezone gnežđenja ptica.
Pilier se nalazi 3,8 km severozapadno od velikog ostrva Noirmoutier. Dugačak je 1 km, najveća širina je 200 m, a površina je 13 ha. Uzdiže se do 8 m nadmorske visine.
1761. godine kanonik iz Noirmoutiera i istoričar André Commard de Puylorson dao je hipotezu, iako uglavnom legendarnu, u vezi sa imenom ostrva Pilier u svojoj “Istoriji Noirmoutiera”. Izjavio je da bi “Pilier” poticalo od “Puellier”, što daje “Insula Puellarum” (Ostrvo devojaka). Ovo ime bi, i dalje prema autoru, poteklo od činjenice da je zajednica nezavisnih žena, amazonki, živela na drevnom Noirmoutieru. Međutim, istoričari u potpunosti odbacuju istorijsku osnovu ove verzije.
Ostrvo Pilier sadrži razne izvanredne karakteristike:
– bivša stambena kuća ili semafor koji se nalazio na tvrđavi u centru ostrva. Semafor je deklasifikovan kao “vojni položaj koji se odnosi na obalsku odbranu i bezbednost plovidbe” 20. maja 2009. godine;
– ograđeni prostori namenjeni za uzgoj;
– svetionik iz 1827. godine na cilindričnoj kuli napravljenoj od tesanog kamena, koja se nalazi na severozapadnom kraju ostrva;
– svetionik iz 1877. godine u obliku skraćene piramide, krunisan crvenim zidom od cigle, koji se nalazi u blizini, severno od cilindrične kule;
– pristupni mol koji se nalazi na jugoistoku ostrva.
Najstariji tragovi naseljavanja ostrvca Pilier datiraju iz neolitskog perioda (od 5.000. godine p.n.e. do 2.500. godine p.n.e), što se u to vreme moglo povezati sa ostrvom Noirmoutier.
Ostrvo ima strateški položaj i dugu istoriju kao manastirsko utočište, piratska baza i vojno utvrđenje.
1172. godine cistercitski monasi iz opatije Buzay na ostrvu su osnovali opatiju, a izolacija ovog mesta je posebno odgovarala njihovoj želji za jednostavnošću i strogošću. Ali posle 33 godine ispostavilo se da je ovo mesto previše zahtevno, pa su monasi 1205. godine odlučili da se repatriraju na ostrvo Noirmoutier, veće i gostoljubivije.
Na ostrvu se nalazi svetionik koji je deo sistema južnog svetionika estuara Loire. Njime upravlja odeljenje “Phares et Balises” iz Saint-Nazairea od 1905. godine. 1996. godine svetionik je potpuno automatizovan; njime se daljinski upravlja iz Saint-Nazairea. Nije otvoren za posetioce. Novi toranj je visok 34,20 m.
Prvi toranj je izgrađen 1827. godine, a osvetljen 1829. godine. Kako se saobraćaj u tom području povećavao, bilo je potrebno snažnije svetlo, a tri fitilja su zamenjena sa pet fitilja koji su se napajali škriljcem. Drugi toranj je pušten u upotrebu u septembru 1876. godine. Pošto stari nije uništen, on je i dalje vidljiv, što svetioniku daje njegovu prepoznatljivu siluetu sa dva stuba.
Na ovom ostrvu, Konzervatorijum je 1994. godine stekao 4 ha od Ministarstva odbrane. Poseduje 2/3 nenaseljenog ostrva Pilier, koje je stanište jedne od glavnih kolonija morskih ptica u Biskajskom zalivu. Severna trećina ostrva ostaje vlasništvo države sa svojim svetionicima.
Ostrvo Pilier je bilo predmet nekoliko ekoloških klasifikacija.
Glavne zanimljivosti ovog rezervata su:
– geološki: primorsko ostrvce je granitne i gnajske prirode.
– ornitološki: područje gnežđenja gavke i galeba, prisustvo ostrigara.
– botanički: erodium maritimum.
Populacije galebova i zečeva izazvale su veoma značajnu degradaciju vegetacije.
GPS koordinate: 47°02′28″ N, 2°21′29″ W.
N O I R M O U T I E R
Noirmoutier (izgovara se Noarmutije) je ostrvo u Biskajskom zalivu koje se nalazi u departmanu Vendée. Povezano je sa kopnom potopnim nasipom koji se zove prolaz Gois, a od 1971. godine i mostom. Sastoji se od četiri opštine – Noirmoutier-en-l’Île, Barbâtre, L’Épine i La Guérinière – grupisane u zajednicu opština Île-de-Noirmoutier. Dužina ostrva je približno 18 km, širina varira od 500 m do 12 km, a površina je 49 km².
Ostrvo se često naziva “ostrvom mimoza” zbog blage klime koja omogućava mimozama da rastu i cvetaju tamo zimi. Njegovi dominantni pejzaži su slane močvare, dine i šume hrasta crnike.
Noirmoutier je ostrvo na francuskoj atlantskoj obali koje se nalazi u severozapadu departmana Vendée. Leži južno od estuara reke Loire, severoistočno od ostrva Yeu i jugoistočno od ostrva Belle-Île-en-Mer. Odvojeno od kontinenta moreuzom Fromentine, koji se nalazi na njegovom južnom kraju, zatvara zaliv Bourgneuf (ili Bretanjski zaliv) u svojim zapadnim i južnim delovima.
Reljef Noirmoutier generalno nije baš visok. Najviša tačka ostrva nalazi se u centralno-zapadnom delu (Pé de l’Herse), u šumi Eloux sa nadmorskom visinom od 23 m.
Štaviše, reljef je visok i na vrhu Loire (južni deo centralnog bloka ostrva), kao i na ulazu na ostrvo u šumi La Fosse i Barbâtre. Na zapadnom delu ostrva, nadmorska visina dostiže u proseku 4-6 m. Počevši od južnog kraja ostrva, nalaze se velike plaže od finog peska sa masivom dina koji se proteže od rta La Fosse do La Guérinièra. Dalje u unutrašnjosti dominiraju velike borove šume i okruženje dina.
Severno od ovog dela, promena pejzaža je oštrija, gde dine ustupaju mesto slanim močvarama. Na severnom delu ostrva postoje manje-više kamenite plaže, posebno od rta Luzéronda preko Herbaudièrea do Vieila.
Upravo na istočnom delu ostrva promena reljefa je najznačajnija. Tako od Grand Vieila do La Clèrea plaže ustupaju mesto farmama, dok na rtu Bois de la Chaize, šume hrasta crnike ustupaju mesto stenovitim padinama sa razlikom u nadmorskoj visini od “samo” 15 m. Od ovog kraja ostrva do Jacobsena, reljef je blaži i mnogo manje strm sa finom peščanom plažom Sableaux. Konačno, od leve obale luke Noirmoutier do uvale La Fosse, polderi ustupaju mesto uzgoju ostriga.
Klima ostrva je posebno blaga zbog uticaja Atlantskog okeana. Zime su blage, a leta umerena. Izmerene su maksimalne temperature od -10ºC do 37ºC. Padavina ima 690 mm godišnje, najviše od oktobra do decembra, a najmanje od juna do avgusta, mada razlika u količini nije drastična.
Broj sunčanih sati je značajan: 2.100 sati godišnje, uključujući 550 sati za mesece jul i avgust.
Svi ovi uslovi omogućavaju ostrvu da razvije uzgoj krompira u peskovitom zemljištu obogaćenom morskim algama (posebno bonotom, ranim prolećnim krompirom), ali takođe podstiču isparavanje iz slanih močvara leti. Pored toga, mogu se razviti biljne vrste koje su retke na kontinentu na istim geografskim širinama, poput mimoze ili jagoda.
Luka Noirmoutier-en-l’Île
Najstariji tragovi naseljavanja ostrva Noirmoutier datiraju iz perioda od 400.000 do 200.000 godina p.n.e. u donjem paleolitu, u Bois de la Chaizeu. Pronađeni su i drugi tragovi, koji datiraju iz neolitskog perioda (od 5000. do 2500. godine p.n.e) u La Fosseu (vrh ostrva), u Luzérondeu, u Bois de la Chaizeu i u zalivu Bougrneuf, ali i na ostrvcu Pilier, koje je u to vreme moglo biti povezano sa Noirmoutireom.
Na ostrvu su pronađena dva megalita, dolmen iz La Tablea, sada potopljen u zalivu Bourgneuf, i dolmen iz L’Herbaudièrea koji se nalazi na obali. Na ostrvu su takođe pronađene polirane kamene sekire, brušeni kremeni (u Goisu), bodež i kremeni nož (u L’Herbaudièreu).
Upravo na drevnom “ostrvu Her” (kako se ranije zvalo ostrvo) ili Hero naselio se monah Sveti Philibert 674. godine i osnovao je manastir. Organizovao je sakupljanje soli i izgradnju brojnih nasipa.
Da bi se borili protiv vikinških invazija, gospodari La Garnache, vlasnici mesta, kao i monasi, su sukcesivno gradili utvrđenja od 830. godine. Izgradili su rezidenciju u Déasu (danas “Saint-Philbert-de-Grand-Lieu“) na kontinentu kako bi tamo proveli leto, najopasnije godišnje doba, kako bi se sklonili od vikinških upada. Pokušali su napad u avgustu 834. godine, koji je odbijen, a zatim novi u avgustu 835. godine. Ovaj napad je odbio grof Renaud d’Herbauges. Vikinzi su ponovo napali u septembru 835. godine i uspeli su da opljačkaju manastir koji je potom napušten.
U X veku arapski trgovac Ibrahim ibn Ya’qub opisao je ostrvo ovim rečima:
“Furmantîna(Fromentine, odnosno Noirmoutier), ostrvo u okeanu, dugo dvadeset milja i široko tri milje. Nalazi se na otvorenom moru. Dobra klima, plodno zemljište, tekuća voda i bunari slatke vode. Naseljeno je i obrađivano. Zbog svoje klime i zemljišta, koji su zdravi, nema gmizavaca, jer gmizavci i insekti nastaju iz mijazmi, a nema ih na ostrvu. Kaže se da tamo raste šafran odličnog kvaliteta, koji se ne nalazi nigde drugde.”
Luka Herbaudière
Zamak je izgrađen u XII veku.
Ostrvo Noirmoutier, kao i nekadašnje ostrvo Bouin (sada pripojeno kopnu), pre Revolucije je zavisilo od gospodarstva La Garnachea, feuda ponekad Poiteven (vojvodstvo Akvitanija i okrug Poitou) u srednjem veku, ponekad povezanog sa Bretanjom (bretonska ekspanzija u IX veku prekinuta vikinškim upadima, zatim pravne veze sa regionom Marches de Bretagne od XVI do XVII veka).
Tokom svoje istorije, ostrvo je moralo da izdrži nekoliko pokušaja invazije:
– engleske (1342, 1360, 1386);
– španske (1524, 1588).
Ali nije mogao da odoli holandskoj invaziji 1674. godine.
1350. godine Noirmoutier je pao u ruke engleskog gospodara Raoula Caoursa, koji se na kraju posvađao sa engleskim monarhom zbog toga što je odbio da vrati svoja osvojena imanja. Prešlo je u ruke francuskog kralja, u zamenu za 2.430 livri godišnje i još neka priznanja.
Još jedan vođa plaćenika, Maciot de Mareuil, uz pomoć avanturista iz Nanta, zauzeo je Noirmoutier sledeće godine i zarobio Raoula Caoursa, koga je odbio da pusti ni po koju cenu, uprkos pismima o oproštaju koje je ponudio francuski kralj. Ipak je 1353. godine premešten.
U XV veku ostrvo Noirmoutier je pripojeno vikontu Thouarsu.
U martu 1479. godine, svojim patentnim pismom, kralj Luj XI je potvrdio privilegije koje je dodelio Šarl VII.
1562. godine hugenotski gusari iz La Rochellea zauzeli su ostrvo, koje su pretvorili u svetilište do 1569. godine.
Ovo ostrvo je imalo koristi od ostrvskih franšiza od XIV veka, koje su pogodovale razvoju šverca. U XVII veku ostrvljani su učinili da ilegalna trgovina duvanom procveta pokretanjem masovnog uvoza. Ova trgovina je doživela procvat nakon 1670. godine kada je duvan iz San Dominga (danas Haiti) stavljen pod monopol koji je Luj XIV poverio markizi de Maintenon, koja ga je brzo preprodala. Monopol je određivao previsoke prodajne i preniske otkupne cene, podstičući plantažere da prodaju duvan kolonijama Severne Amerike. To je bio početak bogatstva Virdžinije.
Kompanije za “lažni duvan” bile su strukturirane, uključujući sve nivoe ostrvskog društva kako bi regulisale trgovinu. Duvan iz Virdžinije, Merilenda, Holandije, Martinika ili Santo Dominga pokrenuo je trgovinu. Veliki holandski ili engleski trgovački brodovi snabdevali su ostrvo. Krug malih čamaca (chattes) omogućavao je ilegalni transport na kontinent.
1674. godine ostrvo je zauzela i opustošila holandska pomorska ekspedicija.
Od XVII veka pa nadalje, ostrvo je pretrpelo brojne transformacije zahvaljujući izgradnji nasipa i poldera. Stotine hektara su isušene, koristeći tehnike izvedene iz flamanskih procesa koje je posebno primenila porodica Jacobsen. Zemljište tako osvojeno od mora omogućilo je stvaranje slanih močvara i polja za pašnjake i uzgoj žitarica.
Tokom Francuske revolucije ostrvo je bilo poprište tri bitke pobune u Vendée između 1793. i 1794. godine: prva se završila pobedom republikanaca odbijanjem napada rojalista, druga zauzimanjem ostrva od strane Vandejanaca, dok je treća donela konačnu pobedu republikanaca i pogubljenje rojalističkih boraca garnizona.
Tokom Prvog svetskog rata, poručnik Joseph Écomard je bio vojni guverner ostrva, ali je boravio na susednom ostrvu Yeu gde je takođe obavljao istu funkciju.
Već je spomenuto da je ostrvo podeljeno na četiri opštine. 2022. godine ukupan broj stanovnika ostrva iznosio je 9.270, a po opštinama to izgleda ovako: Noirmoutier-en-l’Île (4.502), Barbâtre (1.790), L’Épine (1.643) i La Guérinière (1.335).
Turizam je glavna privredna aktivnost ostrva, nudeći posetiocima veliki broj mogućnosti smeštaja (hoteli, pansioni, kampovi, centri za odmor itd.).
Međutim, pomorska aktivnost ostaje veoma važna na ostrvu, koje ima tri luke:
– Noirmoutier-en-l’Île, tradicionalna luka koju danas uglavnom koriste mali čamci za razonodu, uglavnom usidreni u kanalu Moulin.
– Herbaudière, moderna luka za ribarstvo na velikim dubinama sa aukcijskom pijacom, druga je po veličini u departmanu Vendée. Takođe je važna marina.
– Épine, istorijski nazvan luka Morin, je suvi dok. Veliki radovi završeni krajem 2005. godine pretvorili su ga u marinu.
Uzgoj ostriga je prisutan u lukama Noirmoutier i Bonhomme. Uzgoj ribe je takođe aktivan.
Ostrvo uživa u klimi koja pogoduje proizvodnji lokalne sorte krompira (bonnotte), ali i mnogih drugih sorti.
Građevinska i pejzažna industrija, sa više od 120 kompanija, predstavlja 300 radnih mesta godišnje, što je svrstava među glavne aktivnosti ostrvske privrede.
Konzorcijum EMYN planira da izgradi vetropark sa 62 vetroturbine jediničnog kapaciteta 8 MW, koji će pokrivati površinu od 83 km², između dva ostrva Noirmoutier i Yeu. Ovaj projekat vetroparka dobio je odobrenje prefekta departmana Vendée uprkos velikom protivljenju. Demonstracije koje su okupile 500 učesnika u malom, mirnom gradu Noirmoutier dospele su na naslovne strane novina u aprilu 2018. godine. Stanovnici su glasali protiv toga tokom javne rasprave sa 76%. Projekat je kritikovao Nacionalni savet za zaštitu prirode, koji mu je dao nepovoljno mišljenje u oktobru 2018. godine. Prema rečima protivnika i po mišljenju ribara, posledice postavljanja elektrane, mogle bi da budu smrtna presuda za održivi priobalni ribolov u regionu.
Klima ostrva je takođe veoma rano pogodovala proizvodnji morske soli. Tako su od V veka benediktinski monasi počeli da pretvaraju vlažne močvare u slane močvare kako bi sakupljali belo zlato. One sada pokrivaju veliki deo teritorije ostrva.
Danas so i flor i dalje tamo beru na zanatski način, a proizvodnja dostiže 1.500 tona u najboljim godinama. Nakon pada osamdesetih godina XX veka i napuštanja mnogih slanih močvara, renesansa se dogodila u poslednjih petnaest godina zapošljavanjem mladih radnika u solani.
Od 1942. godine, zadruga za proizvodnju soli u Noirmoutieru okupila je skoro stotinu članova, što predstavlja 90% proizvođača na ostrvu. Budućnost ove tradicionalne poljoprivrede i profesije proizvodnje soli osigurana je ugovorom sa kompanijom Aquasel. Ovaj ugovor tako garantuje cene i obim proizvodnje na duži rok.
Što se tiče saobraćaja, Noirmoutier je povezan sa kopnom mostom izgrađenim 1971. godine.
Ostrvo ima raznoliko arhitektonsko nasleđe:
– zamak Noirmoutier iz XII veka (na mestu nestalog kastruma iz IX veka);
– crkva Svetog Philberta, nekadašnja benediktinska opatija u romanskom i gotskom stilu. Sadrži prelepu kriptu iz XI veka, kao i prvu grobnicu monaha svetog Filberta, njenog osnivača u VII veku;
– bivši hotel Lebreton de Grapillières, prelepa privatna vila iz XVIII veka, navedena kao istorijski spomenik, koja je postala turistički hotel pod imenom “Hotel Elbée”;
– vile koje datiraju iz XVIII veka.
– Estacade, simbolična građevina. Prva Estakada u Bois de la Chaize izgrađena je 1889. godine. Ovo pristanište za čamce igralo je važnu ulogu u razvoju primorskog turizma početkom XX veka. Struktura je potpuno restaurirana tokom 2013-2014. godine.
Znamenitosti:
– Prolaz Gois, potopni nasip, glavna turistička atrakcija ostrva.
– Bois de la Chaize je poznat po šumama hrasta crnike i mimoze, kao i po prelepim plažama. Oko stotinu primorskih vila – od kojih većina datira s kraja XIX i početka XX veka – izgrađeno je u ovoj šumi.
– Promenada Souzeaux proteže se duž okeana sa svojim brojnim uvalama.
– Svetionik Pointe des Dames u Bois de la Chaize.
– Le Vieil, jedno od mesta na severu ostrva, okrenuto ka obali, privlači turiste zahvaljujući svojoj lokaciji i centrima za odmor koji se tu nalaze.
– Nacionalni rezervat prirode Müllembourg močvare.
– Regionalni rezervat prirode Polder de Sébastopol.
– Pećina Saint-Philbert u Bois de la Chaize.
GPS koordinate: 46°59′32″ N, 2°15′30″ W.
C H I E N S P E R R I N S
Chiens Perrins (perinovi psi) je greben potopljen tokom plime, nalazi se 600 m severozapadno od ostrva Yeu, nasuprot rta But. Administrativno pripada opštini Yeu u departmanu Vendée.
Spada među “razbijene” grebene ostrva, zajedno sa grebenima Basse Flore i Grand Champs. Zaista, morske struje koje stižu severno od Basse Flore stvaraju stalni vrtlog, što čini ovo mesto posebno opasnim za mornare. Spisak brodova koji su se tu razbili i spiska mornara koji su izgubili živote je dug i nažalost neizbežan Spasavanja na moru su tamo prilično česta.
Od srednjeg veka, greben je bio uzrok bezbrojnih brodoloma. Postoji čitav spisak brodoloma počev od XVIII pa do današnjih dana. Navešću samo dva koja su se dogodila u XXI veku. 20. jula 2010. godine čamac za razonodu naišao na stene gde je pet ljudi na brodu moglo da se skloni na kupolu svetionika. 4. juna 2014. godine holandski jedriličar se nasukao na stenama.
Odluka o izgradnji svetionika doneta je nakon potonuća broda “Mathilde” 1878. godine. Struktura izgrađena u sredini grebena visoka je 19 m i ima zapadnu kardinalnu oznaku (žuto-crno-žuto).
Svetionik je radio na propan gas od 1935. godine. Naknadno je elektrifikovan u dometu od 7 milja za beli sektor i 4 milje za zeleni sektor.
GPS koordinate: 46°43′36″ N, 2°24′33″ W.
Y E U
Yeu je ostrvo u Biskajskom zalivu koje čini opštinu Île-d’Yeu, u departmanu Vendée.
Ostrvo Jeu se pojavilo pre oko 360 miliona godina, pred kraj primarne ere, kao rezultat geoloških događaja. Od kraja sekundarne ere (pre 65 miliona godina) do kvartarne ere (pre 1,9 miliona godina), prošlo je kroz nekoliko procesa insularizacije, naizmenično sa pripajanjem kontinentu zbog varijacija nivoa okeana.
Ostrvo je tako prvo bilo povezano sa kontinentom pojasom kopna sve do pre oko 7.000 godina, čiji tragovi ostaju pod imenom Pont d’Yeu, koje danas označava visoko kamenito dno koje povezuje ostrvo sa kontinentom. Ponekad ostrvo, ponekad poluostrvo, u zavisnosti od nivoa okeana, Yeu je definitivno postao ostrvo tokom ranog neolita ili čak malo pre toga. U srednjem neolitu, nivo mora je bio niži za samo 5 m, obalska ivica je šira na severu ostrva – gde je obala niža – nego na jugu gde je obala u suštini formirana od litica.
Ostrvo Je se nalazi 17,3 km jugozapadno od mesta zvanog La Mouraine (opština Notre-Dame-de Monts) na kontinentu. Prostire se na preko 9,8 km dužine (između rta But na severozapadu i rta Corbeaux na jugoistoku) sa maksimalnom širinom od 3,9 km. Površina ostrva je 23,32 km2.
Ima dva različita lica:
– severoistočna obala je peščana i zelena, slična onoj na obali departmana Vendée; na ovoj obali se nalazi Port-Joinville, glavni grad opštine;
– jugozapadna obala je kamenita granitna “divlja obala” sa uvalama i liticama; jako podseća na bretonsku obalu.
Najviša tačka ostrva nalazi se blizu jugozapadne obale između Starog zamka i rta Degrés, na nadmorskoj visini od 31 m.
Prosečna godišnja temperatura je 13ºC, a kreće se od 7,4ºC u februaru do 19,3ºC u avgustu. Apsolutni temperaturni maksimum je 35,2ºC, a apsolutni izmereni minimum je -9,8ºC. Tokom jula i avgusta dešava se da temperatura padne na samo 10ºC, dok u januaru ne prelazi 15ºC. Padavima na godišnjem nivou ima 770 mm, najviše od oktobra do januara, a najmanje od juna do avgusta. Godišnje u proseku su dva dana sa snegom. Broj sunčanih sati godišnje je 2.054. Godišnje ima 21 dan sa maglom.
Ostrvo Yeu je tokom istorije često menjalo ime. Ranije Augia i Insula Oya (ili Oia) u VI ili VII veku, ad Oiam insulam u XI veku, insula de Oys (takođe u XI veku), Isle d’Oye, de Hoyes, Isle de Dieu, Isle d’Ieu, Isle-Dieu.
Yeu je evolucija germanske reči auwja / augjo koja znači “vlažna livada”, zatim “zemljište okruženo vodom” i “ostrvo”. Yeu stoga znači “ostrvo”, a île d’Yeu je onda tautologija (ili pleonastički toponim), što znači “ostrvo nad ostrvima”.
Do Francuske revolucije ostrvo Yeu se pisalo “Isle Dieu” ili “Île Dieu”. To potvrđuju i mape iz XVIII veka. Tokom Revolucije, zvalo se “Île de la Réunion”, a zatim “Rocher de la Sans-Culotterie”; opštinski dekret od 11. januara 1794. godine, kojim su imena ulica promenjena u revolucionarna imena, precizira da će “grad od sada nositi ime Mont-Libre”. Ova promena imena bila je motivisana revolucionarnom dehristijanizacijom. Vratio je ime île Dieu 1801. godine, kada je pravopis postao “île d’Yeu”.
Ostrvo obilazi dugačka pešačka staza.
Ostrvo ima mnogo praistorijskih lokaliteta: dolmene, prečkaste izbočine itd.
Primorski zamak na jugozapadnoj obali, danas poznat kao “Vieux Château“, sagrađen je početkom XIV veka od strane gospodara iz Bas-Poitoua ili južne Bretanje – zamenjujući drvenu tvrđavu koju su monasi sagradili početkom XI veka – i pretrpeo je prepravke do XVII veka, kada je demontiran po naređenju Luja XIV. Njegove ruševine su, međutim, još uvek u dobrom stanju i mogu se posetiti.
Na kraju Drugog svetskog rata Philippe Pétain je osuđen za veleizdaju, a zatim je krajem 1945. godine zatvoren na ostrvu u tvrđavi Perre-Levé. Da bi se uzele u obzir njegove poodmakle godine, stavljen je u kućni pritvor u kući na ostrvu manje od mesec dana pre nego što je umro 23. jula 1951. godine, u 95. godini života. Njegov grob se nalazi na groblju u Port-Joinvilleu. Redovno polaganje venca cveća na njegov grob svakog 11. novembra od 1987. godine, ovo u čast maršala Prvog svetskog rata, na zahtev predsednika François Mitterranda tokom njegovog mandata, napravilo je politički skandal; to ga je navelo da prekine ovu praksu od 1993. godine.
Prvi podaci o broju stanovnika odnose se na 1793. godinu, kada ih je bilo 2.243. Jedino je u istoriji popis 1806. godine zabeležio manje od 2.000 stanovnika, bilo ih je 1953. Broj stanovnika se povećavao do 1911. godine, kada ih je prvi put bilo preko 4.000, tačnije 4.181. Posle I svetskog rata dolazi do pada broja stanovnika, da bi tek popis 1946. godine ponovo zabeležio preko 4.000 stanovnika, tačnije 4.249. U poslednjih 60 godine broj stanovnika se malo menjao, rekordna je bila 1990. godina sa 4.941 stanovnikom. 2022. godine zabeleženo je 4.887 stanovnika ili 210 stanovnika/km2. Glavni grad opštine je Port-Joinville na severoistočnoj obali.
Ostrvo živi uglavnom od turizma i ribolova. Iako je ovaj drugi posebno postradao od potpune zabrane mreža za plovljenje, ribari pokušavaju da pređu na nove tehnike, i dalje ciljajući “plemenite” vrste poput bele tune.
Histogram demografske evolucije
Glavni ribarski brodovi na ostrvu su mali priobalni brodovi, koji plove tokom dana. Veći brodovi, kojih je bilo desetak 2014. godine, uglavnom su opremljeni mrežama za oslića, lista ili morskog đavola. Možete videti i nekoliko brodova sa paranglom. Takođe treba napomenuti da je ostrvo bilo poslednje mesto u Evropi gde je postojao poseban ribolov ajkula atlantske psine ili kučine (prodaje se pod nazivom “morsko tele” na tezgama, u ribarnicama). Ovaj ribolov je sada zabranjen.
Projekat “dva ostrva” je vetropark od 62 vetroturbine od po 8 MW, između ostrva Yeu i Noirrmoutier. 2008. godine stavljen je veto na projekat, kasnije je ponovo aktiviran. Njegov cilj je da obezbedi 40 do 45% električne energije koja se troši u departmanu. Prvi radovi trebalo je da počnu 2019. godine, a isporuka je planirana za 2021. godinu.
Na ostrvu postoje dva uupermarketa (Super U i Casino) i oba se nalaze u Port-Joinvilleu. Pijaca se u glavnom gradu održava svakog jutra tokom cele godine, a leti i u selu St Sauveur.
Port-Joinville
Od 1986. godine moguće je leteti do ostrva Yeu helikopterima odobrene avio-kompanije, Oya Vendée Hélicoptères , koja pruža redovan putnički i teretni vazdušni saobraćaj 365 dana u godini između opština Port-Joenville i Beauvoir-sur-Mera, kao i medicinske evakuacije do kontinentalnih bolnica i poštanski transport.
2018. godine ministarstvo je odobrilo stvaranje ministarskog heliodroma u opštini Port-Joenville, koji omogućava komercijalnu eksploataciju sa ograničenom upotrebom. Ova odluka je doneta nakon javne istrage. Udruženje stanovnika luke protivi se ovoj operaciji, smatrajući da ona predstavlja “očiglednu opasnost”. Takođe se može doći privatnim avionom, jer ostrvo ima aerodrom (Île d’Yeu Grand Phare) koji se nalazi na severozapadu i otvoren je za javni vazdušni saobraćaj.
Da bi se stiglo do trajektnog terminala Port-Joinville, možete stići brodovima kompanije “Yeu Continent” iz luke Fromentine ili onima kompanije “Compagnie Vendéenne” iz luka Fromentine ili Saint-Gilles-Croix-de-Vie u sezoni. Po Google Earthu postoje i veze iz luke Les Sables-d’Olonne.
Na licu mesta, kako bi se olakšalo putovanje po ostrvu, opština nudi autobusku uslugu pod nazivom ID Bus koja obezbeđuje školski prevoz i ima redovne linije u zavisnosti od doba godine (letnji prevoz, srednja sezona i van sezone).
Takođe postoji nekoliko agencija za iznajmljivanje bicikala, skutera, kao i benzinskih i električnih automobila na licu mesta.
Ostrvo ima lokalnu radio stanicu i lokalne novine.
Ostrvo ima bogato megalitsko nasleđe koncentrisano u dva područja. Na severozapadnoj obali koncentrisani su glavni dolmeni ostrva (Petits Fradets, Planche-à-Puare) i čitav megalitski kompleks oko Tabernaudesa (pokrivena aleja, sanduk, menhiri). Na jugu i jugoistoku, menhiri su češći (la Vrimonière, Chiron Lazare, menhir du Sud). U centru ostrva, megaliti su bili žrtve uništenja (Pierre-Levée) ili hristijanizacije (Pierre des Quatre-Chemins). Vrsta određenih megalita je neizvesna (la Guette, les Landes, megalit Gâtine), dok njihova megalitska priroda nije iskreno sumnjiva (megaliti iz Barba). Kamenje u obliku šolje (Ker Difouaine, parée de la Cougnerie, table du Jars, pierre du pain i du Beurre itd) je prilično ravnomerno raspoređeno po celom ostrvu.
Dolmen Planche-à-Puare
Od verskih spomenika ističe se crkva Svetog Sauveura. Tokom invazija u IX i X veku stanovništvo ostrva bilo je na milosti i nemilosti osvajača i nije imalo drugo utočište osim crkve. Prvi prikaz zvonika crkve Svetog Sauveura je čuveni crtež Pierre Garcie Ferrandea u njegovom delu “Veliki put i pilotiranje mora u XV veku”. Vekovima je ovaj zvonik služio kao orijentir za moreplovce. Naravno, izložen stalnom uticaju vetrova, pretio je da se jednog dana sruši. Kralj Francuske, s obzirom na strateški značaj ovog orijentira, odlučio je da ga obnovi o svom trošku 1774. godine. Izabran je jak piramidalni okvir sa krovnim prozorom na vrhu, a da bi se bolje podupro, odlučeno je da se zvonik podigne za 1,24 m. Datum se i dalje nalazi na zvoniku. Tokom Carstva, oko zvonika je izgrađen balkon kako bi se pazilo na opasnost i upozorilo stanovništvo ako se vidi strani brod. Ljudi koje je imenovao opštinski savet čuvali su stražu. Do 1804. godine, ostrvo je živelo u ovoj nesigurnosti. 1953. godine crkvu je pogodio grom tokom oluje. Iz budžetskih razloga, odlučeno je da se zvonik ponovo izgradi u primitivnom romanskom obliku sa prelepim četvoroslivnim krovom koji danas poznajemo.
Građanski spomenici:
– Citadela, ili tvrđava Pierre-Levée: to je kvadratna tvrđava, sa prostranim dvorištem u centru. Izgradnja je trajala osam godina, od 1858. do 1866. godine. Citadela je van upotrebe od 1889. godine i nekoliko puta je služila kao zatvor (najpoznatiji zatvorenik je maršal Pétain). Danas, citadela služi kao centar za razonodu za ostrvska udruženja, posebno lokalne radio stanice.
– Stari zamak: to je utvrđeni zamak izgrađen u XIV veku na stenovitom rtu na južnoj obali ostrva. Nalazi se na listi istorijskih spomenika od 1900. godine.
– Svetionik ostrva Yeu ili Grand phare ili phare de la Petite Foule: nalazi se u Petite-Fouleu, na jednoj od najviših tačaka ostrva. Njegova kula je kvadratna, bela, visina osnove mu je 21 m, a ukupna visina 37,5 m. Svetlost dopire do 25,5 nautičkih milja. To je jedan od glavnih svetionika za pristajanje na atlantskoj obali. Izgrađen je 1830. godine. Zatim je uništen 25. avgusta 1944. godine, a privremeno zamenjen metalnom kulom i obnovljen, kakvog danas poznajemo 1950-1953. godine. Svetionik je naveden kao istorijski spomenik 29. novembra 2011. godine. Automatizovan je 1990. godine i modernizovan 2002. godine. Otvoren je za javnost.
– Luka La Meule: to je mala ribarska luka, smeštena u uvali na jugu ostrva, kojom dominira kapela Notre-Dame-de-la-Bonne-Nouvelle, sva u beloj boji. Jedno je od najposećenijih mesta na ostrvu. Dalje je selo La Meule. Ova luka je takođe služila kao baza za krijumčare: njen prilaz u obliku slova L je nevidljiv sa mora.
Priroda:
– Rt i svetionik Pointe de Corbeaux se nalazi na jugoistočnom kraju ostrva. Vetar je na tom mestu uvek veoma jak. Tamo se nalazi svetionik, izgrađen 1862. godine i pušten u upotrebu 1868. godine, uništen od strane Nemaca 1944. godine tokom Drugog svetskog rata, a zatim obnovljen 1950. godine; na listi istorijskih spomenika je od 1. decembra 2011. godine. Visok je 9,5 m sa dometom svetla od 34 km.
– Rt Pointe du But nalazi se na severozapadnoj strani ostrva. Postoji sirena za maglu (povezana sa svetionikom na ostrvu Yeu) koja, zajedno sa kupolom svetionika koja se nalazi na grebenu Chiens Perrins, obezbeđuje bezbednost brodova u ovoj opasnoj oblasti.
GPS koordinate: 46°42′34″ N, 2°20′49″ W.