Ohotsko more (Охóтское мóре) dobilo je naziv po reci Ohoti (lov). Ranije se zvalo Lamsko i Kamčatsko more. Nalazi se u severozapadnom delu Tihog okeana i praktično je potpuno oivičeno obalom i ostrvima. Nalazi se između istočne obale Evroazije, njenog poluostrva Kamčatka, Kurilskih ostrva, severne obale ostrva Hokaido i istočne obale ostrva Sahalin. Od Japanskog mora razdvajaju ga Tatarski i moreuz Laperuza. Granica sa Tihim okeanom ide od ostrva Hokaido po gredi Kurilskih ostrva do rta Lopatka na Kamčatskom poluostrvu.

U Ohotskom moru ima relativno malo ostrva. Većina ostrva položena je blizu obale: Zavjalova, Spafarjeva, Šantarska ostrva, Jamska ostrva i samo se malo ostrvo Jone nalazi u otvorenom moru.

Sahalin i Kurilska ostrva su posebno opisani. Od niže opisanih ostrva jedino je Veliki Šantar sa 1.766 km² površine veći od 1.000 km².

OSTRVO DOBRŽANSKOG

Ostrvo Dobržanskog (остров Добржанского) se nalazi u severnom delu Penžinske gube, koja je zaliv Ohotskog mora između poluostrva Kamčatka i Tajgonos. Takođe je blizu ušća reke Parenj u Penžinsku gubu i istočno od rta Obrivistij.  Od kopna je udaljeno oko 10 km. Administrativno pripada Kamčatskom kraju.

Ostrvo je pravougaonog oblika, dugačko je 1,7 km, a široko 1,4 km. Grubim merenjem dolazi se do podatka da je površina ostrva oko 2 km². I pored male površine, najviši vrh ostrva je 262,3 m. Jedno ostrvce se nalazi severoistočno od njega.

Ostrvo je nazvano 1915. godine u čast oficira ruske flote, kapetana duge plovidbe Nikolaja Dobržanskog, koji je vršio istraživanja u Penžinskoj gubi u sastavu Hidrogeografske ekspedicije Istočnog okeana.

GPS koordinate: 62°20′49″N, 163°28′42″E.

T R E Ć E   O S T R V O

Treće ostrvo (Третий) se nalazi u Penžinskoj gubi, u zalivu Šelihova. Administrativno pripada Kamčatskom kraju.

Ostrvo je trouglastog oblika, dugačko je 8 km, a široko 3,7 km. Po grubim merenjima površina ostrva je nešto veća od 12 km².

Severoistočno od ostrva nalazi se veliki zaliv Melkovodnij. Rastojanje do kopna, koje je severno od ostrva, iznosi 3,2 km. 2,3 km severno od Trećeg ostrva nalazi se ostrvce dugačko 700 m i široko 400 m.

GPS koordinate: 61°35′ N, 162°34′ E.

Susedna ostrva:

– Drugo ostrvo i Krajnje ostrvo (Остров Крайний) ili Čemenvitegartinup (Чеменвытегартынуп) su grupa od dva mala ostrva koja se nalaze oko 30 km jugoistočno od Trećeg ostrva. Krajnje ostrvo je veće od ova dva. Dva ostrva su razdvojena kanalom širine 1,7 km.

JAMSKA OSTRVA

Jamska ostrva su mali arhipelag, koji se sastoji od ostrva koja se nalaze u južnom delu zaliva Šelihova, 17 km istočno od poluostrva Pjagina, a 250 km istočno od grada Magadana. Administrativno pripadaju Magadanskoj oblasti. Jamski arhipelag se sastoji od ostrva Matikil (Матыкиль), Atikan (Атыкан), Baran (Баран), Katemalju (Катемалью) i Kokonce (Коконце).

Jamska ostrva, kao i obala poluostrva Pjagina, sastoje se od strmih litica, u čijim podnožjima su male šljunkovite plaže, koje su većinom poplavljene tokom visokih plima. U području Jamskih ostrva javljaju se jake plime i oseke brzine do 10 km/h, što čak i pri slabom vetru uzrokuje pojavu visokih talasa, a tokom nevremena njihova visina može biti 5-6 m. Amplituda plime je 6-8 m. Sve to uzrokuje opasne uslove za plovidbu, posebno na brodovima sa malim gazom. Padavina ima do 450 mm godišnje.

Vegetacija na stenama svih ostrva sastoji se od desetak vrsta trava. Samo na najvećem ostrvu Matikil (visine skoro 700 m) iznad tog svojevrsnog trvanatog visinskog pojasa, gde je uticaj ptica oslabljen, nalazi se tundra koja se sastoji od planinskog žbunja, nisko žbunje i travnate livade.

U arhipelagu se nalazi kolonija morskih ptica, jedna od najvećih u severnom delu Tihog okeana, ukupne brojnosti preko 10 miliona primeraka. Kolonija formiraju različite vrste njorki, galebova, jedne vrste kormorana i burnjak. Na Jamskim ostrvima živi burnjak, čija populacija (oko 1 milion primeraka) je najznačajnija među njegovim dalekoistočnim kolonijama.

Na najvećem od Jamskih ostrva, Matikilu, nalazi se najsevernije u Ohotskom moru reproduktivno stanište štelerovog morskog lava, koji je uključen u “Crvenu knjigu”. U okolnim vodama sreću se tri vrste pravih i jedna vrsta ušatih foka, kao i tri vrste kitova.

Južna obala ostrva Matikil

U predelu hladne Pjaginske struje, na delu od Jamskih ostrva do poluostrva Koni nalazi se jedan od najvažnijih u Ohotskom moru mesta reprodukcije fito- i zooplanktona.

Jamska ostrva i okolno more su deo Magadanskog državnog rezervata.

Ostrva arhipelaga:

(1) Matikil je najveće ostrvo arhipelaga, ima površinu 8,7 km², a najveću visinu čak 697 m. Dužina ostrva je 6 km, a najveća širina je 2,2 km. Biljni pokrivač nije mnogo raznovrstan.

Štelerov morski lav blizu istočne obale ostrva Matikil

GPS koordinate: 59°20′ N, 155°33′ E.

(2) Atikan je ostrvce trouglastog oblika, južno od ostrva Matikil; najviša tačka ostrva je 384 m;

(3) Baran je ostrvce jugoistočno od rta Pjagina. Uzdiže se do 193 m visine.

(4) Katemalju je ostrvce istočno od Barana, a severoistočno od rta Tolstoj.

(5) Kokonce su dva ostrvca jugozapadno od zapadnog rta ostrva Matikil.

OSTRVO ZAVJALOVA

Ostrvo Zavjalova (Остров Завьялова, ranije Ольский) je nenaseljeno ostrvo na ulazu u Taujskuju gubu, 45 km južno od oblasnog centra Magadana. Površina ostrva je 116 km², tako da je najveće u Taujskoj gubi.

Na ostrvu Zavjalova pronađeno je osam naselja iz različitih epoha, koja se odnose na period od VIII do V veka p.n.e. i od V-XII veka n.e. Najstarija naselja se nalaze u uvalama Rassvet i Nahodka.

Tridesetih godina XX veka na ostrvu se nalazilo uzgajalište polarne lisice. Do 1988. godine na ostrvu su postojali meteorološka stanica i pogon za preradu ribe, koji je radio u vreme lova na haringe. Danas stalnog naselja na ostrvu Zavjalova nema.

U leto i u jesen ostrvo posećuju ribari, ljubitelji sakupljanja pečurki i jagodičastog voća, turisti. 2018. godine na ostrvu je počela izgradnja eko parka. U avgustu te godine na ostrvo je dovezeno stado od 25 mošusnih govečeta, a za 2019. godinu je planirano da se nastane snežna ovca i severni jelen. Takođe je planirana izgradnja pogona za preradu ribe i turistička baza. Turistička baza bi trebalo da ima pristanište, kamp, pešačke staze i navigacione turističke znakove. Na ostrvu je planirano probijanje pešačkih turističkih staza. Takođe je planirano da se dovode ekskurzije.

Ostrvo Zavjalova odvojeno je od matičnog kopna Oljskim moreuzom i nalazi se 19 km od poluostrva Koni. Ostrvo je dugačko 21,5 km, a širina se kreće od 4 km do 7,5 km, izduženo je u severoistočnom pravcu. U severnom delu ostrva reljef je planinski i tu se nalazi najviša tačka ostrva planina Zavjalova visine 1.116 m (na priloženoj karti najviša tačka ostrva je 1.130 m). U južnom delu ostrva reljef je niži.

Na ostrvu je subarktička klima. Prosečna godišnja temperatura je -2,8°С. Zima je duga, počinje sredinom oktobra i završava se sredinom maja. Leto je prohladno, dani sa toplim vremenom su retki, česte su pojave kiše i magle. Tokom cele godine na ostrvu duvaju jaki vetrovi.

Na ostrvu teče 12 potoka dužih od 2 km. Najveći od njih zove se, a kako bi drugačije, Boljšaja Rečka (Velika rečica). Potoci, koji se ulivaju u more, imaju veliki pad. Pritoke Boljšoj Rečki, koje teku u nižem južnom delu ostrva, imaju znatno manji pad.

Osim toga, na ostrvu postoje jezera. U predelu rta Severnij i na jugozapadnoj obali, potok koji teče pored obale napravio je nanose, koji su doveli do formiranja lagunskih jezera odvajanjem od mora. Na visoravni u južnom delu ostrva i u basenu Boljšoj Rečki postoje mala tundrova jezera.

Rt Severnij

Po paleogeografskim podacima, ostrvo Zavjalova se odvojilo od kopna u kasnom pleistocenu, pre 15-17 hiljada godina.

Znatan deo ostrva zauzima jedna vrsta patuljaste breze, pogotovo u centralnom i južnom delu ostrva, a takođe i na padinama. Za ovo drveće se pretpostavlja da je stadijum ekološke sukcesije (proces smenjivanja biocenoze u staništu), nakon nekog požara. Visina ovih breza je od 30-60 cm. Pored ima i borovnice, brusnice,  takođe i vrste vrbe, bora i jove. Trećinu ostrva zauzima tundra.

U floru vaskularnih biljaka ostrva ulazi više od 350 vrsta. Pečuraka ima po podacima iz 2012. godine 87 vrsta, ali se po oceni stručnjaka to smatra nepotpunim podatkom. Lišajeva ima 74 vrsta.

U vodama oko ostrva mreste se vrste ribe list, škarpun (riba slična škarpini) i krabe. Sreće se orka (ili kit ubica) i druge vrste kitova. Na ostrvu ima mrkog medveda. Ornitolozi su zabeležili 71 vrstu ptica.

GPS koordinate: 59°04′ N, 150°39′ E.

U M A R A

Umara (Умара) je ostrvo u istočnom delu Taujske gube (zaliv Odjan), 1 km severno od obale poluostrva Koni, sa kojim je spojeno kamenom kosom tokom najvećih oseka.

Površina ostrva iznosi 0,3 km². Dugačko je 1 km u smeru sever-jug, dok je najveća širina 350 m.

Biljni pokrivač je relativno raznovrstan i zabeleženo je 145 vrsta. Takođe postoji ogromna ptičja kolonija, gde se gnezde brojne morske ptice, među kojima su kormorani, galebovi itd.

Ostrvo se formiralo, najverovatnije, pre 5-6 hiljada godina, kao i druga ostrva u Taujskoj gubi koja se nalaze blizu obale, Šelikan i Vdovuška.

GPS koordinate: 59°09′10′′ N, 151°47′10′′ E.

K A M E N – M U G D I K I N

Kamen-Mugdikin (Камень-Мугдыкын) je sićušno ostrvo u istočnom delu uvale Melkovodnaja (plitka). Ova uvala je deo zaliva Odjan, a u širem smislu Taujske gube. Ostrvo je od kopna udaljeno 280 m. Administrativno pripada Magadanskoj oblasti. Stalnih naselja nema.

Dubina mora u uvali Melkovodnaja kreće se u proseku od 10-15 m, a u centralnom delu zaliva oko 25 m.

Strme strane poluostrva Koni štite zaliv Odjan od uticaja hladne Pjaginske struje i vetrovima koji se tu stvaraju. Prosečna godišnja temperatura vazduha je -5,6°С, a apsolutni minimum je -45°С. Tokom zime su česti severoistočni vetrovi prosečne brzine 6-8 m/s. Zaliv je okovan ledom od sredine decembra do sredine maja.

U avgustu temperatura površinskog sloja vode dostiže čak +15°С. U letnjim mesecima u zalivu u drugoj polovini dana duva jak vetar, takozvani briz, jugozapadnog pravca.

GPS koordinate: 59°15′39′′ N, 152°13′14′′ E.

V D O V U Š K A

Vdovuška (Вдовушка) je još jedno od ostrva u Taujskoj gubi. Radi se o sićušnom ostrvu, površine 0,04 km², odnosno 4 ha. Nalazi se uvali Vesjolaja (vesela), desetak kilometara jugoistočno od grada Magadana, kome i administrativno pripada. Lako je dostupno, pošto od Magadana do obale prekoputa ostrva postoji put.

Peščana litoral (litoralna zona, obalska zona ili priobalje) spaja ga sa obalom i uvek se osuši tokom oseke i tada je ostrvo dostupno za građane koji se odmaraju. Nakon oseke pojavi se gomila školjki i morskog kupusa. Zimi je do ostrva debeo sloj leda i moguće ga je posetiti u bilo kada.  Udaljenost ostrva od obale je samo 200 m. Kao što se vidi sa slike, leti ima i kupača!

Pretpostavlja da je ostrvo nastalo pre 5-6 hiljada godina.

Na ostrvu je zabeleženo 58 biljnih vrsta. Posebno mnogo ima brusnice, koju je moguće sakupljati satima, najvažnije je da se ne propusti početak plime.

U vezi naziva ostrva, koji u prevodu sa ruskog jezika znači udovica, postoji jedna od magadanskih legendi. Nekada davno u selu Staraja Vesjolaja živeo je zaljubljeni par. Jednom prilikom mladić je nastradao u moru tokom oluje. Njegova žena lepotica, skrivajući se od mnoštva udvarača, preselila se na ostrvo. Udovica je svakoga dana izlazila na obalu i gledala je u daljinu. To je trajalo nekoliko godina, dok je tokom jedne jake oluje nije odneo talas.

GPS koordinate: 59°29′46′′ N, 150°55′12′′ E.

T R I   B R A T A

Tri brata (Три Брата) je grupa ostrvaca (hridi) oko Istočnog rta (poluostrvo Starickog) u Taujskoj gubi. Ostrva su se izdužila u lancu, 600 m od obale, a oko 3,5 km jugoistočno od ostrvca Vdovuška.

Najviša tačka je 75 m. Administrativno pripadaju Magadanskoj oblasti.

Sastoje se od tri relativno odvojene hridi, koje se zovu Mlađi brat, Srednji brat i Stariji brat! Tokom oseke ove hridi se međusobno spajaju, a takođe se spajaju i sa obalom.

Na ostrvima se gnezde ptice, pre svega galebovi i jedna vrsta njorke.

Između ostrva Tri brata i kopna čak i u junu ima mnogo leda, koga donose vetrovi. Gledajući sa obale, čini se da se radi o jednom ostrvu. Najmanje ostrvo je niska gomila granitnih stena, na čijem vrhu je špicasta kupola. Vrh srednjeg ostrva je zub. U moreuzu između drugog i trećeg ostrva je grupa hridi. Stariji brat je konusnog oblika visine 75 m. Liči na nepristupačnu stenu. Na ostrvu nema drveća, ni vode za piće. Na istočnoj strani najvećeg ostrva je prorez dužine 15 m i visine 8 m, do koga ne dopire voda. Na severnoj strani je drugi prerast dužine 10 m, visina se povećava do 8 m i vidi se nebo. Sa zapadne strane ostrvo je lako pristipačno, liči kao da se izdiglo iz mora i povuklo za sobom zaslepljujuću ledenu penu. Ovde dolaze ribari da postave zamke za krabe.

Ko se usudi da krene čamcem na vesla do Tri brata trebalo bi da ima na umu da će mu za povratak biti potrebno duplo više snage zbog oseke. Do kopna prekoputa ostrva, odnosno do Istočnog rta, može se doći stazom pored mora od ostrva Vdovuška. Rastojanje je oko 4,5 km.

GPS koordinate: 59°28′47″ N, 150°58′20″ E.

OSTRVO NEDORAZUMENIJA

Ostrvo Nedorazumenija (О́стров Недоразуме́ния, ostrvo nesporazuma, raniji naziv Солуй) je ostrvo površine 4,5 km² u zapadnom delu Taujske gube (Amahtonski zaliv). Od kopna je udaljeno 2,3 km, a u odnosu na Magadan, kome administrativno pripada, nalazi se 20 km zapadno.

Pre 8-9 hiljada godina formiralo se poluostrvo čiji sastavni deo je bilo i ostrvo Nedorazumenija, a prevlaka, koja je spajala ostrvo sa rtom na obali, verovatno je potopljena pre oko sedam hiljada godina. Ostrvo je planinsko, sa stenovitim padinama. Kada se pogleda sa mora, ostrvo po reljefu i boji liči na matičnu obalu i sjedinjuje se sa njom. Iz tog razloga hidrogeografska ekspedicija koja je radila u tom kraju od 1917-1919. godine nije ga unela na kartu. Grešku je ubrzo otkrio i ispravio Davidov, koji je zbog tog slučaja ostrvu dao neobično ime. On navodi još jedan naziv za ostrvo, Soluj. Postoji i lokalni naziv za ostrvo, Delan, što na evenskom jeziku znači kamen.

Ostrvo je brdovito, sa stenovitim padinama. Ono zaklanja (štiti) ulaz u manju uvalu, gde se uliva rečica Oksa. Gledajući sa obale liči na planinu koja se izduže iz morske dubine. Ostrvo je dugačko 3,5 km, a široko oko 2 km. Na njemu se izdvaja niz vrhova, a najviša tačka je 291 m. Sa svih strana obale su strme i stenovite. Izuzetak je severoistočni deo ostrva gde se za osnovu brdovitog masiva “zalepila” niska peščano-šljunkovita kosa, pokrivena gustom travom. Verovatno iz tog razloga neko kaže da ostrvo liči na mačka, a kosa verovatno predstavlja rep. Nekoliko hridi pored južnog rta ulepšava taj deo obale Nedorazumenija. U severnom delu ostrva teče jedini značaj potok.

Ostrvo je praktično bez šume, a na platou je tundra. Pokriveno je patuljastom brezom, koja raste na svim padinama i čak na platou, što nije karakteristično za druga ostrva. Znatnu površinu zauzimaju borovnica i brusnica. Na platou u izobilju raste više vrsta pečurki. Ukupno ima 213 biljnih vrsta. Faunu ostrva ugrožava krivolovni izlov krabe. U predelu severne kose ranije je bilo stanište perajara.

1961. godine arheološki odred otkrio je na ostrvu neolitsko naselje. Nalazilo se na peščano-šljunkovitoj kosi. Bila je sakupljena bogata kolekcija predmeta od kamena.

Do devedesetih godina XX veka na ostrvu je radio pogon za preradu ribe “Taujskij”. Kasnije je na tom mestu otvorena turistička baza, koja je odlično mesto za aktivni odmor i relaksaciju. Komforni bungalovi i morska kuhinja čine odmor nezaboravnim. Obilazak ostrva najjednostavnije je izvršiti gliserom. A može se i pešice. Do sredine aprila, a pojedinih godina i kasnije, ostrvo je spojeno sa kopnom ledenim mostom – drugačije ga je teško nazvati.

Bilo je slučajeva kada se i sredinom maja moglo stiće pešice na ostrvo. Za posetu se preporučuje početak proleća, kada ima manje snega, pa skije nisu potrebne. Preporučuje se praćenje vremenske prognoze, jer pri jakom vetru može doći do pucanja leda u moreuzu. Trebalo bi poneti sigurnosni konopac, a za obuću najbolje je izabrati čizme sa gumenim đonom i dobrom šarom. Ledeni most počinje približno 2 km od severne kose.

Ostrvo se vidi na karti kod ostrva Zavjalova.

GPS koordinate: 59°35′ N, 150°24′ E.

Š E L I K A N

Šelikan (Шеликан) je ostrvo u zapadnom delu Taujske gube (Amahtonski zaliv). Nalazi se oko 1.700 m od obale, a 70 km zapadno od ostrva Nedorazumenija. Površina ostrva je samo 0,1 km². Međutim, najviša tačka ostrva je čak 70 m. Administrativno pripada Magadanskoj oblasti.

Na ostrvu je kolonija tihookeanskog galeba. Flora je siromašna, obala je pretežno stenovita, ostali deo teritorije zauzima šuma kamene breze. Ukupno su zabeležene 53 biljne vrste.

Ostrvo se najverovatnije formiralo pre 5-6 hiljada godina.

GPS koordinate: 59°35′30′′ N, 149°08′30′′ E.

T A L A N

Talan (Талан) je ostrvo u severnom delu Ohotskog mora. To je stenovito izolovano ostrvo, u zapadnom delu Taujske gube, približno 100 km jugozapadno od Magadana, kome i administrativno pripada. Ostrvo se vidi tokom vedrih večeri na horizontu sa obale uvale Nagajeva (na ulazu u Magadan). Najbliže kopno je poluostrvo Antamlan, u odnosu na koje se ostrvo Talan nalazi 6,5 km istočno.

Površina ostrva je približno 2,5 km². Vrh ostrva je ravni plato sa stenovitim gredama i blatnjavim lugovima. Sa tri strane (južne, zapadne i istočne) obale Talana su strme i na pojedinim mestima su to litice visine do 150 m, dok je obala razuđena sa grebenima, mnoštvom manjih zaliva i podvodnim pećinama. U severozapadnom delu ostrva nalazi se niska terasa sa slatkovodnim jezerima, okružena poluprstenom stenovitog priobalja (litorala).

Prosečna godišnja temperatura vazduha je -2,3°C; januarska temperatura je -15,8°C, a avgustovska je +10,6°C. Leti preovlađuje jugozapadni vetar, pri čemu se u popodnevnim časovima često javlja lokalni vetar, takozvani briz, koji uzrokuje opasne talase.

Ostrvo je poznato po jednoj od najvećih kolonija ptica u severnom delu Ohotskog mora. Ukupan broj ptica u koloniji dostiže brojku od 1,8 miliona; svakodnevno one pojedu oko 200 tona ribe i morskih mekušaca. Ukupno je zabeleženo 147 vrsta ptica, uglavnom selica, koje koriste to parče kopna za kratak predah i odmor na migratornom putu. Faune koja se gnezdi na ostrvu ima samo 21 vrsta, od kojih su 11 morske kolonijalne ptice. Na ostrvu se gnezde i retke vrste ptica kao što je veliki štekavac (vrsta orla) i sivi soko. Biljnih vrsta ima oko 120, uglavnom prilagođenih za život u uslovima povećane nitrifikacije sredine zbog ptičjeg izmeta.

U vodama oko ostrva zabeležene su 32 vrste riba iz 19 porodica.

Ostrvo Talan je spomenik prirode federalnog značaja.

GPS koordinate: 59°18′30′′ N, 149°05′ E.

OSTRVO SPAFARJEVA

Ostrvo Spafarjeva (Остров Спафарьева) nalazi se u severozapadnom delu Ohotskog mora, na ulazu u Taujskuju gubu. Administrativno pripada Magadanskoj oblasti.

Ostrvo je otkrila ekspedicija Beringa 1740. godine. Predstavlja dva planinska masiva međusobno spojena niskom šljunkovitom prevlakom dugačkom preko 1 km i širokom na najužem mestu oko 250 m. U južnom delu prevlake nalazi se manje slano jezero sa šljunkovitom obalom. Nivo jezera varira u zavisnosti od nivoa mora.

Površina ostrva Spafarjeva je 32 km², od čega 22 km² otpada na severni masiv, a 10 km² na južni. Ostrvo je dugačko preko 14 km, širina u severnom delu iznosi 5,7 km, a u južnom delu 4 km. Od kopna, tačnije poluostrva Hmitnevskog (na priloženoj karti piše poluostrvo Antamlan), razdvaja ga moreuz Lihačova. Udaljenost od kopna je 7,3 km, dok se ostrvo Talan nalazi 10 km severno.

Pogled sa severnog prema južnom delu ostrva

Najviši vrh ostrva zove se Komandora Beringa i uzdiže se na 571 m. Na severnom kraju ostrva je rt Rjabokon, a na južnom je rt Kaktina. Na obali uvale Beringa nalazi se naselje Ostrvo Spafarjeva. Ime je dobio u čast Leontija Spafarjeva (1765-1845) ruskog pomorskog oficira i hidrografa.

Danas na ostrvu živi šest stanovnika (podaci za 2012. godinu), uglavnom su to hidrolozi i meteorolozi, koji sastavljaju klimatsku kartu ostrva.

U biljnom pokrivaču ostrva preovlađuju nisko žbunje, planinska tundra i livade. U severnom delu ostrva žbunje je krupnije. Drveća nema. 

Na padini planine Beringa nalaze se svetionik, stambene zgrade i meteorološka stanica

Na šljunkovitoj prevlaci, koja spaja dva dela ostrva Spafarjeva, nalaze se dva pogona za preradu ribe, koja su bila aktivna do 1993. godine, a takođe meteorološka stanica i svetionik Vojno pomorske flote Rusije.

GPS koordinate: 59°11′ N, 149°05′ E.

O S T R V O   J O N E

Ostrvo Jone (О́стров Ио́ны) je jedino ostrvo u Ohotskom moru koje se nalazi u otvorenom moru. Sva ostala ostrva su ili blizu obale ili pripadaju Kurilima. Na Google Earthu ovo ostrvo nemoguće je uočiti. Koliko je ovo ostrvo izolovano dovoljno je reći da se nalazi 230 km jugoistočno od kopnene Rusije (rt Enkan) i 250 km severno od Sahalina (rt Jelizavete). Administrativno pripada Habarovskom kraju.

Dužina ostrva je 1,6 km, širina je 850 m, a površina 1,36 km². U vezi visine ostrva podaci se razlikuju i pominju se 165 m i 300 m. Ostrvo je konusnog oblika i golo sa liticama visine od 30-45 m. Nekoliko hridi se nalazi oko ostrva, uključujući i grupu od četiri hridi visine 9-12 m oko 800 m u pravcu severa-severozapada i nekoliko odvojenih hridi koje se nalaze 160-320 m južno od ostrva. Ostrvo je često obavijeno gustom maglom zbog hladne dubinske vode koja se penje na površinu.

1849. godine kitolovci su otkrili ostrvo Jone. Od 1852. do 1866. godine u ostrvskim vodama je zabeležen veliki broj brodova koji je lovio grenlandskog kita. Postoji podatak da je južno od ostrva početkom juna 1855. godine viđeno čak 45 brodova. Brodovi bi obično dolazili krajem maja ili početkom juna, provodili bi nekoliko nedelja u lovu na kitove pre nego što bi se uputili prema jugu i zapadu, nakon povlačenja leda. Neki su dolazili do ostrva Jone da iskoriste blagodati od morskih ptica i perajara koji borave na stenovitoj morskoj obali. 3. juna 1855. godine brod “Edgar” zahvaćen hladnom strujom i usled magle, doživeo je brodolom na ostrvu. Ljudskih žrtava nije bilo, ali je brod uništen ili se zapalio. Škune su dolazile na ostrvo u lov na severnu foku krznašicu od 1889. do 1896. godine. Najmanje 2.250 foka je pobijeno, od čega najviše 1890. godine (879).

Na ostrvu funkcioniše automatska meteorološka stanica. Osim toga postoji napuštena kućica, koju je ko zna ko izgradio početkom sedamdesetih godina XX veka. Kućica je po podacima iz 2018. godine u jadnom stanju. Ljudi posećuju ostrvo jednom godišnje radi zamene baterija na meteorološkoj stanici.

Ostrvo sa okolnim akvatorijumom površine 880 km² predstavlja spomenik prirode od značaja za Habarovski kraj.

Na okolnim oblomcima stena je stanište štelerovog morskog lava. U proleće i leto veliki broj morskih ptica gnezdi se na ostrvu.

GPS koordinate: 56°24′ N, 143°23′ E.

ŠANTARSKA OSTRVA

Šantarska ostrva (Шанта́рские острова) nalaze se na ulazu u Udsku gubu, Tugurski zaliv i zaliv Akademije. Od kopna su odvojena Šantarskim morem i moreuzom Lindholma. Administrativno pripadaju Habarovskom kraju.

Naziv je verovatno je nastao od nivhskog č’and = biti beo.

Ukupno postoji 15 ostrva: Veliki Šantar, Mali Šantar, Feklistova, Beličij, Medvežij, Ptičij, Utičij, Saharnaja golova, Kusova, Prokofjeva, Sivučji kamnji, Suhotina, Severni, Srednji, Južni i Kamnji Diomida. Ukupna površina arhipelaga je oko 2.500 km².

Reljef ostrva je planinski, maksimalna visina je 720 m (Vesela planina na Velikom Šantaru). Šantarska ostrva pripadaju rajonu Krajnjeg severa.

1830.-1831. godine na ostrvu Veliki Šantar Rusko-američka kompanija osnovala je naselje, ali je ono brzo napušteno, zbog male zarade.

Klima je umereno monsunska, po temperaturnom režimu sa crtama subarktičke. Zimi ohotski cikloni donose ledeni sibirski vazduh, dok se leti na klimu utiče hladnog mora.

Po podacima meteorološke stanice “Veliki Šantar” za period od 1981-2010. godine (nedostaje deo podataka za 1981. i 1982. godinu) prosečna godišnja temperatura je -3,3°C. Negativnu prosečnu temperaturu imaju meseci od novembra do aprila, pri čemu je najhladniji januar (-19,9°C). Najtopliji mesec je avgust sa prosečnom temperaturom +12,5°C. Nema podataka o apsolutnim minimalnim i maksimalnim izmerenim temperaturama. Padavina ima 560 mm godišnje, a najviše od avgusta do oktobra, a najmanje od decembra do aprila. Vode oko ostrva su u proseku zaleđene osam meseci godišnje.

Veća ostrva su pokrivena šumama u kojima rastu vrste jele, ariša, bora i breza. Prve, uopštene podatke o šumama, prikupio je 1714. godine Ivan Bikov, rukovodilac odreda kozaka. Prvu kolekciju biljaka sakupio je Middendorf 1844. godine. Sledeće prikupljanje izvršeno je 1924-1926. godine. 1927. godine radila je hidrobiološka ekspedicija koja je prikupila materijal za herbarijum.

1928. godine objedinjeni su podaci o biljnom pokrivaču ostrva (drvenastih biljaka 74 vrste ili 17,1% od ukupnog sastava flore kojih je nabrojano 431 vrsta). Biljni pokrivač je podeljen u sedam grupa, kao što su šume jele, ariša, trava, mahovine, obale reka, priobalje, stene itd. Jedan botaničar iz Habarovska je izučavao ostrvo od 1947-1959. godine. Različite ekspedicije su organizovane 1970. i 1986. godine.

U XIX veku istraživači su retko posećivali Šantarska ostrva zbog problema oko dolaska i udaljenosti od glavnih morskih maršruta. Prvi opis ptica, koje nastanjuju ostrva, sastavio je ruski putopisac Middendorf 1851. godine, na osnovu putovanja 1844. godine. Tokom dvogodišnjeg rada na ostrvima (1924-1926) zoolog Dulkejt je opisao 214 vrsta životinja. Rezultati njegovog rada bili su osnova za sastavljenje prvog spiska ptica, gde su bile predstavljene 172 vrste. U drugoj polovini XX veka spisak je dopunjen do 205 vrsta. Rosljakov je učestvovao u ekspedicijama 1971, 1978, 1982, 1986, 1991. i 1992. godine i završio je posao koji su počele njegove kolege ornitolozi.

Od 1935. godine glavni pravac ostrvske privrede je bio uzgoj krznašica, pre svega samura, koji se nalazio na slobodi. 1936. godine bilo je oko 1500-1600 primeraka ove životinje.

Na većim ostrvima borave brojni sisari grabljivci: mrki medved, vuk, obična lisica, rakunoliki pas, žderavac, vidra, velika i mala lasica, samur.

Na arhipelagu se sreće 11 vrsta morskih ptica. Broj primeraka i kolonija menja se iz godine u godinu. Naučnici su zabeležili 1971, 1978. i 1982. godine da se na arhipelagu gnezdi 18.000-20.000 pari ptica. Najveće kolonije od 7.000 i 3.000 pari zabeležene su na ostrvima Utičij i Ptičij. Međutim, 1991-1992. godine samo na Utičjem se gnezdilo 17.500 pari.

1999. godine Šantarska ostrva sa akvatorijumom su uključena u istoimeni Državni prirodni rezervat federalnog značaja. 2013. godine Vlada Rusije osnovala je Nacionalni park “Šantarska ostrva” ukupne površine 5.150 km², uključujući okolni akvatorijum Ohotskog mora površine 2.743 km². Šantarska ostrva su, naravno, u sastavu Nacionalnog parka.

Prvi je do Ohotskog (Lamskog) mora doplovio Ivan Moskvitin 1639. godine, a sledeće godine ugledao je Šantarska ostrvai izvestio je o njima. Ipak, otkriće Šantarskih ostrva pripisuje se Vasiliju Pojarkovu i odnosi se na 1645. godinu. Prvi opis i topografski snimak ostrva po narudžbi Rusko-američke kompanije izvršio je Prokofij Kozmin 1830-1831. godine. Već je rečeno da je prva naučna istraživanja izvršio ruski naučnik-putnik Aleksandr Middendorf, koji je na ostrvima boravio u avgustu 1844. godine. U julu 1910. godine ostrva je posetio priamurski general-gubernator Unterberger. Upravo je on odredio da je Šantarsko more (Šantarska guba, Ulbanskij i Tugurskij zaliv) unutrašnje i da je stranim kitolovcima zabranjen pristup.

1926. godine na ostrvu Veliki Šantar pojavilo se naselje (ostrvska privreda), koje je bilo u sistemu različitih društava i kombinata, a konačno je napušteno 25. aprila 1968. godine i u današnje vreme stalno naselje na ostrvima ne postoji.

Veliko jezero (ostrvo Veliki Šantar)

Turizam na Šantarskim ostrvima zastupljen je u sledećim kategorijama: ekološki, rekreacioni, ribolovački, geološki, praćenje kitova (od 2018. godine), etnički i gastronomski. Turistička sezona na arhipelagu traje oko tri meseca godišnje, od jula do kraja septembra. Prosečna dužina jednog aranžmana je 10-12 dana. Putovanja organizuju dve turističke agencije, koje predlažu ture, različite po dužini trajanja i načinu prevoza turista do arhipelaga. U proseku arhipelag godišnje poseti od 100 do 150 turista. Pronašao sam dva aranžmana. Jedna je namenjena ribolovcima, polazak je iz Moskve, a cena za grupu do osam ljudi je fantastičnih 53.500 $. Aranžman iz Habarovska je znatno pristupačniji i košta 210.000 rubalja (blizu 3.000 €).

Ostrva arhipelaga:

(1) Veliki Šantar (Большо́й Шанта́р) 

Rt Radužnij

Veliki Šantar je najveće ostrvo u Ohotskom moru (ne računaju se Kurilska ostrva) i ima površinu 1.766 km². Dužina ostrva u pravcu sever-jug iznosi 65 km, a od zapada na istok po 55. paraleli oko 47 km. Krajnje tačke ostrva su Severni rt na severu (svetionik), Severoistočni rt na istoku, rt Filippa na jugu i rt Radužnij na zapadu. Između Severnog i Severoistočnog rta u uvali Pankova nalazi se crkvica, a između rta Filippa i rta Radužnij u uvali Jakšina nalazi se meteorološka stanica.

Na ostrvu postoje dva planinska grebena: Staljinski (Centralni) i Istočni. Staljinski greben u obliku slova “N” počinje kod rta Kusova (na istočnoj obali) i proteže se prema severozapadu po sredini ostrva. Greben je vododelnica dva glavna rečna sistema ostrva (ravnica Priozernaja) južnog i severnog. Pre nego što dođe do sredine zapadne obale, Staljinski greben se raspada na dva lanca. Jedan lanac se proteže prema severu (Severni lanac) i izlazi na more kod Severozapadnog rta, dok se drugi proteže prema jugozapadu (Zapadni lanac) i završva se na rtu Radužnij. Na istočnoj obali najznačajniji je Istočni greben koji se prostire duž obale na severoistok, prema Severoistočnom rtu.

U severoistočnom delu ostrva nalazi se Veliko jezero (Большое), spojeno sa morem uskim moreuzom. U jezero se uliva reka Olenja sa pritokom Srednjim. U jugozapadnu obalu ostrva duboko ulazi uvala Jakšina, u koju se ulivaju dve velike reke Veliki Anaur i Jakšina. Uvala delimično presušuje tokom oseke.

Najviša tačka ostrva je planina Vesjolaja (vesela) visine 720 m. Ostali vrhovi su Anaur (637 m), Suhaja (586 m), Amuka (565 m), Filippa (532 m).

Veći deo ostrva pokrivaju četinarske šume, čiju osnovu predstavljaju jela i ariš. U južnom delu ostrva su breza i jova.

U Velikom jezeru ima dve vrste riba.

(2) Kamnji Diomida (Камни Диомида)

Oko 2,5 km južno od rta Filippa nalazi se ostrvo (hrid) Kamnji Diomida.

(3) Ostrvo Feklistova (Остров Феклистова)

Ostrvo Feklistova je drugo po veličini ostrvo Šantarskog arhipelaga.

Nalazi se oko 14 km zapadno od Velikog Šantara, od koga je razdvojen Severnim moreuzom. Do najbliže tačke na kopnu, a to je rt Mala Dugandža, ima 23 km.

Površina ostrva Feklistova je 372 km². Ostrvo je dugačko oko 40 km, a najviša tačka je brdo Povorotnaja (485 m). Veći deo ostrva je pod tajgom. U severnom delu ostrva nalazi se jezero Lisje, u koje se uliva istoimena reka. U južni deo ostrva uvlači se Guba Lebjažja sa uvalama Rosseta, Soboljeva i sidrištem Enegelma, nazvano po ruskom kontraadmiralu (1838-1897).

Na ostrvu su pronađena nalazišta platinskih metala.

rt Krasnij (Crveni rt)

(4) Ostrvo Suhotina (Остров Сухотина)

Ostrvo Suhotina nalazi se na ulazu u gubu Lebjažju, oko 800 m od ostrva Feklistova, od koga ga razdvaja Uski moreuz. Najviša tačka ostrva iznosi 189,5 m. Ostrvo Suhotina opisano je 1885. godine tokom hidrološke ekspedicije na brodu “Abrek” i nazvano je po nekim izvorima u čast ruskog kontraadmirala Ivana Suhotina (1854-1913).

(5) Mali Šantar (Малый Шантар)

Mali Šantar je treće po veličini ostrvo Šantarskog arhipelaga. Nalazi se 8 km južno od najjužnije tačke Velikog Šantara. Od kopnene Rusije razdvaja ga moreuz Lindholma širine 7 km, a od susednog ostrva Beličij razdvaja ga Opasni moreuz širine 3,4 km. Ostrvo je izduženo u smeru sever-jug i ima oblik ribe. Dužina ostrva je 19 km, dok se širina kreće od 1,5 do 6 km. U vezi površine ostrva postoje nedoumice, navode se podaci 100 km², pa čak i 112 km², ali približna merenja na Google Earthu pokazuju da ostrvo nikako nije veće od 73-74 km². Najsevernija tačka ostrva je rt Uspenija, a najjužnija je rt Gajkovskog. Najviša tačka ostrva dostiže 224 m. Veći deo ostrva je pod tajgom.

(6) Beličij (Беличий, ostrvo veverice)

Ostrvo ima 70 km² površine, dugačko je 20 km, a širina se kreće od 1,5 do 7 km. Vrlo je slično po površini i obliku svom zapadnom susedu ostrvu Mali Šantar. Od kopna je udaljeno 3,8 km, a razdvaja ga moreuz Lindholma. Najviša tačka ostrva je 453,8 m. Ostrvo je pokriveno šumom ariša.

Istočno od Beličijeg ostrva na udaljenosti 2-2,5 km nalaze se Severno, Srednje i Južno ostrvo. Ova tri ostrva ne čine grupu, pošto je međusobna udaljenost Severnog i Južnog ostrva oko 16 km.

(7) Severno ostrvo (Северный)

Severno ostrvo je malih dimenzija, ali sa najvišim vrhom 134,5 m. Nalazi se istočno od ostrva Beličij, oko 2 km od njegovog severoistočnog Visokog rta.

(8) Srednje ostrvo (Средний)

I Srednje ostrvo je malih dimenzija, sa najvišim vrhom 93,2 m. Nalazi se oko 1,7 km jugoistočno od ostrva Beličij, odnosno južno od njegovog rta Krutoj.

(9) Južno ostrvo (Южный)

Južno ostrvo je najveće od tri pomenuta ostrva. Dugačko je 2,5 km, a najveća širina je 1,4 km.  Visina ostrva je 182 m. U odnosu na ostrvo Beličij nalazi se 2,6 km južno. Srednje ostrvo je udaljeno 2,1 km prema severoistoku. Od najbliže tačke na kopnu udaljene 4 km, a to je rt Seneka na poluostrvu Tugur, razdvaja ga moreuz Lindholma.

(10) Medvežij (Медвежий, medveđe ostrvo)

Ostrvo Medvežij je peto po veličini i najzapadnije ostrvo arhipelag. Dugačko je 14 km, a širina se kreće od 150 m do 4,5 km. Po približnim merenjima sa Google Eartha površina ostrva je 25-26 km². Nalazi se 4 km severno od kopnenog dela Rusije, od koga je razdvojeno moreuzom Ševčenka. Od ostalih ostrva grupe najbliži su mu Sivučji Kamnji. Najviša tačka ostrva je 233 m.

(11) Sivučji Kamnji (Сивучьи Камни, kamenje morskog lava)

Grupa od dva ostrvca koje se nalaze 10,3 km severno od ostrva Medvežij, odnosno 23 km jugozapadno od ostrva Feklistova. Ostrvca su međusobno udaljena 4 km. Na Google Earthu pored dva ostrvca ima i veći broj hridi.

(12) Ptičij (Пти́чий, ptičje ostrvo)

Ptičij je malo ostrvo, dugačko 2,8 km sa najvećom širinom 1,7 km. Nalazi se oko 12 km od kopna, tačnije istočno od rta Veliki Dugandža. U odnosu na Veliki Šantar nalazi se 19 km jugozapadno. Na ostrvu je velika kolonija jedne vrste njorki.

(13) Utičij (Утичий, pačje ostrvo)

Utičij je manje ostrvo Šantarskog arhipelaga. Nalazi se 8 km južno od rta Radužnij na ostrvu Veliki Šantar, a 9,7 km severoistočno od ostrva Ptičij. Dužina ostrva je oko 2,5 km, a najveća širina ne prelazi 500 m. Na pojedinim kartama prikazano je kao dva ostrva. Na ostrvu se nalazi najveća na arhipelagu kolonija jedne vrste njorke. Po dosta zastarelim podacima iz 1991-1992. godine bilo je 17.500 pari tih ptica. Takođe ima i stanište foke.

(14) Saharnaja golova (Сахарная голова,glava šećera)

Ovo ostrvo pomalo neobičnog imena i oblika nalazi se 7,5 km zapadno od ostrva Feklistova. Ostrvo je dugačko 4,2 km, a najveća širina je oko 2 km. Po merenjima sa Google Eartha površina ostrva je oko 4 km². Najviši vrh ostrva je 266 m.

(15) Ostrvo Kusova (Остров Кусова)

Ostrvo Kusova nalazi se 14 km istočno od Velikog Šantara. Ostrvo je dugačko 4,5 km, a široko 2,5 km. Po merenjima sa Google Eartha površina ostrva je oko 7 km². Najviši vrh ostrva je 651,8 m. Otkrio ga je 1829. godine ruski hidrograf Kozmin i nazvan je u čast direktora Rusko-američke kompanije Kusova.

(16) Ostrvo Prokofjeva (Остров Прокофьева)

Ostrvo Prokofjeva nalazi se 7 km severoistočno od Severoistočnog rta na Velikom Šantaru. Ostrvo je dugačko oko 7 km, a širina se kreće od 4-5 km. Po merenjima sa Google Eartha površina ostrva je blizu 30 km². Najviši vrh ostrva je 638 m. Otkrio ga je 1829. godine ruski hidrograf Kozmin i nazvan je u čast direktora Rusko-američke kompanije Prokofjeva.

OSTRVO MENJŠIKOVA

Ostrvo Menjšikova je u gornjem levom uglu karte, ostrvo Rejneke je blizu obale

Ostrvo Menjšikova (Остров Меньшикова) udaljeno je 44 km od kopnene Rusije, severoistočno od rta Muhtelja. U odnosu na Šantarska ostrva, udaljeno je 80 km istočno od Velikog Šantara, odnosno 64 km istočno od ostrva Kusova, što znači da je prilično izolovano. Dužina ostrva je 5,5 km, a najveća širina je 1 km. Po merenjima sa Google Eartha površina ostrva je oko 5 km². Najviši vrh ostrva je 370 m. Ostrvo je otkriveno 1847. godine tokom ekspedicije kojom je komandovao Poplonskij.

GPS koordinate: 54°35′16.7″N 139°14′26.6″E / .

R E J N E K E

Ostrvo Rejneke (остров Рейнеке) nalazi se u Ohotskom moru između Šantarskih ostrva i Sahalina. Predstavlja prirodnu granicu između Udskog i Sahalinskog zaliva. Od rta Topografičeskij na kopnu udaljeno je 5 km.

Ostrvo je dugačko 4 km. Po merenjima sa Google Eartha površina ostrva je oko 5 km².

Najviša tačka ostrva je 328 m (po priloženoj topografskoj karti je 323 m na istoku, a 302 m na zapadu ostrva). Administrativno pripada Habarovskom kraju.

Ostrvo Rejneke je spomenik prirode lokalnog značaja. Objekat zaštite je stanište perajara. Površina zaštićenog područja je 23 km².

GPS koordinate: 54°20′46.15″N, 139°46′44.59″E / 54.346153; 139.779053.

OSTRVO ČKALOVA

Ostrvo Čkalova ili ostrvo Čkalov (Остров Чкалова, Чкалов) nalazi se u Sahalinskom zalivu Ohotskog mora i odvaja od morskog prostranstva lagunski zaliv Sčastja (zaliv sreće). Nalazi se 5,5 km od obale kopnene Rusije. Ranije se ostrvo zvalo Udd, ali je naziv promenjen u čast legendarnog pilota Valerija Čkalova (1904-1938). Administrativno pripada Habarovskom kraju.

Ostrvo je dugačko 17 km, a široko je 1 km.

Danas na ostrvu nema stalnog naselja.

U jesen 1935. godine pilot Bajdukov predložio je Čkalovu da se organizuje rekordni prelet iz SSSR u SAD preko Severnog pola i da bude na čelu posade. U proleće 1936. godine Čkalov, Bajdukov i Beljakov obratili su se Vladi sa takvim predlogom, ali je Staljin zbog neuspešnog leta organizovanog prethodne godine predložio maršrutu Moskva – Zemlja Franje Josifa – Severna zemlja – Petropavlovsk-Kamčatskij.

Let je počeo 20. jula 1936. godine i trajao je 56 časova i 20 minuta. Prekinut je zbog jake oluje iznad Ohotskog mora. U radiogramu koji je potpisao Ordžonikidze bilo je naređeno da se let prekine i avion prizemlji na prvom pogodnom mestu. U sumrak i po magli 22. jula 1936. godine avion ANT-25 je sleteo na nivhsko ostrvo Udd nedaleko od Nikolajevska-na-Amuru. Avion je bez sletanja preleteo 9.374 km. Da bi avion ponovo poleteo bilo je potrebno izgraditi drvenu poletno-sletnu stazu dužine 500 m, u čemu im je pomoglo lokalno stanovništvo sa mornarima-graničarima. Uslovi za izgradnju piste bili su složeni, zbog jaruga ispunjenih vodom, okruženih krupnim šljunkom. 28. jula pista je bila završena, a avion je poleteo sa ostrva 2. avgusta 1936. godine. Već na ostrvu Udd na trupu aviona je napisano “Staljinski maršrut”.

O izuzetnoj važnosti ovog preleta za to vreme govori podatak, da je po povratku u Moskvu na aerodromu avion dočekao lično Staljin. Uskoro je nivhsko ostrvo dobilo novo ime Čkalov, a dva susedna ostrva su dobila imena po druga dva pilota Bajdukov i Beljakov. Čkalov je, nažalost, poginuo dve godine kasnije kao probni pilot prilikom testiranja aviona.

Znatno kasnije, povodom pedesetogodišnjice preleta, na ostrvu Udd-Čkalov podignut je spomenik. Njegovom otvaranju 1986. godine prisustvovali su Georgij Bajdukov, koji je u to vreme bio živ i imao je 79 godina, i sin Čkalova Igor.

Sa ovim je povezan još jedan interesantan događaj. Kada su napuštali ostrvo i opraštali se sa mesnim stanovništvom, piloti su u znak zahvalnosti obećali da će im poslati poklone. Posle nekog vremena sleteo je avion sa poklonima. Piloti su muškarcima poklonili oružje, ženama materijal za šivenje, a deci olovke u boji i slatkiše.

Na ostrvu ima mnogo vrsta ptica, kao što je crnotrba sprutka (ptica selica iz roda šljukarica), mala carska šljuka, polojka, riđa muljača itd. U vodama oko ostrva ima belog kita ili beluge.

Poštanska koverta Rusije iz 2011. godine povodom 75 godina preleta

Susedna ostrva:

(1) Kevor (Кевор) je malo ostrvo koje se nalazi oko 2 km severozapadno od ostrva Čkalova.

(2) Ostrva Digruž (Дыгруж) ili Čaječnije (Чаечные) su grupa koja se sastoji od jednog manjeg ostrva i dva ostrvca, oko 2,8 km jugozapadno od ostrva Čkalova.

Marka izdata 1937. godine

OSTRVO BAJDUKOVA

Ostrvo Bajdukova ili ostrvo Bajdukov (Остров Байдукова, Байдуков, Лангр) je manje ostrvo na ulazu u Amurski liman. Od otvorenog okeana ga zaklanja ostrvo Sahalin, udaljeno 20 km. Kopno je udaljeno manje od 2 km, a ostrvo Čkalova je 2,5 km severozapadno. Ostrvo je dugačko 12 km, a najveća širina je 2,5 km. Ostrvo ne prelazi 4 m visine. Administrativno pripada Habarovskom kraju.

Ostrvo se ranije zvalo Langr ili Veliki Langr, dok nije nazvano u čast sovjetskog pilota i Heroja SSSR Georgija Bajdukova (1907-1994).

Dubina mora pored obale, kao i u većem delu Ohotskog mora, ne prelazi 50-100 m. Klima je monsunska, prosečne junske temperatura je +16°C, a zimi je -24°C. Padavina ima približno 600 mm godišnje.

Na području ostrva pored šume ariša ima i crnogorične šume. Ostrvo je pokriveno šumama i močvarama sa malim predelima poljoprivrednih površina. Životinjski svet je siromašan. U vodama ostrva od riba ima štuke, šarana i lososovih vrsta. Trebalo bi primeniti mere za njihovo očuvanje, budući da su vode jako zagađene.

Najbliže veće naselje je Nikolajevsk-na-Amuru, koje se nalazi na kopnu, udaljeno oko 84 km. Sa njim saobraćaj praktično ne postoji.

Na ostrvu se nalazi jedino naselje Bajdukovo, na obali zaliva Sčastja. Do kraja XX veka Bajdukovo je bilo mesto gde su živeli nivhi, a danas ima samo sezonskih radnika, koji rade na preradi ribe. Broj stanovnika se kreće: 6 (2002), 5 (2010 i 2011), 3 (2012).

Susedna ostrva:

(1) Ostrvo Beljakova (Остров Беляко́ва) nalazi se 7,6 km južno od južne obale ostrva Bajdukova. Od kopna je udaljeno oko 700 m. Znatno je manjih dimenzija u odnosu na ostrva Čkalova i Bajdukova, dugačko je 700 m, a široko 500 m.

GPS koordinate (ostrva Beljakova): 53°13′55″ N, 141°25′20″ E.

(2) Ostrvo Čeuš (Чеушь) nalazi se 600 m južno od ostrva Bajdukova.

(3) Ostrvo Bližnij nalazi se 16 km južno od ostrva Bajdukova. Udaljeno je samo stotinak metara od kopna.