13. M A R T I N I K

Martinik (Martinique, martinički kreolski Matinik ili Matnik) je prekomorski departman Francuske. Spada u Ostrva privetrine i nalazi se južno od Dominike, severno od Svete Lucije i severozapadno od Barbadosa. Martinik je takođe udaljeni region Evropske unije kao njena specijalna teritorija i koristi evro kao valutu. Analogno statusu Martinika u Francuskoj je status Havaja u SAD.

Martinik je član Organizacije istočnokaripskih država (OECS), Asocijacije karipskih država (ACS) i Ekonomske komisije za Latinsku Ameriku i Karibe (ECLAC).

Smatra se da je naziv Martinik nastao od iskvarenog izvornog naziva za ostrvo (Madiana/Madinina/ Mantinino, što znači po jednoj verziji “ostrvo cveća”, a po drugoj “mitsko ostrvo”), kao što je preneto Kristiforu Kolumbu kada ga je posetio 1502. godine. Kolumbo je preveo kao Isla de las mujeres (ostrvo žena) jer mu je rečeno da ga naseljavaju samo žene. Ime je evoluiralo prema izgovoru u Madinini, Mada i konačno, pod uticajem naziva susednog ostrva Dominika (Dominique), postalo je “Martinik” (Martinique).

Prema istoričaru Sydneyu Daneyu, Karibi su ostrvo zvali “Jouanacaera”, što znači “ostrvo iguane.

Geografija

Martinik se nalazi u vulkanskom luku Malih Antila, 32,5 km severno od Svete Lucije i 41 km južno-jugoistočno od Dominike. Obala Južne Amerike, tačnije Venecuele, udaljena je 450 km.

Ostrvo Martinik dugačko je 64 km, a široko je 27 km. Površina Martinika je ​​1.128  km2, od čega su 40 km2 vodene površine. U Malim Antilima veći od njega po površini je kao ostrvo veći samo Trinidad, a kao teritorija i Gvadelup.

Najviša tačka ostrva je vulkan Mont Pelée (1.397  m). Kao i ostala ostrva Malih Antila i Martinik je u seizmički opasnom području. 29. novembra 2007. godine u 15:00 h pogodio ga je zemljotres magnitude 7,4 stepena po Rihterovoj skali.

Martinik okružuje veći broj manjih ostrva, pogotovopored istočne obale.

Teritorija severno od ose Fort-de-France – Le Robert je najbrdovitiji deo ostrva, domen tropskih šuma, dok je područje južno od ove ose manje surovo i suvlje.

Ostrvo je vulkanskog porekla, leži duž raseda subdukcije gde južnoamerička ploča klizi ispod karipske ploče. Martinik ima osam različitih centara vulkanske aktivnosti. Najstarije stene su andezitske lave datirane na razdoblje pre oko 24 miliona godina, pomešane sa magmom koja sadrži gvožđe i magnezijum. Vulkanska planina Pelée, najupečatljivija karakteristika ostrva, nastala je pre oko 400.000 godina. Vulkan je eruptirao 1792, 1851. i dva puta 1902. godine. Erupcija 8. maja 1902. godine uništila je naselje Saint-Pierre, 28.000 ljudi poginulo je za 2 minuta. Druga erupcija 30. avgusta 1902. godine prouzrokovao je skoro 1.100 smrtnih slučajeva, uglavnom u naseljima Morne-Red i Ajoupa-Bouillon.

Kaldera i utočište

Atlantska ili “privetrinska” obala Martinika teška je za plovidbu. Kombinacija obalskih litica, plitkih koralnih grebena, brojnih ostrvaca i jakog vetra čini ovo područje izuzetno opasnom zonom za pomorski saobraćaj. Poluostrvo Caravelle, dugačko 12 km, razdvaja severni i južni deo atlantske obale Martinika.

Karipska ili “zavetrinska” obala Martinika je mnogo povoljnija za pomorski saobraćaj. Pored toga što je more zaštićeno od jakih udara atlantskih vetrova, morsko dno se strmo spušta od obale. Ovo osigurava da je većina potencijalnih opasnosti previše duboko pod vodom da bi predstavljalo problem, a takođe sprečava i rast korala koji bi inače mogli predstavljati pretnju brodovima koji prolaze.

Severni deo ostrva izrazito je brdovit. Sadrži četiri venca vulkana (pitons) i planina (mornes): Piton Conil na krajnjem severu, koji dominira kanalom Dominika; Mont Pelée, aktivni vulkan; Morne Jacob; i Pitons du Carbet, grupa od pet ugašenih vulkana prekrivenih prašumom koji dominiraju zalivom Fort de France na 1.196 m. Vulkanski pepeo Mont Peléea stvorio je sive i crne peščane plaže na severu (posebno u području između Anse Cerona i Anse des Galletsa), nasuprot belom pesku plaže Les Salines na jugu.

Jug ostrva je lakše prelaziti, mada i dalje ima neke impresivne geografske karakteristike. Planina Vauclin, najviša tačka južnog dela ostrva, dostiže nadmorsku visinu od 504 m (slično Avali visokoj 511 m), a nadmorska visina u tom delu ostrva kreće se uglavnom od 100 m do 300 m. Budući da je lakše putovati, kao i zbog brojnih plaža i prehrambenih objekata širom ovog regiona, južni deo ostrva je centar turizma. Popularne plaže su Pointe de Bout, Diamant (gde se nalazi ostrvce Roche de Diamant ili Diamond Rock), St. Luce, plaže u departmanu St. Anne i dalje do plaže Les Salines.

Vrhovi planina (mornes) primaju velike količine padavina, do 8.000 mm godišnje. Meteorološka stanica na aerodromu Le Lamentin beleži, u proseku, 2.085 mm padavina godišnje. Prosečna godišnja temperatura varira između 23°C i 29°C. Sezona uragana traje od početka juna do kraja novembra sa vrhuncem aktivnosti u avgustu i septembru.

Klima glavnog grada Martinika Fort-de-Franca je vlažna tropska, koju karakteriše visoka prosečna temperature tokom cele godine (26,5°C) i velika količina padavina (1.950 mm). Ipak, najviše prosečne mesečne temperature beleže se od avgusta do oktobra (najviša 31°C tokom dana, najniža 24 do 25°C noću), a najmanje vruće u januaru i februaru (29°C tokom dana i 22°C noću). Kao i ceo Martinik, i Fort-de-France je podložan pasatima, istočnim vetrovima, čija opšta cirkulacija određuje godišnje doba kiša. Tako se razlikuju:

– Lent, sušna sezona od februara do aprila tokom koje su pasati manje opterećene vlažnosti (prosečna mesečna količina padavina od 60 do 90 mm) i gde je nebo relativno vedro; vrlo lepi dani ne isključuju mogućnost pljuskova;

– zima (ili kišna sezona), od jula do oktobra, toplija sezona tokom koje su pljuskovi češći i intenzivniji. Između dva pljuska vreme je lepo, nebo nije previše oblačno i pasati su slabiji. Zimska sezona odgovara periodu tropskih ciklona (uragani i tropske oluje). Među najnasilnije ili najrazornije uragane spada jedan zabeležen još u XIX veku, 19. avgusta 1891. godine, koji je prouzrokovao smrt 400 ljudi u Fort-de-Francu (ukupno 1.000 na Martiniku), koji je uništio veći deo bolnice i vojnog logora Balata. Tokom uragana Allen 3. i 4. avgusta 1980. godine, zabeleženi su udari vetra od 167 km/h i za 18 sati zabeleženo je 159 mm padavina. Tokom uragana Edith, 25. septembra 1963. godine, protok reke Madame u Fort-de-Francu dostigao je 150 m3/s, dok se normalno kreće od 0,05 m3/s u niskom vodostaju do 20 m3/s kod visokog vodostaja.

Iako međusezone (od novembra do januara, od maja do juna) imaju srednje klimatske karakteristike, mogu biti obeležene ekstremnim događajima. Naprimer, zbog izuzetno jake kiše ​​4. i 5. maja 2009. godine, padavine za mesec maj 2009. godine bile su najviše zabeležene tokom poslednjih pedeset godina u Fort-de-Francu za taj mesec (tri puta više od prosečne količine), izazivajući jake poplave.

Jedna od posledica planinske prirode većeg dela teritorije opštine Fort-de-France i pojava obilnih kiša donose opasnost od pojave klizišta.

Kako temperature padaju sa povećanjem nadmorske visine, srednja klasa i imućnije stanovništvo biralo  je te lokacije za izgradnju kuća, kao što su Balata, Tivoli, La Redoute ili Haut Didier. I pored toga, biljni i šumski prostor i dalje zauzima značajno mesto u gradu, posebno na severnim padinama.

Spisak ostrva koja pripadaju Martiniku:

Ukupno ima 1 ostrvo i 46 ostrvaca. Podebljano su ostrva koja su opisana.

Martinik ima malo endemskih vrsta, a to su manikus (porodica oposuma), endemske tarantule, dve vrste iguana, mungos, trigonocefalna zmija i stonoge.

Među pticama, Martinik je zemlja čaplji, četiri vrste kolibrija i ptica koja se zove sucrier (prepoznatljiva po žutom stomaku) .

Mungosi su na ostrvo uvedeni krajem XIX veka da bi se smanjila populacija zmija. Na nesreću, posledice su bile ozbiljne, jer su mungosi takođe uništili mnoge endemske vrste ptica koje su danas potpuno izumrle. Danas je lakše sresti razne vrste zmija i nekoliko bezazlenih malih zelenih guštera, anola, kao i mabuje (vrsta gekona), prilično prozirne smeđe boje, koji vrlo su plašljivi i izlaze noću.

Na Martiniku živi vrsta slepih miševa.

Atlantska obala Martinika graniči se sa praktično neprekidnim koralnim grebenom, gde cirkuliše riba iz otvorenog mora i gde se sklanja lokalna fauna.

Stanje voda se znatno pogoršalo tokom poslednjih dvadeset godina. Zagađenja industrijskog porekla, posebno od destilerija, nedostatak pogona za prečišćavanje otpadnih voda, intenzivno zatrpavanje površina pod mangrovama, kao i ribolov, doveli su do značajnog smanjenja područja grebena i značajan pad broja i raznolikosti riba.

Međutim:

– od uragana Lenny 1999. godine, nijedan uragan nije bio dovoljne jačine da bi ozbiljnije oštetio koralni greben. Ovo razdoblje relativnog smirenja ostavilo je dovoljno vremena podvodnoj flori i fauni da se oporavi;

– uvođenje uređaja za lov ribe dalje od koralnog grebena, često na dubini od 3.000 metara, ima za posledicu podsticanje lokalnih ribara da love u otvorenom moru, zbog veće profitabilnosti, a time i rasterećenja grebena od prekomernog izlova ribe.

Endemska zmija, može dostići 2 m dužine i sucrier

Severni kraj ostrva prima više padavina i obilno je pošumljen, a sadrži vrste poput bambusa, mahagonija, palisandrovog drveta i skakavca. Jug je suv i dominira predeo sa žbunjem nalik savani, sa  kaktusima, pustinjskim krvavim drvetom (engleski logwood) i bagremom.

Martinikansku prašumu, tropsko vlažni ili ekvatorijalni tip, čine paprati i drveće poput mahagonija, koji se koristi za izradu nameštaja. Neki mogu dostići i 60 m visine. Raznoliko cveće iz porodice heliconiaceae (nema naziva na srpskom, samo na latinskom) naseljava šipražje, a cvećari ga izuzetno cene zbog njegovih netipičnih oblika i blistavih boja. Po jednoj verziji ovo cveće je dalo ime Martiniku (Madinina), što znači “ostrvo cveća” na jeziku karipskih Indijanaca.

U prašumi samo 1% sunčeve svetlosti uspeva da se probije kroz krošnje i dopre do mladih izdanaka na zemlji, koji se zbog toga ne razvijaju. Tek kad tropski ciklon sruši visoko drveće, tada mladi izdanci mogu dobiti sunčevu energiju neophodnu za razvoj. Tropski cikloni su stoga neophodni za regeneraciju vlažne šume i sastavni su deo ostrvskog biološkog ciklusa.

Suva tropska šuma sastoji se od kserofilnih biljaka prilagođenih vrlo suvoj klimi (kao bagrem bagrem) i sukulenata (kaktus, agava).

U visokim planinama, iznad približno 900 m, gotovo stalno jaki vetrovi i temperatura između 0°C i 15°C ne dozvoljavaju da uspeva tropska vegetacija. Ona je zamenjena suptropskom nadmorskom vegetacijom, prilagođenom ekstremnim uslovima: patuljasto drveće, bromeliaceae (nema naziva na srpskom, samo na latinskom) i patuljaste araukarijevke (mali četinari koji ne prelaze visinu od 20 cm) čine glavni deo biljnog pokrivača.

U degradiranom obliku ili u ekstremnim uslovima tla, vegetacija takođe može imati oblik savane, gde kaktusi i sukulenti dele zemlju sa korovom.

Tropska šuma blizu St. Denisa

Mangrova je prisutna na čitavom Martiniku: na poluostrvu Caravelle (rezervat prirode); u zalivu Genipa – Ducos; u zalivu des Anglais – Sainte-Anne. Strelicije (prodaju se u našim cvećarama), uključujući putujuće drvo, uvezene su iz Južne Amerike i područja Indijskog okeana. Neke palme su endemske za ostrvo, dok su druge uvožene i sa drugih kontinenata (posebno Azije ili Okeanije), poput kokosove palme. Na ostrvu su prisutne i mnoge voćke (avokado, hlebno drvo, tamarind).

Istorija

Ostrvo su prvobitno naseljavali narodi Arawak i Karibi. Pretpostavlja se da su oko 130. godine prvi Arawaci stigli iz Južne Amerike. 295. godine erupcija vulkana Pelée rezultirala je desetkovanjem stanovništva ostrva. Oko 400. godine Arawaci su se vratili i ponovo su naselili ostrvo. Oko 600. godine stigli su Karibi. Oni su istrebili narod Arawak i nastavili su sa naseljavanjem ostrva tokom sledećih nekoliko vekova.

Indijanci Arawak su opisani kao prijateljski nastrojeni Indijanci, a Karibi kao svirepi kanibalski ratnici. Karibi su masakrirali svoje protivnike, pošteđujući žene, koje su čuvali za ličnu ili kućnu upotrebu.

Kolumbo je 1493. godine ucrtao Martinik na kartu, ali Španija nije imala mnogo interesa za ovu teritoriju. Na ostrvo se Kolumbo iskrcao 15. juna 1502. godine, tokom svog četvrtog putovanja u “Indiju”. Tada je prešao preko Atlantika za samo 21 dan, koristeći pasate, što je njegovo najbrže okeansko putovanje. Na Martiniku je proveo tri dana u dopuni zaliha vode, kupanju i pranju veša.

Međutim, Martinik je već otkrio (bez iskrcavanja) Alonso de Ojeda tokom svoje ekspedicije 1499-1500. godine. Takođe se pojavljuje na mapi Juan de la Cose 1500. godine, a zatim se nalazi na mapi Alberta Cantina (1502) pod imenom Ioüanacera ili Joanacaera (nastalo od prefiksa ioüana = iguana i sufiksa caéra = ostrvo), odnosno ostrvo iguana na jeziku Kariba. Nakon iskrcavanja na Martiniku 1502. godine, Kolumbo nije “osvojio” ostrvo, već je njime i dalje vladalo domorodačko stanovništvo.

15. septembra 1635. godine Pierre Belain d’Esnambuc, francuski guverner ostrva Sent Kits, pristao je u luku Saint-Pierre sa 80-150 francuskih naseljenika, nakon što su ih sa tog ostrva oterali Englezia. D’Esnambuc je položio pravo na Martinik za francuskog kralja Luja XIII i francusku “Compagnie des Îles de l’Amerique” (Kompanija američkih ostrva) i osnovao je prvo evropsko naselje, današnji Saint-Pierre. D’Esnambuc je umro 1636. godine, ostavljajući kompaniju i Martinik u rukama svog nećaka du Parqueta, koji je 1637. godine postao guverner ostrva.

1636. godine, u prvom od mnogih okršaja, domorodački Karibi ustali su protiv doseljenika da bi ih oterali sa ostrva. Francuzi su uspešno odbili napad domorodaca i naterali su ih da se povuku na istočni deo ostrva, na poluostrvo Caravelle u regionu koji se tada zvao Capesterre. Kada su se Karibi pobunili protiv francuske vlasti 1658. godine, guverner du Petit Pre uzvratio je ratom protiv njih. Mnogi su ubijeni; oni koji su preživeli odvedeni su u zarobljeništvo i proterani su sa ostrva. Neki od Kariba su pobegli na Dominiku ili na Sent Vinsent, gde su se Francuzi složili da ih ostave na miru.

Posle smrti du Parqueta 1658. godine, njegova udovica Marie Bonnard pokušala je da upravlja Martinikom, ali nezadovoljstvo njenom vladavinom navelo je kralja Luja XIV da preuzme suverenitet ostrva. U međuvremenu, holandski Jevreji, proterani iz portugalskog Brazila, pokrenuli su na ostrvu plantaže šećerne trske, na kojima su radili porobljeni Afrikanci 1654. godine. Veliki broj robova je uvezen iz Afrike za rad na tim plantažama.

1667. godine Drugi anglo-holandski rat prelio se i na Karibe, Britanija je napala proholandsku francusku flotu na Martiniku, praktično je uništivši i dodatno je zacementirala britansku prevlast u regionu. Holanđani su 1674. godine pokušali da osvoje ostrvo, ali je napad odbijen.

Napad Britanaca na francuske brodove kod Martinika 1667. godine

Budući da je na francuskim Antilima bilo malo katoličkih sveštenika, mnogi od najranijih francuskih doseljenika bili su hugenoti (protestanti) koji su tražili veću versku slobodu od one koju su mogli da imaju u kontinentalnoj Francuskoj. Drugi su na Antile bili prebačeni po kazni zbog odbijanja da pređu u katoličanstvo, a mnogi od njih su umrli tokom puta. Oni koji su preživeli bili su prilično marljivi i vremenom su napredovali, mada su oni manje srećni bili svedeni na status sluga. Iako su edikti suda kralja Luja XIV redovno dolazili na ostrva da bi suzbili protestantske “jeretike”, ostrvske vlasti su ih uglavnom ignorisale sve do edikta 1685. godine, kojim je hugenotima ukinuta sloboda vere.

Karta ostrva iz 1742. godine

Kako je na Martiniku bili dosta hugenota među plantažerima, koji su bili pogođeni oštrim striktnim odredbama edikta, počeli su da prave planove u vezi emigracije sa Martinika zajedno sa svojom nedavno pristiglom braćom. Mnoge od njih ohrabrivali su katolici, koji su se radovali njihovom odlasku i mogućnostima zaplene njihovih imanja. Do 1688. godine gotovo celokupno francusko protestantsko stanovništvo Martinika iselilo se u britanske američke kolonije ili protestantske zemlje u Evropi. Politika je desetkovala stanovništvo Martinika i unazadila njegovu kolonizaciju na više decenija, a francuski kralj je morao da popusti svoju politiku u regionu, što je, međutim, ostavilo ostrvo podložnim britanskoj okupaciji tokom sledećeg veka.

Pod guvernerom Antila Charles de Courbonom, Martinik je služio kao matična luka francuskim gusarima. U kasnijim godinama gusar Bartholomew Roberts stilizovao je svoju gusarsku zastavu (jolly roger,  crna zastava sa belom lobanjom i ukrštenim kostima) kao crnu zastavu na kojoj je prikazan gusar koji stoji na dve lobanje sa oznakama “ABH” i “AMH”, što je značilo “glava Barbadosa” i “glava Martinika” (a Barbadian’s head i a Martinican’s head), nakon što su guverneri ta dva ostrva poslali ratne brodove da ga uhapse.

Britanci su napali Martinik u nekoliko navrata: 1693, 1759, 1762. i 1779. godine. Izuzev perioda od 1802.-1809. godine nakon potpisivanja Amienskog mira (1802), Britanija je kontrolisala ostrvo od 1794.-1815. godine, kada je vraćeno u posed Francuske po završetku napoleonovih ratova i status Martinika se od tada više nije menjao.

Bitka kod Martinika između britanske i francuske flote 1779. godine

Martinik bilo prvo područje na zapadnoj hemisferi gde je počela da se gaji kafa, a to se dogodilo dvadesetih godina XVIII veka. Uprkos uspešnim plantažama kafe, sa padom cena šećera početkom XIX veka klasa plantažera izgubila je politički uticaj. Pobune robova 1789, 1815. i 1822. godine, plus kampanje za ukidanje ropstva koje je između ostalih vodio i Cyrille Bissette sa Martinika, dovele su do odluke francuske vlade da okonča ropstvo u francuskoj Zapadnoj Indiji 1848. godine. Kao rezultat toga, neki vlasnici plantaža uvozili su radnike iz Indije i Kine. Uprkos ukidanju ropstva, život jedva da se poboljšao za većinu stanovnika Martinika; klasne i rasne tenzije eksplodirale su u neredima na jugu Martinika 1870. godine nakon hapšenja Léopolda Lubina, trgovca afričkog porekla koji je uzvratio nakon što ga je Francuz pretukao. Nakon nekoliko smrtnih slučajeva revolt je zaustavila francuska milicija.

8. maja 1902. godine dogodila se erupcija vulkana Mont Pelée, koja je potpuno uništila grad Saint- Pierre, ubivši skoro 30.000 ljudi. Izbeglice sa Martinika stigle su čamcima u sela u južnom delu Dominike, a pojedinci su se tamo trajno naselili. Kuriozitet da je jedini preživeli u gradu Saint-Pierre bio Auguste Ciparis, koga su spasili debeli zidovi njegove zatvorske ćelije! Ubrzo nakon toga glavni grad se preselio u Fort-de-France, gde je i danas.

Tokom Drugog svetskog rata, pro-nacistička vlada u Vichyju kontrolisala je Martinik pod upravom admirala Georgesa Roberta. Nemački podmornice koristili su Martinik za dopunu gorivom i ponovno snabdevanje tokom Bitke za Karibe. 1942. godine na Karibima su potopljena 182 broda, što se smanjilo na 45 1943. godine i na pet 1944. godine. Slobodne francuske snage preuzele su Martinik na Dan Bastilje, 14. jula 1943. godine.

Pre potpunog uništenja izazvanog erupcijom vulkana 1902. godine, Saint-Pierre je bio najvažniji grad Martinika u kulturnom i ekonomskom smislu, poznat kao “Karipski Pariz”

Francuska narodna skupština je 1946. jednoglasno izglasala pretvaranje kolonije u prekomorski departman Francuske. U međuvremenu, u posleratnom periodu rasla je kampanja za punu nezavisnost; zapaženi zagovornik ovoga bio je Aime Cesaire, koji je pedesetih godina osnovao Naprednu stranku Martinika. Tenzije su uzavrele u decembru 1959. godine kada su izbili neredi nakon rasno nabijene prepirke između dvojice vozača, što je rezultiralo sa tri smrtna slučaja. 1962. godine, kao rezultat ovog i globalnog preokreta protiv kolonijalizma, formiran je organizacija, koja se zalagala za nezavisnost. Francuske vlasti su kasnije uhapsile vođe organizacije, ali su ubrzo oslobođene. Tenzije su ponovo narasle 1974. godine, kada su žandarmi ubili dva radnika. Međutim, pokret za nezavisnost izgubio je snagu jer je privreda Martinika dospela u krizu sedamdesetih godina, što je rezultiralo velikom emigracijom. Uragani 1979-80. godine su uticali na smanjenje poljoprivredne proizvodnje. Francuska je ostrvu sedamdesetih i osamdesetih godina dala veću autonomiju.

Martinik je 2009. godine bio potresen generalnim štrajkom francuskih Kariba. Prvobitno se fokusirajući na pitanja troškova života, pokret je ubrzo poprimio rasnu dimenziju jer su štrajkači osporavali kontinuiranu ekonomsku dominaciju Bekea, potomaka francuskih evropskih doseljenika. Predsednik Nikola Sarkozi je kasnije posetio ostrvo obećavajući reformu. Iako je isključio punu nezavisnost, za koju je rekao da je ne žele ni Francuska ni Martinik, Sarkozi je ponudio stanovništvu referendum o budućem statusu i stepenu autonomije ostrva.

Zajedno sa Francuskom Gvajanom, Martinik je jedna od posebnih kolektivnosti (unique na francuskom) u okviru člana 73. Ustava Republike Francuske. To je prihvaćeno na referundumu održanom 24. januara 2010. godine, kada je za taj predlog glasalo 68,4% birača. Martinik je najudaljeniji region Evropske unije. Stanovnici Martinika su francuski državljani sa punim političkim i ustavnim pravima. Martinik šalje četiri poslanika u francusku nacionalnu skupštinu i dva senatora u francuski senat.

Pošto je Martinik deo Republike Francuske, na ostrvu se koristi francuska trobojnica, a Marseljeza (La Marseillaise) se peva na nacionalnim francuskim događajima. Kada se Martinik predstavlja kao ostrvo na sportskim i kulturnim događajima, od 10. maja 2019. godine teritorijalna zastava je “Ipséité”, a teritorijalna himna je “Lorizon”. Civilna zastava je krst Svetog Mihaila – beli krst sa 4 plave četvrtine sa po jednom zmijom u svakoj. To je bila zastava kolonije još od 4. avgusta 1766. godine. Danas je koristi Žandarmerija. Većina sportskih selekcija Martinika (fudbal, rukomet, biciklizam…) koristi boje ove zastave. Borci za nezavisnost Martinika imaju svoju zastavu, u crvenoj-crnoj-zelenoj boji.

Zastava Martinika usvojena 2023. godine

Stanovništvo

Prvi podaci o broju stanovnika Martinika odnose se na 1700. godinu, kada je procenjeno da ih ima 24.000. Već 1738. godine procena je glasila 74.000. Broj stanovnika se brzo povećavao na 122.700 1848. godine, od čega je belaca bilo manje od 10.000. 1900. godine broj stanovnika je već prešao brojku od 200.000. Prvi zvanični podatak, a to je bio popis 1954. godine, registrovao je 239.130 stanovnika. Samo 13 godina kasnije broj stanovnika se povećao čak za trećinu na 320.000. Rekordan broj stanovnika zabeležio je popis 2006. godine, 397.732 ili preko 350 stanovnika/km2. Od tada je broj stanovnika u padu, tako da se barata sa podatkom o 372.594 stanovnika (2017), što je za čak 13.000 manje nego po popisu iz januara 2013. godine (385.551). Gustina naseljenosti je pala na 330 stanovnika/km2. Procena je da oko 260.000 ljudi poreklom sa Martinika živi u Francuskoj, većina od njih u Parizu i okolini. Emigracija je bila najizraženija sedamdesetih godina XX veka, zbog čega se porast stanovništva gotovo zaustavio.

Martinik je administrativno podeljen na četiri okruga (arrondissement, arondismana) i 34 opštine. 45 kantona je ukinuto 2015. godine. Četiri ostrvska okruga sa pripadajućim lokacijama su sledeća:

– Fort-de-France je jedina prefektura Martinika. Zauzima centralnu zonu ostrva. Obuhvata četiri opštine. 2013. godini imao je 161.021 stanovnika. Pored glavnog grada, uključuje i zajednice Saint-Joseph i Schœlcher.

– La Trinite je jedna od tri podprefekture na ostrvu i zauzima severoistočni deo ostrva. Ima deset opština, a 2013. godine broj stanovnika iznosio je 81.475. Važnije opštine su Basse-Pointe, Le Lorrain, Macouba, Le Marigot, Le Robert i Sainte-Marie.

– Saint-Pierre zauzima severozapadni deo ostrva i obuhvata osam opština sa 23.402 stanovnika. Značajnije opštine su Le Carbet, Le Morne-Rouge i Le Prêcheur.

– Le Marin zauzima južni deo ostrva i obuhva 12 opština sa 119.653 stanovnika. Važnija naselja su Le Diamant, Ducos, Le François, Rivière-Pilote, Rivière-Salée, Sainte-Anne, Sainte-Luce, Saint-Esprit, Les Trois-Îlets i Le Vauclin.

Karta Martinika sa prikazana četiri okruga-arondismana

Po podacima za 2018. godinu najveća naselja su Fort-de-France (78.126), Le Lamentin (40.581), Le Robert (22.429), Schœlcher (19.847), Ducos (17.270), Le François (16.423), Saint-Joseph (16.152), Sainte-Marie (15.571), La Trinite (12.232), Rivière-Pilote (11.972), Rivière-Salée (11.857) itd.

Rivière-Pilote

Stanovništvo Martinika uglavnom čine crnci afričkog porekla, mešovite rase i mulati sa 83%, Indo-Karibi (potomci tamilskih imigranata iz južne Indije iz XIX veka) sa 10%, Evropljani sa 6% i na kraju beke (potomci prvih evropskih doseljenika, većinom aristokratskog porekla rođenjem ili nakon kupovine titule) sa 0,5%. Takođe ima potomaka Sirijaca, Libanaca, Kineza i doseljenika različitog porekla, sa Haitija, Svete Lucije, Dominike itd. Belci ukupno predstavljaju 5% stanovništva Martinika.

Pored ostrvske populacije, tu su i pripadnici francuske zajednice sa kopna, koja većina privremeno živi na ostrvu (obično od 3 do 5 godina).

Sacré-Coeur

Zvanični jezik je francuski, kojim govori gotovo celokupno stanovništvo. Pored toga, većina stanovnika može da govori i lokalni kreolski, oblik antilskog kreolskog koji je usko povezan sa varijacijama koje se govore na susednim ostrvima Sveta Lucija i Dominika, gde je zvanični engleski jezik. Martinikanski kreolski zasnovan je na francuskom, karipskom i afričkom jeziku sa elementima engleskog, španskog i portugalskog jezika. I dalje se koristi u usmenim tradicijama pripovedanja i drugim oblicima govora, a u manjoj meri u pisanju.

U javnim školama bilo je zabranjeno govoriti kreolski do 1982. godine, pošto se smatralo da je to obeshrabrivalo roditelje da koriste kreolski kod kuće. Osamdesetih godina prošlog veka pojedini ostrvski autori pokušali su da to ospore promocijom kreolskog u kulturnom pokretu poznatom kao Créolité. 2019. godine pokrenut je projekat čiji je cilj da isproba dvojezično obrazovanje dece na francuskom i kreolskom ili na francuskom i engleskom jeziku, a u planu je dalja mogućnost dvojezičnog obrazovanja na francuskom i španskom jeziku. Iako se kreolski obično ne koristi u profesionalnim situacijama, članovi medija i političari počeli su češće da ga koriste kao način za iskupljenje nacionalnog identiteta i sprečavanje kulturne asimilacije od strane kontinentalne Francuske. Zaista, za razliku od drugih varijacija francuskog kreolskog, govornici standardnog francuskog jezika kreolski sa Martinika ne mogu lako da razumeju zbog značajnih razlika u gramatici, sintaksi, rečniku i izgovoru, iako je taj jezik tokom godina postepeno usvajao karakteristike standardnog francuskog jezika.

Na Martiniku se fudbalsko prvenstvo igra od 1919. godine. Martinik ne može da postane član FIFA, ali je član CONCACAF. Na Gold kupu 2002. godine (prvenstvo Severne Amerike) reprezentacija Martinika poražena je u četvrtfinalu od Kanade na penale. Gérard Janvion je najpoznatiji igrač ponikao na Martiniku, legenda je AS Saint-Étienna i 40 puta francuski reprezentativac. Veoma popularan je i rukomet, prvenstvo se održava i za muškarce i za žene. Poreklom sa Martinika su rukometašica Katty Piejos (92 nastupa za Francusku) i rukometaši Joël Abati (205 nastupa za Francusku) i Cédric Sorhaindo (215 nastupa za Francusku). Od sportskih događaja na ostrvu izdvajaju se jedriličarska regata (Tour de la Martinique des yoles rondes), biciklistička trka “Oko Martinika”, transatlantska jedriličarska trka Bretanja – Fort-de-France, polumaraton u Fort-de-Francu krajem novembra i Grand Prix du Conseil général, najveći događaj u konjičkom sportu.

Stadion Georges-Gratiant u Lamentinu prima 10.000 gledalaca

Tradicija borbe petlova veoma je živa na Martiniku, sezona traje od novembra do jula. Borbe se odvijaju u malim arenama zvanim pitts. Borbe između zmije i mungosa takođe su organizovane poput borbe petlova, ali nisu predmet opklada, za razliku od borbe petlova.

Gastronomija Martinika je raznovrsna i svedok je istorije ostrva i njegovih stanovnika, sa karipskim (poput dimljene piletine), evropskim, afričkim (koje su doneli robovi) i indijskim uticajima (od indijske imigracije), uvek je prilagođena ostrvskim proizvodima. Sastojci koji čine kuhinju ostrva su rezultat namirnica iz drugih regiona sveta i Kariba (šećerna trska, kakao, mnoštvo voća), lokalnih proizvoda (školjke i rakovi) i druge hrane koji se još uvek uvozi na ostrvo od kolonijalnih vremena radi prehrane stanovništva (pirinač i bakalar).

Među predjelima i pratećim dodacima su specijaliteti poput avokado kuglica sa bakalarom uvaljanim u brašno od manioke, bakalar (marinada od bakalara) ili tiriris (fritule od sitne ribe), knedle od brašna i vode sa dodatkom začina, kreolska krvavica, zelena supa koja sadrži bamiju i pašteta u loncu (supa od povrća, ovčjih iznutrica, belog vina i kapara).

Što se tiče morskih plodova, chatrou je jelo napravljeno od kuvane hobotnice sa dodatkom pirinča i crvenog pasulja, ražnjići od kuvanih školjki i jela na bazi morskih ježeva. Rakovi se love na mestima gde se mešaju morska i slatka voda i kuvaju se sa pirinčem i začinima. Bakalar se može jesti sa pirinčem u jelu zvanom macadamia. Ostala jela se pripremaju sa zelenim bananama, kao što su ti-nain lanmori (zelena banana sa bakalarom, koja se tradicionalno jede za doručak) i ti-nain tripice (zelene banane sa ovčjim tripicama i povrćem). Od plodova hlebnog drveta se pravi neka vrsta kaše sa velikim komadima hleba i suvom svinjetinom. Na severu ostrva tipično jelo je na bazi čorbe od bakalara, hleba i povrća. Kupus se priprema sa goveđim ili ovčjim iznutricama i pirinčem.

Hleb sa maslacem, vrsta peciva francuskog porekla brioš i “čokolada za prvu pričest” (čokoladni napitak sa začinima) takođe su popularni, kao i poslastica blancmange.

Za Martinik je najkarakterističnije piće rum, koji ima dve glavne vrste: poljoprivredni rum i tradicionalni ili industrijski rum. Ostala alkoholna pića pripremaju se sa rumom, poput punča (napravljen od sirupa šećerne trske, limuna i ruma). Domaći likeri napravljeni od lokalnog bilja i voća mogu se kupiti na pijaci u Fort-de-Francu. Sokovi od tropskog voća su takođe veoma brojni (mango, šećerna trska, guava, tamarind, marakuja, ananas, limun, pomorandža, mandarina itd).

Sainte-Luce

Privreda

Martinik je 2014. godine imao ukupan bruto domaći proizvod (BDP) od 8,4 milijarde € ili 22.209 po glavi stanovnika, što je najveća vrednost među prekomorskim departmanima, ali manje od francuskog proseka (32.199). Za poređenje, BDP Srbije po stanovniku 2019. godine iznosio je 6.619 €.

Istorijski gledano, privreda Martinika se oslanjala na poljoprivredu, posebno na proizvodnju šećera i uzgoju banana, ali je do početka XXI veka ovaj sektor znatno opao. Tako su 2010. godine usluge predstavljale 84,2% proizvedenog bogatstva, naspram 13,5% za industriju i građevinarstvo i 2,3% za poljoprivredu, ribarstvo i akvakulturu. U velikoj Martinik zavisi od pomoći iz kontinentalne Francuske.

Proizvodnja šećera je opala, pri čemu se većina šećerne trske sada koristi za proizvodnju ruma. Izvoz banana se povećava, uglavnom odlazi u kontinentalnu Francusku. Utvrđeno je da je kepon, pesticid koji se koristio u uzgoju banana pre zabrane 1993. godine, kontaminirao poljoprivredno zemljište, reke i ribu i uticao je na zdravlje ostrvljana. Ribolov i poljoprivreda su morali da se obustave u pogođenim područjima, što je imalo značajan uticaj na privredu. Glavnina potreba za mesom, povrćem i žitaricama mora biti uvezena. Ovo doprinosi hroničnom trgovinskom deficitu koji zahteva velike godišnje transfere pomoći iz kontinentalne Francuske.

Sva roba koja ulazi na Martinik naplaćuje se promenljivom “pomorskom carinom” koji može dostići 30% vrednosti tereta i obezbediti 40% ukupnog prihoda ostrva. Pored toga, vlada naplaćuje “godišnje dospeće” od 1-2,5% i porez na dodatu vrednost od 2,2-8,5%.

Izvoz roba i usluga 2015. godine iznosio je 1.102 miliona € (504 miliona € u robi), od čega više od 20% su rafinisani naftni derivati (rafinerija SARA sa sedištem u gradu Lamentin). Uvoz roba i usluga u 2015. iznosio je 3.038 miliona €, od čega je oko 40% sirovih i prerađenih naftnih derivata, a ostalo su poljoprivredni proizvodi, elektro, mašinska, elektronska i IT oprema. Pokrivenost uvoza izvozom je 36%.

Plaža Pointe Marin

Banana predstavlja glavnu poljoprivrednu kulturu, sa više od 7.200 obrađenih ha, proizvedenim skoro 220.000 tona banana i skoro 12.000 radnih mesta (direktno + indirektno) 2006. godine. Udeo u ostrvskoj privredi je nizak (1,6%), ali ipak ostvaruje više od 40% poljoprivredne dodate vrednosti.

Proizvodnja ruma predstavlja 23% poljoprivredne proizvodnje 2005. godine. Proizvodnja ostrva iznosi oko 90.000 hl čistog alkohola u kampanji 2009. godine.

2009. godine šećerna trska se gajila na 4.150 hektara ili 13,7% poljoprivrednog zemljišta. Obrađena površina se znatno povećala tokom poslednjih 20 godina, a ovaj brzi rast može se objasniti visokom dodatom vrednošću proizvedenog ruma i rastom svetskih cena šećera. Proizvodnjom se bave farme sa preko 50 ha zemlje, koje predstavljaju 6,2% gazdinstava, ali čak 73,4% eksploatisane površine. 2009. godine proizvodnja iznosila je oko 220.000 tona, od čega je gotovo 90.000 tona bilo namenjeno proizvodnji šećera, a ostatak je isporučen destilerijama ruma.

Ananas je nekada bio važan deo poljoprivredne proizvodnje, ali je 2005. godine  njegov udeo u  poljoprivrednoj proizvodnji iznosio 1% (2,5 miliona € u odnosu na 7,9 miliona € 2000. godine).

Turizam takođe doprinosi ekonomiji ostrva. U 2011. godini, sa 1,347 miliona noćenja u hotelima, Turizam je postao važniji od poljoprivrede. Većina posetilaca dolazi iz kontinentalne Francuske, Kanade i SAD. Otprilike 16% ukupnog broja preduzeća na ostrvu (oko 6.000 kompanija) pruža turističke usluge. Martinik je ostao privilegovano prekomorsko turističko odredište, čak i ako je Gvadelup dominirao u sektoru 2003. godine, ističući se gostoljubivošću.

Voda za piće koja se distribuira u vodovodnoj mreži Martinika dolazi 90% iz reka. Čak i ako vode ne nedostaje, situacija postaje veoma kritična tokom zimske sezone (lent), kada presuši nekoliko reka.

Vodeni resursi su bogati, ali neravnomerno raspoređeni. Četiri opštine (Saint-Joseph, Gros-Morne, Lorrain i Fort-de-France) daju 85% pijaće vode Martinika. Na jugu ostrva nema vodozahvata. Voda koja se troši na jugu dolazi isključivo sa severnog i centralnog dela ostrva. 60% od ukupne količine vode zahvata se iz jedne reke (Lezarde i njene pritoke Blanche). Ovo može predstavljati rizik u kriznoj situaciji, kao što je suša, na primer.

Saobraćaj

Glavni i jedini aerodrom za komercijalne letove se zove “Aimé Césaire”, po lokalnom pesniku i političaru. Aerodrom je otvoren 1950. godine, a preimenovan je 2007. godine. Nalazi se u gradu Le Lamentin, praktično predgrađu Fort-de-Franca. Tokom cele godine postoje letovi za Pariz, Montreal, Miami, Charleroi i Francusku Gvajanu, a u turističkoj sezoni i za Frankfurt, Toronto i São Paolo. Leti se i do susednih ostrva Dominike, Svete Lucije, Gvadelupa i Barbadosa. 2015. godine kroz aerodrom je prošlo 1,696.071 putnika. Promet aerodroma je veoma snažno usmeren prema metropoli, dok na međunarodnim letovima ima daleko manje putnika (192.244 putnika 2017. godine) i njihov broj je u opadanju.

Glavna luka je Fort-de-France. Redovne brodske linije postoje sa susednim ostrvima Gvadelup, Dominika i Sveta Lucija. Nekoliko lokalnih brodara povezuje Fort-de-France i rt du Bout, hotelsko naselje i marina koje se nalazi prekoputa u zalivu Fort-de-France.

Pointe du Bout

Kada se dođe na Martinik, putnika će dočekati gusta i dobro održavana mreža puteva. Ukupno ima 2.123 km asfaltnih puteva, od čega je 7 km autoput, 919 km su nacionalni ili departmanski putevi, a 1.197 km su opštinski putevi. Jedini autoput A1 je deo nacionalnog puta N5 i povezuje Fort-de-France, Lamentin (prolazi pored aerodroma), Ducos, Rivière Salée i završava se u naselju Les Coteaux.

Javna ustanova “Martinique Transport” je počela sa radom u decembru 2014. godine. Ona je odgovorna za gradski i međugradski prevoza putnika na celom ostrvu, taksi prevoz, pomorstvo, škole, učenike sa invaliditetom, kao i za autobusku mrežu. Autobusi između glavnog grada i grada St. Pierre često saobraćaju.

Srazmerno broju stanovnika, Martinik je francuski departman sa najvećim brojem registrovanih vozila. 2019. godine na Martiniku je registrovano 19.137 novih vozila, odnosno 42 novokupljena vozila na 1.000 stanovnika.

Putna mreža Martinika

Autoput A1

Martininik sada ima u funkciji samo jednu železničku prugu. To je malo poznata pruga “Le Train des Plantations” (plantažni voz) dužine 2,5 km, pravo kulturno nasleđe. Pruga prolazi od Muzeja ruma u gradu Sainte-Marie, prolazi kroz plantaže šećerne trske i banane i preko dva mosta do Muzeja banane. Vozom nasleđa upravlja tim entuzijasta sastavljen od penzionisanih radnika gradskog saobraćaja, železnice, policije i pošte od utorka do petka od 9:00 do 14:00 sati, kada su organizovana četiri polaska, a subotom od 9:30-13:30 h sa tri polaska. Karta košta 5 €. Širina pruge je 1.168 mm.

Nekada je postojalo više pruga uskog koloseka za potrebe plantaža šećerne trske. Najmanje dve parne lokomotive su sačuvane u vidljivo obnovljenom stanju, ali ne rade.

Saint-Pierre je imao  tramvaje sa konjskom vučom, a imali su neobično uski kolosek.

“Le Train des Plantations” prolazi pored plantaže banana

Znamenitosti

Očaravajuća prirodna lepota Martinika je na glasu, a nijedna obala ne nudi potpuno isti pejzaž. Sever ostrva je izrazito brdovit i bujan, a veličanstveni vulkan Mont Pelée dominira vidikom. Južni Martinik je mirniji, romantičan i odlikuje se blistavim belim peščanim plažama. U središtu zapadne obale, urbani Fort-de-France vrvi spektakularnim istorijskim i kulturnim znamenitostima.

Martinik ima desetak muzeja, a niže su opisana tri. Većina muzeja se bavi istorijom ostrva, a nalaze se u gradovima Fort-de-France, Le François, Saint-Pierre i Rivière-Pilote (ekomuzej).

Biblioteka Schœlcher

Biblioteku Schœlcher u Fort-de-Francu trebalo bi posetiti zbog istorije i raskošnog dizajna, a ne zbog knjiga. Zgrada je prvobitno projektovana i sagrađena za Svetsku izložbu 1889. godine u Parizu pre nego što je isporučena na Martinik i ponovo sastavljena duž zapadne strane parka La Savane. Ime je dobila u čast Victora Schœlchera, borca za ukidanje ropstva.

Regionalni istorijski i etnografski muzej Martinika

Raskošna vila u kojoj se nalazi ovaj muzej datira iz 1887. godine i jedna je od najstarijih vila u centru grada Fort-de-Franca. Smeštena je usred vrta površine 2.500 m2 zasađenog drvećem manga i mahagonija. Prvobitno se nalazila na periferiji grada i služila je kao rezidencija direktora artiljerije. Kuća je u početku imala u prizemlju predvorje, trpezariju, dnevnu sobu, radnu sobu i biblioteku. Unutrašnje stepenište sa ogradom od kovanog gvožđa vodi na prvi sprat koji je prvobitno imao hodnik, tri spavaće sobe i kupatilo. Tri stepenice trema štite zgradu od vlage pošto se između kuće i ulice nalazio podzemni kanal. Vila je zatim prešla u javno vlasništvo postajući sedište poljoprivredne komore, kasnije je bila u posedu gradske kompanije mešovite privrede.

Plenarna skupština Regionalnog saveta Martinika 11. juna 1985. godine osnovala je Regionalni muzej istorije i etnografije. Zatim se krenulo sa formiranjem muzejskih zbirki i podizanjem svesti ostrvljana o istorijskom i etnografskom nasleđu kroz izložbe. Nakon opsežnih radova na restauraciji i dizajnu enterijera vile Istorijski i etnografski muzej otvoren je u junu 1999. godine.

Muzej je otvoren ponedeljkom, sredom, četvrtkom i petkom od 8:30-17:00 h, utorkom od 14:00-17:00 h, a subotom od 8:30-12:00 h. Poslednje subote u mesecu ulaz u muzej je slobodan.

2016. godine muzej je imao oko 5.300 posetilaca.

Katedrala St. Louis

Izgradnja katedrale počela je sredinom XVII veka, a otvorena je 1657. godine. Zbog prirodnih katastrofa koje su godinama pogađale Fort-de-France, trenutna građevina datira iz 1895. godine i izgrađena je sa gvozdenim okvirom kako bi izdržala sve nedaće. Sagradio ju je Pierre-Henri Picq.

To je sedma crkva koja je podignuta na istom mestu, zbog toga u šali kažu da bi je trebalo nazvati St. Louis VII. Prethodne građevine koristile su drvenu građu.

Poseta katedrali je prilika da se vidi neobična arhitektura, lepi vitraži i grobovi guvernera Martinika. Za turiste koji dolaze na kruzerima isplati se kraća šetnja od luke do katedrale.

Botanička bašta “Balata”

Trebalo bi posetiti jednu od najvećih atrakcija Martinika Botaničku baštu “Balata”, da bi se videlo zašto Martinik zovu “ostrvom cveća”. Ova privatna botanička bašta nadomak Fort-de-Franca ima zapanjujući broja begonija, bromelija, bambusa i oko 300 različitih vrsta palmi. Pojedinci smatraju da je ulaznica preskupa, sem za one koji stvarno uživaju u biljkama. Pored toga, može se poneti kući tropsko cveće ili  dogovoriti da se cveće dostavi na aerodrom, a takođe se može kupiti u prodavnici na terminalu aerodroma. Cveće će biti posebno upakovano radi lakšeg unošenje u avion.

Do Botaničke bašte “Balata” dolazi se posle kraće vožnje od Fort-de-Franca putem N3. Može se doći automobilom (parking je besplatan), taksijem ili autobusom L25 od centra Fort-de-Franca do samog ulaza u Botaničku baštu. Bašta je otvorena svakoga dana od 9:00-17:30 h, a ulaznica košta 14 €.

La Savane des Esclaves

Prelepi park “La Savane des Esclaves” (savana robova) nalazi se u blizini grada Les Trois-Îlets, oko 25 km južno od Fort-de-Franca. Ovo mesto je stvorio Gilbert Larose 2000. godine sa ciljem “da se sačuva i obznani nasleđe ostrva”. Privatna inicijativa, otvorena je za javnost od decembra 2004. godine, imala je 2006. godine više od 10.000 posetilaca svih nacionalnosti.

U parku se nalazi mermerna statua carice Žozefine, rodom sa Martinika i prve supruge Napoleona Bonaparte. Njena statua je bez glave i zamazana crvenom bojom. Priča se da je lokalno stanovništvo oštetilo statuu iz nezadovoljstva; oni veruju da je Žozefina nagovorila Bonapartu da nastavi praksu ropstva na ostrvu.

“La Savane des Esclaves” je otvoren svakodnevno od 9:00-18:00 h, a nedeljom od 9:00-13:00 h. Dostupne su i jednosatne ture sa vodičem (samo na francuskom jeziku) i koštaju 7 €.

Anse Cafard Slave Memorial

Visoko na brdu na jugozapadu Martinika nalazi se 20 belih kamenih figura, tiho okrenutih ka Dijamantskoj plaži i Karipskom moru. Obeležavaju katastrofu koja se dogodila 1830. godine kada brod sa robovima nije uspeo pravilno da se usidri u zalivu Anse Cafard i udario je u brdo Diamond Rock, pri čemu su poginuli brojni putnici i mornari, kao i robovi koji su bili vezani lancima u prostoru za teret. Hladne statue na ovom spomen obeležju mnogima su popularno mesto za fotografisanje, i mada je spomenik malo oronuo, posetioci nisu razočarani ukupnim efektom.

Posetioci kažu da je jednostavno spomen obeležje prilično otrežnjujuće, s tim da ga istovremeno nazivaju i “ponižavajućim i lepim”. Drugi su shvatili da na tom mestu postoje table sa tekstom na francuskom i engleskom jeziku koje objašnjavaju značaj spomen-obeležja.

Dijamantska plaža

Na Dijamantskoj plaži (Plage du Diamant), smeštenoj u gradu Le Diamant, retko je gužva, ali je uvek lepa. Turisti koji poznaju situaciju biraju ovu jugozapadnu plažu umesto plaže Pointe du Bout, zbog  više mira i tišine dok se sunčaju. Ovaj deo ostrva je prilično nerazvijen, pa je bolje samo ga posetiti nego tu odsesti. Najbolje je povezati posetu ovoj plaži sa posetom Anse Cafard Slave Memorialu, pošto su udaljeni samo 3 km. Tokom boravka na plaži obavezno bi trebalo slikati Roche de Diamant udaljen oko 3,5 km. Problem na ovoj plaži mogu napraviti surferi koji ne obraćaju mnogo pažnje na kupače.

Plaža Les Salines

Porodice se iz više razloga teško napuštaju plažu Les Salines na jugoistoku ostrva. Prvo, bistra voda je dovoljno mirna da deca mogu slobodno da se igraju. Drugo, dosta je prodavaca hrane koji šetaju ovom peščanom plažom hodeći ukusne poslastice Martinika. Treće, postoje toaleti i pristupačni tuševi za ispiranje najmlađih pre povratka u hotel. Četvrto, Les Salines apsolutno oduzima dah, sa miljama palmi i blistavog peska. Preporuka je da se proba sladoled od kokosa koji se prodaje na plaži.

Da bi se uverilo šta sve Les Salines nudi bez gomile dece na plaži, trebalo bi je posetiti tokom nedelje ili kasnije popodne kada većina posetilaca krene kući. Vikendom je na plaži velika gužva, a tada se javlja i problem sa parkiranjem, pa je bolje poraniti na plažu. Do plaže se može doći taksijem (cene se ralikuju). Najbliži grad je Sainte-Anne, udaljen oko 2,5 km od plaže.

Habitation Clément

“Habitation Clément” se nalazi se u blizini grada Le François na istoku ostrva.

Naveden je u spisku muzeja Martinika, ali to nije samo muzej, već rečeno modernim jezikom “tri u jedan” ili čak “pet u jedan”! Deo je destilerije ruma, delimično plantaže, delimično nalazište i muzej, što znači da će verovatno privući porodice i grupe svih starosnih grupa.

Posetioci mogu da šetaju vrtovima, razgledaju glavnu zgradu i njene gospodarske objekte i nauče o proizvodnji ruma, koji u destileriji leži i sazreva od šest do deset godina.

Možda je najbolje u obilazak doći taksijem, jer je u prostoriji za degustaciju moguće probati različite vrste ruma i likere na bazi ruma, pa je vožnja posle toga rizična. Na lokaciji naravno postoji i prodavnica u ​​kojoj posetioci mogu da kupe bocu svog omiljenog pića. U međuvremenu, porodice će uživati u lutanju okolinom i razgledanju brojnih skulptura postavljenih svuda.

Muzej Franck  A. Perret

Ovaj muzej stvorio je 1933. godine Frank Alvord Perret, samouki vulkanolog, po struci inženjer, američkog porekla. Boraveći u Saint-Pierreu od 1929. do 1942. godine, doprineo je, pored svoje istraživačke delatnosti, ponovnom podizanju grada i njegovom čišćenju od eruptivnih naslaga posle erupcije vulkana 1902. godine.

Njegov muzejski projekat izveden je uz podršku severnoameričkih i martinikanskih saradnika, dok mu je zemljište dodelio grad. Kolonijalna kancelarija isplatila mu je subvenciju od 30.000 franaka u zamenu za zaveštanje muzeja nakon njegove smrti. Prvobitno koncipiran kao privatni muzej, Perret ga je već za života poklonio opštini. Umro je 1943. godine, a grad je preuredio muzej 1969. godine. Muzej je bio povezan sa službom meteorologije i geofizike. Sada ga podržava opština Saint-Pierre.

Kolekcija se i dalje obogaćuje privatnim donacijama kada naiđu. Prvobitno ime muzeja, “Frank-Perretov vulkanološki muzej“, nažalost je izmenjeno tokom nedavne obnove fasade muzeja.

Frank Alvord Perret prikupio je koliko je mogao dokumenata, arhiva, fotografija i predmeta pronađenih u ruševinama, kao svedočanstvo o onome što se dogodilo tokom erupcije vulkana Mount Pelée 1902. godine. Ovaj mali muzej uronjen u istoriju dočarava život grada pre, tokom i posle katastrofe 8. maja 1902. godine. Kolekcija fotografija, gravura i predmeta ilustruje svakodnevni život stanovnika grada Saint-Pierre pre erupcije dok iskrivljena zvona katedrale, stopljeno staklo, čuveni vatreni oblak i vulkanske bombe podsećaju kako je grad u jednom trenutku bio opustošen.

Muzej takođe predstavlja dokumente i fotografije malog “Karipskog Pariza” u vreme kada je grad bio privredna i kulturna prestonica Martinika.

Mont Pelée

Avanturisti vole da se penju do kratera aktivnog vulkana Mont Pelée, ali postoje i druge, sigurnije (i možda bi trebalo reći pametnije?) mogućnosti za uživanje u tom području. Jedna od najpopularnijih opcija je vožnja do parkinga istočno od vulkana (prilaz je sa puta N3 iz naselja La Morne Rouge), udaljenog oko 2,5 km od vrha, a zatim se nastavlja pešice po uređenoj stazi do kaldere vulkana, tako da vodič nije potreban. Tokom pešačenja pruža se zapanjujući pogled na vrh vulkana i prelepe krajolike ostrva. Preporuka je da se ponesu hrana i voda i izabere vedar dan kako bi se što bolje uživalo u pogledu.

Dan biste mogli da provedete i u slikovitoj bazi Mont Pelée, gde se može uživati u vožnji kajaka, pešačenju i planinarenju kroz područje vodopada i šume.

O K O L N A   O S T R V A

Veći broj manjih ostrva okružuje Martinik. Najviše ih je pored istočne obale, dok ih pored severne obale uopšte nema. Međutim, nijedno od ovih ostrva nema površinu veću od 1 km2, tako da su sve to ostrvca. Najveće ostrvce je Chancel površine 70 ha. Sledi Long sa površinom 24 ha, a jedino još Chevalier i Lavigne imaju površinu veću od 10 ha. Najpoznatije je ostrvce Roche du Diamant ili na engleskom Diamant Rock (dijamantska stena), pored koga su vođene velike pomorske bitke. Ovo ostrvce je ujedno i najviše od svih, uzdiže se na 175 m, dok ostala ostrvca ne premašuju visinu 50 m.

Nije data kolona o broju stanovnika, pošto nema takvih podataka. Na ostrvima koja pripadaju Opštini Le François ima najviše kuća, a izgleda i stalnih stanovnika. Na ostrvu Oscar (grupa ostrva Robert) postoji hotel. Na ostrvcu Chancel izgleda da živi jedan ribar. Dva ostrvca imaju isto ime Table du Diable (đavolji sto) i Lapin (zečje ostrvo). Najmanje ostrvce u prikazu Petit Dupré jedino je povezano sa martinikom. Ostrva su opisana počev od krajnjeg severoistočnog ostrva Sainte-Marie i istoimene opštine u smeru kretanja kazaljke na satu.

Niže je data tabela 44 ostrvca poređanih prema površini.

NazivOpštinaPovršina (ha)GPS koordinateNajviši vrh (m)Obala (km)
1.Chancel (Ramville)Le Robert70,240514°41′35″ N, 60°53′20″ W  
2.LongLe François2414°36′45″ N, 60°51′21″ W20 
3.ChevalierSainte-Anne1914°25′50″ N, 60°49′48″ W20 
4.Gros Îlet (Mandoline)Trois- Îlets17,414°32′54″ N, 61°01′10″ W  
5.Lavigne (Gros Îlet)Le François1414°37′57″ N, 60°53′20″ W20 
6.MétrenteLe François7,7514°37′12″ N, 60°51′51″ W31 
7.Petite GrenadeLe Vauclin6,0814°34′04″ N, 60°50′12″ W24 
8.ThierryLe François5,714°37′33″ N, 60°50′57″ W  
9.Ragot (Grotte)Le Robert5,6914°41′17″ N, 60°52′59″ W38 
10.Rocher du DiamantLe Diamant5,314°26′35″ N, 61°02′20″ W1751,04
11.Petite MartiniqueLe Robert4,88914°41′11″ N, 60°54′40″ W34 
12.CabritsSainte-Anne4,5714°23′27″ N, 60°52′12″ W12 
13.Sainte-MarieSainte-Marie4,314°47′16″ N, 60°59′20″ W141,22
14.Sainte-AubinSainte-Marie4,314°41′35″ N, 60°53′20″ W 1,09
15.OscarLe François3,514°37′40″ N, 60°51′14″ W20 
16.EauLe Robert3,252514°41′10″ N, 60°54′05″ W10 
17.RamiersTrois- Îlets314°32′39″ N, 61°04′44″ W43 
18.FrégateLe François314°36′23″ N, 60°51′52″ W20 
19.MadameLe Robert2,8614°40′13″ N, 60°52′58″ W19 
20.HardySainte-Anne2,52614°25′03″ N, 60°49′58″ W9 
21.Poirier (Toiroux)Sainte-Anne2,4714°24′39″ N, 60°49′58″ W23 
22.TrésorLa Trinité2,0114°45′24″ N, 60°52′54″ W  
23.GalionLa Trinité1,9314°43′51″ N, 60°56′08″ W  
24.Loup-GarouLe Robert1,914314°40′56″ N, 60°50′54″ W  
25.BaudeSainte-Anne1,7814°27′05″ N, 60°52′30″ W40 
26.LapinLa Trinité1,5914°46′35″ N, 60°52′30″ W  
27.Petit ÎletRivière-Salée1,514°33′02″ N, 61°00′21″ W11 
28.DuquesnayLe Marin1,2714°27′35″ N, 60°53′07″ W  
29.RatSainte-Anne1,1614°26′03″ N, 60°49′43″ W  
30.Table du Diable (I)La Trinité1,0414°46′31″ N, 60°52′21″ W  
31.TartaneLa Trinité0,9514°45′53″ N, 60°55′21″ W  
32.AigrettesSainte-Anne0,7714°25′02″ N, 60°50′24″ W  
33.Petit PitonLe Robert0,76514°41′06″ N, 60°52′50″ W40 
34.Îlets aux Chiens (5)Sainte-Anne0,714°26′40″ N, 60°49′00″ W  
35.Table du Diable (II)Sainte-Anne0,6814°23′33″ N, 60°51′43″ W  
36.Aux RatsLe Robert0,6514°41′01″ N, 60°53′56″ W10 
37.Petit VincentLe Robert0,62514°41′18″ N, 60°55′16″ W10 
38.Boisseau (Chardons)Le Robert0,5414°40′28″ N, 60°52′50″ W  
39.BurgauxSainte-Anne0,4914°24′45″ N, 60°49′56″ W7 
40.PercéSainte-Anne0,46514°24′46″ N, 60°50′04″ W  
41.LapinLe François0,3514°37′58″ N, 60°53′03″ W  
42.Rocher de la CaravelleLa Trinité0,3214°41′35″ N, 60°53′20″ W29 
43.PeléLe François0,2514°36′54″ N, 60°50′58″ W4 
44.Petit Dupré            (Petit Duprey)Le Marin0,22314°27′44″ N, 60°53′09″ W4 

Karta sa ostrvcima duž istočne i jugoistočne obale Martinika

S A I N T E – M A R I E

Sainte-Marie se nalazi u Atlantskom okeanu pored severoistočne obale Martinika upravo ispred istoimenog gradića. Veoma je popularno među turistima, geološka je zanimljivost prirode, jer je sa ostatkom ostrva povezno tombolom (peščana prevlaka). Kada nije povezano sa Martinikom, ostrvo je od njega udaljeno oko 200 m.

Ostrvo Sainte-Marie je u stvari “poluostrvo” tokom jednog dela godine, jer je sa Martinikom povezano tankim prirodnim peskovitim pojasom ili tombolom. Ova sedimentna struktura, prilično netipična, u potpunosti je formirana od peska koji dolazi iz okeana, a koji se nakuplja pod pritiskom pasata na kraju zimskog perioda (što će reći tokom sušne sezone, zvane Lent), kada prestaju jake kiše. Talasi su tada ukoso usmereni prema plaži i omogućavaju stvaranje tombola.

Peščane sedimentne naslage talože se na plitkom dnu (koje ne sme biti dublje od 10 m za formiranje tombola), pogodno za nastanak ove vrste sedimentnih profila, na približnoj liniji na kojoj se sastaju talasi koji dolaze sa dve strane na ostrvo, donoseći pesak na to mesto.

Ostrvce je igralo značajnu ulogu u istoriji grada. Zapravo, zahvaljujući svom strateškom položaju, tokom ratova za posedovanje Martinika između Francuske i Ujedinjenog Kraljevstva na njemu je bila osmatračnica, kao i dva topa. Do četrdesetih godina XX veka, kratka železnička pruga povezivala je ostrvce sa gradom Sainte-Marie, omogućavajući prevoz robe.

Félix Lorne (1904-1950), učitelj iz Sainte-Marie, vodio je dobrovoljni trening sportista. Nakon što bi završio zagrevanje učenika na fudbalskom terenu, držao bi im je čas plivanja na mestu tombola. 3. marta 1950. godine, jedan od njegovih učenika nije uspevao da izađe iz vode, verovatno zbog živog peska, ali ga je učitelj brzo izvadio. Tokom istog časa, drugi učenik nailazi na iste probleme. Félix Lorne takođe mu priskače u pomoć, ali ne uspeva da ga spase, pre nego što je i sam nestao. Sledećeg dana, 4. marta, more je izbacilo telo učenika na prugu. Konačno, 5. marta, telo učitelja je pronađeno na stenama gde su ga izbacili talasi. Oko 5000 ljudi iz celog Martinika prisustvovalo je sahrani.

Tombolo postoji četiri meseca u godini, uglavnom od januara do februara i od aprila do maja. Zbog svog netipičnog karaktera važna je turistička atrakcija. Turisti mogu da šetaju duž tombola da bi došli do ostrvca, gde su trasirane male staze. Kada su uslovi (doba godine, nivo mora, vetrovi itd) idealni, tombolo se ponekad može prelaziti i na konjima, biciklima ili čak u terenskom vozilu. Međutim, ostrvce je zabranjeno za posete tokom perioda gnežđenja ptica jer je prirodni rezervat.

Stanovnici gradića Sainte-Marie učinili su ostrvce svojim ponosom, tako što su svom opštinskom glasniku dali ime “Tombolo”, budući da je Tombolo ujedno i naziv za ostrvo i na lokalnom kreolskom jeziku.

S A I N T – A U B I N

Saint-Aubin (Îlet Saint-Aubin) se nalazi jugoistočno od gradića Sainte-Marie, a oko 1,15 km od najbliže tačke na obali Martinika. Ostrvce je dugačko oko 360 m, a najveća širina je 200 m.

Pojavljuje na kartama iz XVIII veka pod imenom Caerman.

T A R T A N E

Tartane se nalazi u istoimenom zalivu, prekoputa istoimenog naselja, 250 m od severne obale poluostrva Caravelle. Ostrvo je dugačko 100 m.

Naselje Tartane ima oko 3.000 stanovnika i pripada opštini La Trinité, tako da je prvo od šest ostrva u opisu koje pripadaju toj opštini.

Tartane je malo ribarsko selo u kome je svakoga dana moguće kupiti svežu ribu.

ROCHER DE LA CARAVELLE

Rocher de la Caravelle  nalazi se 3 km severoistočno od poluostrva Caravelle.

Topografija ostrvca sa izuzetno strmim stenama čini ga potpuno nepristupačnim. Konusnog oblika, ova vulkanska kupola se pojavljuje vulkanske osnove. Ostrvce je dugačko 100 m. Lišeno je svake vegetacije.

Rocher de la Caravelle je od velikog značaja za morske ptice: nudi udaljeno utočište (dnevni boravak i spavaonica) za fregate i blune i mesto za gnežđenje čigre. Ostrvcetom upravlja “Conservatoire du littoral” (priobalno zaštićeno područje).

Ime je dobilo po tome što svojim oblikom podseća na brod karavelu, koji su početkom XV veka dizajnirali Portugalci.

L A P I N (I)

Lapin (L’ Îlet Lapin, zečje ostrvo) je malo ostrvo u zalivu Galion. Smešteno je stotinak metara od kraja poluostrva Caravelle, nasuprot plaže Anse du Bout, to je velika stena, teško pristupačna, na vrhu pokrivena vegetacijom.

TABLE DU DIABLE LA CARAVELLE

Table du Diable (La Table du Diable, đavolji sto) je malo ostrvo. Smešteno je u produžetku poluostrva Caravelle, 200 m jugoistočno od ostrvca Lapin. To je stenovita masa gotovo na ivici vode, lišena vegetacije. Deo je priobalnog zaštićenog područja.

Postoji još jedno ostrvce istog imena, ali u Opštini Sainte-Anne.

T R É S O R

Trésor (L’Îlet du Trésor, blago)nalazi se 100 m južno od rta Caracoli na kraju poluostrva Caravelle, na ulazu u istoimeni zaliv Baie du Tresor; njegova dva dela povezana su samo tokom oseke. Ukupna dužina oba dela ostrva je 330 m.

Oko 700 m istočno od ostrvca Trésor, na samom kraju poluostrva Caravelle, nalazi se ostrvce Caracoli.

Na ostrvu borave čigre. Takođe se od kraja aprila pojavljuje ptica poznata kao monah (anous stolidus). Ređe su fregate, koje su na početku kolonizacije lovljene zbog masti za koju se verovalo da je lekovita.

U podnožju litica mogu se videti krabe. Osušeni egzidis (stari odbačeni telesni oklop) ovih rakova ponekad je vidljiv na stenama.

G A L I O N

Galion (Îlet du Galion) je ostrvo u zalivu Galion oko 260 m od obale Martinika.

Ima konusni oblik i u potpunosti je pošumljen. Dužina ostrva je 210 m.

Ostrvo je nastalo tokom perioda uspostavljanja vulkanskog lanca Vauclin/Pitault, i zapravo predstavlja masivan tok lave.

Nažalost nisam uspeo da pronađem bolju sliku ostrva, sem ove koja je zaštićena.

Î L E T S   D U   R O B E R T

Grad Le Robert uživa na privilegovanom mestu na kraju zaliva dugog 8 km i širokog 5 km koji se smatra najlepšim na Martiniku. Zaliv štite rt Savane na severu i rt Larose na jugu i klaster ostrvaca raznih oblika i izazovnih imena. Le Robert je od svojih ostrvaca napravio turističku atrakciju. Raznim plovilima (skif, katamaran, čamac, kanu, kajak) nude se izleti do njih. Za kompletan obilazak zaliva potrebno je oko 45 minuta. Ostrvca su podjednako raskošna, iako je svako jedinstveno na svoj način. Najpopularnija ostrvca su Chancel, zbog iguana i Madame, nesporno mesto zaliva, zbog peščane plaže.

Od ukupno 10 ostrvaca osam je zaštićeno kao biotop od 2002. godine, ukupne površine 91 ha. To su ostrvca Boisseau, Chancel, La Grotte (Ragot), Loup Garou, Madame, Petite Martinique, Petit Piton i Petit Vincent. Navedeni su u ministarskom dekretu od 28. jula 2007. godine. Jedina ostrvca koja nisu zaštićena su Eau i aux Rats.

Kod pojedinih ostrva na wikipediji je pogrešan podatak o površini – uvećana su tačno 10 puta!

C H A N C E L

Chancel (L’Îlet Chancel, ima i naziv Ramville) je ne samo najveće od deset ostrvaca koji se nalaze u zalivu Robert, već je sa svojih 2 km dužine i 850 m širine najveće ostrvce Martinika. Udaljeno je 270 m od obale Martinika.

1632. godine Karibi su ga ustupili gospođi Du Parquet, koja ga je nazvala Monsieur (gospodin). Naslednici Du Parqueta poklonili su ostrvce Dominikancima. Kasnije ga je stekao Dubuc de Ramville, koji je na njemu otvorio rafineriju šećera i pogon za proizvodnju grnčarije. Ostrvo je po dobilo ime po novom vlasniku Ramville, pre nego što je ponovo promenilo ime kada ga je kupio de Lagrange-Chancel.

Otac Labat, posetivši ostrvce 1694. godine, piše: “Obišao sam ga, …zemlja mi se činila dobrom i pogodnom za sve što bi neko želeo da obrađuje tamo, mada nema ni potoka ni česme. Tačno je da se to može otkloniti cisternama ili jamama radi očuvanja kišnice za stoku”. Uprkos maloj površini, prema ocu Labatu, ostrvce Ramville je u XVII veku bilo zasađeno šećernom trskom. Prisustvo šećerane i dalje je vidljivo. U peći za kreč proizvodio se kreč potreban za pripremu i proizvodnju šećera. Kreč se dobijao spaljivanjem školjki i korala oko ostrva. Grnčarija je korišćena za izradu šećernih oblika. Kada je nestalo gline dopremala se iz Nantesa i Rouena. Oblici su rađeni od nerafinisanog šećera, manje oporezovanog od beljenog šećera.

Tamnica

1891. godine ciklon je devastirao zgrade i porodica Lucy de Fossarieu, tadašnje vlasnice, nastradala je pod ruševinama. Samo jedno dete pronađeno je živo. Danas na ostrvcu stalno živi jedan ribar. Aktuelni vlasnik ostrva je Bally.

Danas privatno ostrvo Chancel čuva ostatke plantaže šećera (tamnica u kojoj zatvoreni robovi nisu mogli da stoje, bunar, peć za hleb), peć za kreč i grnčariju uništenu tokom uragana. Ali mnogo značajnije je prisustvo jedne od poslednjih kolonija karipskih iguana (iguana delicatissima), čije su ženke uglavnom zelene boje, a mužjaci sive boje, što je čini posebno zanimljivom. 2006. godine bilo je približno 600 jedinki. Ova vrsta je strogo zaštićena i ne bi je trebalo mešati sa vrstom iguana iguana ili obična iguana, koja živi u Gvajani. Ove dve vrste morale bi biti strogo razdvojene, kako se ne bile ukrštale i na taj način bi nestala karipska iguana, a pojavila bi se hibridna vrsta iguane kao na Gvadelupu.

G R O T T E

Grotte (L’Îlet La Grotte, pećina) je okrenut prema plaži Trapèze na ostrvu Chancel, od koje udaljen 160 m. Prostire se na oko 560 m dužine i 200 m širine. Krajem XVIII veka ime ostrvca bilo je La Groute, ali se tokom XIX veka postepeno transformisalo u La Grotte.

Ostrvce je izduženog i konusnog oblika, a sastoji se od niskog platoa i konveksnog blefa okruženog relativno strmim liticama. Mala plaža na severnom kraju ostrva sa belim peskom privlači brojne nautičare vikendom.

P E T I T   P I T O N

Petit Piton je nastao kao rezultat protoka lave sa ostrva La Grotte, od koga je udaljen 200 m u pravcu jugoistoka. Ostrvce je malih dimenzija, dugačko 150 m.

R A T S

Rats (Îlet aux Rats, pacov) se nalazi 150 m južno od ostrvca Eau. Vrlo je malih dimenzija, dugačko je oko 80 m, a široko do 60 m. Iako je na wikipediji naveden podatak o površini 0,65 ha, stvarna površina je oko 0,4 ha. Ostrvce je dobilo ime zbog izgleda, jer se tokom oseke od njegove severne obale pojavljaje pojas kopna koji podseća na rep pacova i povezuje ga sa ostrvcem Eau. Ostrvo je prekriveno rastinjem. Od životinja ima anola (guštera). Na ostrvcu postoji jedna kuća.

E A U

Ostrvce Eau, u pozadini se vidi Aux Rats

Eau (Îlet à Eau, voda) se nalazi 750 m istočno od ostrva Petit Martinique, 850 m južno od ostrva Chancel i takođe 850 m istočno od obale Martinika. Oblikom pomalo podseća na srce, a dugačko je nešto preko 300 m.

Eau i aux Rats su jedina ostrvca u grupi ostrvaca du Robert koja nisu zaštićena.

Ostrvce je dobilo ime po bunaru sa bočastom vodom, koji je prema legendi postojao na njemu i bio je  čudotvoran. Ranije je na ostrvcu bilo jezerce i možda je po njemu dobilo ime. Jezerce danas ne postoji.

Na ostrvcu se nalazi 13 kuća, uglavnom vikendica (ili se možda nude na najam).

PETITE MARTINIQUE

Petite Martinique (Mali Martinik) nalazi se u severnom delu Robertovog zaliva, oko 130 m od obale Martinika. Ostrvo je dugačko blizu 400 m i praktično je celo pokriveno šumom.

Na ostrvcu ima nekoliko kuća, uglavnom u njegovom južnom delu.

P E T I T   V I N C E N T

Petite Vincent je nekada bilo ostrvo, a sada je postalo malo poluostrvo, jer je pod dejstvom nedavnog nanosa sedimenata nastao aluvijalni mangrov (ili zbog močvare sa mangrovima) koji ga je sjedinio sa obalom Martinika. Deo ostrva koji ne zauzimaju mangrove sastoji se od toka andezita. Petite Vincent je od velikog faunističkog interesa, jer je nastanjen retkom vrstom ptica.

M A D A M E

Madame (gospođa) je smešten u zalivu Robert (Havre du Robert), 370 m od rta La Rose (ili Larose) i predstavlja istočnu granicu tog zaliva. Dužina ostrvca je 250 m. Formirao ga je tok andezita, koji je omeđen sa dve litice.

Ostrvce je dobilo ime po činjenici da je gospođa Du Parquet, supruga guvernera Martinika Jacques du Parqueta (1636-1646 i 1647-1685), volela da na njemu provodi odmor sredinom XVII veka.

Madame je najposećenije ostrvce grupe du Robert, jer jedino ima peščanu uvalu sa tirkiznom vodom koja omogućava kupanje. Od grada Le Roberta udaljeno je oko 6 km. Tokom verskih i državnih praznika ostrvce poseti 250 do 300 ljudi. U špicu turističke sezone najposećenije je sredom i vikendom, kada na ovom senovitom ostrvcetu prosečno bude gotovo 150 ljudi. Takođe privlači nautičare, jer na pontonu izgrađenom 2009. godine ili u njegovoj blizini može biti privezano i više od 10 čamaca. Ostrvce je opremljeno sa nekoliko nadstrešnica, a oko ostrvca postoji staza. Ribari dolaze na kraju dana da očiste trup svog broda u maloj peščanoj uvali jugozapadno od ostrva.

B O I S S E A U

Boisseau se nalazi 360 m severoistočno od ostrvca Madame.Ovo ostrvce predstavlja masivan niz tokova andezita omeđen sa svih strana oštrim i vrlo krhkim liticama. Dužina ostrvca je 120 m.

Na ostrvcetu boravi oko 300 pari ružičastih čigri (sterna dougallii).

L O U P   G A R O U

Loup Garou se nalazi otprilike 10 km istočno od grada Roberta i od svih okolnih ostrvaca najudaljenije je od matičnog Martinika (preko 4 km severoistočno od rta Larose). Daleko je od ostalih ostrva grupe du Robert. Ovalnog je oblika, okruženo belom peščanom plažom, koja se naslanja na koralne stene. U središtu ostrvca je greben. Dugačko je oko 150 m. Površina ostrvca je pod sumnjom.

Turisti ga rado posećuju, ali je zaštićeno mesto kome je od 2013. godine zabranjen pristup u periodu od 1. septembra do 31. decembra. Prilaz ostrvcetu je opasan zbog prisustva jakih struja.

Zbog udaljenosti i biljnih vrsta koje se na njemu nalaze, ostrvce Loup Garou nije od interesa za većinu životinjskih vrsta. Ima nekoliko anola (guštera) i rakova.

Što se tiče flore, ostrvce dele dve vrste. Deo ostrvca izložen vetru zauzima jedna vrsta, a drugu polovinu druga vrsta, tzv. mlečno drvo. Danas su prisutne dve kokosove palme, koje je u januaru 1977. godine posadio pilot helikoptera.

ÎLETS DU FRANÇOIS

Îlets du François jemali arhipelag koji se sastoji od osam ostrvaca koja administrativno pripadaju opštini Le François. Sva ostrvca su nastala kao rezultat delovanja vulkanskog lanca Vauclin-Pitaul tokom srednjeg miocena. Sedam ostrvaca formira zaštićeno područje površine 68 ha (izuzetak je naseljeno ostrvce Métrente). Ostrvca Frégate, Lavigne, Long, Oscar i Thierry su zaštićena dekretom od 2003. godine kao biotop. Navedeni su u ministarskom dekretu od 28. jula 2007. godine, a pored njih još ostrvca Lapin i Pelé. Između ostrvaca Oscar i Thierry nalazi se Baignoire de Josephine, peščani plićak, poznat kao bela pozadina, koju turistička klijentela veoma posećuje i kojoj se nudi “krštenje ruma”.

L A V I G N E

Lavigne je peto je po veličini među ostrvcima koji okružuju Martinik. Nalazi se na samo 150 m od obale Martinika.

Lavigne ima trouglasti oblik. Dužina ostrvca je blizu 600 m, a najveća širina je u južnom delu i iznosi 450 m.

Objekti na ostrvcetu postoje u njegovom severnom i istočnom delu, prema ostrvu Lapin.

Po priloženoj karti ostrvo ima i drugi naziv – Gros Îlet.

L A P I N (II)

Lapin (zečje ostrvo) se nalazi pored krajnje jugoistočne tačke ostrvca Lavigne, od koga je udaljen samo dvadesetak metara.

Okruglog je oblika, a dužina je nešto manja od 100 m.

Na ostrvcetu ima sedam kuća, kao i ruševine crkve.

M É T R E N T E

Métrente se nalazi 470 m istočno od Martinika, 750 m severno od ostrva Long i 650 m zapadno od ostrva Oscar.

Izduženog je oblika, dugačko je 775 m, a najveća širina je 210 m. Po wikipediji površina ostrva je 7,75 ha, a merenjem na Google Earthu se dobija da iznosi više od 10 ha.

Na ostrvu postoji 21 kuća, neke od njih su glavne za stanovanje i imaju stalne stanare, što ostrvo čini jedinim naseljenim ostrvom u arhipelagu Îlets du François.

O S C A R

Oscar se nalazi 260 m severozapadno od ostrva Thierry.Dužina ostrva je 360 m.

Smešteno u blizini Baignoire de Joséphine (Žozefinina kada), ostrvo dnevno poseti oko 200 turista, što ga čini najposećenijim ostrvcem u arhipelagu Îlets du François.

Dva pontona opslužuju dve zgrade, od kojih je jedna drvena kolonijalna kuća iz XIX veka. Prvobitno je sagrađena na ostrvcu Thierry, a zatim je preseljena 1935. godine na današnje mesto. Originalni vlasnik je tu kuću izgubio na kartama! Potom je kuća rastavljena i na ostrvcetu Oscar je ponovo sastavljena deo po deo. Objekti kao što su kuća, gospodarske zgrade i peć za kreč, delimično su uvrštene u inventar istorijskih spomenika ukazom od 26. jula 2004. godine. Originalna peć za kreč postojala je od kraja XVIII veka. Između kuće i peći za kreč identifikovano je stanište američkih domorodaca.

Na ostrvu su snimljene glavne scene televizijske serije “Cœurs Caraïbes” na francuskom jeziku, emitovane 1995. godine.

Na ostrvu Oscar nalazi se hotel “Maison de l’Ilet Oscar”, udaljen je samo 10 minuta vožnje brodom od luke naselja Le François (rastojanje je oko 4 km), koji je pak udaljen 20 minuta vožnje od aerodroma Lamentin. Kada se rezerviše boravak, kapetan malog ribarskog broda čeka u unapred dogovoreno vreme.

Kuća je zadržala svoj rustikalni šarm, nudeći moderan komfor, a vodi se na održiv način zahvaljujući solarnom bojleru, rezervoaru za kišnicu, solarnom električnom sistemu za rad uređaja od 220 V i postrojenju za prečišćavanje otpadnih voda bez ispuštanja otpada. Srdačna dobrodošlica će se poželiti uz piće od ruma.

Noćenje sa doručkom u dvokrevetnoj sobi je 220 € po osobi, a u trokrevetnoj sobi je 150 €. Ručak (bez pića) se plaća od 60 € (riba, meso) do 80 € (jastog).

T H I E R R Y

Thierry je od svih ostrvaca u arhipelagu Îlets du François najudaljeniji od Martinika, nešto preko 2 km. Od ostalih ostrvaca najbliži mu je Oscar, a između njih je već pomenuti plićak Baignoire de Joséphine (Žozefinina kada).

Thierry je izuzetno nepravilnog oblika, meniliči na petokraku zvezdu. Dužina ostrva duž severozapadne obale je 600 m. Na jednom “kraku” se nalazi peščana plaža.

Na ostrvu je jedan objekat, hotel-restoran.

F R É G A T E

Frégate se nalazi južno od rta Duplessis, između Martinika (rastojanje 450 m) i ostrvca Long (rastojanje 150 m).

Ostrvce je ovalnog oblika, dugačko 270 m.

Na slici ostrva se vidi jedna kuća na njemu.

L O N G

Long se nalazi se južno od rta Duplessis, a u liniji sa ostrvom Frégate.

Ima izdužen i savijen oblik i proteže se na preko 1.300 m dužine, a ukoliko bi se merilo putanjom sredinom ostrva, onda je duže od 1,5 km. U zapadnom delu ostrvo je usko (80-150 m), dok se istočnom delu širi na dva kraka, prema severoistoku i prema jugoistoku, gde se nalazi i jedina peščana plaža ostrva. Ostrvo ima deset kuća, od kojih je osam leti nastanjeno, a dve kuće su u ruševinama.

Na francuskoj wikipediji pogrešan je podatak za površinu (2,4 ha) i ostrvo je smanjeno 10 puta! De facto Long je drugo po veličini među ostrvcima koji okružuju Martinik. Na preostala dva sajta o ovom ostrvcetu podaci su takođe nepouzdani i idu do 36 ha, ok na drugom sajtu postoje podaci 2,4 ha i 24 ha! Približnim merenjem na Google Earthu dolazi se do površine od oko 25 ha, usvojio sam da je 24 ha. Sem toga na francuskoj wikipediji za dužinu ostrva stoji podatak 130 m.

P E L É

Pelé je sićušno ostrvce koje je udaljeno 230 m od severozapadnog kraja ostrva Long.

Proteže se preko stene u dužini od 131 m i u širini do 34 m. Na ostrvcetu postoji jedna kuća, rezidencija sa pet spavaćih soba za iznajmljivanje. Plaže nema, postoji ponton za pristajanje čamaca.

P E T I T E   G R E N A D E

Petite Grenade je jedino ostrvce koje pripada Opštini La Vauclin.

Nalazi se u zalivu de Sans-Souci, udaljeno od Martinika samo 100 m.

Dužina ostrva je 620 m.

ÎLETS AUX CHIENS

Plaža Anse Michel u daljini se vide Îlets aux Chiens

Îlets aux Chiens (pseća ostrva) su grupa od pet malih ostrva udaljenih 500 m od poluostrva Sainte-Anne.  Administrativno pripadaju Opštini Sainte-Anne.

Čine ih dva prilično ravna stenovita ostrvaca površine od po 0,25 ha i tri manja. Nalaze se ispred koralnog grebena između rta Ferre i rta Chevalier, a u blizini rezervata prirode ostrvca Sainte-Anne.

Na ovim ostrvcima se uglavnom gnezde dve vrste ptica iz porodice galebova, jednih je bilo oko 100 jedinki, a drugih oko 10 jedinki 2006. godine.

R A T

U prvom planu je ostrvce Rat, a u pozadini je ostrvce Chevalier

Rat se nalazi između Martinika i ostrvca Chevalier. Od istočne obale poluostrva Sainte-Anne, odnosno rta Chevalier, udaljen je samo 40 m, a od ostrvca Chevalier udaljen je oko 150 m.

Dimenzije ostrvca Rat su 125×110 m, tako da gotovo ima kružni oblik.

Do ostrvca Rat lako se stiže, sa Martinika je potrebno samo par minuta vožnje čamcem.

C H E V A L I E R

Chevalier (drugo ime Lézards) je smešten 250 m od istočne obale poluostrva Sainte-Anne, okrenutoj prema Atlantiku, 500 m od rta Chevalier i blizu ostrva Rat. Ostrvce je zaštićeno koralnim grebenom.

Chevalier je dugačak 625 m, a najveća širina je 530 m. Na francuskoj wikipediji za površinu stoji netačan podatak 7 ha, na drugom sajtu je tačniji podatak za površinu od 19 ha, pa je tako na trećem mestu po površini među ostrvcima koja okružuju Martinik, posle ostrvaca Chancel (70 ha) i Long (24 ha)!

Oko ostrvca postoji pešačka staza, koja omogućava upoznavanje kserofilne vegetacije ostrva, koju čine žbunje i kaktusi. Sa zalivom Baie des Anglais (mangrova i morska trava) u planu je za proširenje rezervata prirode ostrvaca Sainte-Anne.

Do ostrvca se lako dolazi sa Martinika posle nekoliko minuta vožnje čamcem.

A I G R E T T E S

Aigrettes je sićušno ostrvce u zalivu Baie des Anglais, 160 m od obale Martinika, u blizini rta Coton.

Dugačko je svega 80 m i potpuno je ravno.

H A R D Y

Hardy je najsevernije i najveće u grupi od četiri ostrvca (Hardy, Percé, Burgaux i Poirier) koja su u sastavu Rezervata prirode pored jugoistočne obale Martinika. Ova grupa koralnih krečnjačkih ostrva u Atlantskom okeanu nalazi se na udaljenosti manjoj od kilometra od rta Baham ispred zaliva Baie des Anglais.

Hardy je udaljen od Martinika oko 600 m. Ostrvo je dugačko 390 m i prilično je ravno sa najvišim uzvišenjem od 9 m.

Ovo krečnjačko ostrvo ima bujnu vegetaciju. Drvo koje na Malim Antilima zovu kruška ili bela kruška  može dostići 3 m visine. Sa našom kruškom nema nikakve veze, pošto su plodovi najsličniji bobu. Takođe je primetno postojanje kamenica, malih zatvorenih bazena često ispunjenih vodom. Ako voda nije previše slana predstavlja rezervu za razvoj okolne vegetacije.

Na najizloženijim delovima ostrva vegetacija je očišćena i izgorela. Mora se sačekati kišna sezona da bi se videlo da sve ponovo postaje zeleno. Drveća uglavnom nema, zbog postojanja kumulativnog efekta vetra, kapljica mora i sunca.

Ostrvo je pod zaštitom jer je glavna lokacija za razmnožavanje ptica.

Prisutno je pet vrsta, od kojih sam pronašao naziv samo za jednu vrstu na hrvatskoj wikipediji, a to je audubonski zovoj. Na ostrvo zbog razmnožavanja doleću u periodu od marta do decembra.

Mreža podzemnih galerija prelazi ostrvce s jedne na drugu stranu, nudeći pticama veliki izbor mesta za izgradnju gnezda.

P E R C É

Percé je od gore pomenuta četiri ostrvca najmanje, ali i najbliže Martiniku, a rastojanje iznosi 420 m. Nalazi se između ostrvaca Hardy na severu i Poirier na jugu.

Okruglog je oblika i vrlo malih dimenzija. Od jednog do drugog kraja ostrva ima manje od 100 m.

B U R G A U X

Burgaux je ostrvce u obliku leptira. Nalazi se 600 m od obale Martinika, 80 m jugoistočno od ostrvca Percé i takođe 80 m, ali severno, od ostrvca Poirier. Dužina ostrvca je 125 m.

Burgaux je sa delimično ogoljenim skeletnim tlom ili prekrivenim tepihom tušta (jednogodišnja zeljasta biljka, koju kod nas još zovu tušanj, tušac, tušnjak, portulak i ledena trava).

Ostrvce deluje crvenkasto do zelenkasto. Jedino je ostrvce rezervata gde suviše surovi uslovi (odsustvo tla, mala površina) ne dozvoljavaju drvenastim stablima da rastu. Biljni pokrivač je siromašan.

Ostrvca Hardy, Percé, Burgaux i Poirier (s leva na desno) slikana sa rta Baham

P O I R I E R

Poirier (postoji i naziv Îlet à Toiroux) se nalazi oko 470 od Martinika.

Po površini je neznatno manje od ostrva Hardy. Dugačko je 250 m i položeno je u smeru istok-zapad.

Zaštićeno je ostrvce zbog prisustva obalnih ptica kao što su čaplje koje se tamo gnezde.

T A B L E   D U   D I A B L E

La Table du Diable (đavolji sto) se nalazi 340 m južno od Martinika i 560 m istočno od ostrvca Cabrits. Administrativno pripada Opštini Sainte-Anne.

Table du Dible je malo pravougaono vulkansko ostrvo (dimenzija 110 m sa 40 m), pomalo čudnog oblika, koju čini zaravan (ili plato) sa strmim liticama.

C A B R I T S

Cabrits se nalazi 220 m južno od najjužnije tačke Martinika. Ostrvo je dugačko od severa do juga 470 m, a najveća širina je 200 m. Po francuskoj wikipediji površina ostrva je 4,57 ha, po drugoj wikipediji je preteranih 12 ha (fizički nemoguće), a po približnim merenjima na Google Earthu je 7 ha.

Administrativno pripada Opštini Sainte-Anne. Na ovom pretežno golom ostrvu nalazi se svetionik.

B A U D E

Baude se nalazi pored zapadne obale poluostrva Sainte-Anne u zalivu Cul-de-Sac du Marin. Takođe se nalazi severno od grada Sainte-Anne, odnosno 1 km severno od njegovog rezidencijalnog dela Domaine de Belfond. Dužina i širina ostrvca su jednake i iznose 170 m.

Na kartama je Baude prikazano kao poluostrvo, po Google Earthu je ipak ostrvo. Pretpostavljam da je u pitanju mangrova koja je spojila Baude sa Martinikom.

Po wikipediji Baude administrativno pripada Opštini Le Marin, međutim kada sam pronašao kartu te opštine ustanovio sam da ostrvce pripada Opštini Sainte-Anne.

P E T I T   D U P R É

Petit Dupré je nenaseljeno ostrvce pored zapadne obale zaliva Cul-de-Sac du Marin.

Ovo ostrvce, okruženo mangrovima, povezano je sa kopnom drvenim mostićem dužine oko šezdeset metara. Po tome (da je povezano sa Martinikom, odnosno da je dostupno pešice) je jedinstveno među okolnim ostrvcima Martinika.

Dužina ostrvca je 70 m.

U centru ostrvca je kapela.

Administrativno pripada Opštini Le Marin.

Ponekad ga pogrešno zovu Duquesnay, a to ostrvce se nalazi 240 m južno.

D U Q U E S N A Y

Duquesnay je nenaseljeno ostrvce udaljeno 270 m od zapadne obale zaliva Cul-de-Sac du Marin.

Ostrvce je dugačko 120 m, a široko 100 m.

Ime je dobilo po Osmanu Duquesnayu, bivšem članu parlamenta Martinika, koji je rođen i umro u Le Marinu. Ostrvce Duquesnay je vulkanskog porekla. Sada je u državnom vlasništvu; na njemu je zabranjeno da pristaju plovila.

Administrativno pripada Opštini Le Marin.

R O C H E R   D U   D I A M A N T

Rocher du Diamant (engleski Diamond Rock, Dijamantska stena) je 175 m visoka bazaltna stena koja se nalazi južno od uvale i plaže Grande Anse du Diamant, a oko 1,9 km od najbliže tačke na Martiniku.

Stena je dobila ime po odsjajima koje su njegove strane bacale u određeno doba dana, a koje dočaravaju slike dragog kamena. Značajna je po događajima tokom Napoleonovih ratova.

Stena je vulkanski čep, ostatak jake vulkanske aktivnosti koja se dogodila u regionu pre otprilike milion godina. Međutim, kapetan Hansen sa norveškog parobroda “Talisman” izvestio je da je 13. maja 1902. godine posmatrao vulkansku erupciju iz rupe u steni. To je bilo u vreme razorne vulkanske erupcije planine Pelée koja je uništila Saint-Pierre. Hansen nije dalje istraživao.

Kao i ostalih 47 ostrvaca koja okružuju Martinika, stena ima svoje ekološke karakteristike. Sunčanija je od glavnog ostrva, sušnija i podložna je dugom sezonskom sušnom periodu. Danas je prekrivena šikarom i kaktusima.

Relativno nepristupačna i negostoljubiva, stena je nenaseljena, što joj je omogućilo da ostane utočište za vrstu za koju se verovalo da je izumrla. Istraživanje je pokazalo da je Rocher du Diamant verovatno poslednje utočište vrste gmizavaca nekada endemskih za Martinik, zmiju Liophis cursor. Ova zmija je poslednji put viđena na Martiniku 1962. godine i od tada nije viđena. Sada se smatra da je izumrla.

Rocher du Diamant zauzima strateški položaj na severnom kraju moreuza St. Lucia. Posedovanje stene omogućava kontrolu plovidbe između Martinika i njenog južnog suseda Svete Lucije.

U septembru 1803. godine britanski komodor Samuel Hood otplovio je do stene na brodu “Centaur”. Hood je dobio zadatak da blokira zalive Fort Royal i Saint-Pierre na Martiniku.

“Centaur” je bio usidren u zalivu Fort Royal ujutro 1. decembra, kada su stražari ugledali škunu udaljenu oko šest milja kako plovi u pravcu Saint-Pierrea. Nakon potere od oko 120 km, “Centaur” je zauzeo škunu, za koju se ispostavilo da je privatni brod “Ma Sophie” sa Gvadelupa. Imala je posadu od 45 članova i bila je naoružana sa osam pušaka koje su tokom potere bacili u more.

Hood je uzeo “Ma Sophie” u službu, plaćajući njenog kapetana, poručnika Williama Donnetta za nadgledanje kanala između Rocher du Diamanta i Martinika. Donnett je često posećivao stenu kako bi nabrao gustu široku travu koja se stavljala u mornarske šešire i biljku nalik spanaću, zvanu callaloo, koja je svakodnevno kuvana i servirana članovima posade “Centaura” i “Ma Sophie” za zaštitu od skorbuta i bila je lep dodatak jelovniku kojim je predugo dominirala usoljena govedina. 

Koristeći povoljno vreme Britanci su uspeli da podignu dva topa do vrha stene. Na brzinu su izgradili utvrđenje i snabdevali su hranom i vodom garnizon koji se sastojao od dva poručnika i 120 ljudi. Hood je zvanično pustio ostrvo u službu kao slup (ratni brod) “HMS Diamond Rock” (“kamena fregata”). Ratni brod sa šest topova nazvan “HMS Fort Diamond”, pružao je podršku tvrđavi. Britanci su takođe postavili dva topa da zaštite jedino pogodno mesto na steni za iskrcavanje. U nekom trenutku dok se ovo događalo, brod “Ma Sophie” je eksplodirao iz nepoznatih razloga, a samo jedan član posade je preživeo.

Završivši posao do 7. februara, Hood je odlučio da ozvaniči administraciju ostrva i obratio se Admiralitetu, objavljujući da je stenu naručio kao ratni brod, pod imenom “Diamond Rock”. Poručnik Maurice, koji je impresionirao Hooda svojim naporima dok je utvrđivao položaj, bio je nagrađen tako što je postavljen za komandanta.

Dok je “HMS Diamond Rock” bio u funkciji (kao “kamena fregata”), brodovi Kraljevske mornarice su, prolazeći pored ostrva, morali da mu ukažu dužno poštovanje, osoblje na gornjoj palubi je stajalo okrenuto prema steni, dok je most salutirao.

Pećine u steni služile su kao spavaće sobe, dok su oficiri koristili šatore. Mornari su koristili remenice i konopce da bi podigli zalihe na vrh stene. Da bi povećao nedovoljnu zalihu hrane, garnizon je imao malo stado koza i jato morki i pilića koje su se hranile oskudnim lišćem. Britanci su takođe osnovali bolnicu u pećini u podnožju stene, koja je postala popularno mesto za oporavak mornara i marinaca od groznice ili povreda.

Neposredno pre nego što je “Centaur” napustio stenu, grupa robova noću je tajno posetila stenu kako bi trgovala voćem i bananama. Doneli su vest da je francuski potpukovnik inženjerije stigao na njihovu plantažu da razmotri položaj za minobacačku bateriju koja bi granatirala stenu. Jednog roba njegov prethodni engleski vlasnik prodao je Francuzima kada je napustio ostrvo. Nije mu se svideo njegov novi gospodar i tražio je zaštitu britanske zastave. Hood mu je pružio tu zaštitu i obećao mu je da će moći da služi u Kraljevskoj mornarici kao slobodan čovek. Zauzvrat je trebalo da odvede desantnu grupu do kuće njegovog sada već bivšeg gospodara. Desant od 23 čoveka, uključujući vodiča iskrcao se u ponoć, prepešačio je četiri kilometra do plantažne kuće i zarobio je inženjerca i 17 vojnika. Očigledno je potpukovnik bio jedini inženjerac na Martiniku, tako da baterija za minobacač nije realizovana.

Tokom 17 meseci tvrđava je mogla da prepada francuske brodove u pokušaju da uđu u Fort-de-France. Topovi na steni u potpunosti su dominirali kanalom između stene i glavnog ostrva, a zbog nadmorske visine, mogli su da pucaju daleko prema moru. To je primoralo brodove da obilaze stenu u širokom luku, što bi dovelo do toga da im struje i jaki vetrovi onemogućuju dolazak u Port Royal. Za to vreme francuske trupe na Martiniku su u nekoliko navrata bezuspešno pokušale da povrate stenu.

Francuska flota kojom komanduje kapetan Cosmao-Kerjulien napada Rocher du Diamant. Naslikao Auguste Mayer.

Kada je francuski admiral Villeneuve krenuo za Martinik 1805. godine, Napoleon mu je naredio da povrati Rocher du Diamant. Francusko-španske pomorske snage sačinjene od 16 brodova pod francuskim kapetanom Cosmao-Kerjulienom napale su Rocher du Diamant. Od 16-29. maja 1805. godine francuska flota potpuno je blokirala stenu. 25. maja Francuzi su uspeli da potope britanski brod koji je stigao sa Svete Lucije sa zalihama.

Odlučujući napad počeo jee 31. maja 1805. godine kada su Francuzi uspeli da se iskrcaju na stenu. Maurice je predvideo iskrcavanje i premestio je svoje ljude sa nebranjenog donjeg dela stene na više položaje i na sam vrh. Kada su se Francuzi iskrcali, britanska vatra primorala ih je da se sklone u dve pećine u blizini nivoa mora.

Na nesreću garnizona, kamena cisterna za vodu je pukla usled podrhtavanja tla, pa su ostali bez vode, a nakon razmene vatre sa Francuzima gotovo da su ostali i bez municije. Nakon što je pretrpeo žestoko bombardovanje, Maurice se predao 3. juna 1805. godine. Britanci su imali dva poginula i jednog ranjenog vojnika, a Francuzi 20 poginulih i 40 ranjenih (engleski izvor) ili 50 poginulih i ranjenih (francuski ozvori) i tri topovnjače.

Francuzi su zarobili 107 vojnika i prebacili su ih na Barbados. Vojni sud je komandanta Mauricea zbog gubitka “broda” (tj. tvrđave) oslobodio krivice, a njegove oficire i vojnike pohvalio je za odbranu.

Ispod površine mora nalazi se duboka trouglasta pećina, popularna atrakcija za ronioce. Kažu da pećina sadrži prelepe morske lepeze i korale, mada jake struje čine ronjenje oko ostrva rizičnim poduhvatom.

Jedan od topova koje su Francuzi srušili sa vrha stene pronađen je u moru tokom ronjenja.

R A M I E R S

Ramiers (Îlet Ramiers ili Îlet à Ramiers) je malo nenaseljeno ostrvo smešteno u Karipskom moru. Administrativno pripada Opštini Trois-Îlets. Od Martinika (plaža Anse Bellay) je udaljeno 235 m.

Smešteno na ulazu u zaliv Fort-de-France, ostrvce je mali vulkan strombolskog tipa od pre nekoliko stotina hiljada godina. Formiran je masivnim tokovima lave i otpadom šljake. Strane mu strmo padaju na tri strane. Samo na južnom kraju ostrvca postoji mala peščana uvala.

Ostrvce je skoro kružnog oblika, dimenzija 220×180 m. Ima površinu od 3 ha i izdiže se na 43 m nadmorske visine. Gornji deo ostrvca zauzima malo utvrđenje.

Ostrvce je dobilo ime po golubu grivnašu. Ranije je bilo u vlasništvu vojske, a od 2010. godine pripada “Conservatoire du Littoral” (zaštita priobalja). Ostalo je zatvoreno za privatne posete zbog opasnosti koje krije. Međutim, ostrvce i njegovu tvrđavu moguće je posetiti u organizovanim turističkim turama.

Kopnenu faunu uglavnom čine gušteri (anoli), rakovi, krabe i insekti (termiti). Od ptica je na ostrvcu zabeleženo prisustvo zaštićenih vrsta kao što su dve vrste kolibrija. Na ostrvce je uvedena kolonija karipskih iguana. Zbog toga potpada pod dekret o zaštiti biotopa za očuvanje iguane Malih Antila.

Glavna karakteristika pejzažne komponente ovog ostrva je okruženje sa drvećem.

Ranije u vlasništvu francuske mornarice, na ostrvcu se nalaze ostaci tvrđave sagrađene u periodu od 1740-1746. godine, kako se navodi u dopunskom inventaru istorijskih spomenika. 1708. godine ostrvo je korišćeno kao mesto karantina tokom epidemije žute groznice.

Utvrđenje na ostrvcu Ramiers deo je vojne istorije Martinika. Tvrđava je bila deo odbrambenog sistema zaliva, zajedno sa još četiri glavna uporišta: Fort Saint-Louis koji se nalazi u Fort-de-Francu, Fort Desaix, Fort Tartenson i Fort d’ Alet. Prvobitnu jednostavnu bateriju do 1728. godine, zamenio je projekat stvaranja utvrđenja razvijen od 1746. godine, ali je samo delimično završen. Tvrđava je uskoro bila preplavljena vrlo brzim razvojem artiljerije. Međutim, za razliku od drugih vojnih zgrada koje su bile napuštene tokom sedamdesetih godina XIX veka, tvrđava na ostrvcu Ramiers zadržala je svoj strateški značaj i bila je operativna tokom Drugog svetskog rata.

Tvrđava u svom središtu ima nekoliko zgrada: kasarnu koju čine kazamati i sanitarni čvorovi, barutane, radionica i dve cisterne. Kasarna ima centralnu i glavnu zgradu. Ima dva vertikalna i simetrična krila koja povezuju baterije formirane u kružnom luku. Do tvrđave se dolazi vrlo strmim stepeništem.

T R O I S   Î L E T S

Grad Trois Îlets (tri ostrvca) dobio je ime zbog tri mala stenovita ostrvca Tébloux, Charles i Sixtain, koji se nalaze u moru ispred njega, a pored rta aux Pères. Od Martinika su udaljeni od 150-320 m, a nijedan od njih ne premašuje 100 m dužine. Marie Josèphe de La Pagerie, poznatija pod imenom Joséphine de Beauharnais, odnosno Žozefina, buduća carica Francuske, rođena je u ovom gradu 1763. godine. Danas je Les Trois Îlets postao najvažnije turističko središte Martinika sa marinom na rtu du Bout, golf terenom, kazinom, hotelima, restoranima, muzejima i plažom. Iz glavnog grada Fort-de-Franca postoji organizovan prevoz brodićima do rta du Bout.

G R O S   Î L E T

Gros Îlet (veliko ostrvo) se nalazi u zalivu Genipa, ispred rta Vatable, oko 800 m od najbliže tačke na Martiniku i oko 1,1 km severoistočno od grada Trois Îlets, čijoj opštini administrativno i pripada. Ovo ostrvce takođe zovu i Mandoline, zbog njegovog oblika, što se lepo vidi iz priložene slike.

Ostrvce je dugačko 660 m, a najveća širina je 300 m. Po francuskoj wikipediji površina ostrvca iznosi 6,8 ha, po drugoj površina je čak 27 ha (to je nemoguće zbog njegovih dimenzija), a približnim merenjem na Google Earthu dolazi se do podatka o 17,4 ha.

Nekada se zvao Îlet a Vaches (ostrvo krava), jer je poljoprivredna porodica tu puštala krave, a danas je ostrvce u privatnom vlasništvu (po drugim podacima je u opštinskom vlasništvu). U sastavu je Regionalnog prirodnog parka Martinik.

P E T I T   Î L E T

Petit Îlet (malo ostrvo) je malo nenaseljeno ostrvo smešteno u Karipskom moru. Nalazi se u zalivu Genipa, blizu ušća reke (na francuskom Rivière) Salée, ostrvce se prostire na približno 160 m dužine i 90 m širine.

U odnosu na Gros Îlet nalazi se 1.250 m severoistočno, a od najbliže tačke na obali Martinika udaljeno je 300 m. Administrativno pripada Opštini Rivière-Salée.

Petit Îlet sada pripada državi. Uređen uz državne i evropske subvencije sada ima ponton, kolibu i drveni sto za piknik. Postoje ostaci prisustva Karipskih Indijanaca na ostrvcu.

Na ovom ostrvcu se mogu pronaći dokazi prisustva Karipskih Indijanaca: kupule (mali baseni) ukopani u vulkansku stenu i tako ovekovečeni za najveću sreću posetilaca. Ostrvce je danas nenaseljeno. Moglo bi se reći zamalo! Posetioci ostaju zatečeni kada upoznaju njegove poslednje “stanovnike” – populaciju petlova i poludivljih kokoški…

Pretraži sve članke

Najnoviji članci