Vrangelovo ostrvo (О́стров Вра́нгеля), ranije Vrangelova zemlja, nalazi se između Novosibirskog i Čukotskog mora, severozapadno od Beringovog mora. Postoji više podataka o površini ostrva, koji se kreću od 7.300-7.866 km², a ja kao relevantan podatak smatram 7.865 km². Po veličini je osmo rusko ostrvo i spada među 100 najvećih ostrva sveta. Ostrvo gotovo po sredini preseca 180º meridijan, odnosno datumska granica, ali je ona iz praktičnih razloga pomerena nekoliko stotina kilometara istočno u Beringov moreuz. Od kopna (severna obala Čukotke) je razdvojeno moreuzom Longa, širokim na najužem delu 140 km.

Administrativno pripada Čukotskom autonomnom okrugu.

Položaj Vrangelovog ostrva na karti Rusije

Ostrvo je dobilo ime po ruskom moreplovcu, istraživaču i admiralu Ferdinandu Vrangelu koji ga je tražio 1823. godine, ali nije dospeo do njega. Otkrio ga je američki kitolovac “Jeannette” 1879. godine kojim je zapovedao kapetan DeLong. Njegov brod je, nakon što je dve godine bio zarobljen u polarnom ledu, potonuo oko 1.290 km istočno od ostrva.

Od 2010. godine Vrangelovo ostrvo je, zajedno sa 65 km udaljenim ostrvom Herald, upisano na UNESKO-v spisak mesta Svetske baštine u Aziji i Australaziji kao potpun subarktički i arktički ekosistem u izolovanom planinskom vencu koji uključuje tajge, tundre i arktičke pustinje, kao i nedirnute slatkovodne sisteme reka i jezera. Na ovim ostrvima postoji jedinstvena flora i endemska vrsta tla koja je dom više od 40 endemskih vrsta i podvrsta biljaka, insekata, ptica i sisara. Neke od njih su “bio-relikvije”, što čini ova ostrva bliža pleistocenu od bilo kojeg drugog kraja na svetu.

Čukotski toponim za ovo ostrvo u prevodu bukvalno znači ostrvo belih medveda.

Ostrvo je izgrađeno od kristalnih škriljaca i granita. Dugačko je 145 km, a široko 80 km.

Od ukupne površine ostrva čak 4.700 km² zauzimaju brda i planine. Obale su niske, raščlanjene lagunama, odvojenim od mora peščanim kosama. U centralnom delu ostrva reljef je planinski. Ima manjih glečera i ne mnogo velikih jezera, a preovlađuje arktička tundra.

Reljef ostrva je jako ispresecan. Planine, koje zauzimaju veći deo ostrva, formiraju tri paralelna lanca: Severni, Srednji i Južni greben, koji se protežu od zapadne ka istočnoj strani ostrva, završavajući se strmim i stenovitim liticama sa obe strane. Planine su u proseku visoke oko 500 m, dok najviši vrh predstavlja Sovjetska planina (1.096 m), koja pripada Srednjem grebenu. Severni greben je najniži i on prelazi u široku močvarnu ravnicu koja se zove Tundra Akademije. Južni greben nije visok i prostire se nedaleko od morske obale.

Između grebena su doline sa brojnim rekama. Ukupno na ostrvu ima više od 140 reka i potoka dužih od 1 km, a pet reka je duže od 50 km. Od približno 900 jezera, veći deo kojih se nalazi u Tundri Akademije (sever ostrva), samo šest ima površinu veću od 1 km². U proseku dubina jezera nije veća od 2 m. Najveća jezera su Kmo, Komsomol, Gagačje i Zapovednoje.

Klima na Vrangelom ostrvu je surova arktička. Tokom većeg dela godine nad područjem se premeštaju mase hladnog arktičkog vazduha sa niskim sadržajem vlage i prašine. Leti sa jugoistoka dolazi topliji i vlažniji vazduh sa Tihog okeana. Periodično dolaze suve i jako zagrejane vazdušne mase iz Sibira.

Polarni dan traje od druge dekade maja do 20. jula, a polarna noć od druge dekade novembra do kraja januara.

Zima je duga, karakteriše je stalan mraz i jaki severni vetrovi. Po merenjima od 1981-2010. godine najhladniji mesec u godini je februar sa prosečnih -23,5°C, a takođe su veoma hladni januar i mart, čak i april (-16,6°C). Dešava se da tokom više nedelja temperatura stalno bude ispod -30°C, a česte su vejavice sa udarima vetra do 40 m/s (144 km/h) i jačim.

Leto je hladno, dešavaju se mrazevi i snežne padavine, prosečna temperatura u julu je od +2.5°C do +3°C. U sredini ostrva, koje je odvojeno planinama od mora, u vezi sa boljim zagrevanjem vazduha i fenom, leto je toplije i suvlje.

Apsolutni minimum u navedenom periodu je -57,7°C i zabeležen je u decembru, apsolutni maksimum je 18,2°C, dok je prosečna godišnja temperatura -10,3°C.

Prosečna vlažnost vazduha je oko 83%, a godišnja količina padavina je samo 135 mm, od čega skoro polovina otpada na period od jula do septembra.

Zanimljivi su podaci za 2007. godinu, koja je bila abnormalno topla. Prosečna godišnja temperatura bila je -6,6°C, avgusta neverovatnih +11,1°C, a jula i septembra oko +7°C. Te godine se u avgustu  temperatura kretala od +7,6°C do +14,8°C, a u julu i septembru se nije spušala ispod 0°C.

Flora Vrangelovog ostrva odlikuje se bogatim drevnim sastavom. Količina biljnih vrsta je veća od 310 (kao poređenje, na znatno većim Novosibirskim ostrvima ih je samo 135, na Severnoj zemlji oko 65, a na Zemlji Franje Josifa manje od 50). Flora ostrva bogata je reliktima i relativno siromašna biljkama koje su rasprostranjene u drugim pripolarnim oblastima, kojih na Vrangelovom ostrvu, po različitim procenama, nema više od 35-40%. Oko 3% biljaka su subendemične ili endemične. Osim njih na Vrangelovom ostrvu raste još 114 retkih i veoma retkih biljaka. Ovo navodi na zaključak da izvorni arktički biljni pokrivač u tom delu drevne Beringije (nekadašnje kopno koje je povezivalo severoistočnu Aziju i severozapadnu Ameriku) nisu uništili glečeri, a more je predstavljalo prepreku da sa juga dođu kasniji migranti.

Savremeni biljni pokrivač je svugde niskog rasta i preovlađuje tundra. U planinskim dolinama i kotlinama između planina u centralnom delu Vrangelovog ostrva sreće se jedna vrsta vrbe visine do 1 m.

Fauna ostrva se ne može pohvaliti velikim brojem vrsta, što je povezano sa surovim klimatskim uslovima. “Imidž” ostrva određuju takvi simboli, kao što su najkrupniji na svetu beli medvedi (svake godine u brlozima 300-500 medvedica rađa mladunce); najveće u Arktici stanište morževa; najveća ptičja kolonija u Čukotskom moru; jedino mesto u Evroaziji gde se stalno gnezdi snežna guska; pronađeni su ostaci jedne od najmanjih i poslednjih podvrsta mamuta, starosti od 7 do 3,5 hiljade godina (što znači da su živeli sa savremenim čovekom). 

Tundra na Vrangelovom ostrvu

Fauna beskičmenjaka je slabo proučena. Ima nekoliko vrsta bumbara, komaraca, leptira i muva, kao i jedan parazit koji je došao sa severnim jelenima. Na ostrvu je zabeleženo 7 vrsta pipa, najmanje 33 vrste leptira i 30 vrsta pukova.

Ribe u priobalnim područjima nisu dovoljno izučene, a u slatkoj vodi ih uopšte nema.

Na ostrvu se redovno gnezdi bar 20 vrsta ptica, a još 20 preleće ostrvo ili se povremeno gnezdi.

Najbrojnija ptica koja spada u retke životinje je snežna guska. Ona formira jednu osnovnu koloniju u dolini reke Tundrovaja u centru Vrangelovog ostrva i još nekoliko manjih kolonija.

Za gnežđenje i mitarenje na ostrvo doleće grivasta guska. Takođe su prisutne velika sprutka, severni galeb, lastorepi galeb, dugorepi pomornik i snežna sova. Prilično često doleću ili ih donese vetar ptice iz Severne Amerike, među kojima su kanadski ždral i kanadska guska.

Fauna sisara je siromašna. Stalno su prisutni endemski leming Vinogradova, sibirski smeđi leming i polarna lisica. Periodično i u značajnom broju pojavljuje se beli medved. Povremeno na ostrvo dolaze vuk, žderavac, hermelin i lisica. Zajedno sa ljudima na Vrangelovo ostrvo su se naselili psi. U stambenim objektima pojavio se i domaći miš. Za aklimatizaciju na ostrvo su dovedeni severni jelen i mošusno goveče.

Severni jelen je živeo na ostrvu i u dalekoj prošlosti, a savremeno stado je nastalo od uvezenih domaćih jelena sa Čukotskog poluostrva 1948, 1954, 1967, 1968. i 1975. godine. Populacija jelena se održava na oko 1.500 grla.

Postoje dokazi da je mošusno goveče živelo na Vrangelovom ostrvu u dalekoj prošlosti. U savremeno doba stado od 20 grla dovedeno je 1975. godine sa američkog ostrva Nunivak u Beringovom moru. Uvezeno mošusno goveče uspešno se prilagodilo. Prvo uspešno otelenje na Vrangelovom ostrvu zabeleženo je 1977. godine. Populacija se tokom godina, od trenutka puštanja, postepeno povećavala, a teritorija boravka se povećavala. Počekom devedesetih godina XX veka mošusno goveče je u potpunosti naselilo Vrangelovo ostrvo. 1994. godine brojno stanje mošusnog govečeta na Vrangelovom ostrvu dostiglo je brojku od 300 životinja. A u XXI veku populacija na Vrangelovom ostrvu dostigla je gornju granicu (850 grla) i može biti izvor za seobu i formiranje novih stada na kopnu.

Na teritoriji ostrva je najveće u Rusiji stanište morža. U priobalnim vodama ima perajara.

Sredinom devedesetih godina XX veka na ostrvu su pronađeni ostaci vunenog mamuta, čija je starost bila određena na 7 do 3,5 hiljade godina. Pri tome, do tada se smatralo da su svi mamuti na Zemlji izumrli pre 10-12 hiljada godina. Kasnije se ustanovilo da ostaci pripadaju posebnoj, relativno maloj podvrsti, koja je naseljavala Vrangelovo ostrvo još u doba kada su odavno izgrađene egipatske piramide i koja je nestala tek tokom vladavine Tutankamona i procveta mikenske civilizacije. To stavlja Vrangelovo ostrvo i u red najvažnijih paleontoloških spomenika planete. Veoma mala populacija ostrvskih mamuta dovela je do slabljenja prirodne selekcije.

1953. godine lokalni administrativni organi doneli su rezoluciju o zaštiti staništa morževa na Vrangelovom ostrvu, a 1960. godine osnovan je park prirode, koji je 1968. godine postao park prirode republičkog značaja. 1976. godine osnovan je rezervat prirode “Vrangelovo ostrvo”, u čijem sastavu je i obližnje ostrvo Herald. Oko ostrva je uvedena zaštitna zona od 5 morskih milja, a ukupna površina rezervata prirode iznosila je 795.600 ha. 1997. godine zaštitna zona je povećana na 12 morskih milja, a od 1999. godine ona iznosi 24 morske milje.

Arheološki nalazi u predelu staništa Đavolja jaruga svedoče da su prvi ljudi lovili na ostrvu još 1750. godine p.n.e. U to vreme na ostrvu su još živeli poslednji mamuti, mada direktni dokazi o njihovoj vezi sa drevnim naseljem na ostrvu nisu pronađeni. 

Smatra se da je ostrvo u trenutku kada su ga evropljani otkrili bilo nenaseljeno. I pored toga, postoje ozbiljne osnove da se smatra da se bar do početka XIX veka ostrvo koristilo kao usputna stanica, koja je obezbeđivala vezu između eskima Aljaske i arktičke obale Čukotke i da su na njemu mogla postojati stalna naselja, sa stanovnicima različitih etničkih pripadnosti. Ovo mišljenje je zastupao i Vrangel.

O postojanju ostrva Rusi su znali još sredinom XVII veka iz priča lokalnih stanovnika Čukotke i aljaskih eskima. Prvi je ostrvo na kartu uneo Ivan Ljvov, ne kasnije od 1707. godine; Lomonosov je nazvao ostrvo Sumnjivim (Сомнительный), ucrtavši ga na polarnu kartu.

1764. godine ostrvo je sa udaljenosti od 20 km razgledao “mlađi vodnik geodezije” Stepan Andrejev. Tačniji položaj ostrva odredile su kasnije ruske ekspedicije. Vrangel navodi citat iz “Sibirskog vesnika” za 1823. godinu po kome je ostrvo u to vreme već bilo dobro poznato i Rusima i strancima, da je imalo ime i čak stalno naselje, ali se na geografskim kartama Vrangelovo ostrvo stalno pojavljuje tek od druge polovine XIX veka. Vrangel je bezuspešno tražio ostrvo 1820-1824. godine.

1849. godine britanski istraživač Henry Kellett otkrio je novo ostrvo u Čukotskom moru i nazvao ga je po svom brodu Herald. Zapadno od ostrva Herald Kellett je primetio još jedno ostrvo i zabeležio ga je na karti kao Kellettova zemlja.

1866. godine na zapadno ostrvo se iskrcao prvi evropljanin, kapetan Eduard Dallmann, koji je trgovao sa žiteljima Aljaske i Čukotke. 1867. godine američki lovac na kitove po profesiji i istraživač po zvanju Thomas Long, verovatno ne znajući o prethodnom otkriću Kelletta ili pogrešno ga odredivši, dao mu je ime Vrangelovo ostrvo. 1879. godine u blizini Vrangelovog ostrva prošla je ekspedicija Georga DeLonga, koji je pokušao na brodu “Jeanette” da dođe do Severnog pola. Plovidba DeLonga se završila katastrofom i u potragu za njim krenuo je američki parni kuter “Thomas Corwin”, kojim je komandovao Calvin Hooper. Hooper je iskrcao na ostrvo istraživačku ekipu i proglasio ga je teritorijom SAD.

Rusi su prvi put do Vrangelovog ostrva došli tek u septembru 1911. godine! To je bio parobrod ledolomac “Vajgač”, čija je posada snimila obalu, iskrcala se na ostrvo i podigla rusku zastavu.

Sledeća interesantna ekspedicija bila je kanadska ekspedicija “Karluk”, koju je predvodio antropolog Stefansson. Isplovila je 13. jula 1913. godine iz luke Nome (Aljaska) radi istraživanja ostrva Heršel u Boforovom moru. Tačno mesec dana kasnije, 300 km od predviđenog cilja, “Karluk” je zarobljen ledom počeo polako da pluta prema zapadu. 19. septembra šest ljudi, uključujući Stefanssona, krenulo je u lov, ali zbog kretanja leda nisu uspeli da se vrate na brod. Oni su uspeli da dođu do Point Barrowa (najsevernija tačka SAD). Na “Karluku” je ostalo 25 ljudi, posada, članovi ekspedicije i lovci. Brod je plutao istom maršrutom kao i brod “Jeanette”, dok ga 10. januara 1914. godine konačno nije smrskao led. Prva grupa od četiri mornara je krenula na Vrangelovo ostrvo, ali je greškom stigla do ostrva Herald. Svi su poginuli, zbog trovanja ili hranom ili ugljen-monoksidom. Druga grupa je samostalno krenula prema Vrangelovom ostrvu (udaljeno 130 km) i nestala je bez traga. Preostalih 17 ljudi uspelo je da dođe do Vrangelovog ostrva i izašli su na obalu u uvali Dragi. 1988. godine pronađeni su tragovi tog logora i tu je postavljena spomen ploča.

Kapetan Barlett sa jednim lovcem-eskimom preko leda je krenuo na kopno da potraži pomoć. Za nekoliko nedelja uspešno su stigli do obale Aljaske i obznanili su pogibiju “Karluka”, ali vremenski uslovi nisu dozvolili da se odmah krene u spasilačku ekspediciju.

U leto 1914. godine ruski parobrodi ledolomci “Tajmir” i “Vajgač” dva puta (1-5. avgusta i 10-12. avgusta) pokušali su da se probiju u pomoć, ali nisu uspeli da se probiju kroz led. Takođe ni nekoliko pokušaja američkog kutera “Bear” nije bilo uspešno.

Na spomen ploči piše: “Na ovom mestu je u martu 1914. godine organizovan osnovni logor komande broda ‘Karluk’, koga je smrskao led nedaleko od ostrva Herald”

Od preostalih 15 ljudi na Vrangelovom ostrvu troje je poginulo. Preživeli su nabavljali hranu lovom i spasila ih je tek u septembru 1914. godine kanadska ekspedicija na brodu “King & Winge”.

Stefansson je početkom 1921. godine iz novina shvatio da u uslovima građanskog rata u Rusiji, Japan namerava da na ovaj ili onaj način pripoji Istočni Sibir sa svim pripadajućim ostrvima. Njegovi drugovi, po povratku iz Rusije, potvrdili su to mišljenje. Tada je Stefansson pretpostavio da će se Japanci iskrcati na Vrangelovo ostrvo, kome je određena strateška uloga i preuzeo je japansku inicijativu. Oduševljen iskustvom preživljavanja posade “Karluka” i perspektivama morske privrede kod obala Vrangelovog ostrva pokrenuo je kampanju za kolonizaciju ostrva. Podršku svom projektu Stefansson je pokušao da dobije najpre od kanadske, a zatim i od britanske vlade. 19. februara 1921. godine dobio je pismo podrške od kanadskog premijera. Ovako pravno neodređenu preporuku Stefansson je smatrao dovoljnom da krene u avanturu, kako je to sam kasnije nazvao. 16. avgusta 1921. godine u gradu Seattle skupio je pet budućih kolonista. Nakon 10 dana stigli su na Aljasku, odakle su 9. septembra krenuli za Vrangelovo ostrvo. 16. septembra 1921. godine na ostrvu je osnovano naselje sa pet kolonista. Podignute su kanadska i britanska zastava i potpisan je proglas o proglašenju ostrva delom Britanske imperije.

Kopiju tog dokumenta, zajedno sa pričom o kolonizaciji Vrangelovog ostrva, Stefansson je dao u novine, ali je to prošlo nazapaženo. Tek kada je Japan pod pritiskom Vašingtonske konferencije dao obećanje da će u “tekućoj godini”, tj do decembra 1922. godine povući vojsku iz Sibira i ruskog Dalekog istoka, događaji na Vrangelovom ostrvu privukli su sveopštu pažnju. Čak su izazvali kraći politički skandal i teritorijalni spor SAD i Kanade.

Sve je počelo od protesta koji je sa Aljaske upućen državnom sekretaru u Vašington, da su Kanađani na nezakonit način prisvojili ostrvo koje je oduvek pripadalo SAD! Posle toga Stefansson je morao da objašnjava svoje postupke, koje je objavio “New York Times” 20. marta 1922. godine. To je dovelo do debate u kanadskom parlamentu 12. maja 1922. godine.

U isto vreme o sudbini Kanađana na Vrangelovom ostrvu ništa se nije znalo. Ekspedicija je bila oskudno snabdevena, pošto je Stefansson računao da će hranu nabavljati lovom. Prva zima je uspešno prošla, izgubljen je samo jedan pas (od sedam), a kolonisti su očekivali da tokom leta dođe brod sa novim zalihama i smenom. Usled teških uslova brod nije uspeo da se približi ostrvu i kolonisti su bili prinuđeni da na ostrvu provedu još jednu zimu. U avgustu 1922. godine do ostrva je pokušala da dođe nova ekspedicija koju je poslao Stefansson, ali se ona uopšte nije mogla približiti ostrvu zbog nagomilanog leda i 23. septembra se vratila na Aljasku. 

U septembru 1922. godine do ostrva je pokušao da se probije brod Bele armije “Magnet”, ali iz istih razloga nije uspeo. Nije baš jasno koji je bio cilj belogardejaca, ali je zbog poraza Bele armije posada kasnije emigrirala.

Nakon što je lov bio neuspešan i zalihe hrane potrošene, 28. januara 1923. godine tri kolonista su krenula na kopno da potraže pomoć, ali ih više niko nije video. Od dvoje preostalih na ostrvu jedan je umro od skorbuta, tako da je ostala živa samo žena starosti 25 godina. Ona je uspela da preživi do dolaska spasilačkog broda 19. avgusta 1923. godine. Na ostrvo su tom prilikom iskrcani američki lovac i 12 eskima, među kojima su bili žene i deca. Još jedno dete se rodilo na ostrvu tokom zime.

Sovjetski Savez, odnosno Rusija, je počela da se bavi Vrangelovim ostrvom tek 1923. godine. Upućene su note britanskom Foreign-officeu, ali odgovora nije bilo. 1924. godine na Vrangelovo ostrvo upućen je brod “Crveni oktobar”, koji je isplovio iz luke Vladivostok 20. jula 1924. godine pod komandom hidrografa Davidova. 20. avgusta ekspedicija je na ostrvu postavila sovjetsku zastavu i odvela je sve naseljenike. Posle velikih problema brod se vratio u Vladivostok 29. oktobra 1924. godine.

Sovjetsko-američki, a zatim kinesko-američki pregovori o povratku kolonista u domovinu preko Harbina trajali su dugo. Povratak nije dočekao rukovodilac ekspedicije, koji je umro u Vladivostoku od upale pluća, kao i dvoje dece.

Bivše naselje Ušakovskoje

Od dvadesetih godina XX veka pa do kraja XX veka periodično se u američkoj štampi obnavljala diskusija da bi po međunarodnom pravu ostrvo trebalo da pripadne SAD (ta polemika je dobila naziv “Wrangle over Wrangel Island” – igra reči), mada pripadnost Sovjetskom Savezu faktički niko nije osporio. Sporazum SSSR i SAD o liniji razgraničenja na moru, potpisan 1990. godine, ne tiče se direktno i javno granica na moru i statusa Vrangelovog ostrva i još sedam ostrva koja kontroliše Rusija, u odnosu na koje SAD mogu da istaknu slične pretenzije; osim toga Rusija (kao naslednica SSSR) nikada nije ratifikovala sporazum.

1926. godine na Vrangelovo ostrvo se iskrcala ekspedicija pod vođstvom Ušakova, koja je stigla na parobrodu “Stavropolj”, čiji učesnici su postali prvi stanovnici zaseoka Ušakovskoje. Ukupno je na ostrvo stiglo 59 ljudi, prvenstveno eskima, koji su do tada živeli u zaseocima Providenije i Čaplino. Osnovana je polarna stanica. 1928. godine nova ekspedicija je organizovana na ledolomcu “Litke”.

1948. godine na ostrvo je prebačena manja grupa domaćih severnih jelena i organizovano je odelenje sovhoza. Zatim su osnovana još dva zaseoka Zvezdani i Perkatkun. Bilo je izgrađeno i nekoliko objekata vojne infrastrukture.

Osamdesetih godina XX veka vojna lica su počela da napuštaju ostrvo, 1992. godine zatvorena je radiolokacijska stanica i na ostrvu je ostalo samo selo Ušakovskoje, koje je do 2003. godine skoro potpuno opustelo. Ovo selo je imalo tokom istorije do 180 stanovnika.

2010. godine u napuštenom selu Ušakovskoje izgrađena je nova meteorološka stanica, u zamenu za staru, koja je zastarela i bila je ugrožena morem. Na stanici rade smene od šest ljudi. Od lokalnog stanovništva na ostrvu je ostao poslednji stanovnik šaman Grigorij Kaurgin.

20. avgusta 2014. godine mornari Tihookeanske flote, koji su na Vrangelovo ostrvo došli zbog hidrografskih poslova, podigli su na ostrvu Vojno-pomorsku zastavu. Do kraja godine izgrađen je vojni gradić i otvorena je vojna baza “Polarna zvezda”.

Vojna baza “Polarna zvezda” je dobila ime po tome što kada se pogleda iz vazduha ima oblik zvezde. Administrativno-stambeni kompleks sastoji se od dva kompleksa sa 34 modula. Projektovan u obliku zvezde omogućavaju vojnim licima slobodno kretanje unutar objekta, maksimalno ograničivši boravak na otvorenom u uslovima niskih temperatura. Administrativno-stambeni kompleks ima stambene, privredne i administrativne blokove. Postoje prostorija za bavljenje sportom, sauna i kabinet psihološkog rasterećenja.

1987. godine bivši zatvorenik Jefim Mošinskij objavio je knjigu u kojoj je tvrdio da se nalazio u logoru na Vrangelovom ostrvu i da je tamo sreo Raoula Wallenberga (švedski diplomata) i druge zatvorenike-strance. U stvarnosti, uprkos legendi, na Vrangelovom ostrvu nije bilo logora GULAG.