Istočnosibirsko more (Восто́чно-Сиби́рское мо́ре) je periferno more Severnog ledenog okeana. Nalazi se između Novosibirskih ostrva na zapadu i Vrangelovog ostrva na istoku. Ovo more graniči se sa Laptevskim morem na zapadu i Čukotskim morem na istoku.

Ovo more je jedno od najmanje proučavanih u Severnom ledenom okeanu. Odlikuje se teškom klimom, niskim salinitetom vode i siromaštvom biljnog i životinjskog sveta, prosečne dubine su male (uglavnom manje od 50 m), morske struje su spore i plitke, često se javljaju magle, naročito tokom leta, a površina je prekrivena ledenim pokrivačem, koji se topi samo tokom leta (avgust-septembar).

Najveće reke koje se ulivaju u Istočnosibirsko more su Indigirka, Alazeja i Kolima.

Glavne industrijske aktivnosti u ovoj oblasti su rudarstvo i plovidba u okviru Severnog morskog puta; komercijalni ribolov je slabo razvijen. Najveći grad i luka je Pevek, najseverniji grad kopnene Rusije.

Površina mora je 944.600 km², prosečna dubina 66 m, najveća dubina 915 m, a zapremina 60.700 km³.

U centru mora nema ostrva, ona se nalaze samo pored obale, koja administrativno pripada Jakutiji i Čukotskom autonomnom okrugu. Najveće ostrvo je Ajon, površine 2.000 km².

K O L E S O V S K I J

Kolesovskij (Колесовский) se nalazi na izlazu iz Kolimske uvale na oko 600 m od kopna. Administrativno pripada Jakutiji.

Kolesovskij je dugačak 3 km, a širok je 700 m.

Obalska linija ostrva nije postojana, zbog plime i oseke. 

Naziv je dobio po kolimskom trgovačkom pomoćniku Mihailu Kolesovu.

Kolimska uvala je plitak zaliv na jugozapadnoj obali Istočnosibirskog mora. Nalazi se 13 km istočno od ušća reke Indigirke. Okrenuta je prema istoku, širina ulaza je 9 km, a uvlači se u kopno u dužini od 21 km. Na obalama uvale je biljni pokrivač karakterističan za tundru. Obale su niske i močvarne. U zaliv se uliva rukavac Indigirke koji se zove Kolimskaja, po kome je uvala i dobila ime. U uvali se nalaze ostrva Terjuttjah (Терюттях) i Emkerindinskij (Эмкэрындинский), dok se na izlazu uvale nalaze ostrva Kolesovskij i Kolesovskaja otmelj. Kolimska uvala je zaleđena otprilike 250 dana godišnje. Oslobađa se od leda početkom juna i to traje uglavnom do oktobra.

Područje oko ostrva oživi tokom leta zbog komercijalnog ribolova u okolnim vodama.

Kolesovskaja otmelj (Колесовская Отмель) se nalazi 4 km jugoistočno od ostrva Kolesovskij, u blizini južne obale uvale. To je najveće ostrvo u uvali, dugačko je 6,3 km, a široko 1,4 km. Jugoistočno se nalazi bezimeno ostrvo.

GPS koordinate: 70°57′52″N, 152°05′36″E / .

M E D V E Đ A   O S T R V A

Medveđa ostrva (Медве́жьи острова́) su grupa od šest ostrva, severno od ušća reke Kolime. Administrativno pripadaju Jakutiji.

Ostrva grupe su: Krestovskij, Leontjeva, Četirjohstolbovoj, Puškarjova, Lisova i Andrejeva. Izgrađeni su od granita i škriljevca (vrsta stene, nastaje pod uticajem visokih temperatura, pritiska i deformacija).

Za ukupnu površinu ostrva (nema nikakvog podatka o pojedinačnoj površini) na svim sajtovima piše da je oko 60 km². Međutim, prostim merenjem na Google Earthu dolazi se da je samo Krestovskij veći od te površine, tako da je ukupna površina Medveđih ostrva bar dvostruko veća od navedenog podatka.

Prosečna godišnja temperatura na Medveđim ostrvima je -13,3°C. Od novembra do aprila prosečne temperature se kreću od -19,4°C do -28,3°C u najhladnijem februaru. Jedino je u junu, julu i avgustu prosečna temperatura iznad 0°C, a najtopliji mesec je juli sa +2,8°C. Raspon zabeleženih temperatura se kreće od -46,1°C do +21,7°C. Padavina ima izuzetno malo, oko 100 mm godišnje, od čega najviše u periodu jun-septembar.

Prvi je Medveđa ostrva posetio 1710. godine kozak Jakov Permjakov, koji je plovio od Lene za Kolimu. 1740. godine do ostrva Krestovij stigao je Dmitrij Laptev, koji je plovio iz reke Indigirke za Kolimu. On ga je nazvao Ostrvom svetog Antonija. Narednik Stepan Andrejev je u martu-aprilu 1763. godine na psećim zapregama obišao Medveđa ostrva i dao njihov površan opis. 1769. godine vojni geodeti Leontjev, Lisov i Puškarjov prošli su na psećim zapregama po ledu iz Nižnjekolimska do Medveđih ostrva i sastavili su prilično preciznu mapu. 1761. godine ekspedicija Šalaurova, na putu za Kolimu, skrivala se od leda među Medveđim ostrvima. 1821. godine ostrva je posetio poručnik Vrangel. U aprilu 1870. godine i ekspedicija Nejmana posetila je ostrva. Sredinom osamdesetih godina XX veka na ostrvima je radila avioekspedicija rezervata “Vrangelovo ostrvo” koja je tražila brlog belog medveda.

Opis ostrva grupe:

(1) Krestovskij (Крестовский)

Nalazi se 30 km severoistočno od matičnog kopna, od koga je razdvojen Kolimskim moreuzom, 130 km severozapadno od ušća reke Kolime. Krestovskij je najzapadnije i najveće ostrvo grupe. Približna površina ostrva je 70 km². Ima izdužen oblik sa proširenim južnim delom. Dugačak je oko 16 km, a širina se kreće od 1,5 km na severu do 9 km na jugu ostrva. Krivina ostrva prema severu formira uvalu Pionir. Severna i istočna obala je strma i stenovita, zapadna obala je niska, pokrivena kamenjem i šljunkom, a južna obala se postepeno spušta prema moru. U južnom delu ostrva nalaze se dva uzvišenja, više je Šapka (273 m), dok se jugoistočno od nje nalazi uzvišenje od 186 m. U centralnom i severnom delu ostrva visine se kreću od 40-112 m. Sa brda prema moru teče nekoliko manjih, delimično močvarnih potoka. Na severnom uzvišenju na koti 63 m nalazi se svetionik “Oganj Krestovskij”.

Na severozapadnoj obali rastu ariš, jela i topola. Na celoj teritoriji raste vrsta lišaja kojom se hrani severni jelen i niska trava. Od životinja se sreću jelen, medved, vuk, lisica i sitni glodari.

Već je rečeno da je ostrvo prvi posetio Dmitrij laptev i da ga je nazvao Ostrvom svetog Antonija. 1763. godine narednik Andrejev je pronašao na ostrvu tragove boravka ljudi. Savremeni naziv učvrstio je na karti Vrangel 1823. godine, kada je ostrvu dao ime po obližnjem rtu Krestovij na kopnu.

(2) Ostrvo Leontjeva (Остров Леонтьева)

Nalazi se u centralnom delu Medveđih ostrva, 125 km severno od ušća Kolime, a 7 km južno od ostrva Puškarjova. Drugo je po veličini ostrvo grupe, približne površine 31,5 km². Ostrvo je izduženog oblika, dužine 13 km i šire je u severnom (7 km) nego u južnom delu (1 km). Sastoji se od dva paralelna grebena, visine do 80 m. Od centralnog uzvišenja prema severozapadnoj i istočnoj obali teku mali, na nekim mesti močvarni potoci. Obala je pretežno strma i nepristupačna, visine do 22 m, znatno pristupačnija je u predelu zapadne uvale Lagernaja i istočne Opasnaja. Na ostrvu ima mnogo morem nanetog drveća, a pronađene su i kosti mamuta. Biljni i životinjski svet je kao i u ostalom delu arhipelaga. Na malom severnom poluostrvu prvi pronalazači ostrva pronašli su drvenu kućicu od kamenim oruđem grubo obrađenih dasaka, što svedoči da su ljudi boravili na ostrvu pre njegovog otkrića.

Ostrvo je nazvano po vojnom geodetu Leontjevu.

(3) Ostrvo Lisova (Остров Лысова)

Ostrvo Lisova je manje ostrvo u centralnom delu grupe, 3,3 km južno od ostrva Leontjeva i 68 km od kopna. Izduženog je oblika od juga prema severu, dugačko je 2,8 km i široko 1,2 km. Obale ostrva su strme i visoke do 17 m. Maksimalna visina ostrva je 35 m. U severnom delu su dva manja močvarna jezera. Nazvano je u čast Ivana Lisova, jednog od trojice vojnih geodeta koji su 1769. godine sastavili prvu kartu Medveđih ostrva.

(4) Ostrvo Puškarjova (О́стров Пушкарёва)

Nalazi se 70 km severoistočno od kopna i 150 km severno od ušća Kolime. Ostrvo Puškarjova je najsevernije ostrvo grupe. 27 km zapadno od njega nalazi se ostrvo Krestovskij, a 6,5 km južno preko Severnog moreuza ostrvo Leontjeva. Četvrto je po veličini ostrvo grupe, dugačko je 7,5 km i ima najveću širinu 2,7 km. Izduženog je oblika od juga prema severu sa uskim i dugačkim poluostrvom u jugoistočnom delu. Obale su prilično strme, do 17 m na severu, dok se blago spuštaju prema malim uvalama. Na ostrvu se nalaze tri uzvišenja, 87 m na severu, 53 m u sredini i 39 m na jugoistočnom poluostrvu. Na poslednjem uzvišenju nalazi se svetionik “Oganj Puškarjova”. Sa centralnog uzvišenja prema istočnoj obali teče manji potok, koji se grana i mestimično je močvaran. Po celom ostrvu je retko razbacano kamenje. Životinja, izuzev miševa, nema, mada ponekad, preko ostrva Krestovskij, dolaze životinje sa obale. I ovo ostrvo nazvano je u čast jednog od trojice vojnih geodeta koji su 1769. godine sastavili prvu kartu Medveđih ostrva.

(5) Ostrvo Andrejeva (Остров Андреева)

Ostrvo Andrejeva je malo ostrvo u centralnom delu Medveđih ostrva, 2 km zapadno od ostrva Puškarjova i 68 km od kopna. Predstavlja elipsastu granitnu stenu dugačku oko 400 m i široku oko 300 m. Maksimalna visina ostrva je 8 m. Ostrvo je nazvano u čast Stepana Andrejeva, koji je u aprilu 1764. godine boravio na Medveđim ostrvima i opisao ih.

(6) Četirhojstolbovoj (Четырёхстолбовой, ostrvo sa četiri stuba)

Četirjohstolbovoj je najistočnije ostrvo grupe, nalazi se 116 km severno od ušća Kolime. Od Medveđih ostrva najbliže mu je ostrvo Leontjeva, koje se nalazi 21 km severozapadno. Posle Krestovskog i ostrva Leontjeva, treće je po je  veličini ostrvo grupe, približne površine 14,5 km². Izduženog je oblika od zapada prema istoku, dugačko je 9,5 km, a široko 2,5 km. Postoji samo jedno brdašce na ostrvu visine 94 m. Severna obala je strma, sa liticama, južna obala je znatno blaža. Na južnom kraju je manja uvala. Životinjski svet, kao i na ostalim Medveđim ostrvima, predstavljen je životinjama koje dolaze sa kopna (jelen, medved, vuk, lisica i sitni glodari). Biljni svet čine niska trava i mahovine. Na istoku ostrva nalazi se polarna stanica otvorena 1933. godine. Savremeni naziv ostrvu je dao Vrangel 1823. godine. A dobio je ime zahvaljujući kamenim stubovima (njih četiri) visine preko 15 m koji su se nalazili na njemu. Na lokalnom jeziku ti stubovi se zovu kigiljah, što znači mesto gde ima ljudi. Stubovi su nastali kao posledica naglih temperaturnih promena, od kojih se na masivu obrazuju pukotine i daljeg eluvijalnog procesa. Pri tome, proces se odvija toliko brzo, da već 1935. godine kada je ostrvo posetio sovjetski geolog Sergej Obručev, na ostrvu su ostala samo tri stuba, a tragovi četvrtog nisu pronađeni. Sredinom osamdesetih godina XX veka na ostrvu je boravila Janska geološka ekspedicija, pri čemu su ostala samo dva stuba i tragovi trećeg. A na osnovu podataka iz 1995. godine, na ostrvu je ostao samo jedan ceo kigiljah i ostaci drugog, pri čemu, sudeći po velikim pukotinama na stubovima, kroz nekoliko godina ni njih neće biti.

A J O N

Ajon (Айо́н) je ostrvo na ulazu u Čaunsku uvalu. Administrativno pripada Čukotskom autonomnom okrugu.

Oko porekla naziva ostrva postoje nedoumice, a najverovatnije potiče od čukotskog eju– ili -ejo, što znači mesto gde se jeleni odmaraju i “ožive”.

Ajon se nalazi pored zapadne obale Čaunske uvale, u istočnom delu Kolimskog zaliva. U blizini se nalazi nekoliko manjih ostrva Čenkulj, Rijanranot i drugi. Od kopna je razdvojen Malim Čaunskim moreuzom, koji je vrlo plitak, a njegova najmanja širina je 2 km.

Grad Pevek je udaljen oko 35 km, a nalazi se istočno od Ajona.

Dužina ostrva je 63 km, a širina 38 km. Za površinu se navodi podatak 2.000 km², tako da je 18. po veličini rusko ostrvo, a u svetu zauzima ispod 200. mesta.

Ostrvo je prilično ravno i nisko sa visinama do 64 m. Brojna su mala jezera, a teritorija je izuzetno močvarna.

Najveće reke su Riveem (dužina 68 km), Rovaam (40 km), Onmatgir (52 km) i Emikuul (26 km). Preovlađuje arktička tundra, a postoje pašnjaci za jelene.

Ajon je naseljeno ostrvo. Eljvunej je napušteno naselje, dok se istoimeno naselje Ajon nalazi na severozapadnom kraju ostrva. Po popisu iz 2010. godine u njemu je živelo 252 stanovnika, a procena iz januara 2016. godine daje podatak o 203 stanovnika. U naselju postoji pet ulica.

Selo Ajon

Prosečna godišnja temperatura vazduha iznosi -12,4°С. Apsolutni temperaturni maksimum zabeležen je u julu 1975. godine i iznosio je +30,2°С, dok je u februaru 1978. godine zabeležen apsolutni minimum od -51,3°С. I leti se dešavaju temperature ispod 0°С, ali i u zimskim mesecima temerature iznad te vrednosti. Od decembra do marta prosečna dnevna temperatura je ispod -25°С. Godišnje ima 175 mm padavina, otprilike ravnomerno raspoređenih tokom godine.

Prvo pominjanje ostrva povezano sa imenom istraživača Isaja Ignatjeva, koji se 1646. godine iskrcao na obalu i vršio je trgovinu sa lokalnim stanovništvom.

1761. godine na Ajonu je boravio poznati trgovac Nikita Šalaurov, koji je ostrvo nazvao Zavadej. Posle skoro 100 godina tu se zaustavila ekspedicija Vrangela, koji je ostrvo uneo na kartu kao Sabadej.

1933. godine na teritoriji ostrva izvršena je kolektivizacija, u to vreme osnovano je bratstvo “Enmitagino”, kome su se prenela stada. 1950. godine “Enmitagino” je postalo u kolhoz. Duži niz godina kolhoz je prdnjačio na Čukotki, sa stadom od nekoliko hiljada jelena. 1968. godine kolhoz je reorganizovan u sovhoz.

Posle raspada Sovjetskog Saveza regio je preživljavao teške trenutke. Znatno se smanjilo stado sa 22.000 grla na samo 4.000, što je dovelo do znatnog smanjenja broja stanovnika.

Ostrvo nije spojeno mostom sa kopnom, tako da se za dopremanje hrane, goriva i ostale robe po zaleđenom zalivu koristi takozvani zimski put. U proseku dužina puta iznosi oko 120 km i zavisi od situacije sa ledom u Istočnosibirskom moru. Ovaj put se koristi oko dva meseca (od početka marta do kraja aprila ili početka maja). Putnički saobraćaj obavlja se helikopterom 1-2 puta mesečno.

Na ostrvu su jako izraženi problemi sa ekologijom.

Od 21. marta 1942. godine na ostrvu je aktivna morska hidrometeorološka stanica “Sidorov”.

Sredinom osamdesetih godina XX veka ostrvo je posećivala ekpedicija rezervata “Vrangelovo ostrvo”, koja je proučavala biologiju sisara i ptica severa.

Susedna ostrva:

(1) Čenkulj (Ченкуль) je manje ostrvo blizu severoistočne obale ostrva Ajon, razdvojeno od njega plitkim Čenkuljskim moreuzom širine 5 km. Naziv u prevodu sa čukotskog Činkuul znači ispljunut iz duboke reke! Ostrvo je dugačko 10,5 km, a najveća širina je 1,7 km. Najviši vrh ostrva je 23 m. Njegov zapadni deo pozant je i kao Janračenkul. Preko ostrva prolazi ledeni put Pevek – Ajon. Čenkulj je nenaseljen, ali na istočnoj obali se nalazi lovački dom. U centru ostrva je postavljen navigacioni svetionik.

U blizini se nalaze ostrvo Odinokij (Одинокий) i grupa ostrva Bugristije (острова Бугристые).

(2) Rijanranot (Рыянранот) takođe se nalazi pored severne obale ostrva Ajon od koga ga razdvaja plitki moreuz širine 1,2 km. U prevodu sa čukotskog naziv ostrva znači zemlja koja se odvojila. Ostrvo je dugačko 8 km, a najveća širina je 1,5 km. Najviši vrh ostrva je 23 m. Severni deo ostrva je močvaran i tu se nalazi nekoliko manjih jezera. Južna strana je peskovita, a u centru je postavljen navigacioni svetionik. Na ostrvu se nalaze delovi reliktnih stepa, gde raste flora, koja se sačuvala iz perioda pre ledenog doba i više se nigde ne pojavljuje. I kroz Rijanranot prolazi ledeni put Pevek- Ajon. Put se pravi tako što se sneg utaba i čisti sa grejderom (građevinska mašina sa dugačkim „nožem“ koji se koristi za čitav niz radova, kao što su fino ravnanje podloge kod npr. izrade asfaltnih puteva, izrade kanala i kosina, profilisanje, razastiranje materijala, planiranje, skidanje humusa, čišćenje snega…).

(3) Mosej ili Janranot (Мосей, Янранот) je malo peščano ostrvo u Malom Čaunskom moreuzu između južne obale Ajona i kopna. Dugačko je oko 3 km. Na ostrvu je malo jezero, a najviše uzvišenje je 13 m. Ostrvo je 1932. godine nazvala Istočno-polarna ekspedicija kojom je rukovodio Landin u čast pratioca ekspedicije prevodioca sa čukotskog jezika Moiseja Karajeva, veoma poštovanog kod lokalnog stanovništva, koga su zvali Masej. Naziv ostrva na jeziku lokalnog stanovništva Janranot znači privatno zemljište.

A J O P E Č A N

Ajopečan (Айопэчан) se nalazi na južnoj obali Čaunskog zaliva, odvojen od kopna sa zapada rekom Pučeveem, sa jugu rukavcem Čaun, a sa istoka deltom Čaun-Paljavaama. Naziv ostrva u prevodu sačukotskog Ajopetčan znači koji liči na Ajon.

Reljef ostrva je ravan i nizak, a maksimalna visina je 9 m. Ima mnogo malih jezera (najveća su Dvojnoje i Utjonak), pa je ostrvo izuzetno močvarno. 

Teško je reći kolika je površina ostrva, pošto granice nisu tačno utvrđene, ali se može reći da iznosi 120-130 km². Na obali se ističe niska primorska terasa (0-3 m), koja postepeno prelazi u pojas glinovito-peščanog plićaka širine 1-2 km i izdužena peščana ostrvca.

Od 1970-1995. godine na ostrvu je radila biološka stanica Instituta biloških problema Severa, koja je izučavala životne cikluse u predelu tundre severoistočne Azije. Zgrade stacionara su predate lokalnoj samoupravi, koja je organizovala dečje oporavilište “Marina”. Na ostrvu i danas rade sezonske naučne ekspedicije koje izučavaju zemljište, botaniku, ptice, ribe i sisare.

R O U T A N

Ostrva Routan (Острова Роутан) nalaze se u Čaunskoj uvali, blizu 70° severne geografske širine.

Od ostrva Ajon, 24 km zapadno, razdvaja ga Srednji moreuz, a od grada Peveka, 5 km istočno, razdvaja ga moreuz Pevek. Pevek se smatra najsevernijim gradom Rusije i ima oko 4.000 stanovnika.

Čukotski toponim Rovtin bukvalno znači mesto izlaska životinja, od čukotskog rovt- što znači izlaziti na kopno.

Ostrva je otkrila 1821. godine ekspedicija Kolimskog odreda na čelu sa Ferdinandom Vrangelom.

Ostrva grupe:

(1) Veliki Rotan (Большой Роутан) približno je trouglastog oblika. Ostrvo je dugačko 9,5 km, a najveća širina je 4,5 km. Neverovatno je da postoji podatak o površini, koja iznosi 33,7 km². Na Velikom Routanu nalazi se manja polarna stanica. Starost tresetišta na priobalnim nizijama ostrva Veliki Routan je 22.890±640 godina. Ima nekoliko jezera, najveća od njih su Krugloje (okruglo) i Vodovoznoje.

(2) Mali Routan (Малый Роутан) je znatno manji od Velikog Routana. Nalazi se 1 km zapadno od najjužnije tačke ostrva Veliki Routan. Dugačak je svega 1,3 km. Na Malom Routanu ima jedno veće jezero u južnom delu koje se zove Gusinoje.

OSTRVO ŠALAUROVA

Ostrvo Šalaurova (Остров Шалау́рова) nalazi se 930 m severno od rta Kibera, koji predstavlja zapadni kraj uvale Nolde.

Od Peveka je ostrvo udaljeno 100 km.

Ostrvo je malih dimenzija, dugačko je 1 km, a široko 800 m. Najviša tačka ostrva je 81 m (po drugim izvorima 90 m).

Čukotski naziv za ostrvo Ajnautkon znači mesto okupljanja. To je povezano sa tim da je ranije ostrvo služilo kao mesto savetovanja tokom međuplemenskih ratova ili za proslavu praznika.

Ostrvo je 1823. godine otkrio i nazvao Ferdinand Vrangel po imenu trgovca i istraživača severnog Sibira Nikite Šalaurova.

Ostrvo Šalaurova naseljavaju troprsti galeb, jedna vrsta njorki (pojavila se na ostrvu krajem sedamdesetih godina XX veka), a takođe pojedinačnio parovi jedne vrste kormorana, srebrnasti galeb itd.

Neispravni RITEG

Na ostrvu Šalaurova za potrebe snabdevanja električnom energijom navigacionog svetionika postavljen je radioizotopni termoelektrični generator (RITEG), na kome je 2003. godine zabeleženo zračenje koje prelazilo dozvoljenu dozu 30 puta. RITEG se pri tome nalazio bez vlasnika u zapuštenom stanju. 2012. godine neispravni generator odnet je na popravku.

GPS koordinate: 69°58′40″ N, 172°46′00″ E.