Novosibirska ostrva (Новосиби́рские острова́) nalaze se između Laptevskog i Istočnosibirskog mora, oko 50 km severno od istočne obale Sibira. Administrativno pripadaju Jakutiji, najvećoj administrativno-teritorijalnoj jedinici na svetu površine preko tri miliona km2. Podatak o površini arhipelaga varira u zavisnosti od izvora, najtačniji je po mojoj proceni 36.600 km2, dok je u ruskim izvorima 38.400 km2. Novosibirska ostrva ulaze u sastav nacionalnog parka “Ust-Lenskij”.
Sastoje se od tri grupe ostrva: Ljahovska ostrva, ostrva Anžu i ostrva De Longa.
U geološkom odnosu na arhipelagu preovlađuje dugogodišnje zaleđeno zemljište i podzemni led. Iskonske stene, koje su sakrivene ispod naslaga leda su krečnjak, mikašist sa intruzivima granita i granodiorita (kisela dubinska magmatska stena). U priobalnim liticama od peščano-glinovitog zemljišta, koji pokriva otapajući led, pojavljuju se ostaci biljaka i životinja (mamuta, nosoroga, divljih konja i drugih), koji svedoče o tome da je pre mnogo milenijuma klima u tom području bila znatno blaža.
Najviši vrh Novosibirskih ostrva ne nalazi se ni na jednom od većih ostrva, već na ostrvu Beneta i dostiže 426 m.
Na ostrvima vlada arktička klima. Zima je konstantna, od novembra do aprila. Snežni pokrivač se zadržava devet meseci. Uobičajene januarske temperature su od -28°C do -31°C. U julu je na obali temperatura obično do +3°C, a u centralnom delu je nekoliko stepeni toplije. Mrazevi su mogući tokom celog toplog perioda, ali do naglih kolebanja temperature ne dolazi zbog blizine mora. Godišnja količina padavina je mala, a najviše padavina ima u avgustu.
Najveća reka je Baliktah na ostrvu Koteljnom dugačka 205 km.
Spisak najvećih ostrva:
| Naziv | Naziv na ruskom | Površ. | Vrh | Grupa ostrva | |
| 1. | Koteljnij | Котельный | 23.165 | 361 | Anžu |
| 2. | Novi Sibir | Новая Сибирь | 6.201 | 62 | Anžu |
| 3. | Veliki Ljahovskij | Большой Ляховский | 5.185 | 293 | Ljahovska ostrva |
| 4. | Mali Ljahovskij | Малый Ляховский | 899 | 33 | Ljahovska ostrva |
| 5. | Beljkovskij | Бельковский | 535 | 127 | Anžu |
| 6. | Stolbovoj | Столбовой | 350 | 222 | Ljahovska ostrva |
| 7. | Ostrvo Beneta | Остров Беннетта | 156 | 426 | De Longa |
| 8. | Ostrvo Žohova | Остров Жохова | 58 | 123 | De Longa |
| 9. | Skritij | Скрытый | 23 | 7 | Anžu |
| 10. | Ostrvo Henrijete | Остров Генриетты | 12 | 315 | De Longa |
| 11. | Ostrvo Žanete | Остров Жанетты | 3,3 | 351 | De Longa |
Ostrvski pejzaž predstavljaju arktička tundra (mahovine i lišajevi, a pored njih polarni mak, žabnjak, kamenika itd), jezera i močvare. Od životinja stalno borave severni jelen, polarna lisica, leming i beli medved, a od ptica polarna sova i bela jarebica. Obilje vodenih površina privlači tokom leta patke i guske. U priobalnom području ima galebova, morskih gnjuraca i njorki. Ranije se na ostrvu gajila polarna lisica cenjena zbog svog krzna.
Na ostrvu Koteljnij od 1933. godine radi polarna stanica “Ostrvo Koteljnij”.
1646. godine istraživač severoistočnog Sibira Staduhin saopštio je jakutskom vojvodi da su on njegovi drugovi u visini ušća reka Indigarke i Kolime otkrili “veliko ostrvo sa snežnim planinama i brojnim potocima”. Kozaci su ovo ostrvo i Novosibirski arhipelag smatrali delom gigantske Nove zemlje.
Prve uverljive dokaze o ostrvima saopštio je početkom XVIII veka kozak Jakov Permjakov, koji je plovio od ušća Lene prema Kolimi. 1712. godine on se iskrcao na ostrvo Veliki Ljahovskij. Zatim se na psećoj zaprezi uputio prema kopnu koje se nalazilo u moru prekoputa rta Sveti nos. To je bilo najjužnije ostrvo Novosibirskog arhipelaga Prvi Ljahovskij. Na tom ostrvu su uočili jelene, polarnu lisicu i vuka.
U leto 1761. godine sibirski trgovac Nikita Šalaurov, koji je plovio od Jane za Kolimu, video je severno od rta Sveti nos na koordinatama sa geografskom širinom 72°33′ i dužinom 148° “veliku zemlju sa planinama i sedam vrhova”. Ovo je zapisano u dnevniku broda “Vera, Nada, Ljubav” i na karti Šalaurova. To znači da je Šalaurov prvi obavestio svet o Ljahovskim ostrvima, prvi je ucrtao njihove južne obale na kartu, koju je predstavio Senatu. Moja primedba je da navedene koordiante ne odgovaraju Novosibirskim ostrvima.
Bez obzira na tako očigledne dokaze, smatra se da je Novosibirska ostrva otkrio 1770. godine trgovac Ivan Ljahov. Jednom prilikom je on na obali Severnog ledenog okeana primetio stado divljih jelena, koji su ga preko leda doveli do nepoznatog brdovitog ostrva. Kroz 20 vrsta (ruska jedinica za dužinu koja iznosi 1.066,8 m) došlo se do drugog ostrva, ali se jeleni ni tu nisu zaustavili i produžili su dalje do nepoznatog kopna. Na novom kopnu Ljahov je pronašao mnogo polarnih lisica i kljove mamuta. O svom otkriću saopštio je u Peterburgu i zatražio je da mu se odobri trgovački monopol na ostrvima. To pravo mu je omogućeno ukazom carice Jekaterine II, pri čemu je odlučila da se ostrva nazovu Ljahovskim. 1773. godine Ivan Ljahov ponovo posećuje arhipelag i idući po tragovima stada jelena došao je do trećeg ostrva – Koteljnog. Tamo je pronašao tragove boravka prethodnih istraživača: kotao od zelenog bakra, ostatke nekakvog drvenog broda i drva. Na novom arhipelagu Ljahov je organizovao lov na polarnu lisicu i pronalaženje kosti mamuta i osnovao je dva zimovnika Maloje i Korennoje. U vezi sa trgovačkim osvajanjima 1775, 1777. i 1778. godine na Ljahovskim ostrvima bilo je sproveden državni premer.
Jakov Sannikov, koji je radio kao istraživač za trgovce Sirovatske, 1800. godine boravio je na jednom malo poznatom manjem brdovitom ostrvu, koje je otkriveno 1697. godine, a kome je on dao ime Stolbovoj. U to vreme tamo su postojali stari znaci – ruski krstovi, koje su podigli moreplovci, koji su plovili od ušća Lene prema rekama Indigarka i Kolima.
1805. godine Sannikov je pronašao ostrvo (bar tako je on smatrao) Faddejevskij, a sledeće godine i Novi Sibir. U glavnom gradu, kada su doznali o tim otkrićima, pretpostavili su da se u toj oblasti prema Severnoj Americi prostire veliko kopno. Kao rezultat toga doneta je odluka da se u područje otkrića Sannikova pošalje državna ekspedicija.
Prvu od tih ekspedicija predvodio je zoolog Matvej Gedenštrom. Ekspedicija je uz pomoć Sannikova izvršila premer arhipelaga.
1811. godine Sannikov je pronašao na ostrvu bivak ruskog trgovca iz perioda početka osvajanja severoistočne Azije. O tome, da su Rusi još u XVII veku boravili na Novosibirskim ostrvima, svedoči i krst na grobu na ostrvu Koteljnij, na kome je Sannikov video natpis na ruskom jeziku. Rad Gedenštroma na arhipelagu nastavio je talentovani geodeta Pšenjicin.
1820. godine ekspedicija koju je predvodio poručnik flote Pjotr Anžu sastavila je tačnu kartu ostrva, vršeći snimanja duž njihovih obala, a takođe je pokušala da pronađe tajanstvenu zemlju, koju je navodno video Sannikov severno od Novosibirskih ostrva.
1879-1880. godine arhipelag je posetila američka polarna ekspedicija Georga DeLonga na jedrenjaku “Jeannette”, koja je otkrila ostrva Žanete i Henrijete.
1886. godine Eduard Toll je istraživao Ljahovska ostrva, a zatim je zajedno sa doktorom Bunge proputovao ostrvom Koteljnij, sa čije obale bi navodno trebalo da se vidi Zemlja Sannikova. 1898. godine Toll je uz podršku Carske Akademije nauka i carske vlade, uznemiren prodorom stranaca u Arktik, istupio u štampi sa predlogom da se pripremi ekspedicija koja bi pronašla Zemlju Sannikova. 8. juna 1900. godine on je isplovio iz Peterburga.
Na putu do ostrva Ljahovskog ekspedicija nije imala problem sa ledom i bez prepreka je došla do severnog kraja ostrva Koteljnij. Toll je odlučio da se krene prema ostrvu Beneta, ali je u njegovoj blizini ušao u gustu maglu, a uskoro je naišao na prvi led, a zatim i na ledenu barijeru. Brod “Zora” se okrenuo nazad prema ostrvu Koteljnij, gde se u uvali Nerpičja zaustavio da bi prezimio, vršeći meteorološka osmatranja. 23. maja 1901. godine četiri osobe na čelu sa Tollem na psećim zapregama krenula su prema ostrvu Beneta i nestali su bez traga.
Istraživanje Novosibirskih ostrva i arhipelaga De Longa nastavila je Hidrografska ekspedicija Severnog ledenog okeana. 1912. godine parobrodi ledolomci “Tajmir” i “Vajgač” prilazili su Ljahovskim ostrvima, gde su izvršili premere mnogih sektora. 1913. godine, po povratku na istok posle otkrića Severne zemlje, brodovi su prošli severnije od Novosibirskih ostrva i otkrili su novo ostrvo, koga su nazvali ostrvom Vilkickog. 1914. godine, ploveći od Vrangelovog ostrva na zapad, “Vajgač” je otkrio još jedno ostrvo koje nije bilo ucrtano na kartama, a dobilo je ime po poručniku Žohovu.
Od 2012. godine na Novosibirskim ostrvima vrši se obuka ruskih oružanih snaga (ostrvo Koteljnij). 2013. godine na ostrva je prebačena vojna tehnika i imovina. U septembru 2014. godine zvanično je objavljeno o osnivanju stalne vojne baze u Arktiku.
U dosovjetsko i sovjetsko vreme postojala su sledeća povremena naselja na pojedinim ostrvima:
– Koteljnij: Ambardah, Bhak Karga, polarna stanica “Bunge”, stanište “Angu (Anžu)”; trenutno je aktivna polarna stanica “Sannikova”;
– Novi Sibir: Biruli, Veliko Zimovje;
– Veliki Ljahovskij: Malo Zimovje;
– Mali Ljahovskij: Fjodorovskij (Mihajlova).
O S T R V A A N Ž U
Ostrva Anžu (Острова́ Анжу́) je centralna i najveća grupa Novosibirskog arhipelaga. U njoj se nalaze ostrva Koteljnij, Novi Sibir i Beljkovskij. Ukupna povrpina je oko 29.900 km2. Ostrva ulaze u sastav Državnog prirodnog rezervata “Ust-Lenskij”.
Nazvani su u čast ruskog istraživača Arktika Pjotra Anžua, koji ih je izučavao 1821-1823. godine. Ponekad se samo ova ostrva smatraju Novosibirskim ostrvima.
Ostrva su otkrili trgovci Ivan Ljhov 1772-1773. godine (Koteljnij) i Jakov Sannikov 1805. godine (Faddejevskij).
Reljef je pretežno nizijski, sa visinama do 60-80 m. Najviša tačka je brdo Malakatin-Tas (361 m) na ostrvu Koteljnom.
K O T E L J N I J
Koteljnij (Коте́льный) je najveće ostrvo u arhipelagu Novosibirskih ostrva. Površina je 23.165 km2, što znači da je četvrto po veličini ostrvo Rusije i spada među 50 najvećih ostrva na svetu. Za oko 1.500 km2 Koteljnij je veći od AP Vojvodina. Zemlja Bunge spaja zapadni deo ostrva Koteljnij sa poluostrvom Fadejevskim u jedinstveni masiv kopna. Na mnogim kartama XX veka Koteljnij, Faddejevskij i Zemlja Bunge prikazani su kao odvojena ostrva.
Koliko je ovo ostrvo veliko svedoči podatak da od zapada do istoka ostrva ima 240 km, što je jednako udaljenosti Beograd – Niš. Od severa do juga ostrva ima 175 km.
Zapadni deo ostrva Koteljnij je njegov glavni deo sa površinom 11.665 km2. Naziv potiče od ruske reči котёл, što znači kotao, kotlić. Ovaj deo ostrva je stenovit i brdovit, sa najvišim uzvišenjem Malakatin-Tas (361 m).
Zemlja Bunge (Земля́ Бу́нге) je peskovita slabo raščlanjena ravnica koja spaja zapadni deo ostrva Koteljnij i poluostrvo Fadejevskij. Njena površina iznosi 6.200 km2. Pošto veći deo ima nadmorsku visinu do 8 m, Zemlju Bunge tokom oluja preplavi more, osim veoma malih delova na jugoistoku koji dostižu visinu od 11-21 m. Površina koja se periodično plavi iznosi preko 80% ukupne površine i praktično je lišena vegetacije. Na mnogim kartama XX veka označena je kao moreuz, koji potpuno odvaja Koteljnij od Faddejevskog (zbog čega se ovo poslednje nazivalo ostrvom). Na zapadu je spojeno sa delom, koji je na starim kartama označen kao ostrvo Koteljnij, a na istoku je zapljuskuje zaliv Gedenštroma (Istočnosibirsko more), severno od koga se Zemlja Bunge spaja sa poluostrvom Strelka Anžu. Zaliv Gedenštroma dugačak je čak 100 km, širok je do 20 km. Od njegovog severnog kraja do severne obale ostrva Koteljnog ima 10 km. Najviša tačka Zemlje Bunge je 58 m, u centralnom delu, na uzvišenju Evsekju-Bulgunnjah. Najveće jezero je Evsekju-Kjuelj. Na jugu se nalazi uzvišenje Zemlja Bunge, čije zemljište je močvarno, a ne peskovito. Na njoj se nalazi polarna stanica “Zemlja Bunge”. Sa južne strane je moreuz Sannikova, koji razdva Zemlju Bunge od 65 km udaljenog ostrva Mali Ljahovskij. Na severu se nalazi uvala Dragocennaja, a na jugu, oko uzvišenja Zemlja Bunge, nalazi se Velika uvala (губа Большая). Zemlja Bunge je nazvana u čast Aleksandra Bunge, ruskog zoologa, učesnika geografskih ekspedicija osamdesetih godina XIX veka. Područje ravnice zagađeno je buradima i drugim metalnim građevinskim otpadom, koji je ostao od napuštene polarne stanice.
Poluostrvo Faddejevskij (полуостров Фаддеевский) spojeno je na severozapadu sa Zemljom Bunge posredstvom poluostrva Strelka Anžu. Dugačko je 150 km, a široko 80 km. Površina je 5.300 km2, a maksimalna visina je 65 m. Površina Zemlje Bunge i poluostrva Faddejevskij zajedno iznosi 11.500 km2, što je otprilike jednako povšini glavnog dela ostrva. Na mnogim kartama XX veka predstavljeno je kao ostrvo, bez obzira što zajedno sa Zemljom Bunge i zapadnim delom ostrva Koteljnij predstavlja jedinstveni kopneni masiv. Nazvan je po ruskom trgovcu Faddejevu, koji je na njemu organizovao prvi zimovnik. Na poluostrvu su pronađene kosti mamuta i runastog nosoroga, a takođe i naznake da je tu nekada živeo narod Jukagiri. Prema lokalnim predanjima u XVII veku je harala epidemija boginja, bolest koju su doneli Rusi, tokom koje su se brojni Jukagiri sklonili na Novosibirska ostrva, između ostalih i na Faddejevskij.
Sa zapada ostrvo zapljuskuje Laptevsko more. Ostrvo Koteljnij je prirodna istočna granica tog mora i odvaja ga od Istočnosibirskog mora. Granica ide od rta Anisij, krajnje severne tačke Koteljnog, do Medveđeg rta, njegove krajnje južne tačke. Preostale krajnje tačke ostrva su rt Rozovij ili rt Valtera (zapad) i Blagoveščenskij rt (istok). Sa severa, istoka i juga ostrvo zapljuskuje Istočnosibirsko more.
Blagoveščenskij moreuz (u Istočnosibirskom moru) razdvaja Koteljnij od ostrva Novi Sibir (istočno 26 km), moreuz Sannikova (u Istočnosibirskom moru) radvaja Koteljnij od ostrva Mali Ljahovskij (južno 55 km), a moreuz Zora (u Laptevskom moru) razdvaja ga od ostrva Beljkovskij (23 km zapadno).
U vezi tačne visine najvišeg vrha ostrva postoje mnoge nedoumice. Po topografskoj karti je 361 m; Velika sovjetska enciklopedija navodi visinu 374 m; Google Earth daje visinu 339 m; agencija Ministarstva odbrane SAD 319; servis topomapper.com 3. jula 2006. godine daje podatak 373 m!?
Ostrvo je izgrađeno od krečnjaka i metamorfnih stena. Reljef je brdovit.
Reke su kratke i plitke, teku u uskim dolinama, izuzetak je Baliktah (Балыктах) kod čijeg ušća se formira manja Careva uvala. Baliktah je naziv dobio po obilju ribe (na jakutskom balik) u njemu, a posebno morskih vukova (reda grgeča). Reka je dugačka 205 km, a površina sliva je 4.110 km2. Izvire zapadno od centra ostrva, na severnim padinama uzvišenja Irim-Tas i teče prema severoistoku, zatim skreće na istok i konačno produžava da teče prema jugu. Deleći se na nekoliko rukavaca uliva se u uvalu Jakova Smirnickog Istočnosibirskog mora. Širina reke do podele na rukavce dostiže 110 m. Brzina toka je 0,1 m/s, a najveća dubina je 2 m. Dno je muljevito.
Ostale reke zapadne obale, koje su mnogo značajnije od istočnih, polazeći sa severne strane ostrva su Krestovaja, Sannikova, Rešetnjikova, Hastjur-ju-tah, Čukočja, Rozsoha, Hreptovaja i Urasiha, na jugoistočnoj strani ostrva su reke Volokitina, Jenisejska, na istočnoj strani Baliktah, Nikola (duga 71 km), Dragocennaja i druge. Na obalama Dragocennoj i Sannikovoj, u ogromnom broju lopti stvrdnute gline ima amonita značajne veličine. Najveće jezero je Evsekju-Kjuelj.
Ostrvo se nalazi u zoni arktičkih pustinja sa retkim travnato-žbunovitim rastinjem između rasutog kamenja.
Razvijen je lov na arktičku lisicu. Zabeležena je na ostrvu i populacija severnog jelena. Takođe ima belog medveda i jedne vrsta jarebica. Na ostrvu ima ostataka izumrlih životinja (mamuta i drugih).
Na ostrvu su polarne stanice (od 1933. godine) “Moreuz Sannikova”, “Ostrvo Koteljnij” i “Temp”. Takođe ima i naseobina lovaca.
Do dolaska Rusa ostrvo je bilo nenaseljeno, mada na njemu ima tragova posete naroda Jukagira. Ostrvo je otkrio trgovac Ivan Ljahov 1773. godine. Kada je Ljahov po povratku ispričao o svom otkriću, na istraživanje ostrva uskoro je krenuo geometar Hvojnov. Na obali ostrva video je bakarni kotlić, koji su ostavili saputnici Ljahova. Hvojnov je izmerio ostrvo, opisao ga i nazvao ga Koteljnij. 1805. godine Sannikov, želeći da proširi trgovinu svog gospodara, krenuo je na istok od ostrva Koteljnog i otkrio je “ostrvo” Faddejevskij. 1809. godine savetnik na dvoru Gedenštrom, stigao je na “ostrvo” Faddejevskij sa geometrom Kožinim i Sannikovim. Prvi je dobio zadatak da opiše “ostrvo” Faddejevskij, a drugi da istraži moreuz između Faddejevskog i Koteljnog. Kožin je opisao zapadnu, južnu i istočnu obalu “ostrva” Faddejevskog; Sannikov je presekao moreuz na više mesta i ustanovio je njegovu širinu od 7-30 vrsta (7,5-32 km), ali nije otkrio da je to zaliv.
1811. godine Sannikov je ponovo obišao Faddejevsko “ostrvo” i istraživao je reke koje se ulivaju u more, pri čemu je ustanovio da prostor između ostrva Koteljnij i Faddejevskij nije moreuz, nego zaliv, a ostrva Koteljnij i Faddejevskij predstavljau zajedničko kopno.
1822. godine kapetan Pjotr Anžu istraživao je zapadni i severoistočni deo poluostrva Faddejevskij.
Na ostrvu se nalazi grob doktora Germana Valtera, učesnika Ruske polarne ekspedicije (1900-1902) pod vođstvom Eduarda Tolla. Njeni učesnici su tražili legendardnu Zemlju Sannikova (Sannikov je izneo pretpostavku da severno od Koteljnog postoji veliko kopno, čije je planine navodno video). Posmrtni ostaci su ponovo sahranjeni 29. jula 2011. godine.
Klima je arktička, surova. Snežni pokrivač se zadržava 9-10 meseci godišnje. Prosečna temperatura u julu je +2.9°C, ali se noću spušta do -6°C. Samo u pojedinim toplim danima može se podići do znatno većih vrednosti, pa je apsolutni maksimum +25,1°C. Od novembra do marta nikada nije zabeležena temperatura iznad 0°C, a u aprilu (0,3°C) i oktobru tek nešto iznad te vrednosti. Najhladniji po prosečnoj mesečnoj i minimalnoj temperaturi je februar (-29,7°C i -49,9°C). Temperature ispod -30°C zabeležene su od oktobra do aprila, a u maju -28,6°C. Prosečna mesečna temperatura iznad 0°C je samo u julu i avgustu. Padavina ima veoma malo, samo 150 mm godišnje, pretežno od juna do oktobra. Polarna noć traje duže od tri meseca.
U septembru 2013. godine na ostrvu je počela obnova vojne baze, koja je bila napuštena posle raspada SSSR.
Uspostavljanje baze na Novosibirskim ostrvima deo je programa Ministarstva odbrane Rusije za obnavljanje vojnog prisustva Rusije u Arktiku. Na Koteljnom je sagrađeno stacionarno pristanište za prihvatanje barži i brodova srednje klase. Takođe se radilo na obnavljanju i usavršavanju aerodroma “Temp”. Lokacija vojne baze je uvala Nerpičja na severozapadu ostrva.
Vojna baza “Severnij klever” (Северный Клевер, severna detelina) prvi je ruski vojni gradić zatvorenog ciklusa, izgrađen u Arktiku. Sa visine liči na detelinu sa tri lista. Fasada administrativno-stambenog kompleksa obojena je u boje zastave Ruske Federacije.
U sastav baze ulazi kompleks objekata: zgrada administrativno-stambenog kompleksa (administrativne prostorije, učionice, prostorija za vezu, medicinski blok, hotel, sanitarni blok sa saunom, prostorija za aktivni odmor, magacinski prostor, restoran), energetski blok, objekat za snabdevanje (proizvodnju) vodom i kanalizaciju, prerada otpada.
Baza ima zatvoren sistem rada, što omogućava posadi da ne izlazi napolje bez preke potrebe. Svi sistemi su međusobno povezani nadzemnim zagrejanim zatvorenim prolazima, što obezbeđuje maksimalnu zaštitu vojnih lica od nepovoljnih vremenskih uslova.
Kompleks je predviđen da istovremeno u njemu boravi više od 250 ljudi.
Aerodrom “Temp”
Ostrvo Koteljnij je okruženo brojnim manjim ostrvima. Prikazana su počev od uvale Dragocennaja na severu ostrva u smeru kretanja kazaljke na satu:
(1) Skritij (Скры́тый)
Skritij (skriveno ostrvo) se nalazi pored severne obale Zemlje Bunge, u uvali Dragocennaja. Od obale Koteljnog udaljen je oko 100 m. Ima izduženi oblik od severozapada prema jugoistoku. Ostrvo je nisko, a najviša kota je samo 7 m. Površina ostrva iznosi 23 km2, pa je tako najveće ostrvo u blizini Koteljnog.
Nekoliko rečnih tokova deli ga na manje delove kopna. U proširenjima tih tokova nalaze se plitka unutrašnja jezera. Takva rečna mreža stvara močvarni predeo približno na polovini teritorije ostrva.
Osim krajnjeg severozapada, ostrvo je okruženo sa svih strana peščanim sprudovima.
(2) Ostrvo Železnjakova (Остров Железнякова)
Ostrvo Železnjakova takođe se nalazi u uvali Dragocennaja Istočnosibirskog mora, blizu severozapadnog kraja Zemlje Bunge. Otkrio ga je u aprilu 1902. godine Fjodor Matisen i nazvao ga je u čast mornara (ili kormilara) Vasilija Železnikova (1877-1960), pri čemu se sačuvalo pogrešno napisano prezime mornara! Železnikov je bio učesnik ruske polarne ekspedicije 1900-1902. godine pod vođstvom barona Eduarda von Tolla. Ostrvo je dugačko oko 4 km. Jugoistočno od njega nalazi se još nekoliko ostrvaca.
(3) Matar (Матар)
Matar se nalazi jugoistočno od ostrva Železnjakova u uvali Dragocennaja. Ima i drugih bezimenih ostrvaca prema jugoistoku. Ostrvo je ravno i okruženo peščanim sprudovima.
(4) Nanosnij (Нано́сный)
Nanosnij je manje ostrvo u Istočnosibirskom moru. Nalazi se 29 km severozapadno od Zemlje Bunge. Naziv ostrva govori da je nastao nanošenjem zemlje. Pokriveno je peskom, visoko je dva metra. Ima nepravilan elipsasti oblik sa poluostrvom koje se proteže na severoistoku.
(5) Nepoznata ostrva (Неизвестные острова)
Nepoznata ostrva su grupa od dva peščana ostrvca u Istočnosibirskom moru. Nalaze se pored jugoistočnog kraja Zemlje Bunge, na izlazu iz zaliva Gedenštroma. Oko ostrvaca se formirao peščani sprud. Najviša tačka iznosi samo 1 m.
(6) Tas-Ari (Тас-Ары)
Nepoznata ostrva (u donjem delu slike), Zemlju Bunge (žuti peščani masiv kopna u zapadnom delu slike) razdvaja od poluostrva Faddejevskog (braon masiv kopna u severnom delu slike) zaliv Gedenštroma, vidi se i ostrvo (6) Tas-Ari
Tas-Ari je malo ostrvo u Istočnosibirskom moru. Nalazi se pored jugozapadne obale poluostrva Faddejevskij, oko 15 km od ulaza u zaliv Gedenštroma. Ostrvo je izduženo u smeru sever-jug i ima dužinu od 3,4 km. Na jugu je pokriven peskom, dok su na severu manja jezera. Pored zapadne obale je plićak.
(7) Kotordir (Котордыр)
Na karti se vide ostrva (6) Tas-Ari i (7) Kotordir
Kotordir se kao i Tas-Ari takođe nalazi neposredno pored jugozapadne obale poluostrva Faddejevskij, ali znatno dublje u zalivu Gedenštroma. Od ostrva Tas-Ari udaljen je 13,5 km severoistočno, što znači da je od ulaska u zaliv Gedenštroma udaljen skoro 30 km. Izduženog je oblika, ali za razliku od ostrva Tas-Ari u smeru severozapad-jugoistok. Pokriven je peskom, a u moreuzu između ostrva i poluostrva je plićak.
(8) Posadnij (Поса́дный)
Nalazi se pored jugozapadnog kraja Zemlje Bunge, na ulazu u uvalu Maligincev, koja razdvaja Zemlju Bunge i moreuz Sannikova. Ostrvo je izduženog oblika od zapada (rt Fomenko) prema istoku. Ostrvo je nisko, sa najvećom visinom od samo dva metra. Pokriveno je peskom. Na nekim kartama predstavljeno je kao dva ostrva, međusobno odvojena uskim kanalom.
(9) Usuk-Karga (Усу́к-Карга́)
Usuk-Karga je malo ostrvo u Laptevskom moru pored zapadne obale ostrva Koteljnog. Ostrvo je izduženog oblika od severa prema jugu i predstavlja produžetak kose Bisah-Karga na jug. Od navedene kose ostrvo je udaljeno 1,4 km. Ostrvo razdvaja zaliv Stahanovcev Arktiki i, zajedno sa kosom, uvalu Temp od Laptevskog mora. Ostrvo je nisko, pokriveno peskom.
(10) Ostrva Hoptoloh (Хоптоло́х)
U prevodu sa jakutskog jezika naziv ostrva bi glasio galebova ostrva. Naime, na jakutskom jeziku hopto znači galeb. To je grupa od tri manja ostrva u Laptevskom moru. Ostrva se nalaze u severnom delu lagune Stancije (лагунa Станции) pored zapadne obale ostrva Koteljnog. Dva manja ostrva grupe nalaze se pored peščane kose, koja odvaja lagunu od mora, dok se treće, najveće ostrvo, nalazi pored obale ostrva Koteljnog. Ostrva su pokrivena peskom. Najviša tačka grupe ima samo jedan metar visine.
N O V I S I B I R
Novi Sibir (Но́вая Сиби́рь, u ruskom jeziku Sibir je imenica ženskog roda!) je sa površinom od 6.201 km2 deveto po veličini rusko ostrvo, a u svetu zauzima oko stotog mesta. Dužina obale iznosi 495,2 km, a koeficijent razuđenosti je 1,77.
Nalazi se u Istočnosibirskom moru, istočno od ostrva Koteljnog (odnosno njegovog poluostrva Faddejevskij) Blagoveščenskim moreuzom (najmanje rastojanje iznosi 26 km), a sa jugozapada izlazi na moreuz Sannikova.
Novi Sibir je dugačak 140 km, a najveća širina je 70 km. Generalno gledano, za ostrvo je karakterističan ravničarski reljef, koji je presečen velikim brojem raznovrsnih formi reljefa, koji su nastali kao posledica procesa zamrzavanja. Ravne površine ostrva zauzima tundra.
Na velikoj dužini obala ostrva je predstavljena strmim večno zaleđenim zemljištem visine 10-17 m, a na severnoj obali do 25 m. Tokom leta dolazi do otapanja zemljišta i obrušavanja njegovih delova u more. U celini je za ostrvo karakteristična termoabrazija. Njoj potpomaže uticaj mora, koje se na kratko oslobađa leda.
Abrazivni tip obale sreće se skoro duž cele obale, sa izuzetkom delova zapadne obale, istočnog dela uvale Mira i ušća većih reka, gde se nalaze peščane kose i pojasevi peščano-glinovitih grebena.
Osobenost reljefa Novog Sibira je da se najviša brda nalaze na periferiji, a ne u sredini ostrva. Tako su na severnoj obali rt Visokij (47 m) i rt Goristij (51 m), dok su na jugozapadnoj obali Derevjannije Gori. U njihovom predelu je i najviša tačka ostrva 79 m (mada je po priloženoj topografskoj karti najviša kota 62 m, postoji i podatak da je 76 m).
Pojava abrazivne obale ravnomerno se javlja praktično duž celog ostrva, bez vidljive korelacije sa izgledom hidrografske mreže, što može da ukaže na tonjenje ostrva i njegovo postepeno smanjenje.
Procesi urušavanja obale su znatno intenzivniji u odnosu na procese rečne erozije, na šta ukazuje da je more preuzelo gornje tokove rečica (Obval, Beregovoj, Sutuloj i druge), a ostalo je manje od dva kilometra da preuzme gornji tok reke Srednjaja.
Ostrvo raspolaže veoma gustom rečnom mrežom. Zapadni i centralni deo ostrva pripada slivu najveće ostrvske reke, koja se zove (a kako bi drugačije) Velika reka (Большая). Njena vododelnica prolazi blizu obale. Na nekim mestima izvori njenih pritoka nalaze se gotovo pored samih obalskih litica. Zbog malog pada, korita mnogih reka su močvarna, a same reke jako meandriraju.
Posledice termoabrazije na ostrvu Novi Sibir
Na ostrvu ima mnogo jezera. Najveće je jezero Crnih gusaka (Чёрных Гусей) koje ima do 4 km u prečniku, zatim Ottoh-Kjuele, Džara-Kjujolj i Mutnoje (do 3 km u prečniku).
Od životinja na ostrvu se mogu sresti jeleni, beli medved, plava polarna lisica, žderavac i jedna vrsta miša. Od ptica ima polarne sove, guske, jedna vrsta jarebice itd. U rekama žive dve vrste ribe, od kojih je jedna morski vuk.
Novi Sibir su 1806. godine otkrili ruski trgovci, a ostrvo je istraživao 1886. godine E. Toll.
1951. godine dva sovjetska geografa-polarnika su, na osnovu pronađenih ranije nepoznatih arhivskih dokumenata, dokazali da je ostrvo koje je ugledao istraživač Istočnosibirskog mora Stepan Andrejev 1764. godine Novi Sibir, što znači da ostrvo nije otkriveno 1806. godine, kako se ranije mislilo, nego 42 godine ranije.
B E L J K O V S K I J
Beljkovskij (Бельковский остров) se nalazi u Laptevskom moru, 23 km zapadno od najvećeg ostrva arhipelaga Koteljnog. Dva ostrva razdvaja moreuz Zarja (zora).
Ostrvo ima oblik nepravilnog romba, izduženog u meridijanskom smeru (sever-jug) 57 km, dok najveća širina iznosi 17 km. Za relevantan podatak o površini usvojio sam 535,3 km2, dužina obale je 140 km, a koeficijent razuđenosti je 1,71. Poput ostalih Novosibirskih ostrva nije mnogo visok, u sredini ostrva je najviši vrh koji dostiže 127 m. Brdoviti greben se prostire uzdužno ostrvom, a sa njega polaze brojne male reke sezonskog karaktera. U blizini rta Ploskij, najistočnije tačke ostrva, nalaze se tri jezera.
Ostrvo se sastoji od dobro spojenih slojeva koji datiraju iz gornjeg Devona i Donjeg karbona.
Devonske stene su glineni morski karbonati interstrirani krečnjakom, preščarom i konglomeratima.
Na otoku se nalaze velike kolonije morskih ptica, a takođe i stanište morža, ima belih medveda.
Vegetacija je karakteristična za tundru, niska i otporna trava, mahovine, lišajevi, jetrenjače, zeljaste biljke. Ove biljke gotovo u potpunosti prekrivaju površinu ostrva i rastu na uglavnom vlažnoj, valovitoj i sitnozrnatoj zemlji.
Ostrvo je otkrio 1808. godine ruski industrijalac N. Beljkov, koji ga je nazvao ostrvom Svetog Jovana, ali taj naziv nije zaživeo i savremeni naziv ostrva ustanovljen je još za života njegovog otkrivača.
Susedna ostrva:
(1) Bastin-Tas (Бастын-Тас)
Bastin-Tas je stena u Laptevskom moru, blizu krajnje severne tačke ostrva Beljkovskij, odnosno rta Severnij (Moržovij).
(2) Ostrvo Strižova (Остров Стрижёва)
Nalazi se 4 km od rta Skalistij, krajnje južne tačke ostrva Beljkovskij. Po podacima sa kosmičkog snimka (2018. godine) ostrvo ima površinu oko 1 ha, dužinu 230 m (u pravcu severozapad-jugoistok) i najveću širinu 80 m. Ime ostrvu nadenuo je budući admiral Kolčak u čast Petra Strižova: “Pjotr Strižov je bio odličan vozač psećih zaprega, tokom zime 1901/02 godine zajedno sa Kolčakom je izvršio veliko putovanje za snimanje i geološko istraživanje ostrva Beljkovskij i Semjonovskij (ovo ostrvo više ne postoji), zatim su krenuli na ostrvo Koteljnij. Upravo u to vreme na predlog Kolčaka na karti Arktika se pojavilo drugo ostrvo Strižova“. Ovo je rečeno, pošto se arhipelagu Nordenšelda takođe nalazi ostrvo Strižova, koje je nazvano po istoj osobi.
Ostrvo Strižova, malo stenovito ostrvo blizu krajnje jugozapadne tačke ostrva Beljkovskij (75°18’40” N, 135°28’52” E), snimljeno 24. avgusta 2014. godine
LJAHOVSKA OSTRVA
Ljahovska ostrva (Ля́ховские острова́) su grupa ostrva na jugu Novosibirskog arhipelaga.
Grupa se sastoji od dva velika ostrva – Veliki i Mali Ljahovskij, jednog manjeg – Stolbovoj, a takođe i dva sićušna (Zatopljaemij i Jaja).
Ukupna površina ovih ostrva je oko 6.435 km2. Od kopna (istočni Sibir) iz razdvaja moreuz Dmitrija Lapteva širine 50 km, a od grupe ostrva Anžu moreuz Sannikova.
Reljef je ravničarski. Najviša tačka je brdašce Emij-Tas na Velikom Ljahovskom, visoko 293 m.
Ostrva su otkrili i istražili 1712. godine Jakov Permjakov i Merkurij Vagin. Nazvani su u čast jakutskog trgovca Ivana Ljahova, koji se bavio trgovinom kostiju mamuta.
2012. godine na Malom Ljahovskom je pronađen mamut sa nesmrznutom krvlju.
Ranije su postojala ostrva Vasiljevskij i Semjonovskij. Semjonovskij je od trenutka otkrića brzo smanjivao dimenzije, dok u potpunosti nije nestao između 1952. godine i početka šezdesetih godina XX veka. Površina ostrva iznosila je 4,6 km2 1823. godine, 0,9 km2 1912. godine, 0,5 km2 1936. godine i 0,2 km2 1945. godine. Te godine se izdizao do 24 m iznad nivoa mora. Već 1950. godine predstavljao je humku zamrznute ledene zemlje). Do 1952. godine bio je potpuno urušen, a pesak se nalazio odmah ispod povrpine mora. Kada je početkom šezdesetih godina izvršena poseta ostrvu, on je nestao i samo peščani plićak prosečne dubine 10 m i minimalne dubine 0,2 m bio je na njegovom mestu. Po poslednjim podacima sa početka XXI veka minimalna dubina mora na mestu gde je nekada bilo ostrvo iznosi 4,2 m.
Vasiljevskij je bio jedan od najmanjih ostrva u arhipelagu, pre nego što je nestao. Otkrio ga je 1814. godine Beljkov. Kada ga je posetio Anžu 1823. godine, bio je dugačak 7,4 km, a širok 500 m. 1912. godine užina ostrva se skratila na 4,6 km. Poslednji put je nanet na navigacione karte 1936. godine, posle čega je na tom mestu naznačen Vasiljevski plićak (banka). Najmkanja dubina plićaka 1965. godine iznosila je 80 cm. Zatim se nastavilo sa povećanjem dubine zbog hemijskih procesa i pod uticajem morskih talasa.
Razlog nestanka ostrva je topljenje leda, pomešanog sa kamenjem.
Na karti se vide nekadašnja ostrva Semjonovskij i Vasiljevskij, dok se jugoistočno od njih nalazi ostrvo Stolbovoj
VELIKI LJAHOVSKIJ
Veliki Ljahovskij je najveće ostrvo u grupi Ljahovskih ostrva Novosibirskog arhipelaga. Nalazi se između Laptevskog i Istočnosibirskog mora, mada bi prema granici ova dva mora trebalo da je u potpunosti u Istočnosibirskom moru. Ostrvo je odvojeno od sibirskog kopna na jugu moreuzom Lapteva širine 50 km i ono je najjužnije ostrvo celog arhipelaga. Od Malog Ljahovskog na severu razdvojeno je moreuzom Eterikan širine 14 km.
Iako na ruskim sajtovima piše da je površina ostrva 4.600 km2, taj podatak je netačan. Može se sa sigurnošću reći da je površina ostrva 5.185 km2. Ostrvo je dugačko oko 120 km, a široko je 73 km. Dužina obale je 355 km, a koeficijent razuđenosti je 1,39. Na zapadu ostrva se izdvaja poluostrvo i rt Kigiljah, dok je krajnja istočna tačka rt Šalaurova.
Najviša tačka ostrva je brdo Emij-Tas na krajnjem jugoistoku. Po topografskoj karti njegova visina je 293 m, mada se sreću i podaci 270 m i 311 m. U severnom delu ostrva ističe se Gavriša-Tas visine 226 m.
Duž prilično ravnih obala, mestimično samo na ušću reka, postoji nekoliko uvala poput Malakatinskog zaliva na jugozapadu, koje je stvorila južna krivina poluostrva Kigiljah, i zaliv Šestoj, mnogo manji od prethodnog, duž severnog dela istog poluostrva.
Među najvećim rekama ostrva su Veliki Etirakan i Bludnaja.
Veliki Etirakan je nazvan u čast Jakuta Eterikana, koji je istraživao ostrvo 1760. godine. Reka je dugačka 111 km. Izvire na severnoj padini brda Haptagaj-Tas i teče prema severoistoku. Uliva se u Istočnosibirsko more, formirajući široko ušće, širine do 200 m. 6,2 km pre ušća sa desne strane prima najveću pritoku Mali Eterikan. Površina sliva je 1.290 km2. Korito je vijugavo, a u gornjem toku presušuje. Pojedini meandri su postali mrtvaje. Širina korita je na početku toka 10 m, od mesta gde se sa desne strane uliva pritoka Suburga-Jurah širi se do 36 m, a blizu ušća je 145 m. Brzina toka je 0,2 m/s, dok se dubina reke kreće od 0,4 m u gornjem toku, do 0,6 m u srednjem i 1,5 m u donjem toku. Dno je peskovito. Obale su niske, ali ima i litica do 6-7 m visine. Srednji i donji tok je močvaran.
Reka Bludnaja ili Voljnaja (Блу́дная,Вольная) dugačka je 151 km. Izvire na severnim padinama brda Čallah-Haja i teče prema severozapadu. Uliva se u Laptevsko more, formirajući široko ušće, širine do 300 m. U estuariju reke nalaze se ostrvca. Površina sliva iznosi 922 km2. Korito je vijugavo, a pojedini meandri su postali mrtvaje. Širina korita u srednjem toku reke je 15 m, a nakon ulivanja leve pritoke Velike tundrove reke širi se do 40 m, a blizu ušća je 75 m. Dubina reke je od 40 cm u srednjem toku do 1,8 m u donjem toku. Dno je peskovito. Obale su niske, ali ima litica do 5 m visine. Donji tok je močvaran, formira mnogo jezera (jezera Kegeljah-Kjueljlere).
Reka Malakatin teče na poluostrvu Kigiljah
Meteorološka stanica “Rt Šalaurova”, koja je smeštena na jugoistočnoj obali ostrva (GPS koordinate: 73°11′ N, 143°56′ E) pruža klimatske podatke o ostrvu. Godišnja količina padavina je mala, oko 170-180 mm, od čega dve trećine otpada na period između juna i septembra. Prosečna godišnja temperatura je oko -15°C, s tim da je jedino u julu i avgustu prosečna temperatura iznad nule (oko 2,4°C). U januaru i februaru je prosečna temperatura ispod -30°C, a u decembru i martu je vrlo blizu te vrednosti. Apsolutni izmereni minimum je -40,5°C, dok je maksimum 9,4°C.
2015. godine na Velikom Ljahovskom pronađeno je šest mamuta, a koža jednog od njih može se iskoristiti za kloniranje mamuta u projektu “Ponovno rođenje mamuta”.
Vegetacija Velikog Ljahovskog predstavljena je mešavinom trave, tundre, neplodnog bilja, barske trave i mahovine. Oko 40-80% površine pokriva veoma niska trava, rogoz, mahovina, lišajevi i jetrenjače. Zemljište je obično vlažno i fine strukture.
Prvi su na ostrvo stigli i istražili ga ruski kozaci na čelu sa J. Permjakovim i M. Vaginim 1712. godine.
Jakutski naziv za poluostrvo Kigiljah (ili Kigiljahi) obično se ne odnosi toliko na samo poluostrvo, koliko na granitne figure na njemu, izuzetno interesantne građevine, nastalih pod uticajem polarne prirode. Kigiljahi u prevodu znači kameni ljudi. Lokalni lovci su verovali da su tvorci tih figura “šamanski bogovi”, a ne voda i vetar, koji su stvaralifigure vekovima. Gigantski, 15-20 m visoki stubovi i ploče, liče na drevni polusrušeni grad! U tom gradu su neobične ulice, sokaci, uličice, čak i trgovi, okruženi nemim hladnim stenama. Prekriveni zakržljalom vegetacijom severa, delovi stena formirali su bizarne oblike, koji ponekad liče na različite životinje. Jedna od njih je, po predanju, pseća zaprega. Tu je i kameni lav, za njim i predivna sfinga. Oko “zgrada” stoje stene koje liče na skulpture ljudskih figura, slično kao na Uskršnjim ostrvima.
Poluostrvo Kigiljah
Tu su čovek i žena koji se gledaju, a zovu se “Lužkov i Baturina”. I zaista, veoma liče. Malo dalje, ne može a da ne izazove osmehe, ogromna muškost visine 15 m. Trebalo je prirodi da se potrudi.
“Lužkov i Baturina”
Muškost
U centru ovog fantastičnog dela prirode je nešto nalik na hram. Kroz otvor u steni ulazi se u malu prostoriju. Sa sve četiri strane oštri vrhovi, izgrađeni od zaobljenih granitnih stena, sa vencima i stepenicama koje je izvajala voda. Pored hrama je napušteno “groblje”. Kako se inače može nazvati niz kamenih redova, koji liče na grobove, sarkofage, urne i nadgrobne spomenike? Sve je zaraslo u zelenkasto-žuti i crni lišaj. Čini se, proturi ruku, ukloni lišajeve – i na kamenu će se pojaviti neprotumačeno pismo nepoznatog naroda.
Naučnici su odredili starost granita na 200 miliona godina. Granit se neočekivano lako lomi i drobi u rukama.
Stene koje nalikuju figurama na Uskršnjem ostrvu
Susedno ostrvo:
(1) Hopto-Terer (Хопто-Терер)
Hopto-Terer je malo ostrvo-hrid, jedino pored obala Velikog Ljahovskog.
Savremeni naziv unet je na kartu 1929. godine. U prevodu sa jakutskog glasi mesto gde galebovi polažu jaja. Prema kosmičkom snimku nalazi se 600 m od krajnje jugoistočne tačke ostrva Veliki Ljahovski rta Šalaurova (Emij Munka) i 59 km od obale Sibira. Ostrvo je izduženo od zapada prema istoku. Dugačko je oko 90 m, a široko oko 20 m. Ostrrvo je stenovito, obale su strme. Dubina mora oko ostrva se kreće od jedan do pet metara.
M A L I L J A H O V S K I J
Mali Ljahovskij (Ма́лый Ля́ховский) se nalazi u Laptevskom moru (mada prema karti Laptevskog mora njegova granica prolazi sredinom Malog Ljahovskog ostrva, tako da bi po tome zapadnu obalu zapljuskivalo Laptevsko, a istočnu – Istočnosibirsko more), severno od ostrva Veliki Ljahovskij. Razdvaja ih moreuz Etirakan, širine oko 14 km.
Nazvan je u čast ruskog trgovca i istraživača Novosibirskih ostrva, koji je otkrio ostrva 1773. godine.
Ostrvo je dugačko oko 42 km, a široko 28 km. Ima 899 km2 površine, dužinu obale 124 km i koeficijent razuđenosti samo 1,17. Podatak o površini ostrva je iz relevantnog izvora, na wikipediji se nalaze i podaci za površinu od čak 1.325 km2 (po tom podatku ostrvo je skoro 50% veće!), što je netačno. Čak i jednostavnim množenjem dužine sa širinom ostrva, dolazi se do toga da je taj podatak potpuno pogrešan. Severno od Malog Ljahovskog nalazi se ostrvo Koteljnij, razdvojeno moreuzom Sannikova širine 55 km. Prema zapadu, na udaljenosti od 120 km, nalazi se ostrvo Stolbovoj.
Površina ostrva je ravna, najviša tačka iznosi 33 m. Obale su ravne, osim dugačkog poluostrva koji se na južnom kraju proteže prema istoku stvarajući lagunu Ujurgaki. Laguna nije ništa drugo nego veliki plićak dubine 1-2 m koji se prostire do uvale Tolla, nekoliko kilometara prema severoistoku; u njegovom severoistočnom delu nalazi se bezimeno ostrvo. Druga uvala se nalazi usred istočne obale, severno od kose Rožok, a zove se Džjurjuljge-Mologa.
Reke su brojne i teku iz niskih centralnih uzvišenja u svim pravcima. Najduže su Tinkir, koji izvire u sredini ostrva i teče prema jugoistoku, između lagune Ujurgaki i Tolla; Kubalah-Jurjah koja u jugozapadnom delu formira svojevrsni zaliv; i Džjurjuljge, koja se uliva u istoimeni zaliv.
Jezera su uglavnom skoncetrisana u ogromnom močvarnom području koje graniči sa lagunom. Najveća jezera su Tinkir-Kjujole, nekoliko jezera ima u sredini ostrva, odvojena niskim reljefom iz kojih izvire reka Tinkir. Figurnoje jezero je malo izolovano jezero na severoistoku ostrva.
Biljni pokrivač je tundra, koja se uglavnom sastoji od trave veoma niskog rasta, rogoza, mahovine, lišajeva i jetrenjače. Ove biljke ili pretežno ili u potpunosti pokrivaju površinu zemlje. Zemljište je obično vlažno i fine strukture.
2012. godine na ostrvu Mali Ljahovskij pronađen je maloljahovski mamut sa nezaleđenom krvlju, koji je živeo pre oko 43.000 godina. Po podacima izučavanja genoma, maloljahovski mamut je bliski rođak mamuta sa teritorije Sibira i Aljaske i mamuta iz evropskog dela Rusije. Sva ta grupa mamuta nastala je od zajedničko pretka, koji je živeo pre 342-172 hiljada godina.
S T O L B O V O J
Stolbovoj (Столбовой) je ostrvo u jugozapadnom delu arhipelaga Novosibirskih ostrva, odnosno u istočnom delu Laptevskog mora. 20 ha površine ostrva proglašeno je zoološkim spomenikom prirode.
Stolbovoj je prilično izolovan od ostalih Ljahovskih i Novosibirskih ostrva. Od Malog Ljahovskog udaljen je 120 km zapadno, 100 km je jugozapadno od Koteljnog, a 184 km severno od sibirskog kopna.
Od rta Skalistij (severozapad) do rta Povoritnij (jugoistok) dugačak je 46,7 km, a najveća širina je 10,3 km. Na većini sajtova dat je podatak za površinu ostrva 170 km2, na francuskom sajtu je 240 km2, a na italijanskom je 350,4 km2, gde se naglašava da se do podatka došlo merenjem sa Google Eartha. Međutim, taj podatak daje i UNEP (United Nations Environment Programme) i smatram ga najtačnijim, što znači da je ostrvo dvostruko veće nego što na većini sajtova piše! Dužina obale je 104,8 km, što znači da je koeficijent razuđenosti 1,58.
Oko visine ostrva nema dileme, to je kota 222 m. Stolbovoj je izgrađen pretežno od granita. Ostrvo je pokriveno arktičkom tundrom (mahovine, lišajevi, jetrenjače i ostalo bilje koje ne cveta), ali se na visinama preko 100 m ponegde pojavljuje rasuto kamenje.
Močvarno područje je oko jezera Melkoje (jezero lagunskog tipa na severozapadu ostrva, dugačko je 4 km, široko 2 km, ima površinu oko 5 km2), a takođe u srednjem i donjem toku reke Stolbovaja (najveća reka, dužine 13 km, protiče centralnim delom ostrva). Obale su ravne, gotovo bez uvala. Stene se uzdižu na pojedinim mestima do visine 15-70 m, sa nižim reljefima duž plaža kojima dominiraju zaostale kamene strukture.
1690. godine na ostrvu je boravio sin plemića Maksim Muhopljov (ili Muhopljejev). Međutim, on nije taj koji je prvi otkrio ostrvo, pošto je na ostrvu pronašao gomilu krstova, jasan znak da su ostrvo posetili ruski moreplovci znatno pre 1690. godine. Prvi put se ostrvo, pod nazivom Krestovij, pojavilo na crtežu Remezova 1698. godine. Stolbovoj je 1800. godine ponovo istražio Jakov Sannikov.
Na severu ostrva pronađeni su artefakti alalajevske kulture srednjeg paleolita stari 250-200 hiljada godina.
Na severozapadnoj obali ostrva radila je sovjetska meteorološka stanica. 2012. godine na njenoj osnovi postavljena je kontrolna stanica GLONASS (Глоба́льная навигацио́нная спу́тниковая систе́ма) radi lakše navigacije i plovidbe tim delom okeana.
J A J A
Jaja (Яя) je ostrvo nedaleko od ostrva Stolbovoj i Beljkovskij, koje je otkriveno 2013. godine. Ostrvo je visoko 1 m, a dimenzije su (sa lagunom) 370×125 m; površina je oko 38.000 m2 (3,8 ha). Po nekim nezvaničnim izvorima, pojava ostrva bi mogla dovesti do povećanja ekskluzivne ekonomske zone Rusije za 452 kvadratne milje.
Ostrvo su tokom leta iz mesta Tiksi na aerodrom Temp (ostrvo Koteljnij) u septembru 2013. godine slučajno otkrile posade dva helikoptera. Tokom sledećeg leta navigator je dobio zadatak da postavi oznaku na GPS-navigatoru i postojanje ostrva je tom prilikom potvrđeno.
Nakon što je ostrvo pronađeno najpre je doneta odluka da se nazove Baunti, pošto je oblikom podsećalo na ostrvo iz poznate reklame. Ali kada je počelo da se odlučuje ko ga je prvi ugledao, svi su počeli da govore: “Ja, ja, ja”! Tako se i došlo do naziva ostrva Jaja, odnosno sa jajima nema nikakve veze. U aprilu 2014. godine, kada se produžio dan, ostrvo je ponovo obiđeno sa helikopterima i ponovo je fotografisano. 23. septembra 2014. godine na ostrvo su se iskrcali ljudi sa istraživačkog broda Baltičke flote Rusije “Admiral Vladimirskij”.
Postoji više hipoteza o nastanku ostrva. Po jednoj teoriji, kao što je došlo do nestanka ostrva (Semjonovskij, Vasiljevskij) u tom području, moguće je da se dogodio i obrnuti proces.
Kasnije se pojavila pretpostavka da se ostrvo pojavilo na mestu gde je nekada bilo ostrvo Vasiljevski.
Po novoj hipotezi ostrvo može da predstavlja vrh ugašenog vulkana, pošto ima oblik pravilnog konusa, karakterističan za vulkane, čak i davno neaktivne, a laguna na ostrvu liči na oblik krater. Mnoga ostrva arhipelaga, Henrijete, Žanete i Žohova, su ugasli vulkani, koji su bili aktivni pre 70 miliona godina, a celo područje je seizmički aktivno.
OSTRVA DE LONGA
Ostrva De Longa (Острова́ Де-Ло́нга) nalaze se u Istočnosibirskom moru, severoistočno od ostrva Novi Sibir.
U arhipelagu se nalazi pet ostrva: ostrvo Beneta, ostrvo Žohova, ostrvo Vilkickog, ostrvo Henrijete i ostrvo Žanete. Ukupna površina svih ostrva je 231 km2. Na ostrvu Beneta je najviša tačka ne samo De Longovih ostrva, nego i svih Novosibirskih ostrva i iznosi 426 m.
Ostrva Žanete, Henrijete i Beneta otkrila je 1879-1881. godine ekspedicija Georga DeLonga na brodu “Jeannette”. Preostala dva ostrva otkrila je hidrografska ekspedicija Vilkickog na brodovima “Vajgač” i “Tajmir” tek 1914. godine.
OSTRVO BENETA
Ostrvo Beneta (Остров Бе́ннетта) se nalazi oko 130 km severno od ostrva Novi Sibir, a od ostrva De Longa najbliže mu je ostrvo Žohova udaljeno 102 km u smeru jugoistoka.
Ostrvo ima izdužen oblik od jugozapada prema severoistoku i oblikom liči na romb. Površina ostrva Beneta iznosi 156,2 km2, dužina obale je 69,8 km, a koeficijent razuđenosti je 1,58.
Na jugozapadu je rt Emmi, koga je DeLong tako nazvao 1881. godine u čast svoje žene. Dva druga rta, rt Sofije na jugoistoku, nazvan u čast neveste Kolčaka i rt Emmelini na severoistoku, nazvan u čast žene barona Tolla, nazvao je Kolčak, koji je posetio ostrvo 1903. godine tokom spasilačke ekspedicije (u potrazi za nestalim Tollem). Razdaljina od jugozapadnog rta Emmi doseveroistočnog rta Emmelini je 28 km, a od severozapadnog rta Nadeždi do jugoistočnog rta Sofije (na poiluostrvu Černišova) je 14,5 km.
1902. godine Friedrich Seeberg je nacrtao kartu ostrva Beneta koja pokazuje tombolo (prevlaku) na njegovom istočnom kraju
U jugozapadnom delu ostrva, nedaleko od rta Emmi, nalazi se brdo De-Longa (426 m) najviši vrh ne samo ostrva Beneta, nego i Novosibirskih ostrva u celini.
Glacijacija ostrva se sastoji od četiri glečera: Tolla, De-Longa zapadni, De-Longa istočni i Mali, ukupne površine 57,9 km2 po podacima iz 2010. godine (72,0 km2 1951. godine i 65,87 km2 1987. godine).
U julu 1879. godine DeLong je na brodu “Jeannette” sa posadom od 32 ljudi isplovio iz San Francisca u pravcu Čukotke, sa ciljem da pronađe švedsku polarnu ekspediciju Nordenskiölda na brodu “Vega” za koju se smatralo da je nestala. Nakon što se zaustavio na Aljasci, DeLong je u avgustu 1879. godine prošao kroz Beringov moreuz i izašao je do Čukotke. Tamo je doznao da je ekspedicija Nordenskiölda posle provedene zime nastavila svoja istraživanja i rešio je da krene prema Severnom polu. Posle nekoliko dana, 5. septembra 1879. godine, nedaleko od ostrva Heralda u Čukotskom moru “Jeannette” ostaje okovana ledom i uskoro počinje da tone. Plutajući na brodu okovanom ledom, DeLong otkriva u Istočnosibirskom moru 1881. godine ostrva, koja će po njemu biti nazvana (ostrva De Longa). Ostrvo Beneta DeLong je nazvao u čast jednog od glavnih sponzora ekspedicije, James Gordona Bennetta mlađeg, izdavača novina “New York Herald”. Severozapadnom rtu tog ostrva dao je ime u čast svoje žene. Tri meseca kasnije, u pokušaju da se sa ostrva prebaci na kopno, DeLong je poginuo u području reke Lene.
Posle otkrića ostrva Beneta ponovo se kod mnogih naučnika pojavila ideja o postojanju hipotetičke Zemlje Sannikova.
Pogled od rta Emmelini, vidi se tombolo (prevlaka)
Sledeći istraživač, koga su zainteresovala Novosibirska ostrva i posebno ostrvo Beneta, bio je Eduard Toll, ruski geolog i istraživač Arktika. 1899. godine počeo je da organizuje ekspediciju, kojoj je bio cilj da istraži morske struje u Karskom i Istočnosibirskom moru i već otkrivena ostrva i izvrši traganje za novim ostrvima u tom delu Arktika, između ostalog “velikog kopna” (“Arktida”, Zemlja Sannikova), u čije postojanje je Toll verovao. 21. juna 1900. godine jedrenjak “Zora”, koji je Tollu preporučio Nansen, krenuo je iz Sankt-Peterburga sa posadom od 20 ljudi. Ekspedicija je donela bitne rezultate, bila su istražena područja poluostrva Tajmir i Novosibirskih ostrva. U maju 1902. godine počela je priprema za odlazak na ostrvo Beneta na psećim zapregama u cilju izučavanja geološke građe ostrva. 5. jula 1902. godine Toll i još tri osobe su napustile brod. Bilo je planirano da “Zora” priđe ostrvu Beneta dva meseca kasnije. 13. jula Toll je na psećim zapregama stigao do Visokog rta na ostrvu Novi Sibir. 3. avgusta na čamcima su stigli do ostrva Beneta. Zbog zaleđenog mora “Zora” nije uspela da u predviđenom roku dođe do ostrva Beneta. Brod je pretrpeo teška oštećenja, koja su onemogućila dalju plovidbu, a kapetan broda Matisen je bio prinuđen da brod odvede u luku Tiksi. Smatra se da je Toll doneo odluku da samostalno krene prema kontinentu, ali dalji tragovi grupe nisu pronađeni.
U januaru 1903. godine Akademija nauka je organizovala ekspediciju sa ciljem da se pronađe grupa Tolla. Ekspedicija je trajala od 5. maja do 7. decembra 1903. godine. Prvobitno je bilo planirano da se u potragu pošalje ledolomac “Jermak”, ali je poslato 17 ljudi na 12 psećih zaprega, koje je vuklo 160 pasa. Za vođu potrage određen je Kolčak. Put do ostrva Beneta trajao je tri meseca i bio je izuzetno težak. Najzad, 4. avgusta 1903. godine ekspedicija je stigla do ostrva Beneta i pronašla je tragove boravka Tola i njegovih saputnika: dokumenta ekspedicije, kolekcije, geodetske instrumente i dnevnik. Razjasnilo se da je Toll stigao na ostrvo u leto 1902. godine i krenuo je prema jugu, imajući hranu još samo za 2-3 nedelje. Postalo je jasno da su članovi ekspedicija Tolla poginula. Povratak Kolačaka sa ostrva Beneta trajao je skoro četiri meseca i 7. decembra je došao do kontineta. Na osnovu materijala ekspedicije Kolčak je 1909. godine objavio monografiju “Led Karskog i Sibirskog mora”.
1914-1915. godine do ostrva Beneta došao je Boris Vilkicki, ruski hidrograf, geodeta i istraživač Arktika tokom prve direktne plovidbe po Severnom morskom putu od Vladivostoka do Arhangeljska.
Sovjetski naučnik-zoolog Uspenskij na ostrvu Beneta pronašao je tragove boravka prvobitnih ljudi.
1956. godine Arktički institut je na ostrvu imao fizičko-geografsku ekspediciju, tokom koje je, između ostalog, dokazao da se nije smanjila kupola glečera De-Longa.
U junu 1971. godine pored ostrva Beneta prošli su atomski ledolomac “Lenjin” i ledolomac na dizel pogon “Vladivostok”, koji su prvi put presekli Severni ledeni okean od zapada prema istoku.
1987. godine na ostrvu je šest meseci radila ekspedicija koja je ustanovila postojanje četiri glečera, izvršila je paleogeografska i glacijalna istraživanja. Takođe je postavila prvi u SSSR-u spomen krst posvećem Kolčaku na južnoj obali ostrva.
U avgustu 2003. godine na ostrvu Beneta je postavljen krst visine 5 m i spomen ploča povodom stogodišnjice spasilačke ekspedicije Kolčaka (na slici).
Poslednja poznata ekspedicija boravila je na ostrvu u septembru 2015. godine i bavila se hidrogeografskim istraživanjima.
OSTRVO VILKICKOG
Ostrvo Vilkickog (Остров Вилькицкого) je otkriveno i uneto na kartu tek 1913. godine tokom Ruske carske arktičke hidrografske ekspedicije pod vođstvom Borisa Vilkickog na brodovima “Tajmir” i “Vajgač”. Ime je dobilo po ocu vođe ekspedicije Andreju Vilkickom.
Nalazi se u severoistočnom delu Novosibirskih ostrva, odnosno u severozapadnom delu Istočnosibirskog mora. Najbliža ostrva su ostrvo Žohova (40 km severno), ostrvo Beneta (130 km severoztapadno) i Novi Sibir (74 km jugozapadno).
Ostrvo Vilkickog je najjužnije i najmanje ostrvo De Longa. Dugačko je 2 km, a široko je 1 km. Ima površinu od 1,5 km2. Najviša tačka ostrva je po wikipediji 70 m, mada je na topogradskoj karti data kota 89 m.
Ostrvo Vilkickog je van zone večnog leda i nije u potpunosti pokriveno glečerima.
Izgrađen je od duboko erodirane bazaltne lave.
OSTRVO ŽOHOVA
Ostrvo Žohova (остров Жохова) nalazi se u severoistočnom delu Novosibirskih ostrva, u severozapadnom delu Istočnosibirskog mora i u jugozapadnom delu ostrva De Longa. Najbliža ostrva su Novi Sibir (120 km jugozapadno), ostrvo Vilkickog (40 km južno) i ostrvo Beneta (102 km severozapadno). Od kopnenog dela Jakutije ostrvo Žohova udaljeno je 440 km.
Ostrvo ima blago izduženi oblik, koji se širi prema severu. Od severozapadnog Visokog rta do jugoistočnog rta Tajmir dugačko je 11 km. Širina varira od 4 km u južnom delu do 10 km od Zapadnog rta do rta Galečnog u severnom delu. Površina ostrva je 58 km2 (mada se sreću podaci 40 km2 i 77 km2). Na ostrvu se nalaze dva uzvišenja-brda, koji su ostaci vulkanskog porekla, visine 121 m u severoistočnom delu (Konusnaja) i 123 m u centru, što je ujedno i najviša tačka ostrva.
Od ovih uzvišenja prema obali teku brojni bezimeni potoci. Obala ostrva je ravna, na jugu i istoku je i niska, a na zapadu i severozapadu ima litica visine od 6-18 m. Na ostrvu Žohova nalaze se tri jezera-lagune. Dva manja, čija dubina ne prelazi 2 m, su svega nekoliko metara udaljena od južne obale. Najveće jezero, čija dubina dostiže 11,5 m, odvojeno je od mora uskim peskovito-šljunkovitim kosama na severoistočnoj obali pored rta Galečnij (šljunkovit). Površina ovog jezera je 2 km2. Dubina mora oko ostrva se kreće od 10-20 m.
Ostrvo je izgrađeno pretežno od bazalta sa dodatkom krečnjaka. Formiranje ostrva se dogodilo pre 10-20 miliona godina. Tokom geoloških radova na ostrvu su pronađeni minerali mirabilit (Glauberova so), gips, apatit, granat, cirkon, hornblenda i drugi.
Prosečna godišnja temperatura na ostrvu Žohova iznosi -16,6°C. Od novembra do aprila prosečna mesečna temperatura je ispod -20°C, a najhladniji mesec je februar sa prosečnom temperaturom od -29,3°C. Apsolutni minimum je -48°C, a dešavalo se u julu i avgustu da se temperatura spusti znatno ispod nule (-7,6°C u julu, odnosno -8,9°C u avgustu). Jedino juli i avgust imaju prosečnu temperaturu iznad 0°C, ali i to tek jedva preko te vrednosti (+1,1°C u julu, odnosno +0,3°C u avgustu). Apsolutni maksimum je iznenađujućih +18,0°C. Od novembra do aprila nije zabeležena temperatura iznad 0°C. Za razliku od najvećih Novosibirskih ostrva, gde je veoma mala količina padavina, na ostrvu Žohova godišnje ima 478 mm padavina. Najviše padavina ima u avgustu, kada padne četvrtina svih ukupnih padavina.
Biljni pokrivač ostrva tipičan je za tundru. Na stenama pored obale su ptičje kolonije, gnezdi se više vrsta njorki i galebova. Od životinja se sreću one koje dolaze sa obale polarne lisice i beli medvedi.
Poput ostrva Vilkickog i ostrvo Žohova je otkrila i unela na kartu hidrografska ekspedicija Borisa Vilkickog na brodovima “Tajmir” i “Vajgač” 1914. godine. Približno godinu dana nakon otkrića ostrvo nije imalo ime, već je na kartama bilo označeno datumom otkrića “27/VIII”! Konačno je ostrvo dobilo ime Novopašennij, u čast komandira “Vajgača”. Međutim, nakon što je u julu 1919. godine pobegao iz Petrograda i pristupio vojsci koja se borila protiv sovjetske vlasti, ostrvo je dobilo novo ime. Aleksej Žohov, po kome je ostrvo nazvano, prvi je primetio ostrvo Vilkickog, a umro je tokom zimovanja ekspedicije 1915. godine.
1955. godine na ostrvu je počela sa radom istoimena polarna stanica i zajedno sa njom baza. Bio je izgrađen ledeni aerodrom. 1993. godine finansiranje polarne stanice je obustavljeno i ona je zatvorena. Danas se stanica i aerodrom koriste kao usputna stanica za turističke ekspedicije, između ostalog i na Severni pol. Za turiste su na stanici pripremljena mesta za odmor.
Na ostrvu Žohova arheolozi su pronašli stanište drevnih lovaca, koja svedoči o prisustvu ljudi na ostrvu još pre 8.000 godina. Ovo su jedinstveni pronalasci na tako velikim geografskim širinama. Severnije od ovog mesta čovek nije osnovao stalno prebivalište.
Daljim iskopavanjima 2015. godine pronađene su kosti pasa. Njihovim proučavanjem naučnici su došli
do otkrića da su pre 9.000 godina na ostrvu gajili rasu pasa, veoma blisku standardu sibirske lajke. Pronađeni ostaci svedoče da je u pitanju dugogodišnji ciljani rad na rasi, pronađeni su ostaci kako zrelih, tako i starih pasa. Starije pse ljudi su negovali do kraja, ne dozvoljavajući im da umru od gladi. Takođe su pronađene pseće zaprege i veruje se da su krupnije lajke pomagale u lovu na belog medveda.
U to vreme ostrvo je bilo deo kopna. U naselju je stalno živelo od 25-50 ljudi. Tokom cele godine lovio se severni jelen, a beli medved tokom zime. Pronađeni su dokazi o stalnom korišćenju mesa belog medveda u ishrani. Nigde na svetu nije zabeležena takva kultura korišćenja mesa belog medveda, tako da je na tom planu prebavilište na ostrvu Žohova jedinstveno.
Genetski su stanovnici imali zapadno-evroazijsko poreklo. Preci tih ljudi došli su iz Zapadnog Sibira ili sa Urala.
Stanovnici su pre 9.000 godina dovozili opsidijan sa obala jezera Krasnoje na Čukotki.
OSTRVO HENRIJETE
Ostrvo Henrijete (Остров Генриетты) nalazi se u Istočnosibirskom moru i najsevernije je u grupi ostrva De Longa. Gotovo je okruglog oblika prečnika 4 km, ima površinu od 12 km2 (mada se sreće i podatak 7 km2) i najveću visinu od 315 m. 40% površine ostrva pokriveno je ledom. Krajnja severna tačka ostrva je rt Melville. Najbliže mu je ostrvo Žanete, koje se nalazi 47 km jugoistočno, dok su ostrva Žohova (140 km) i Beneta (180) znatno dalje.
Što se građe ostrva tiče, horizontalni paleozojski i mezozojski peščar pokriven je izlivenim bazaltom. Glečerska kapa površine oko 6 km2 zauzima najviši jugoistočni deo ostrva. Južni i istočni kraj kape ograničen je liticama bazaltnog platoa, iznad kojih se led uzdiže na 40-50 m visine. Na istočnoj obali debljina leda dostiže 140 m.
Od ostrva De Longa manje-više duža redovna meteorološka osmatranja vršila su se samo na ostrvu Henrijete. Vetar približno iste jačine zima duva sa juga, a leti sa severa. Prosečna temperatura najtoplijeg meseca jula je +0,3°C, a najhladnijeg marta je -26,5°C.
Ostrvo je otkrio De Long u maju 1881. godine, kada je brod istraživača, zarobljen ledenim masama, plutao pored ostrva Henrijete i njegovog suseda, ostrva Žanete. 2. ili 3. juna na ostrvu je postavljena američka zastava i ostrvo je proglašeno američkom teritorijom.
Tokom ranije pomenute ruske ekspedicije 1914-1915. godine koju je predvodio Boris Vilkicki, brod “Vajgač” se približio ostrvu Žanete, sa ciljem da mapira ostrva Žanete i Henrijete. U tome su ih sprečile debele naslage leda.
1916. godine ruski ambasador u Londonu izdao je službeno saopštenje o tome da Carska vlada smatra ostrvo Henrijete, zajedno sa ostalim Arktičkim ostrvima, sastavnim delom ruskog carstva. Ovo je kasnije podržano od strane Sovjetskog Saveza. U SAD ima pojedinaca koji smatraju da su ostrvo Henrijete i ostala ostrva De Longa američki posed, na osnovu toga što su ih otkrili Amerikanci. Međutim, američka vlada nikada zvanično nije imala takav zahtev.
1937. godine ekspedicija na brodu “Sadko” R. Samojloviča podigla je na ostrvu Henrijete polarnu stanicu. Stanica je radila do 1963. godine. 1979. godine ostrvo je bilo polazna tačka sovjetske ekspedicije na skijama na Severni pol.
OSTRVO ŽANETE
Ostrvo Žanete (Остров Жаннетты, često Остров Жаннеты) nalazi se u Istočnosibirskom moru, u severoistočnom delu Novosibirskih ostrva. Nalazi se oko 570 km od sibirskog kopna, 150 km severoistočno od ostrva Žohova i 47 km jugoistočno od ostrva Henrijete.
Ostrvo je dugačko 3 km, a široko je 1,3 km. Površina je oko 3,3 km2, tako da je od njega u grupi ostrva De Longa manje samo ostrvo Vilkickog. Ali zato je neubičajno visoko, najviša tačka ostrva je 351 m. Recimo, najveće Novosibirsko ostrvo, Koteljnij, je oko 8.000 puta veće, ali je njegov najviši vrh veći samo za 10 m.
Ostrvo Žanete izgrađeno je uglavnom od peščara, ali ga pretežno pokriva ledena kapa u čijem središtu je najviša tačka ostrva.
Brod “Jeannette” u francuskoj luci Le Havre 1878. godine
Otkriveno je tokom ekspedicije DeLonga 1879-1881. godine. Upravo je dobilo ime po brodu “USS Jeannette”, koji je priklješten ledenim masama u maju 1881. godine plutao pored ovog ostrva i njegovog suseda, ostrva Henrijete.
Na Google Earthu ovo ostrvo je misteriozno obrisano sa karte, na njegovom mestu je samo crna mrlja!
Ostrvo Žanete, crtež Georga Melvilla, maj 1881. godine