Kuba, zvanično Republika Kuba (španski República de Cuba), država je i arhipelag u severnim Karibima koji se nalazi između Karipskog mora, Meksičkog zaliva i Atlantskog okeana. Kuba je najveće ostrvo Kariba, a sa više od 11 miliona stanovnika je druga posle Hispaniole, mada sa manjom gustinom stanovnika u odnosu na većinu država u regionu. Državu čine glavno ostrvo Kuba, ostrvo Isla de la Juventud i nekoliko arhipelaga. Glavni i najveći grad je Havana, a ostali veći gradovi su Santiago de Cuba, Camagüey, Holguin, Santa Clara i Guantánamo. Severno od Kube se nalaze SAD i Bahami, na zapadu je Meksiko, na jugu su Kajmanska ostrva i Jamajka, a na jugoistoku je Haiti.

Ostrvo Kubu su naseljavala razna mezoamerička plemena pre iskrcavanja Kristifora Kolumba 1492. godine koji ju je prisvojio u ime Kraljevine Španije. Kuba je ostala španska kolonija sve do Špansko-američkog rata 1898. godine, kada su njome kratko upravljale SAD sve do stizanja nominalne nezavisnosti 1902. godine. Krhka republika je prošla kroz period društvene nestabilnosti i uprkos pokušajima da se ojača njen demokratski sistem, Kuba je 1952. godine potpala pod diktaturu bivšeg predsednika Fulgencija Batiste. Sve veći nemiri i nestabilnost doveli su do Batistinog zbacivanja januara 1959. godine od Pokreta 26. juli, koji je posle toga uspostavio socijalističku vladu pod vođstvom Fidela Castra. Od 1965. godine Kuba je jednopartijska država kojom upravlja Komunistička partija Kube.

Kuba je višenacionalna država, a njen narod, kultura i običaji su razlnolikog porekla, od domorodačkih naroda Taino i Siboni, dugog perioda španskog kolonijalizma, dovođenja afričkih robova, bliskosti sa Sovjetskim Savezom tokom Hladnog rata i blizine SAD. Kuba se rangira visoko po stepenu zdravstvene zaštite i obrazovanja, sa veoma visokim pokazateljem humanog razvoja.

Geografija

Sa površinom od 109.884 km² Kuba je osma po veličini ostrvska država sveta posle Indonezije, Madagaskara, Papua Nove Gvineje, Japana, Filipina, Novog Zelanda i Velike Britanije. Glavno ostrvo Kuba ima površinu od 104.556 km² i najveće je karipsko ostrvo, a u svetu zauzima 17. mesto. Dužina obale ostrva Kuba je 5.746 km, ali ima i kopnenu granicu dužine 28,5 km sa teritorijom SAD u zalivu Guantánamo, u kome se nalazi američka pomorska baza i ozloglašeni zatvor.

Kuba je arhipelag ostrva koji se nalazi u severnom delu Karipskog mora na mestu gde se susreću Meksički zaliv i Atlantski okean. Leži između 19° i 24° severne geografske širine i 74° i 85° zapadne geografske dužine. Sjedinjene Američke Države (Key West, Florida) se nalaze 150 km preko Floridskog moreuza na severu i severozapadu, a Bahami (Cay Lobos) su 21 km severno. Meksiko se nalazi 210 km preko kanala Yucatán na zapadu (do najbližeg rta Cabo Catoche u meksičkoj državi Quintana Roo). Haiti se nalazi 77 km istočno, a Jamajka (140 km) i Kajmanska ostrva su južno.

Ostrvo Kuba je dugačko 1.250 km. Širina ostrva se kreće od 191 km na najširem mestu do 31 km na najužem mestu. 

U okolnom moru i zalivima nalazi se preko 4.000 ostrva i sprudova. Najveće ostrvo van glavnog ostrva je Isla de la Juventud (ostrvo mladosti), koje se nalazi jugozapadno od glavnog ostrva i zahvata površinu od 2.237 km². Pored južne obale Kube su arhipelazi Jardines de la Reina i Canarreos. Duž severoistočne obale je arhipelag Sabana-Camagüey, u čijem sastavu je Jardines del Rey, arhipelag koji se sastoji od oko 2.517 sprudova i ostrva. Pored severozapadne obale je arhipelag Colorados.

Pico Torquino

Reljef Kube je pretežno ravničarski ili valovit, sa neravnim brdima i planinama na jugoistoku. Najviša tačka je Pico Turquino na 1.974 m, deo planinskog lanca Sierra Maestra, koji se nalazi na jugoistoku ostrva. Ostali planinski lanci su Sierra Cristal na jugoistoku, planine Escambray u centru ostrva i Sierra del Rosario na severozapadu.

U priobalnom području su plaže sa belim peskom (najviše u Varaderu), kao i mangrove i močvare.

Najveća močvara je Zapata, sa površinom od preko 4.520 km². Kuba ima zanemarljivu površinu unutrašnjih voda. Najveće prirodno jezero je Laguna de Leche sa 67,2 km², dok je veštačko jezero Zaza, sa 113,5 km², najveća unutrašnja vodena površina u zemlji.

Močvara Zapata

Kuba ima teritorijalno more od 12 nautičkih milja (22,2 km) i ekskluzivnu ekonomsku zonu površine 350.751 km² u pojasu od 200 nautičkih milja (370 km).

Rio Cauto je najduža ne samo kubanska, već i karipska reka. Teče jugoistočnim delom ostrva i jedna je od dve plovne reke Kube; druga je Sagua la Grande. Dužina toka reke Cauto je 371 km, od čega je plovno 110 km. Površina sliva je 8.928 km². Izvire na planinama Sierra Maestra, teče prema zapadu i severozapadu i uliva se u Karipsko more severno od grada Manzanillo. Prema studiji više kubanskih akademskih institucija reka bi mogla da se klasifikuje kao “nezagađena do umereno zagađena”.

Veći deo Kube ima klimu tropske savane ublaženu pasatima, mada neke oblasti imaju tropsku monsunsku klimu i klimu tropskih kišnih šuma, sa toplom polusuvom klimom u oblasti zaliva Guantánamo. Generalno (sa lokalnim varijacijama), postoji sušnija sezona od novembra do aprila i sezona kiša od maja do oktobra. U Havani godišnje ima oko 1.200 mm padavina, a u zalivu Guantánamo 620 mm. Najviše padavina ima u junu i oktobru, a najmanje u martu i aprilu.

Jedini sneg zabeležen na Kubi pao je 12. marta 1857. godine. To je bio izuzetno neočekivan i iznenađujući fenomen, koji se dogodio u gradu Cárdenas na severu ostrva. Povremeno dolazi do prodora hladne vazdušne mase sa severa američkog kontinenta, a u poslednjih 50 godina to se dogodilo četiri puta. U januaru 1977. godine temperatura u Havani je pala na samo 6°C, što je apsolutni minimum za Havanu, a temperature se beleže od 1859. godine. Hladno je bilo u januaru 1981. godine, zatim u februaru 1996. godine, kada je zabeležen apsolutni minimum za Kubu od 0,6°C u mestu Bainoa i u januaru 2010. godine, kada se temperatura spustila do 4°C. Međutim, hladni front ne traje dugo, obično kraće od dva dana.

Apsolutni temperaturni maksimum izmeren u Havani je 39,6°C. Svih meseci u godini apsolutni maksimum je iznad 32°C.

Temperatura mora se tokom godine kreće od 23-28°C, tako da je more pogodno za kupanje tokom cele godine.

Rio Cauto

Kuba leži na putu uragana, a ove razorne oluje najčešće su u septembru i oktobru. Tornada su donekle retka na Kubi, međutim, uveče 27. januara 2019. godine retko jak tornado klase 4 pogodio je istočni deo Havane. Tornado je izazvao veliku štetu, uništivši najmanje 90 kuća, šest osoba je poginulo, a 195 osoba je povređeno.

Istorija

Pre dolaska Španaca, Kubu su naseljavala dva različita plemena autohtonih naroda Amerike: Taino (uključujući narod Siboni) i Gvanahatabeji. Preci naroda Taino su migrirali sa kopna Južne Amerike, a najstarija nalazišta datiraju od pre 5000 godina.

Taino su stigli sa Hispaniole negde u III veku n.e. Kada je stigao Kolumbo, oni su bili dominantna kultura na Kubi, sa procenjenom populacijom od 150.000. Nepoznato je kada i kako su Gvanahatabeji stigli na Kubu, sa različitim jezikom i kulturom od naroda Taino; zaključuje se da su oni bili reliktna populacija pre-Taino naseljenika sa Velikih Antila. Taino su bili farmeri, ribari i lovci-sakupljači.

Kristifor Kolumbo je otkrio Kubu 27. oktobra 1492. godine i iskrcao se sledećeg dana na njenu severoistočnu obalu u današnjoj provinciji Holguín. Kolumbo je zauzeo ostrvo za Kraljevinu Španiju i nazvao ga Isla Juana po Huanu, princu od Asturije.

1511. godine Diego Velázquez de Cuéllar osnovao je prvo špansko naselje Baracoa, koje se nalazi blizu najistočnije tačke Kube. Ubrzo su osnovana i druga naselja, uključujući San Cristobal de la Habana, osnovano 1515. godine, koji je kasnije postao glavni grad. Autohtoni narod Taino bio je primoran da radi po sistemu enkomijenda, koji je ličio na feudalni sistem u srednjovekovnoj Evropi. Za samo jedan vek starosedeoci su praktično istrebljeni usled više faktora, pre svega zaraznih bolesti, na koje nisu imali imunitet, pogoršane teškim uslovima represivnog kolonijalnog potčinjavanja. 1529. godine epidemija malih boginja na Kubi dovela je do smrti dve trećine domorodaca koji su preživeli prethodnu epidemiju malih boginja.

Obeležje povodom 500 godina iskrcavanja Kolumba na Kubu

Spomenik Hatueyu, poglavici naroda Taino

Dr Gonzalo Perez de Angulo je 1. septembra 1548. godine imenovan za guvernera Kube. Stigao je u Santiago 4. novembra 1549. godine i odmah je proglasio slobodu za sve domoroce. Postao je prvi stalni guverner Kube koji je živeo u Havani umesto u Santiagu, i sagradio je prvu havansku zidanu crkvu.

Do 1570. godine većina stanovnika Kube sastojala se od mešavine španskog, afričkog i taino nasleđa. Kuba se sporo razvijala i, za razliku od plantažnih ostrva na Karibima, imala je raznovrsnu poljoprivredu. Što je najvažnije, kolonija se razvila kao urbanizovano društvo koje je prvenstveno podržavalo špansko kolonijalno carstvo. Sredinom XVIII veka na ostrvu je bilo 50.000 robova, znatno manji broj u poređenju sa ostrvima i teritorijama koje su imale velike plantaže šećerne trske.

Sedmogodišnji rat (1756-1763), koji je izbio na tri kontinenta, na kraju je stigao na španske Karibe. Savez Španije sa Francuzima doveo ih je u direktan sukob sa Britancima, a 1762. godine britanska ekspedicija koja se sastojala od desetina brodova i hiljada vojnika krenula je iz Portsmoutha da zauzme Kubu. Britanci su stigli 6. juna i do avgusta su držali Havanu pod opsadom. Kada se Havana predala, admiral britanske flote George Pocock i komandant kopnenih snaga George Keppel ušli su u grad i preuzeli kontrolu nad zapadnim delom ostrva. Britanci su odmah otvorili trgovinu sa svojim severnoameričkim i karipskim kolonijama, što je izazvalo brzu transformaciju kubanskog društva.

Britansko osvajanje Havane 1762. godine

Iako je Havana, koja je postala treći po veličini grad u Americi, trebalo da uđe u eru održivog razvoja i sve većih veza sa Severnom Amerikom tokom ovog perioda, britanska okupacija grada pokazala se kratkotrajnom. Pritisak iz Londona na trgovce šećerom, strahujući od pada cena šećera, primorao je na pregovore sa Špancima oko osvojenih teritorija. Manje od godinu dana nakon što je Britanija zauzela Havanu, potpisala je Pariski ugovor 1763. godine zajedno sa Francuskom i Španijom, čime je okončan Sedmogodišnji rat. Ugovor je dodelio Britaniji Floridu u zamenu za Kubu. Kubanci su činili jednu od mnogih različitih jedinica koje su se borile zajedno sa španskim snagama tokom osvajanja britanske Zapadne Floride (1779-1781).

Najveći faktor za rast kubanske trgovine krajem XVIII i početkom XIX veka bila je Haićanska revolucija (1791-1804). Kada su se porobljeni narodi nekadašnje najbogatije kolonije Kariba oslobodili nasilnom pobunom, kubanski plantažeri su doživljavali promenljive okolnosti u regionu sa osećajem straha i prilika. Oni su se plašili mogućnosti pobune robova i na Kubi, a brojne zabrane prodaje robova na Kubi koji su prethodno bili porobljeni u francuskim kolonijama su naglasile ovu zabrinutost. Plantažeri su, međutim, videli priliku, jer su mislili da mogu da iskoriste situaciju transformacijom Kube u robovlasničko društvo i zauzmu mesto proizvođača šećera “bisera Antila” koji je Haiti bio pre revolucije. Procenjeno je da je od 1790. do 1820. godine oko 325.000 Afrikanaca uvezeno na Kubu kao robovi, što je četiri puta više u odnosu na razdoblje od 1760. do 1790. godine.

Iako je manji deo stanovništva Kube bio u ropstvu, povremeno su robovi dizali pobune. 1812. godine  dogodila se pobuna robova Aponte, ali je na kraju ugušena. Stanovništvo Kube je 1817. godine iznosilo 630.980, od čega 291.021 belaca, 115.691 slobodnih obojenih (mešanih rasa) i 224.268 crnih robova.

Delimično zbog kubanskih robova koji su prvenstveno radili u urbanizovanim sredinama, do XIX veka se razvila praksa koartacije (ili “kupovine sebe iz ropstva”, “jedinstveni kubanski razvoj”). Zbog nedostatka bele radne snage, crnci su dominirali u urbanim industrijama “u tolikoj meri da kada su belci u velikom broju došli na Kubu sredinom XIX veka, nisu bili u stanju da rasele crne radnike”. Sistem raznovrsne poljoprivrede, sa malim farmama i manjim brojem robova, služio je za snabdevanje gradova.

Tokom dvadesetih godina XIX veka, kada se ostatak španskog carstva u Latinskoj Americi pobunio i formirao nezavisne države, Kuba je ostala lojalna Španiji. Njena privreda se zasnivala na služenju carstvu. 1860. godine, Kuba je imala 213.167 slobodnih obojenih ljudi (39% svoje obojene populacije koja je brojala 550.000 ljudi).

Puna nezavisnost od Španije bila je cilj pobune 1868. godine koju je predvodio plantažer Carlos Manuel de Céspedes. On je oslobodio svoje robove da bi se sa njima borio za nezavisnu Kubu. 27. decembra 1868. godine izdao je dekret kojim je teoretski osudio ropstvo, ali ga je prihvatio u praksi i proglasio slobodnim sve robove koje njihovi gospodari daju u vojnu službu. Pobuna 1868. godine rezultirala je produženim sukobom poznatim kao Desetogodišnji rat. Veliki broj pobunjenika bili su dobrovoljci iz Dominikanske Republike i drugih zemalja, kao i brojni kineski plaćeni službenici.

Carlos Manuel de Céspedes, poznat kao Otac otadžbine

Calixto Garcia, general kubanskih separatističkih pobunjenika (desno) sa američkim brigadnim generalom Williamom Ludlowim (Kuba, 1898)

Sjedinjene Države su odbile da priznaju novu kubansku vladu, iako su mnoge evropske i latinoameričke nacije to učinile. 1878. godine Zanjonski pakt je okončao sukob, a Španija je obećala veću autonomiju Kubi. U periodu 1879-80. godine kubanski patriota Calixto Garcia pokušao je da započne još jedan rat, poznat kao Mali rat, ali nije dobio dovoljnu podršku. Ropstvo na Kubi je ukinuto 1875. godine, ali je proces završen tek 1886. godine. Prognani disident José Marti osnovao je u Njujorku 1892. godine Kubansku revolucionarnu partiju. Cilj stranke je bio postizanje nezavisnosti Kube od Španije. U januaru 1895. godine Marti je otputovao u Dominikansku Republiku da bi se pridružio naporima Máxima Gómeza. Borbe protiv španske vojske počele su na Kubi 24. februara 1895. godine, ali Marti nije uspeo da stigne do Kube sve do 11. aprila. Poginuo je u bici kod Dos Riosa 19. maja 1895. godine. Njegova smrt ga je ovekovečila kao kubanskog nacionalnog heroja.

Oko 200.000 španskih vojnika nadmašilo je znatno manju pobunjeničku vojsku, koja se uglavnom oslanjala na gerilsku i sabotažnu taktiku. Španci su započeli kampanju potiskivanja. Vojni guverner Kube general Valeriano Weyler, stavio je ruralno stanovništvo u ono što je nazvao reconcentrados, što su međunarodni posmatrači opisali kao "utvrđene gradove". Oni se često smatraju prototipom za koncentracione logore XX veka. Između 200.000 i 400.000 kubanskih civila umrlo je od gladi i bolesti u španskim koncentracionim logorima, brojke koje su potvrdili Crveni krst i senator SAD Redfield Proctor. Usledili su američki i evropski protesti protiv ponašanja Španije na ostrvu. Postoje fotografije na kojima Kubanci liče na zarobljenike iz nemačkih koncentracionih logora iz II svetskog rata.

Američki bojni brod “Maine” poslat je da zaštiti američke interese, ali je ubrzo nakon dolaska eksplodirao u luci Havane i brzo potonuo, pri čemu je poginulo skoro tri četvrtine posade. Uzrok i odgovornost za potonuće broda ostali su nejasni i nakon istrage. Mišljenje javnosti u SAD, podstaknuto aktivnom štampom, zaključilo je da su Španci krivi i zahtevalo je akciju. Španija i SAD objavile su rat krajem aprila 1898. godine.

Nakon Špansko-američkog rata, Španija i SAD su potpisale Pariski ugovor (1898), kojim je Španija ustupila Portoriko, Filipine i Guam Sjedinjenim Državama za sumu od 20 miliona dolara, a Kuba je postala protektorat SAD. Kuba je stekla formalnu nezavisnost od SAD 20. maja 1902. godine, kao Republika Kuba. Prema novom ustavu Kube, SAD su zadržale pravo da se mešaju u kubanska pitanja i da nadgledaju njene finansije i spoljne odnose.

Podizanje kubanske zastave na Palati generalnog guvernera u podne 20. maja 1902. godine

Prema Plattovom amandmanu, SAD su zakupile od Kube zemljište za potrebe pomorske baze u zalivu Guantánamo i to se zadržalo do današnjih dana.

Posle spornih izbora 1906. godine, prvi predsednik Kube Tomás Estrada Palma suočio se sa oružanom pobunom veterana rata za nezavisnost koji su pobedili oskudne vladine snage. SAD su intervenisale okupacijom Kube i imenovale su Charlesa Edwarda Magoona za guvernera na tri godine. Kubanski istoričari okarakterisali su da je uveo političku i društvenu korupciju. 1908. godine obnovljena je samouprava kada je José Miguel Gómez izabran za predsednika, ali su SAD nastavile da intervenišu u kubanskim poslovima. 1912. godine Partido Independiente de Color je pokušao da uspostavi zasebnu crnačku republiku u provinciji Oriente, ali ju je ugušio general Monteagudo uz znatno krvoproliće.

1924. godine za predsednika je izabran Gerardo Machado. Tokom njegove administracije turizam je značajno porastao i izgrađeni su hoteli i restorani u američkom vlasništvu da bi se prilagodili prilivu turista. Turistički bum doveo je do povećanja kockanja i prostitucije na Kubi. Krah njujorške berze na Volstritu 1929. godine doveo je do pada cene šećera, političkih nemira i represije. Studenti, poznati kao Generacija 1930, iz protesta su se okrenuli nasilju, a generalni štrajk, pobune među radnicima u industriji šećera i pobuna vojske primorali su Machada u izgnanstvo u avgustu 1933. godine. Zamenio ga je Carlos Manuel de Céspedes y Quesada, ali je posle samo mesec dana i tzv. Pobune narednika zbačen sa vlasti, a za  privremenog predsednika imenovan je Ramón Grau San Martín. Grau je podneo ostavku već naredne 1934. godine, ostavljajući slobodan put Batisti, koji je dominirao kubanskom politikom narednih 25 godina, najpre preko niza predsednika marioneta. Sve u svemu, u periodu od 1933-1940. godine Kuba je patila od krhkih političkih struktura, što se ogledalo u činjenici da je imala tri predsednika u dve godine (1935-1936) i u militarističkoj i represivnoj politici Batiste kao šefa vojske.

Novi ustav je usvojen 1940. godine, a proizveo je radikalne progresivne ideje, uključujući pravo na rad i zdravstvenu zaštitu. Batista je izabran za predsednika iste godine, držeći tu funkciju do 1944. godine. On je do sada jedini “obojeni” Kubanac koji je imao najvišu političku funkciju u zemlji. Njegova vlada je sprovela velike društvene reforme.

Kubanska vojska nije bila mnogo uključene u borbe tokom Drugog svetskog rata, iako je predsednik Batista predložio zajednički napad SAD i Latinske Amerike na frankovu Španiju kako bi se zbacio njen autoritarni režim. Kuba je tokom rata izgubila šest trgovačkih brodova, a kubanska mornarica je zaslužna za potapanje nemačke podmornice U-176.

Batista se pridržavao ustavnih ograničenja iz 1940. godine koji su sprečavali njegov ponovni izbor. Ramón Grau San Martin je bio pobednik na sledećim izborima 1944. godine. Dva mandata Partije Auténtico donela su priliv investicija, što je podstaklo ekonomski procvat, podiglo životni standard za sve segmente društva i stvorilo srednju klasu u većini urbanih oblasti.

Nakon što je završio svoj mandat 1944. godine Batista je živeo na Floridi, a vratio se na Kubu da bi se kandidovao za predsednika 1952. godine. Suočen sa izvesnim izbornim porazom, predvodio je vojni udar koji je sprečio izbore. Vrativši se na vlast, i dobivši finansijsku, vojnu i logističku podršku od vlade SAD, Batista je suspendovao Ustav iz 1940. godine i ukinuo je većinu političkih sloboda, uključujući pravo na štrajk. Zatim se pridružio najbogatijim zemljoposednicima koji su posedovali najveće plantaže šećera, a proširen je jaz između bogatih i siromašnih Kubanaca. Batista je stavio van zakona Kubansku komunističku partiju 1952. godine. Nakon državnog udara, Kuba je imala najveću stopu potrošnje mesa, povrća, žitarica, automobila, telefona i radija po glavi stanovnika u Latinskoj Americi, iako se oko jedne trećine stanovništva smatralo siromašnim i uživalo je relativno malo ove potrošnje.

1958. godine Kuba je bila naprednija zemlja u poređenju sa drugim regionima Latinske Amerike. Takođe je imala možda najveće sindikalne privilegije u Latinskoj Americi, uključujući zabranu otkaza. Nezaposlenost je postala problem jer diplomci nisu mogli da nađu posao. Srednja klasa, koja je bila uporediva sa onom u SAD, postajala je sve nezadovoljnija zbog nezaposlenosti i političkih progona. Sindikati, kojima je prethodna vlast manipulisala od 1948. godine, podržavali su Batistu do samog kraja.

25. novembra 1956. godine Fidel Castro je sa pristalicama krenuo iz meksičke luke Tuxpan prema Kubi u pokušaju da pokrenu pobunu protiv Batistine vlade. Jahta “Granma” bila je predviđena za samo 12 osoba, a na njoj su bile 82 osobe, među kojima i Raúl Castro, Che Guevara i Camilo Cienfuegos. Na Kubu su stigli 2. decembra, a 5. decembra su imali prvi okršaj sa vladinim snagama. Samo 16 ili 22 njih je preživelo. Posle toga su se krili u planinama Sierra Maestra na istoku Kube i spremali se za partizanski rat.

1958. godine Castrov Pokret 26. juli pojavio se kao vodeća revolucionarna grupa. SAD su podržale Castra uvođenjem embarga na isporuku oružja Batistinoj vladi, ali je on izbegao američki embargo i nabavio je oružje iz Dominikanske Republike. Krajem 1958. godine pobunjenici su krenuli iz planina i pokrenuli su opštu narodnu pobunu. Grad Santa Clara, strateška tačka u centralnom delu Kube, pao je u ruke pobunjenika 31. decembra, a Batista je sa porodicom pobegao u Dominikansku Republiku 1. januara 1959. godine. Snage Fidela Castra ušle su u prestonicu 8. januara 1959. godine. Privremeni predsednik postao je liberal Manuel Urrutia Lleó.

Vlada SAD je u početku pozitivno reagovala na kubansku revoluciju, videći je kao deo pokreta za promociju demokratije u Latinskoj Americi. Castrova legalizacija Komunističke partije i stotine pogubljenja Batistinih agenata, policajaca i vojnika koja su usledila, izazvali su pogoršanje odnosa između dve zemlje. Proglašenje Zakona o agrarnoj reformi, eksproprijacijom hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta (uključujući i velike američke zemljoposednike), dodatno je pogoršalo odnose. Kao odgovor, od 1960-1964. godine SAD su uvele Kubi niz sankcija, koje su na kraju uključile potpunu zabranu trgovine između zemalja i zamrzavanje svih kubanskih sredstava u SAD. Februara 1960. godine Castro je potpisao komercijalni sporazum sa sovjetskim vicepremijerom Anastasom Mikojanom.

U martu 1960. godine američki predsednik Eisenhower dao je saglasnost na plan CIA da naoruža i obuči grupu kubanskih izbeglica da svrgnu Castrovu vladu. Invazija u Zalivu svinja (Bahía de Cochinos) na jugu Kube dogodila se 17. aprila 1961. godine, za vreme mandata predsednika Kennedyja kada se 1.511 kubanskih izbeglica iskrcalo se u Zalivu svinja. Ova mala armija se nadala da će naići na podršku likalnog stanovništva, nameravajući da pređe preko ostrva do Havane. CIA je pretpostavila da će invazija zapaliti iskru masovnog ustanka protiv Castra. Međutim, do trenutka kada je invazija počela, Castro je već pogubio neke osumnjičene na saradnju sa Amerikancima i uhapsio ostale. Zatvorenici su držani pod pretnjom smrću ukoliko invazija uspe. Iako su se kubanske snage na mestu iskrcavanja predale, uskoro je postalo jasno nakon kontakta sa kubanskim pojačanjem da izbeglice neće dobiti efikasnu podršku na mestu invazije i da će najverovatnije izgubiti. Izveštaji sa obe strane opisuju tenkovske bitke, koje su uključivale tešku sovjetsku opremu. Kada su se borbe završile 21. aprila, 91 kubanski izbeglica je ubijen, a ostali su zarobljeni. 1.209 uhvaćenih izbeglica je brzo osuđeno, neki su pogubljeni, a ostatak je osuđen na 30 godina zatvora zbog izdaje. Nakon 20 meseci pregovora sa SAD, Kuba je oslobodila izbeglice u zamenu za 53 miliona dolara pomoći u hrani i lekovima. Pokušaj invazije je postao velika međunarodna sramota za Kenedijev režim. Rezultujući fijasko je bio proučavan kao idealni slučaj "grupnog" donošenja odluka. Drugi, a posebno Amerikanci poreklom sa Kube, su videli ovaj problem kao političku odluku Kenedijeve administracije da se reši dosadnih kubanskih izbeglica. 

U januaru 1962. godine Kuba je suspendovana iz Organizacije američkih država (OAS), a kasnije iste godine OAS je počela da uvodi sankcije protiv Kube slične prirode sankcijama SAD. 

Kubanska raketna kriza u oktobru 1962. godine zamalo je izazvala Treći svetski rat. Sukobu je prethodilo razmeštanje američkih raketa srednjeg dometa u bazama kod Izmira i Barija. 1962. godine SSSR je instalirao nuklearne rakete na Kubi, što su SAD proglasile za pretnju svojoj bezbednosti i povredu interesne sfere. Kriza je eskalirala krajem oktobra 1962. godine pomorskim karantinom Kube od strane SAD. Tada je namerno upotrebljen termin pomorski karantin, a ne pomorska blokada, pošto se termin blokada može smatrati objavom rata. Posle višednevnog natezanja i "igre živaca", u kojoj su glavni akteri bili Kennedy, Hruščov i Castro, Sovjetski Savez je povukao oružje, a zauzvrat dobio garanciju SAD da neće napasti Kubu. Američko oružje u Izmiru je deaktivirano, a uspostavljena je vruća linija (takozvani crveni telefon) između Moskve i Vašingtona.

Che Guevara i Fidel Castro (1961)

Od 1963. godine Kuba se kretala ka komunističkom sistemu po uzoru na SSSR. Počev od te godine Kuba je slala vojnike na različita ratišta u Africi (Peščani rat Alžira protiv Maroka, Angola i Etiopija), Aziji (Južni Jemen, Sirija) i podstakla je građanski rat u Dominikanskoj Republici 1965. godine. Che Guevara je učestvovao u gerilskim aktivnostima u Africi i ubijen je 1967. godine dok je pokušavao da pokrene revoluciju u Boliviji. 

Zastava i grb Kube

Sovjetske trupe su počele da se povlače sa Kube u septembru 1991. godine, a Castrova vladavina je bila na ozbiljnom iskušenju nakon raspada Sovjetskog Saveza u decembru te godine. Zemlja se suočila sa ozbiljnim ekonomskim padom nakon povlačenja sovjetskih subvencija u vrednosti od 4-6 milijardi dolara godišnje, što je rezultiralo posledicama kao što su nestašica hrane i goriva. Vlada nije prihvatala američke donacije u hrani, lekovima i gotovini sve do 1993. godine. Državna bezbednost je 5. avgusta 1994. godine rasterala demonstrante u spontanom protestu u Havani. Od početka krize do 1995. godine, Kuba je zabeležila da se njen bruto domaći proizvod (BDP) smanjio za 35%. Trebalo je još pet godina da njen BDP dostigne nivo pre krize.

Kuba je od tada pronašla novi izvor pomoći i podrške u Narodnoj Republici Kini. Pored toga, Hugo Chávez, tadašnji predsednik Venecuele, i Evo Morales, bivši predsednik Bolivije, postali su saveznici, a obe zemlje su veliki izvoznici nafte i gasa. Vlada je 2003. godine uhapsila i zatvorila veliki broj građanskih aktivista, u periodu poznatom kao "Crno proleće".

U februaru 2008. godine Fidel Castro je podneo ostavku na mesto predsednika Državnog saveta nakon što mu se u julu 2006. pojavile ozbiljne probavne smetnje. Njegov brat Raúl Castro je 24. februara proglašen za novog predsednika. U svom inauguracionom govoru, Raúl je obećao da će neka od ograničenja slobode na Kubi biti uklonjena. 

Organizacija američkih država (OAS) je 3. juna 2009. godine usvojila rezoluciju o okončanju 47-godišnje zabrane kubanskog članstva u grupi. U rezoluciji je, međutim, navedeno da će punopravno članstvo biti odloženo sve dok Kuba ne bude "u skladu sa praksom, svrhama i principima OAS-a". Fidel Castro je ponovio svoj stav da nije zainteresovan za pridruživanje nakon što je objavljena rezolucija OAS.

14. januara 2013. godine Kuba je ukinula uslov ustanovljen 1961. godine da svi građani koji žele da putuju u inostranstvo moraju da dobiju skupu vladinu dozvolu i pozivno pismo. Kubanska vlada je 1961. godine uvela široka ograničenja na putovanja kako bi sprečila masovnu emigraciju ljudi nakon revolucije 1959. godine; odobravala je izlazne vize samo u retkim prilikama. Uslovi su pojednostavljeni: Kubancima su za odlazak potrebni samo pasoš i nacionalna lična karta; i dozvoljeno im je da po prvi put vode sa sobom svoju decu. Međutim, pasoš je koštao kao prosečna petomesečna plata. U prvoj godini programa, preko 180.000 ljudi je napustilo Kubu i vratilo se.

Fidel Castro je umro 2016. godine u devedesetoj godini života.

Američka pomorska baza u zalivu Guantánamo

Kuba je usvojila novi ustav 2019. godine, koji navodi da je Komunistička partija jedina legitimna politička partija, opisuje pristup zdravstvu i obrazovanju kao osnovna prava, nameće ograničenja predsedničkog mandata, garantuje pravo na pravno zastupanje nakon hapšenja, priznaje privatnu svojinu i jača prava multinacionalnih kompanija koje ulažu sa državom.

Stanovništvo

Prema popisu iz 2010. godine stanovništvo Kube je iznosilo 11,241.161, od čega je gotovo istovetan broj muškaraca i žena (muškaraca ima 16.000 više nego žena, što je raritet). Procena za 2020. godinu je oko 60.000 stanovnika manje. Gustina naseljenosti je oko 102 stanovnika/km². Stopa nataliteta je jedna od najnižih u zapadnoj hemisferi. Mada se broj stanovnika u odnosu na 1961. godinu povećao za oko četiri miliona, od 2006. godine dolazi do njegovog pada zbog male stope fertiliteta u kombinaciji sa emigracijom. Ovo se pripisuje i neograničenom pristupu legalnom abortusu: stopa abortusa 1996. godine na Kubi je bila 58,6 na 1000 trudnoća, u poređenju sa prosekom od 35 na Karibima, 27 u Latinskoj Americi ukupno, a 48 u Evropi.

Stanovništvo Kube je multietničko, što odražava njeno složeno kolonijalno poreklo. Međusobni brakovi između različitih grupa su široko rasprostranjeni, i shodno tome postoje određena neslaganja u izveštajima o rasnom sastavu zemlje. Po podacima iz 2012. godine belaca je 64%, mulata 27%, a crnaca 9%.

Procenat ljudi afričkog porekla u kubanskoj populaciji varira enormno, u rasponu od 34-62%. Studija iz 2014. pokazala je da je genetsko poreklo na Kubi 72% evropsko, 20% afričko, a 8% su starosedeoci. Azijati čine oko 1% stanovništva i uglavnom su kineskog porekla, a slede Japanci i Filipinci. Mnogi su potomci poljoprivrednika koje su na ostrvo doveli španski i američki izvođači tokom XIX i početkom XX veka. Trenutno zabeleženi broj Kubanaca kineskog porekla je 114.240.

Afro-Kubanci potiču prvenstveno od naroda Joruba, naroda Bantu iz basena Konga, plemena Kalabari i Arará iz Dahomeja (današnji Benin), kao i nekoliko hiljada severnoafričkih izbeglica, pre svega Arapa iz Zapadne Sahare.

Imigracija i emigracija su odigrali istaknutu ulogu u demografskom profilu Kube. Od XVIII veka do početka XX veka, veliki talasi kanarskih, katalonskih, andaluzijskih, galicijskih i drugih Španaca emigrirao je na Kubu. Samo između 1899. i 1930. godine blizu milion Španaca je ušlo u zemlju, iako će se mnogi na kraju vratiti u Španiju. Druge istaknute imigrantske grupe bili su Francuzi, Portugalci, Italijani, Rusi, Holanđani, Grci, Britanci i Irci, kao i mali broj potomaka državljana SAD koji su stigli na Kubu krajem XIX i početkom XX veka. 2019. godine broj stanovnika Kube koji je rođen u inostranstvu iznosio je svega 4.886.

Postrevolucionarnu Kubu karakteriše značajan nivo emigracije, što je dovelo do velike i uticajne zajednice dijaspore. Tokom tri decenije, nakon januara 1959. godine, više od milion Kubanaca svih društvenih klasa – što čini 10% ukupnog stanovništva – emigriralo je u SAD. Do 13. januara 2013. godine građani Kube nisu mogli da putuju u inostranstvo, da napuste ili da se vrate na Kubu bez prethodnog dobijanja službene dozvole uz podnošenje zahteva za pasoš i putnu vizu izdatu od strane vlade, što je često odbijano. Oni koji su napuštali zemlju obično su to činili morem, malim čamcima i krhkim splavovima. Od 2013. godine najveće emigracione destinacije su SAD, Španija, Italija, Portoriko i Meksiko.

Havana je najveći i glavni grad Kube sa 2,131.480 stanovnika (procena za 2018. godinu, skoro 20% stanovništva Kube). Gradovi sa više od 200.000 stanovnika su još Santiago de Cuba (433.581), Camagüey (308.902), Holguín (297.433), Santa Clara (216.854) i Guantánamo (216.003). Od manjih gradova poznatiji su Baracoa, koje je bilo prvo špansko naselje na Kubi, Trinidad, koji se nalazi na listi Svetske baštine UNESCO i Bayamo.

Kuba je administrativno podeljena na 15 provincija i jednu specijalnu opštinu (Isla de la Juventud). One su ranije bile deo šest većih istorijskih provincija: Pinar del Río, Habana, Matanzas, Las Villas, Camagüey i Oriente. Sadašnja podela veoma liči na onu u španskim vojnim provincijama tokom kubanskih ratova za nezavisnost. Provincije su podeljene na opštine.

Brojevi na karti Kube označavaju sledeće provincije: 1. Pinar del Río, 2. Artemisa, 3. Havana, 4. Mayabeque, 5. Matanzas, 6. Cienfuegos, 7. Villa Clara, 8. Sancti Spíritus, 9. Ciego de Ávila, 10. Camagüey, 11. Las Tunas, 12. Granma, 13. Holguin, 14. Santiago de Cuba, 15. Guantánamo, 16. Isla de la Juventud.

Havana

Zvanični jezik Kube je španski i velika većina Kubanaca ga govori. Španski kojim se govori na Kubi je poznat kao kubanski španski i oblik je karipskog španskog. Haićanski kreolski je drugi jezik po broju govora na Kubi, a govore ga haićanski imigranti i njihovi potomci. Ostali jezici koje govore imigranti su galicijski i korzikanski.

2010. godine Pew Forum je procenio da je verska pripadnost na Kubi 59,2% hrišćanska, 23% nije religiozno, 17,4% narodna religija, a preostalih 0,4% čine druge religije. U anketi koju je sponzorisao Univision, 44% Kubanaca se izjasnilo da nije religiozno, 9% nije dalo odgovor, dok se samo 34% izjasnilo kao hrišćani.

Posle revolucije na Kubi je uvedena besplatna zdravstvena zaštita.

Kubanska kuhinja je spoj španske i karipske kuhinje. Tradicionalni kubanski obrok se ne služi u jelima; sve namirnice se služe u isto vreme. Tipičan obrok bi mogao da se sastoji od crnog pasulja i pirinča, iseckane junetine (ropa vieja), kubanskog hleba, svinjetine sa lukom i tropskog voća. Crni pasulj i pirinač su osnovne komponente kubanske ishrane. Mnoga jela od mesa se kuvaju polako sa laganim sosovima. Beli luk, kim, origano i lovorov list su dominantni začini.

Kuba je poznata po:

– cigarama, posebno po markama Havana, Monte Cristo, Cohiba i Partagas.

– rumu, od kojih je najpoznatija vrsta Havana Club. Ako je star bar 7 godina, rum dobija atribut stari (añejo). Rum se proizvodi fermentacijom od sirupa šećerne trske.

– kubanskoj muzici i ritmovima, koji su proizvod mešanja mnogih muzičkih žanrova, afričkih, španskih i latinoameričkih, recimo mambo, rumba, ča-ča-ča, son, nueva trova, habanera, danson itd.

– pesmama Guantamera, Zauvek (Hasta Siempre), Možda, možda, možda (Quizás, quizás, quizás), Čan čan (Chan Chan) koje su stekle svetsku slavu. Posebnu ulogu u popularizaciji kubanske muzike igrao je muzički album i istoimeni film “Buena Vista Social Club”.

– starim američkim automobilima (naročito tipa Chevrolet). Po kubanskom zakonu zabranjen je izvoz ovih automobila.

Među stare američke automobile “zalutala” je i jedna lada

Zbog istorijskih veza sa SAD, Kubanci više upražnjavaju sportove koji su popularniji u Severnoj Americi, a ne u sportove koji se tradicionalno igraju u drugim latinoameričkim nacijama. Bejzbol je najpopularniji, a popularni sportovi su odbojka, boks, atletika, rvanje, košarka i sportovi na vodi. Kuba je dominantna sila u amaterskom boksu, konstantno osvaja medalje na velikim međunarodnim takmičenjima. Kubanskim bokserima njihova vlada ne dozvoljava da postanu profesionalci.

Kuba je na Letnjim olimpijskim igrama od 1900. godine osvojila 235 medalja, od čega 85 zlatnih. Najtrofejniji sport je boks sa 78 medalja, od čega 41 zlatna, a slede atletika (45), džudo (37), rvanje (27), mačevanje (10), dizanje tegova (8), taekwondo (6), streljaštvo (5) itd. Od ekipnih sportova Kuba ima po pet medalja u bejzbolu i odbojci, kao i jednu bronzanu u košarci osvojenu 1972. godine. Kubanske odbojkašice su na tri uzastopne Olimpijske igre 1992, 1996. i 2000. godine osvojile tri zlatne medalje. Najviše medalja (ukupno 142) osvojeno je u periodu od 1992-2008. godine. Kuba nije učestvovala na Igrama 1984. i 1988. godine u Los Angelesu i Seoulu, tako da bi bilans osvojenih medalja sigurno bio veći.

Dva boksera su obeležila kubanski i svetski boks. Teofilo Stevenson (1952-2012) je na velikim takmičenjima osvojio 17 zlatnih i dve bronzane medalje. Bio je trostruki olimpijski pobednik i svetski prvak (između ostalog i u Beogradu 1978. godine). Félix Savón (rođen 1967) je bio još uspešniji i na velikim takmičenjima je osvojio 27 zlatnih i jednu srebrnu medalju. Poput Stevensona osvojio je tri zlatne olimpijske medalje, a čak šest puta bio je svetski prvak. Jedini “poraz” doživeo je u finalu Svetskog prvenstva 1999. godine u Houstonu od domaćeg boksera Michaela Bennetta, samo zato što je bojkotovao finale. Njih dvojica sreli su se sledeće godine na Olimpijskim igrama u Sydneyu, a Savón je glatko pobedio prekidom borbe u trećoj rundi, kada je vodio po bodovima sa 23:8.

Javier Sotomayor je i dalje aktuelni svetski rekorder u skoku uvis sa preskočenih 2,45 m, rezultat koji je ostvario davne 1993. godine. Alberto Juantorena je na Olimpijskim igrama 1976. godine osvojio zlatne medalje u trkama na 400 m i 800 m, prvi kome je to pošlo za rukom.

José Raúl Capablanca (1888-1942) bio je treći svetski prvak u šahu od 1921-1927. godine. Važio je za najtalentovanijeg šahistu ikada rođenog.

Teofilo Stevenson

Félix Savón

Javier Sotomayor

José Raúl Capablanca

Kuba je 25 puta bila svetski prvak u bejzbolu od ukupno 39 održanih takmičenja. U periodu od 1969-2003. godine na održanih 20 prvenstava Kuba je slavila čak 17 puta.

Za razliku od ovih sportova fudbal je na niskim granama. Trenutno na rang-listi FIFA Kuba zauzima tek 177. mesto, odnosno od 35 članica CONCACAF je na 26. mestu. Najbolji plasman na rang-listi FIFA imala je 2006. godine – 46. mesto. Jedino učešće na Svetskom prvenstvu Kuba je zabeležila 1938. godine. Tada je eliminisala Rumuniju (3:3 i 2:1), ali je zatim u četvrtfinalu poražena od Švedske sa visokih 8:0. Na prvenstvu Severne Amerike najbolji rezultat je osvojeno četvtrto mesto 1971. godine.

Privreda

Prirodna bogatstva Kube su kobalt, nikal, ruda gvožđa, bakar, so, drvo, kvarc, mineralna ulja i nafta. Nekada je celo ostrvo bilo prekriveno šumom i još uvek ima mnogo kedra, mahagonija i drugog vrednog drveća. Velike površine su iskrčene da bi se uzgajalo više šećerne trske, a ostalo je toliko malo stabala da je drvo moralo da se uvozi. Najvažniji mineralni resurs Kube je nikal, koji je učestvovao u 21% ukupnog izvoza (podaci su za 2011. godinu). Proizvodnja kubanskih rudnika nikla te godine iznosila je 71.000 tona, približavajući se 4% svetske proizvodnje. 2013. godine rezerve nikla su procenjene na 5,5 miliona tona, što je preko 7% ukupnih svetskih rezervi. “Sherritt International” iz Kanade upravlja velikim postrojenjem za iskopavanje nikla u Moi. Kuba je peti svetski proizvođač rafinisanog kobalta, nusproizvoda iskopavanja nikla.

Kuba je istorijski zavisila od uvoza nafte. Istraživanje nafte 2005. godine od strane američkog Geološkog zavoda otkrilo je da bi basen Severne Kube mogao da proizvede od 4,6-9,3 milijarde barela nafte. Kuba je 2006. godine počela da probno buši ove lokacije za moguću eksploataciju. Nafta se uglavnom koristila za proizvodnju električne energije. 2010. godine Kuba je proizvodila 51.000 barela sirove nafte dnevno u kopnenom ili plitkom moru blizu obale, “uglavnom teške, kisele (bogate sumporom) sirove nafte koja zahteva napredne kapacitete za preradu”. 2011. godine Kuba je imala šest projekata za razvoj vađenja nafte na moru sa stranim naftnim kompanijama iz Vijetnama, Malezije, Venecuele, Angole, Indije, Španije i Norveške.

Najvažniji poljoprivredni proizvodi su šećer, duvan, agrumi, kafa, pasulj, pirinač, krompir, stoka i riba. Šećerna trska je istorijski bila najvažniji deo kubanske privrede i još uvek se gaji na velikim površinama; 2018. godine Kuba je proizvela oko 1,1-1,3 miliona tona sirovog šećera. Značaj proizvodnje šećera je opao, pri čemu su ga po ekonomskom značaju nadmašili turizam, duvan, nikl i farmaceutski proizvodi. Duvan, koji se koristi za proizvodnju nekih od svetski najpoznatih marki cigara, se posebno uzgaja u provinciji Pinar del Rio. Na jugu provincije Sancti Spíritus razvijeni su ekstenzivni sistemi za navodnjavanje.

Turizam je u početku bio ograničen na odmarališta u enklavama u kojima su turisti bili odvojeni od kubanskog društva, što se nazivalo "enklavnim turizmom" i "turističkim aparthejdom". Kontakti između stranih posetilaca i običnih Kubanaca bili su de facto ilegalni od 1992-1997. godine. Brzi rast turizma tokom specijalnog perioda imao je široko rasprostranjene društvene i ekonomske posledice na Kubi i doveo je do spekulacija o pojavi dvoslojne ekonomije.

Kubu je 2003. godine posetilo 1,9 miliona turista, uglavnom iz Kanade i Evropske unije, što je donelo  prihod od 2,1 milijarde USD. Kuba je 2011. godine zabeležila 2,7 miliona stranih turista, što je treća najveća brojka na Karibima (posle Dominikanske Republike i Portorika). Sektor medicinskog turizma svake godine opslužuje hiljade evropskih, latinoameričkih, kanadskih i američkih potrošača.

Varadero

Nedavna studija ukazuje da Kuba ima potencijal za razvoj planinarenja, koje bi moglo biti ključni doprinos turizmu, zajedno sa drugim aktivnostima, npr. biciklizam, ronjenje i speleologija. 

Kubanski ministar pravde umanjuje navode o rasprostranjenom seksualnom turizmu. Prema vebsajtu Vlade Kanade za savetovanje o putovanjima, "Kuba aktivno radi na sprečavanju seks turizma za decu, a jedan broj turista, uključujući Kanađane, osuđen je za krivična dela koja se odnose na korupciju maloletnika starosti 16 i manje godina. Zatvorske kazne se kreću od 7 do 25 godina".

Neki turistički objekti su znatno oštećeni 8. septembra 2017. godine kada je uragan Irma pogodio ostrvo. Oluja se spustila na arhipelag Camagüey; najveća šteta je, međutim, bila na sprudovima severno od glavnog ostrva, a ne u najznačajnijim turističkim područjima.

Saobraćaj

Saobraćajna infrastruktura na Kubi sastoji se od puteva, železničkih pruga, aerodroma, rečnog saobraćaja i luka.

Vazdušni saobraćaj

Podaci kažu da Kuba ima 133 aerodroma, od čega 64 imaju asfaltiranu pistu. Od tog broja aerodroma, pistu dužine preko 3 km ima sedam aerodroma, a još 10 aerodroma ima pistu dužine preko 2.400 m. Komercijalni saobraćaj se obavlja sa 16 aerodroma. Međunarodni aerodrom “José Martí” u Havani prvi je na Karibima po broju putnika; podaci za 2017. godinu navode 5,7 miliona putnika. Drugi međunarodni aerodrom je “Ignacio Agramonte” u gradu Camagüey. Pored državne avio kompanije “Cubana” (ili “Cubana de Aviación”), postoje još kompanije “Aero Caribbean” i “Aerogaviota” sa modernim ruskim i evropskim avionima. Teško je nabrojati destinacije sa kojima je povezana Havana, ali da spomenemo evropske gradove: Moskva, Pariz, Madrid, Frankfurt, Brisel, Cirih, London, Milano, Istanbul, a u sezoni još Amsterdam i Helsinki. Tu su letovi za Peking i Luandu i, naravno, do većeg broja aerodroma u SAD, Kanadi, Srednjoj Americi i na karipskim ostrvima.

Međunarodni aerodrom “José Martí”

Drumski saobraćaj

Ukupna dužina putne mreže Kube iznosi 60.858 km, od čega je asfaltiranih puteva 29.820 km.

Kuba ima osam besplatnih autoputeva pod nazivom Autopistas, od kojih je sedam centralizovano u gradu Havani i međusobno povezanih obilaznicom oko Havane, sa izuzetkom autoputa za Mariel. Kolovoz je podeljen, a u svakom smeru su dve do četiri trake. Brzina je ograničena na 120 km/h. Jedini su obeleženi slovom “A” i brojem, ali samo od A1 do A4.

Glavni autoputevi su A1 i A4. Oni povezuju zapad i istok ostrva i nisu kompletno izgrađeni (uglavnom se to odnosi na deonice autoputa A1 na istoku zemlje). Autoput Via Blanca od Matanzasa do Varadera je jedini sa naplatom putarine. Ostali autoputevi su prilično kratki i kreću od Havane do gradova u susednim provincijama Artemisa i Mayabeque. Na ostrvu Isla de la Juventud, dvostruki kolovoz od Nueva Gerone do La Fe je klasifikovan kao autoput.

Dužina autoputeva je 915 km:

– Autopista Nacional (A1) dužine oko 900 km ide od Havane na istok duž celog ostrva i povezuje sve važne gradove Kube: Havana – Jagüey Grande – Santa Clara – Sancti Spíritus – Ciego de Ávila – Camagüey – Las Tunas – Holguín – Bayamo – Santiago de Cuba – Guantánamo. Do sada je izgrađeno 448 km ovog autoputa, odnosno tri deonice: Havana – Santa Clara – Sancti Spíritus – Taguasco (354 km), Palma Soriano – Santiago de Cuba (53 km) i La Maya – Guantánamo (41 km). Ostali deo autoputa je u izgradnji ili se planira, odnosno tek je potrebno odrediti trasu i uraditi projekte.

– kružni put oko Havane (Primer anillo de La Habana, A2), koji počinje tunelom ispod ulaza u luku Havane (36 km).

– Autopista A3 Havana – Melena del Sur (32 km).

– Autopista Este – Oeste (A4) Havana – Artemisa – Pinar del Rio (156 km), smatra se i delom Autopiste Nacional A1.

– Autopista del Mediodia Havana – San Antonio de los Baños (18 km).

– Autopista Havana – Baracoa – Mariel (26 km).

– Autopista Nueva Gerona – Santa Fe (15 km) na ostrvu Isla de la Juventud.

– Via Blanca Matanzas – Varadero (150 km) je jedini autoput na kome se naplaćuje putarina.

Most na saobraćajnici Via Blanca

Od starih puteva najznačajnija je saobraćajnica Carretera Central (N-1) od opštine Sandino u provinciji Pinar del Rio do opštine Baracoa u provinciji Guantánamo, duž celog ostrva u dužini od 1.435 km. Postoji i sličan put duž severne obale Kube (Circuito Norte) u dužini od 1.222 km. Južni put (Circuito Sur) Artemisa – Sancti Spíritus ima dužinu 491 km, a Circuito Sur de Oriente Bayamo – Santiago de Cuba dugačak je 347 km.

Mreža autoputeva na Kubi

Na Kubi postoji nekoliko nacionalnih autobuskih kompanija. "Viazul" ima vozni park sa modernim i udobnim autobusima za duže relacije namenjen prvenstveno turistima. Red vožnje, cene i rezervacija karata mogu se obaviti online, na bilo kom od većih međunarodnih aerodroma ili nacionalnih terminala širom Kube. Autobuski prevoznik "AstroBus" namenjen je isključivo za prevoz kubanskih meštana udobnim klimatizovanim autobusima po pristupačnoj ceni. Vozni park se sastoji od modernih kineskih "Yutong" autobusa i mogu ih koristiti samo stanovnici Kube sa ličnom kartom, a karte se plaćaju u kubanskim pezosima. Najveći broj putnika je na linijama koje povezuju Havanu i glavne gradove provincija.

U Havani je gradski prevoz nekada pružao šarolik izbor autobusa uvezenih iz Sovjetskog Saveza ili Kanade. Mnoga od ovih vozila bila su polovna, kao što je 1.500 rashodovanih autobusa koje je Holandija donirala Kubi sredinom devedesetih godina XX veka, kao i autobusi "General Motorsa" iz Montreala. Uprkos trgovinskom embargu SAD, žuti školski autobusi u američkom stilu (uvezeni polovni iz Kanade) takođe se sve češće viđaju. Od 2008. godine za prevoz na sedam ključnih linija u gradu i van njega koriste se kineski "Yutong" autobusi. Oni su zamenili čuvene camellos ("kamile" ili "dromedari", zbog njihovih "grba") autobuse sa prikolicom koji su prevozili čak 200 putnika.

Nakon što su u Sevilji gradski autobusi povučeni iz upotrebe zbog prelaska na autobuse sa pogonom na metan, neki od njih su donirani Havani. Na ovim svetlo-narandžastim autobusima i dalje stoji naziv  Transportes Urbanos de Sevilla, S.A.M, njihovog bivšeg vlasnika, i grb Sevilje u znak zahvalnosti.

Poslednjih godina (2016) gradski prevoz u Havani se u potpunosti obavlja modernim "Yutong" dizel autobusa. Autobusi iz Sevilje i Ikarusa su povučeni.

Od 2009. godine Kuba uvozi limuzine kineskog proizvođača automobila "Geely", koji se koriste kao policijski automobili, taksi i vozila za iznajmljivanje. Ranije je Sovjetski Savez isporučivao Volge, Moskviče i Lade, kao i teške kamione poput ZIL-a i KrAZ-a, a Kuba je kupovala i automobile od evropskih i azijskih kompanija. 2004. godine procenjeno je da je na Kubi bilo oko 173.000 automobila.

Većina novih vozila stigla je na Kubu iz SAD, nakon što je ukinut embargo SAD protiv Kube iz 1960. godine na uvoz automobila i njihovih delova. U upotrebi je čak 60.000 američkih vozila, skoro sva u privatnim rukama.

Camellos

Od kubanskih starinskih američkih automobila, mnogi su modifikovani novijim motorima, disk kočnicama i drugim delovima, koji su često izvučeni iz sovjetskih automobila, a većina je u upotrebi više decenija. Vozila iz perioda pre 1960. godine ostaju vlasništvo svojih prvobitnih vlasnika i potomaka i mogu se prodati drugim Kubancima pod uslovom da postoji odgovarajući sertifikat.

“Lada Riva” kao vozilo Policije

Međutim, stari američki automobili danas imaju "relativno visoku neefikasnost", zbog povećane potrošnje goriva kao i ekonomske situacije njihovih vlasnika. Uz ovu neefikasnost, primetan pad pređene kilometraže ovih vozila dogodio se od sredine osamdesetih godina do kraja XX veka sa skoro 3000 km/godišnje na manje od 800 km/godišnje. Kako Kubanci pokušavaju da uštede što više novca, kada se putuje, automobili se obično opterećuju preko maksimalne dozvoljene težine i putuje se putevima u lošem stanju, što dovodi do još većih troškova održavanja ionako nedovoljno održavanih vozila.

Kao rezultat "posebnog (ili specijalnog) perioda" 1991. godine (period nestašice hrane i energije izazvane gubitkom Sovjetskog Saveza kao trgovinskog partnera), autostopiranje i zajedničko korišćenje automobila postali su važni delovi kubanskog transportnog sistema i društva uopšte. 1999. godine članak u časopisu "Time" tvrdio je da je "autostopiranje ono što pokreće Kubu".

Dugi niz godina Kubanci su mogli da nabave nove automobile samo uz posebnu dozvolu. Kubanska vlada je 2011. godine legalizovala kupovinu i prodaju polovnih automobila iz 1959. godine. U decembru 2013. godine Kubancima je bilo dozvoljeno da kupuju nove automobile od državnih zastupništva - ranije to nije bilo dozvoljeno. 2020. godine ovo je dodatno prošireno automobilima koji se prodaju u konvertibilnim valutama.

Železnički saobraćaj

Od svih zemalja karipskog basena Kuba ima najgušću železničku mrežu, a u jednom trenutku je imala najgušću železničku mrežu na svetu! Ukupna dužina svih pruga je po jednim podacima 4.556 km, dok postoji podatak da iznosi čak 8.285 km. Od toga samo 160 km predstavljaju pruge uskog koloseka, a ostalo su pruge normalnog koloseka. 1.055 km pruga je elektrificirano.

Na Kubi je izgrađena prva prugu dok je bila španska kolonija i to pre nego što je izgrađena prva pruga na Iberijskom poluostrvu! Dok železnička infrastruktura datira iz kolonijalnih i ranih republikanskih vremena, putničke usluge duž glavnog koridora od Havane do Santiaga de Cube su sve pouzdanije i popularnije među turistima koji mogu da kupe karte u kubanskim konvertibilnim pezosima. Kao i kod većine javnog prevoza na Kubi, mnogi vagoni koji se koriste su polovni.

Sa narudžbom 12 novih kineskih lokomotiva 2006. godine, napravljenih posebno za kubanske železnice, usluge su poboljšane. Kubanske železnice su 2019. godine dobile prvu isporuku novih vagona kineske proizvodnje.

Kubanske železnice (Ferrocarriles de Cuba) koriste standardni kolosek od 1.435 mm koji se proteže od Guane (provincija Pinar del Rio) u najzapadnijem delu ostrva do zaliva Guantánamo u istočnom delu. Glavna linija duga 1.024 km vodi od Havane do Santiago de Cube. Važnije su još pruge koje povezuju Havanu sa gradovima Pinar del Rio (zapadna železnička pruga), Cienfuegos (južni krak), Sancti Spíritus, Bayamo-Manzanillo i Guantánamo. Železnička mreža povezuje šest luka prvog nivoa na Kubi, a to su Havana, Mariel, Matanzas, Cienfuegos, Nuevitas i Santiago de Cuba, kao i sve glavne gradove provincija. Na većem delu pruga saobraćaju vozovi koje pokreću lokomotive sa dizel motorima.

Istorija kubanske železnice počela je 12. oktobra 1834. godine, kada je kraljica Španije Maria Christina  odobrila izgradnju prve linije. Kada je 19. novembra 1837. godine Compañia de Caminos de Hierro de la Habana otvorila liniju Havana – Bejucal dužine 27,5 km to je bila prva parna železnička linija u Latinskoj Americi. Sama Španija tog datuma nije imala izgrađenu železničku liniju.

Pruga je iz Havane produžena za 17 km da bi stigla do grada Güinesa 19. novembra 1839. godine. Do decembra 1843. godine gradovi San Felipe i Batabanó su povezani prugom. Dalja proširenja dogodila su se 1847. godine izgradnjom još 17 km pruge, zatim 21 km sledeće godine i takođe 21 km 1849. godine.

Kanadski graditelj železnice William Cornelius Van Horne pomogao je u proširenju železničke mreže Kube početkom XX veka. Bio je investitor u “Cuba Railroad Company”, osnovanoj 1900. godine.

Elektrificiranu prugu od Havane do Matanzasa dužine 92 km izgradila je američka multinacionalna kompanija “Hershey”, jedan od najvećih proizvođača čokolade na svetu, za potrebe prevoza radnika i proizvoda nakon što je kupila plantaže šećera 1916. godine. To je prigradska linija koja saobraća u severnoj Havani i provinciji Matanzas.

Dvadesetih godina XX veka postojalo je više železničkih kompanija na Kubi. Od 1940-1959. godine kubanske železnice su modernizovane nabavkom voznog parka od kompanija Budd i Fiat. To su bili šinobusi srednje brzine na glavnoj liniji između Havane i Santiago de Cube. Nakon Drugog svetskog rata stvorena je velika mreža dizel međugradskih šinobusa sa četiri ili pet glavnih prevoznika koji su se takmičili u koridoru istok-zapad između Havane i provincija na istoku. 1958. godine Kuba je imala više železničke pruge po kvadratnom kilometru od bilo koje druge zemlje. Pre revolucije saobraćao je i železnički trajekt (trajekt dizajniran za prevoz železničkih vagona) na relaciji Havana – Miami.

Šinobus na železničkoj stanici Santa Clara

Uništenje takozvanog oklopnog voza predsednika Batiste (izgleda da je to bio običan voz koji je prevozio vojnike i oružje) od strane revolucionara u bici kod Santa Clare decembra 1958. godine bio je važan korak u kubanskoj revoluciji.

Nakon revolucije 1959. godine nacionalizacijom privatnog i javnog železničkog sistema osnovana  je nacionalna kompanija Ferrocarriles Nacionales de Cuba.

Od 1963-1966. godine British Rail je pomogao nacionalnoj železnici da nabavi novije lokomotive. Posle Kubanske raketne krize, Kubi je postalo teže da kupuje novu železničku opremu zbog embarga SAD. Neki vozovi su isporučeni preko trećih zemalja, pa su tako britanske lokomotive isporučene jugoslovenskim brodovima.

Kubanska kupovina novih vozova i delova iz Zapadnog bloka, zaustavljena krajem šezdesetih godina XX veka, zamenjena je trgovinom sa Istočnim blokom. Sovjetski Savez je isporučio 107 lokomotiva od 1978-1984. godine, ali se ova trgovinska veza raspala sa padom Sovjetskog Saveza.

Većina kubanskih lokomotiva su "dizelke", a ostalo je samo nekoliko parnih lokomotiva za potrebe industrije šećera i turizam.

Počevši od 2000. godine, kubanska železnička mreža je unapređena kupovinom polovnih vagona iz Kanade, Kine, Meksika i Evrope. Kina je 2006. godine postala glavni snabdevač Kube železničkom opremom. 25. septembra 2007. godine investitori Venecuelanske banke za socio-ekonomski razvoj (BANDES) postigli su sporazum sa službenicima transporta na Kubi da ulože 100 miliona američkih dolara u infrastrukturna poboljšanja i popravke kubanske železničke mreže. Očekuje se da će posao pomoći da se poveća prosečna brzina vozova na kubanskim železnicama sa 40 na 100 km/h. 

Kubanske železnice su u oktobru 2007. godine naručile 200 putničkih i 550 teretnih vagona od iranskog proizvođača "Wagon Pars".

Poboljšani odnosi između Kube i SAD povećali su interesovanje za putovanja kubanskom železnicom. Međutim, 2017. godine nova američka administracija uvela je dodatne sankcije.

Kubanske železnice su 2019. godine dobile prvu isporuku novih vagona kineske proizvodnje.

Metro linija nema ni u jednom gradu na ostrvu, iako u Havani postoji prigradska železnička mreža. 

Takođe nema ni tramvajskog saobraćaja, mada to do sredine XX veka nije bio slučaj.

Tramvaj u Havani

1836. godine Gaspar Betancourt Cisneros je uspostavio prvu tramvajsku liniju sa konjskom vučom pod nazivom Ferrocarril de Camagüey a Nuevitas u gradu Camagüeyu. Gradski tramvaji su u Havani saobraćali skoro 100 godina, od 1858-1954. godine (po drugoj verziji od 1859-1952); u početku su imali konjsku vuču. Početkom XX veka u sedam gradova uveden je električni tramvaj, a to su bili Havana, Guanabacoa, Matanzas, Cienfuegos, Camagüey i Santiago de Cuba.

Pomorski saobraćaj

Luke prvog nivoa na Kubi su Havana, Mariel, Matanzas, Manzanillo, Cienfuegos, Nuevitas i Santiago de Cuba.

Znamenitosti

Kuba, najveće ostrvo Kariba, prožeta je istorijom, kulturom i zadivljujućom mistikom. Živa muzika se širi kaldrmisanim trgovima u starom delu Havane koji se nalazi na listi svetske kulturne baštine, old tajmeri i dalje krstare ulicama, a prelepe stare zgrade u kubanskim kolonijalnim gradovima izazivaju osećaj zemlje zamrznute u vremenu.

Kuba takođe obiluje prirodnim lepotama. Ovo ogromno ostrvo ima više od 5.000 km obale, od kojih je veći deo okružen blistavim plažama. Koralni grebeni svetlucaju u tirkiznim vodama, a bujna unutrašnjost i planine Kube su bila domaćin predsednicima; pružla su utočište revolucionarima; i inspirisali pisce iz celog sveta, među njima i Hemingveja.

Sa svom ovom istorijom i lepotom, kao i vrhunskim mogućnostima za ronjenje i ribolov, Kuba nudi dubinu i raznolikost sa kojom se malo karipskih ostrva može takmičiti. 

Niže je dat opis samo nekih od brojnih znamenitosti Kube.

Stara Havana (Habana Vieja)

Mesto svetske baštine UNESCO, Habana Vieja ili Stara Havana, dobro je očuvan deo kubanske istorije. Šetajući po kaldrmisanim ulicama i zureći u veličanstvene barokne i neoklasične zgrade, lako je zamisliti kakav je život na Kubi bio pre 200 godina.

Obimna renoviranja sada udahnjuju novi život istorijskim zgradama. Glavne atrakcije su Plaza de la Catedral, dom kubanske barokne katedrale San Cristobal; legendarni restoran i svratište Hemingveja Bodeguita del Medio; i vojna tvrđava, Castillo de la Real Fuerza.

Takođe u Starom gradu Plaza Vieja je jedno od najboljih mesta za posetu u Havani. Na ovom živopisnom mestu nalaze se neke od značajnih zgrada, kao što je Casa del Conde Jaruco iz XVIII veka sa prelepim vitražima na prvom spratu. U blizini camera obscura pruža fantastične poglede sa svoje kule od 35 m. Trebalo bi odvojiti bar jedan dan da se istraži Stari grad i više ako dužina boravka na Kubi to omogućava.

The Malecon, Havana

Zamišljeno 1901. godine i delimično izgrađeno 1902. godine i kasnije, Malecon je poznato šetalište (ili promenada) na obali mora u Havani. Šetnja duž ove vrhunske atrakcije Havane je šetnja kroz istoriju grada.

Promenada se proteže u dužini od sedam kilometara od kvarta Habana Vieja do Vedada, centralnog poslovnog okruga. Usput će se pronaći niz dobro očuvanih zgrada iz XX veka koje predstavljaju mešavinu arhitektonskih stilova, uključujući Art Deco i Neo Moorish. Oslikane pastelnim ružičastim i žutim bojama, zgrade oduševljevaju fotografe, posebno u zlatnom sjaju sumraka.

Posmatranje ljudi je ovde omiljena zabava. Mladi ljubavnici lutaju ruku pod ruku, lokalni ribari bacaju mreže, a deca se penju po morskom zidu.

Museo Nacional de Bellas Artes

Ljubitelji umetnosti ne bi smeli da izostave posetu Nacionalnom muzeju lepih umetnosti (Museo Nacional de Bellas Artes), sa njegovom ogromnom i impresivnom kolekcijom međunarodne i kubanske umetnosti.

Zbirka je smeštena u dve zgrade, a obuhvata dela od antičkih vremena do danas.

Zgrada muzeja obložena raskošnim italijanskim mermerom, predstavlja restauriranu palatu Palacio del Centro Asturiano u španskom renesansnom stilu. Dizajnirao ju je dvadesetih godina XX veka Manuel Bustos. Izložena je međunarodna umetnost, sa radovima evropskih majstora; antička umetnost iz Grčke, Rima i Egipta; i radovi iz Azije, SAD i Latinske Amerike. Poseban vrhunac je španska kolekcija.

Upečatljiva mermerna skulptura Form, Space and Light (forma, prostor i svetlost) dočekuje posetioce na ulazu u drugi objekat, koji datira iz 1959. godinje. Ova zgrada Palacio de Bellas Artes izgrađena u racionalističkom stilu prikazuje kolekciju kubanske umetnost od XVII veka do danas, a sadrži skulpture, grafike i slike.

Parque Historico Militar, Havana

Parque Historico Militar obuhvata dve poznate tvrđave Havane: Castillo de los Tres Reyes del Morro, takođe poznatu kao El Morro i Fortaleza de San Carlos de la Cabana.

Smeštena nad ulazom u Havanski zaliv, tvrđava El Morro je izgrađena krajem XVI i početkom XVII veka za odbranu od gusara i danas izgleda skoro isto kao i tada. Sredinom XIX veka tadašnji svetionik je zamenjen kamenim, ali njegova originalna lampa i dalje sija na moru. Može se popeti na vrh tvrđave da bi se uživalo u impresivnom pogledu na okean i grad.

Posle kraće šetnje stiže se od El Morra do Fortaleze de San Carlos de la Cabana izgrađene sedamdesetih godina XVIII veka. To je bila najveća tvrđava koju su Španci ikada izgradili, a ujedno i najskuplja. Tvrđava je postala vojni zatvor tokom Batistinog režima, a kasnije je korišćena kao štab Che Guevare nakon Revolucije. Mogu se posetiti muzeji koji prikazuju istoriju ove fascinantne tvrđave. Najpopularnije vreme za posetu je veče, kada glumci obučeni u kostime iz XIX veka izvode Ceremonia del Cañonazo, ceremoniju pucanja iz topa u 21 h.

Plaza de la Revolucion (Jose Marti Memorial), Havana

Zbog važne uloge u istoriji Havane, Plaza de la Revolucion zaslužuje barem kratko zaustavljanje, samo da bi se apsorbovali događaji koji su se na tom mestu dogodili. Castro je držao govore na ovom ogromnom trgu privlačeći povremeno više od milion ljudi. A 1998. godine, tokom posete Kubi, papa Jovan Pavle II je tu služio misu.

U centru Plaza de la Revolucion stoji siva kula visine 109 m, spomenik kubanskom nacionalnom heroju Jose Martiju. U podnožju kule nalazi se velika statua Jose Martija od belog mermera. Ispod statue je ulaz u unutrašnjost Memorijala Jose Martija sa muzejom. Sa vrha tornja, na koji se može popeti, pruža se neverovatan pogled na Havanu.

Prekoputa spomenika čuveni džinovski portret Che Guevare krasi zgradu Ministarstva unutrašnjih poslova.

Trinidad

Grad Trinidad (77.000 stanovnika) se nalazi u provinciji Sancti Spíritus u centralnoj Kubi, oko 300 km jugoistočno od Havane. Zajedno sa susednom dolinom Valle de los Ingenios je na listi Svetske baštine UNESCO. Obilazak grada je kao vraćanje u prošlost. Prelepo obnovljene zgrade i kaldrmisane ulice u centru grada odišu čudnim kolonijalnim osećajem. Veliki deo arhitekture datira iz perioda od XVII do XIX veka, kada je Trinidad napredovao i od trgovine šećerom i od trgovine robljem.

Danas je Trinidad pored Havane jedan od najboljih gradova za posetu na Kubi. Može da se upije njegov živahan ambijent na kaldrmisanom centralnom gradskom trgu Plaza Mayor. Nad trgom se uzdiže neoklasična crkva Svete Trojice (Iglesia Parroquial de la Santisima Trinidad).

Druge znamenitosti Trinidada su crkva i manastir Svetog Franje (Iglesia y Convento de San Francisco), sa svojim prepoznatljivim zvonikom (na slici); Muzej kolonijalne arhitekture (Museo de Arquitectura Colonial); umetnička galerija u Casa de Aldeman Ortiz; i Palacio Brunet, veličanstvena kuća izgrađena 1812. godine i koja još uvek ima originalne freske i mermerne podove.

Istočno od Trinidada, na putu za grad Sancti Spíritus, bujna Valle de los Ingenios, takođe na listi svetske baštine UNESCO, sadrži brojne relikvije i spomenike iz XIX veka, kada su plantaže šećerne trske i mlinovi cvetali. Jedna od najboljih stvari u Trinidadu je jednostavno vožnja ili jahanje kroz prelepe pejzaže zelenih polja šećerne trske, palmi i planina.

Baracoa

Jedan od vrhunaca istočne Kube je prelepa Baracoa (80.000 stanovnika), najstariji grad u zemlji, na severnoj obali Kube, u provinciji Guantánamo. Od Havane je udaljen 1.000 km, a od najistočnije tačke Kube 40 km.

Grad je osnovan 1511. godine, a otprilike u to vreme počela je izgradnja prve crkve. Bio je praktično odsečen od ostatka sveta sve do šezdesetih godina XX veka, kada je izgrađen autoput La Farola.

Danas posetioci dolaze zbog šarmantne kolonijalne arhitekture i bujnog okruženja, gde vodopadi i lepe plaže pružaju hladan kontrast sparnoj džungli. Planina El Yunque sa ravnim vrhom predvodi ovu tropsku lepotu, pozivajući planinare na uspon sa vodičem do njegovog vrha na 589 m. Obronak brda je UNESCO rezervat biosfere gde žive i uspevaju retke ptice i biljke.

Da bi se zaista doživeo spektakularan pejzaž, trebalo bi se provozati se krivudavim autoputem La Farola, od Baracoe preko planina do 49 km udaljenog naselja Cajobabo, na južnoj obali Kube.

Museo Municipal takođe vredi obići. Smešten u vojnoj tvrđavi Fuerte Matachin, pruža uvid u fascinantnu istoriju Baracoe, a sama tvrđava nudi prelep pogled na zaliv.

Oko 20 km severozapadno od Baracoe nalazi se jedna od najboljih plaža u ovoj oblasti: savršena Playa Maguana. U Baracoi se može iznajmiti bicikl i prodavati se ovde. Iz Havane ima više letova dnevno za  Baracou.

Che Guevarin mauzolej, Santa Clara

Kada gradovi na plaži i odmarališta počnu da izgledaju isto i kada se traže jedinstvene stvari koje se mogu uraditi na Kubi, Santa Clara će dodati dubinu kubanskom putovanju. Ovo je čuveno mesto poslednje gerilske bitke koju je predvodio Che Guevara 1958. godine.

Telo Che Guevare je tu položeno, a njegov mauzolej (Mausoleo del Che Guevara) i spomenik, Memorial Comandante Ernesto “Che” Guevara, velika su atrakcija grada. Na bronzanoj statui Che Guevare na Plaza de la Revolucion ugravirano je njegovo poslednje pismo Fidelu Kastru, dok se ispod nalazi mauzolej.

Pored spomenika, Museo Historico de la Revolucion izlaže neke od ličnih predmeta Che Guevare. Njegovi obožavaoci bi takođe trebalo da vide potresni Monumento a la Toma del Tren Blindado, mali muzej teretnog vagona i mesto poslednje bitke između Che Guevare i Batistinih trupa.

Castillo de San Pedro del Morro, Santiago de Cuba

Mesto svetske baštine UNESCO, Castillo del Morro je jedna od najbolje očuvanih španskih tvrđava iz XVII veka. Nalazi se na ulazu u zaliv Santiago, oko 10 km jugozapadno od Santiago de Cube, drugog po veličini grada u zemlji.

Smeštena visoko na litici, građevina je projektovana 1587. godine, ali su bile potrebne decenije da se izgradi i konačno je završena krajem XVII veka. Prvobitno je bila namenjen zaštiti od gusarskih napada, ali je služila i kao zatvor krajem XVIII veka pre nego što je ponovo pretvorena u tvrđavu.

Danas se mogu obići različiti nivoi tvrđave, naučiti o gusarima i istoriji tvrđave u malom muzeju i uživati u impresivnom pogledu na zaliv.

Ostale kulturne znamenitosti Santiaga de Cube su Muzej Diega Velazqueza i groblje Cementerio de Santa Ifigenia, na kome su sahranjene neke od najpoznatijih vojnih ličnosti Kube.

Na manje od sat vremena vožnje automobilom od grada nalazi se Parque Baconao, rezervat biosfere svetske baštine gde se mogu obići plantaže kafe, lutati prelepim botaničkim baštama i uživati u zadivljujućem pogledom od 360 stepeni na planine i more sa vrha velike vulkanske stene Gran Piedra na 1.234 m nadmorske visine.

Gran Piedra

Varadero

Varadero je jedna od najboljih plaža na Karibima. Proteže se duž poluostrva Hicacos, koje je dugačko 20 km i nalazi se na severnoj obali Kube, 145 km istočno od Havane.

Sa kopnom je Varadero povezan pokretnim mostom. Uz ovaj pojas sa resama plami nalazi se više od 50 hotela, a veličanstvene plaže sa belim peskom privlače turiste iz celog sveta.

Najznačajnije znamenitosti Varadera su Parque Ecológico Varahicacos (Ekološki park Varadero) i njegove dve pećine, Cueva de Ambrosio i Cueva de Musulmanes.

Takođe u Varaderu, u mirnom parku Josone nalaze se bujni cvetni vrtovi, restoran, bazen i malo jezero gde posetioci mogu da veslaju u čamcima.

Ostale popularne aktivnosti, osim ronjenja na dah i sa boicama, su ribolov u dubokom moru, golf, skakanje padobranom i jednodnevni izleti do kulturnih atrakcija.

Pokretni most na ulazu u Varadero

Guardalavaca

Okružen blistavim plažama, Guardalavaca, u provinciji Holguin, je tiši i znatno udaljeniji od Varadera, oko 800 km od Havane. Bujno lišće obrubljuje široku plažu, pružajući obilje senovitih delova za one koji traže predah od tropskog sunca. Ronioci mogu istražiti obilje morskog života duž koralnih grebena. Jednodnevni izleti iz Guardalavace su avanture u džungli, izlete jedrilicama i obilazak Santiago de Cube, udaljenog oko 180 km.

Zapadno od Guardalavace nalazi se Bahía de Naranjo, koja obuhvata veliki deo obale i tri ostrva, od kojih je najvažniji Cayo Naranjo sa popularnim delfinarijumom, koji nudi blizak susret sa ovim društvenim stvorenjima.

Chorro de Maita je još jedna opcija za izlet iz Guardalavace, sa svojim izvornim indijanskim grobljem i rekonstruisanim indijanskim selom Taino.

Poluostrvo Zapata (Ciénaga de Zapata)

Utočište za posmatrače ptica i ljubitelje prirode, poluostrvo Zapata je udaljena, retko naseljena oblast Kube sa raznolikim pejzažima i jednom od najvećih močvara na Karibima.

Ciénaga de Zapata, ili močvara Zapata kako je od milja poznata, je UNESCO rezervat biosfere, stanište za oko 150 različitih vrsta ptica, uključujući vodene ptice, papagaje i čaplje. Krokodili su takođe česti.

Jedan deo poluostrva je rezervat prirode, Gran Parque Natural de Montemar, gde se mogu videti neka od ovih stvorenja u svojim prirodnim staništima.

U Zaliva svinja (Bahia de Cochinos) nalazi se Playa Giron, poznato mesto invazije na Kubu 1961. godine. Fascinantnu istorija ovog događaja prikazana je u malom Museo Giron. Tu je i Playa Larga, dugačka plaža iza koje se nalazi bujna vegetacija. Strastveni ronioci mogu istražiti podvodni životinjski svet na brojnim lokacijama za ronjenje duž grebena. Boca de Guama je turistički centar poluostrva, a njegova glavna atrakcija je farma krokodila Criadero de Cocodrilos.

Parque Nacional Viñales (Valle de Viñales)

Neverovatni mural u dolini Viñales

Nacionalni park Viñales je još jedna lokacija na listi Svetske baštine UNESCO, gde je upisana 1999. godine kao kulturni pejzaž zbog upotrebe tradicionalne tehnike uzgajanja duvana. To je prelepa kraška depresija u Sierra de los Organos, severno od Pinar del Ria, oko 180 km jugozapadno od Havane. Strma krečnjačka brda, zvana mogotes, presecaju  doline, stvarajući dramatičan pejzaž. Dolina Viñales ima površinu od 132 km², a to su poljoprivredne površine u kojima se uzgajaju duvan, voće i povrće. Za entuzijaste park nudi fantastično planinarenje i jahanje po brdima.

U blizini, šarmantni grad Viñales je odlična polazna tačka za istraživanje okoline. Turističke agencije imaju u ponudi jednodnevne izlete iz Havane do ove doline.

Vodopadi El Nicho

Ako se traži zadivljujuća priroda u centralnoj Kubi, najbolje je posetiti vodopade El Nicho. Na oko 90 minuta vožnje od Trinidada ili Cienfuega, u Parku El Nicho, ovi vodopadi sa više nivoa ulivaju se u nekoliko bazena u džungli boje zelenog žada – savršeno mesto za opuštanje tokom vrelog dana.

Vožnja do vodopada po krivudavim putevima je avantura sama za sebe, a pejzaž je prelep. Kada se dođe i plati ulaznica, polazi se stazom dužine 2,5 km obrubljenom palmama do najslikovitijih mesta u parku. Staza vijuga duž hladne reke i uspinje se kroz gustu tropsku šumu do vodopada, gde se se može kupati i sunčati. Usput se mogu ugledati tokororo, nacionalna ptica Kube i prelepa kraljevska palma.

Ukoliko se produži dalje od vodopada stiže se do slikovitog vidikovca sa prekrasnim pogledom na bujne doline.

Za one koji se pitaju šta da rade sa porodicom na Kubi ovo je savršen izlet u prirodu. Najbolje od svega, vodopadi šikljaju tokom cele godine – čak i u sušnoj sezoni.

O K O L N A   O S T R V A

Kuba se sastoji od preko 4.000 ostrva i sprudova koji okružuju glavno ostrvo države, od kojih mnogi čine arhipelage. Pored južne obale nalaze se dva glavna arhipelaga, Jardines de la Reina i Canarreos. Arhipelag Sabana-Camagüey se prostire duž severne obale i sastoji se od oko 2.517 sprudova i ostrva. Arhipelag Colorados nalazi se pored severozapadne obale. Postoji opis samo za nekoliko ostrva.

Ubedljivo najveće okolno ostrvo je Isla de la Juventud sa površinom od 2.200 km² (po drugim podacima 2.237 km²). Površinu preko 100 km² imaju još samo četiri ostrva: Cayo Romano (777 km²), Cayo Coco (370 km²), Cayo Sabinal (335 km²) i Cayo Fragoso (101 km²).

ISLA DE LA JUVENTUD

Isla de la Juventud (ostrvo mladosti) je drugo po veličini kubansko ostrvo i sedmo po veličini ostrvo Kariba. Ostrvo se do 1978. godine zvalo Isla de Pinos (ostrvo borova), kada je zbog ideoloških razloga promenilo ime. Sa susednim ostrvcima predstavlja posebnu opštinu površine 2.419 km2, nije deo nijedne provincije i stoga njime direktno upravlja centralna vlada Kube. Ostrvo ima samo jednu opštinu, koja se takođe zove Isla de la Juventud.

Isla de la Juventud leži skoro direktno južno od Havane i provincija Pinar del Rio i Artemisa. Od Kube, odnosno zaliva Batabanó, udaljena je 50 km. Najveće je ostrvo arhipelaga de los Canarreos. Približno je okruglog oblika, sa izuzetkom poluostrva u jugozapadnom delu čija dužina iznosi oko 20 km. Od severa do juga ostrva ima 53 km, dok širina ostrva varira od 40 km u severnom delu do 70 km u južnom delu (zbog navedenog poluostrva). Ima površinu od 2.200 km2 (po drugim podacima 2.237 km2).

Veći deo ostrva je prekriven je borovom šumom, što ima za posledicu razvijenu drvnu industriju (kao i razlog za originalno ime). Severni deo ostrva ima niske grebene sa kojih se vadi mermer, dok je južni region uzvišena ravnica. Vulkanskom aktivnošću nastala je plaža sa crnim peskom. Najviša tačka ostrva je brdo visoko 303 m.

Ostrvo ima blagu klimu, ali je poznato po čestim uraganima.

Malo se zna o pretkolumbovskoj istoriji ostrva, iako pećinski kompleks u blizini plaže Punta del Este čuva 235 drevnih crteža koje je napravilo domorodačko stanovništvo. Ostrvo su prvi put videli Evropljani 1494. godine tokom drugog putovanja Kristofora Kolumba u Novi svet. Kolumbo je ostrvo nazvao La Evangelista, proglasivši ga španskim posedom. Ostrvo je takođe bilo poznato, u različitim periodima svoje istorije, kao Isla de Cotorras (ostrvo papagaja) i Isla de Tesoros (ostrvo s blagom).

Gusarska aktivnost u i oko oblasti ostavila je traga u engleskoj književnosti. Posebno u romanima "Ostrvo sa blagom" Roberta Louisa Stevensona i "Petar Pan" J. M. Barriea, a svaki se oslanja na prikaze ostrva i njegovih domorodaca i gusarskih stanovnika, odražavajući dugačke kanue koje su koristili i gusari i starosedeoci, i američkog krokodila.

Nakon poraza u Špansko-američkom ratu i Kubanskom ratu za nezavisnost, Španija je odustala od svih potraživanja prema Kubi prema uslovima Pariškog sporazuma iz 1898. godine. Plattov amandman iz 1901. godine, koji je definisao granice Kube za potrebe američkih vlasti, ostavio je neodređenim stav SAD o suverenitetu nad tadašnjim Isla de Pinos. To je dovelo do konkurentskih potraživanja na ostrvu od strane SAD i Kube. 1907. godine Vrhovni sud SAD odlučio je da je kontrola nad ostrvom politička, a ne sudska odluka. 1916. godine pamflet pod naslovom Isle of Pines: American or What? (ostrvo Pinos: američko ili čije?) pozvao je SAD da aneksiraju ili kupe ostrvo kako bi rešili to pitanje.

1904. godine Kuba i SAD su pregovarale i potpisale sporazum Hay-Quesada, kojim je priznat suverenitet Kube nad ostrvom. Američki Senat je ratifikovao taj sporazum 13. marta 1925. godine, zbog prigovora oko četiri stotine građana i kompanija iz SAD, koji su posedovali ili kontrolisali oko 95% zemljišta na ostrvu.

Do 1976. godine, ostrvo je bilo deo provincije La Habana. Političkom i administrativnom reorganizacijom kubanskih provincija te godine, ostrvo je dobilo status "specijalne opštine".

Nueva Gerona

Fidel Castro je 3. avgusta 1978. godine predsedavao ceremonijom promene imena ostrva sa Isla de Pinos u Isla de la Juventud. Ovo je bilo ostvarenje obećanja koje je dao 1967. godine, kada je rekao: "Nazovimo ga Ostrvom mladosti kada je omladina učinila nešto veliko svojim radom ovde, kada je revolucionisala prirodnu sredinu, kada vidi plodove svog rada i revolucionisala ovdašnje društvo".

Po proceni iz 2019. godine na ostrvu živi 83.544 stanovnika. Glavni i najveći grad je Nueva Gerona (59.049 stanovnika po popisu iz 2012. godine), dok je 20 km južno u unutrašnjosti ostrva najstariji i drugi po veličini grad Santa Fe (ili La Fe). Ostala značajnija naselja su Columbia, La Demajagua (ranije Santa Bárbara), Mac Kinley, Cuchilla Alta, Punta del Este, Sierra de Caballos i Sierra de Casas.

Po popisu iz 2012. godine specijalna opština Isla de la Juventud ima 84.751 stanovnika (dakle broj stanovnika se nešto smanjio od tada). Gustina naseljenosti je svega 35 stanovnika/km². Rasni sastav stanovništva je 60% belaca, 31% je mešovita rasa, a 9% su crnci. “Kajmanerosi”, stanovnici južne obale ostrva, vode poreklo od doseljenika sa Kajmanskih ostrva i Jamajke, i oni su Kubanci engleskog govornog područja.

Isla de la Juventud je popularna turistička destinacija, sa mnogo plaža i odmarališta, a ističe se plaža Bibijagua. Sve dok kubanska vlada nije eksproprisala svu imovinu u stranom vlasništvu početkom šezdesetih godina XX veka, mnogo zemlje je bilo u vlasništvu Amerikanaca, a na ostrvu je bio ogranak lanca hotela "Hilton".

Plaža Bibijagua

Poljoprivreda i ribarstvo su glavne grane industrije na ostrvu, a uzgajaju se agrumi (limun) i povrće. Ostrvo je prekriveno borovom šumom, pa je razvijena drvna industrija.

Do ostrva se stiže brodom ili avionom. Aerodrom na ostrvu se zove “Rafael Cabrera Mustelier” i letovi postoje samo do Havane. Hidrokrilci i motorni katamarani putuju od luke Surgidero de Batabanó (od Havane je udaljena 63 km) do Nueva Gerone 2-3 sata. Mnogo sporiji i veći teretni trajekt putuje oko šest sati, ali je jeftiniji. Rastojanje Surgidero de Batabanó – Nueva Gerona iznosi oko 100 km.

Na ostrvu postoji autoput, poznat kao kao Autopista Gerona – La Fe, koji povezuje Nueva Geronu i Sant Fe (koji se takođe naziva La Fe) bez naplate putarine. Sa dužinom od svega 15 km, predstavlja najkraći kubanski autoput. Autoput je dvostruki kolovoz sa četiri trake i ima nekoliko raskrsnica sa seoskim putevima.

Verovatno najinterasantnija građevina na ostrvu je Presidio Modelo, podignuta između 1926. i 1928. godine. Uzorak kaznenog zatvorskog panoptikona nalazi se na periferiji Nueva Gerone. Panoptikon je vrsta zatvorske institucije koju je dizajnirao engleski filozof i društveni teoretičar Jeremy Bentham krajem XVIII veka. Suština ove ideje je da se omogući da samo jedan čuvar nadgleda (-optikon) sve (pan-) zatvorenike institucije, ali tako da zatvorenici ne znaju da li su pod prismotrom ili ne. Kako je fizički nemoguće da jedan čuvar nadgleda sve zatvoreničke ćelije u isto vreme, činjenica da zatvorenici ne znaju da li su posmatrani ili ne, vodi do toga da se oni sve vreme ponašaju primerno i na taj način se efikasno kontroliše njihovo ponašanje.

U ovom zatvoru je, nakon neuspelog napada na kasarnu Moncada u julu 1953. godine, bio zatvoren Fidel Castro, zajedno sa svojim bratom Raúlom, od strane režima Batiste od 1953. do 1955. godine.

Nakon Kubanske revolucije, isti objekat je korišćen za zatvaranje neprijatelja novog režima i političkih disidenata. Među njima je bio Huber Matos, oficir revolucionarne armije koji je pokušao da podnese ostavku i koji je rekao da je tu bio mučen. Armando Valladares napisao je memoare u kojima je opisao teške uslove u zatvoru i okrutno postupanje prema političkim zatvorenicima. Presidio Modelo je prestao da funkcioniše kao zatvor 1967. godine. Proglašen je nacionalnim spomenikom, a njegove bolničke sobe pretvorene su u muzej.

ARCHIPIÉLAGO DE LOS CANARREOS

1. Cayo de San Felipe; 2, Cayos los Indios; 3. Cayos los Guzmanes; 4. Cayoi Cantiles; 5. Cayo del Rosario; 6. Cayo Largo del Sur

Arhipelag de los Canarreos nalazi se u Karipskom moru, južno od glavnog ostrva Kube. Istočna granica arhipelaga je zaliv Canozes, severna granica je zaliv Batabano, a zapadna kanal Los Indios. Prostire se na području od 270 km, od 60 km zapadno od Isla de la Juventud (Cayos de San Felipe) do 160 km istočno od njega (Cayo Guano).

Br.	Glavno ostrvo	Ostala ostrva	Površina (km2)	Broj st. (2012)
1.	Cayo Arguadiente		6,5	0
2.	Cayo Alacranes	Cayo Redondo, Cayo Alcatraces,  Cayo Canal Rica, Cayo La Rica, Cayo Botija	11,13	0
3.	Cayo Alcatraz		3,06	0
4.	Cayo Avalos		1,60	0
5.	Cayo Bocas de Alonso	Cayo Sur, Cayo Matitas, Cayo Palma, Cayo Coco, Cayo Rabihorcado, Cayo los Cayuelos	47,05	0
6.	Cayo Campos		12,00	2
7.	Cayo Cantiles		33,70	3
8.	Cayo del Rosario		22,00	0
9.	Cayo Iguana		1,67	1
10.	Cayo Largo del Sur		37,50	24
11.	Cayo Rico		1,10	0
12.	Cayos de Dios	Cayo Trabuco, Cayo Guano, Cayo Arenoso	0,65	0
13.	Cayos de la Manteca	Cayo Grande, Cayo Norte Manteca	9,97	0
14.	Cayos del Hambre	Cayo La Grifa, Cayo Hambre Chica, Cayo Segundo, Cayo Rabihorcado	4,76	0
15.	Isla de la Juventud		2.200,00	84.751
16.	Mangles Island		2,19	0
17.	Cayos los Indios	Cayos de San Felipe	42,60	0
	UKUPNO		2.438,00	84.781

Ukupno ima oko 350 ostrva i sprudova (po drugim podacima radi se o čak 672 ostrva). Daleko najveće ostrvo je Isla de la Juventud, dok je drugo po veličini ostrvo Cayo Largo del Sur.

Ostrva pripadaju specijalnoj opštini Isla de la Juventud, sa izuzetkom najistočnijih ostrva Cayo Inglés, Cayo Trabuco, Cayos de Dios i Cayo Guano koja administrativno propadaju provinciji Matanzas.

Cayo Guano

Cayo Cantiles senalazi 53 km istočno od ostrva Isla de la Juventud, a 10,5 km zapadno od ostrva Cayo del Rosario. Ima površinu od 33,7 km². Nema stalnu ljudsku populaciju, već ga naseljava populacija majmuna u divljini. To je deo istraživačke stanice Ministarstva za nauku, tehnologiju i životnu sredinu Kube, zbog čega neki ostrvo nazivaju i “Isla de los Monos” (ostrvo majmuna). Ima samo 1 m nadmorske visine. U neposrednoj blizini je još nekoliko sprudova: Ávalos, Tablones, Ron, Ciriales i Ciprey, između kojih je teško odrediti granice (vidi sliku dole, Cayo Cantiles je otprilike u sredini).

GPS koordinate: 21°36′ N, 82°02′ W.

Cayo del Rosario (takođe Cayo Rosario ili Cayo El Rosario) se nalazi 63 km istočno od ostrva Isla de la Juventid i 26 km zapadno od ostrva Cayo Largo. Ostrvo ima oblik simbola “✓”, za koji sam pronašao da se zove štrikla ili štikla. Zapadni krak ostrva dugačak je 5 km, a istočni 11 km. Širina ostrva je nešto preko 1 km, a površina iznosi 22 km². Najviša tačka je na 7 m nadmorske visine. Ostrvo je nenaseljeno, sa izuzetkom iguana. Odlikuje se velikim brojem riba koje naseljavaju njegovo morsko dno, što ga čini idealnim mestom za bavljenje aktivnostima poput ronjenja.

GPS koordinate: 21°38′ N, 81°53′ W.

Cayo Largo del Sur ili samo Cayo Largo (dugački sprud) je malo odmaralište. Nalazi se 100 km istočno od Isla de la Juventud i 50 km od naselja Playa Giron u provinciji Matanzas. Sprud je dugačak oko 25 km, ima širinu od 3 km i površinu od 37,5 km².

Smatra se da je Kristifor Kolumbo posetio ostrvo tokom svoje druge ekspedicije 1494. godine, a Francis Drake se možda takođe zaustavio na ostrvu tokom svog obilaska sveta. Gusari su takođe verovatno koristili ostrvo kao bazu. Danas, netaknute plaže, ronjenje i divlje životinje privlače turiste na ostrvo, ali na ostrvu nema stalno nastanjenih ljudi; meštani koji rade u hotelima ostaju oko 20 dana, a zatim se vraćaju svojim porodicama na obližnja ostrva. Na ostrvu postoji pet all-inclusive odmarališta. Letovima iz Argentine, Italije i Kanade služe se na ostrvo. Letovi iz Majamija obustavljeni su u decembru 2019. godine zbog odluke američkog Ministarstva za saobraćaj o obustavljanju letova iz SAD do devet aerodroma na Kubi. Politika je zaustavila vazdušni saobraćaj do svih kubanskih aerodroma, sa izuzetkom Havane. 20. februara 2020. godine oštećenje aerodromske piste primoralo je turiste da se vrate na kopno brodom. Veliki trajekt u stilu katamarana obezbeđuje pomorski prevoz.

More je toplo tokom cele godine, a njegova temperatura se kreće od 23°C u januaru i februaru do 29°C u julu i avgustu. Tipično, fini beli pesak je čvrsto nabijen i omogućava lako hodanje.

U novembru 2001. godine celo ostrvo je pogodio uragan Michelle.

Glavna turistička atrakcija ostrva su plaže na zapadnoj obali, Plaja Sirena i Plajo Paraiso. Ove plaže su međusobno udaljene kilometar, a između njih se lako može prošetati kada nije visoka plima. Sirena nudi kompletnu uslugu za turiste. Šatl “voz” koji je prevozio turiste od odmarališta do ovih plaža više nije u funkciji, iako je radio godinama (taksi je i dalje dostupan za ovu svrhu). Paraiso nudi jednu od najboljih nerazvijenih plaža na svetu. Aktivnosti na plaži mogu biti smanjene tokom sezone kada morske kornjače polažu jaja. Plaža ima u ponudi vodene sportove vezane za hotele, restoran, atrakciju sa delfinima, pristaništa za izlete katamaranom. Na zavetrinskoj strani plaže nalaze područja sa plimom i osekom u kojima se skupljaju velike morske zvezde i lako uočljive druge tropske ribe.

Putnici na Cayo Largo trebalo bi da znaju da se nudizam toleriše i praktikuje na periferiji odmarališta u određenim oblastima, kao i na mnogim pustim plažama (20 km) na ovom ostrvu.

Cayo Largo je izgrađen od krečnjaka, nastalo milionima godina od ostataka morskih organizama, poput onih koji grade koralne grebene. Živi koralni grebeni čine još jednu atrakciju za turiste na ovom ostrvu, iako je izbeljivanje korala pogodilo neke grebene na Karibima. Severna obala Cayo Larga sastoji se uglavnom od mangrova i slanih bazena. Dok voda južno od ostrva izgleda dovoljno bistra da otkrije dno okeana, voda na severnoj strani ostrva je mutna. Ova zamućena voda ukazuje na to da se sediment ispire sa površine kopna u vodu ili da se uzburkava sa plitkog morskog dna.

Sa međunarodng aerodroma “Vilo Acuña” obavljaju se domaći i direktni međunarodni letovi iz Kanade, Argentine i Italije. Aerodrom je izgrađen 1995. godine, a dobio je ime po seljaku koji se borio tokom kubanske revolucije. I pored toga što je aerodrom mali, omogućeno je prihvatanje velikih aviona. Terminal je podeljen na dve susedne zgrade, preko kojih se obavljaju dolasci i odlasci. Ima kapacitet da opsluži do 300 putnika na sat.

Cayo Inglés se nalazi oko 13 km jugoistočno od krajnje istočne tačke ostrva Cayo Largo.​ Istočno od ovog ostrva se nalaze Cayos de Dios i Cayo Trabuco, dok je prema severu sprud Sandy Cay. Ostrvo je dugačko 1 km, ali i veoma usko. Administrativno pripada provinciji Matanzas.

GPS koordinate: 21°37′16″ N, 81°15′51″ W.

Cayos de Dios

CAYO ERNEST THAELMANN

Cayo Ernesto Thaelmann ili Cayo Blanco del Sur, poznatije u Kubi kao Cayo Largo del Sur a na nemačkom Ernst-Thälmann-Insel ili Weiße Insel des Südens nalazi se u zalivu Cazones, nekoliko kilometara od Kube u provinciji Matanzas. U odnosu na Cayo Largo je 35 km severno.

Ostrvo je izuzetno dugačko, čak 15 km, ali je sa druge strane i veoma usko, samo 500 m. Ima površinu od 7 km². Najviša tačka ostrva je na 4 m nadmorske visine.

Ostrvo je izgrađeno od visoko razvijenih grebenskih formacija sa visokim stepenom biodiverziteta i stanište je brojnih ugroženih vrsta, kao što su crni koral i razne vrste ukrasnih grebenskih riba. Ima prostrane, uglavnom netaknute plaže i pruža ribama mesto za mrešćenje. Kubanska iguana i ptice imaju stanište na ostrvu.

Ostrvo je glavni turistički centar kubanskog juga. Na njemu ne postoje stalna naselja, već plutajuća populacija turista i hotelskih radnika.

Kako je ovo ostrvo dobilo ovo neobično ime? Povodom zvanične posete generalnog sekretara Jedinstvene socijalističke partije Ericha Honeckera Kubi u junu 1972. godine, Fidel Kastro je dodelio ostrvo Cayo Blanco Istočnoj (DR) Nemačkoj. Ostrvo je preimenovano po nemačkom komunističkom političaru Ernstu Thälmannu, koji je bio vođa Komunističke partije Nemačke tokom većeg dela trajanja Vajmarske republike. Kao kompenzaciju, Kuba je dobila 6% svetskog tržišnog udela rafinisanog šećera, što je do tada odgovaralo državnoj kompaniji DR Nemačke. Čak i nakon raspada Istočnog bloka, Kuba je nastavila da koristi ovu kvotu, omogućavajući zemlji da ponudi šećer evropskom tržištu.

Prema članku objavljenom u novinama “Neues Deutschland” 20. juna 1972. godine, kubanski lider je najavio promenu imena ostrva i jedna od njegovih plaža je dobila ime ‘Demokratska Republika Nemačka’. Informativni program istočnonemačke državne televizije, “Aktuelle Kamera”, izvestio je o ceremoniji prenosa suvereniteta ostrva i otkrivanju biste Ernsta Thälmanna 18. avgusta 1972. godine, u prisustvu ambasadora DR Nemačke i stotinu kubanskih predstavnika.

Nakon ponovnog ujedinjenja Nemačke 1990. godine, Nemačka nije polagala pravo na teritoriju. Prema kubanskoj vladi, “poklon” je više bio “simbolični gest” nego stvarni ustupak. 1998. godine ostrvo je teško pogodio uragan Mitch, oborivši bistu Ernsta Thälmanna i ostavljajući je u veoma lošem stanju.

GPS koordinate: 22°01′45″ N, 81°23′33″ W.

C A Y O   C A R E N A S

Cayo Carenas (ranije se zvao Cayo Arenas) se nalazi na ulazu u zaliv Bahía de Cienfuegos, oko 3 km južno od grada Cienfuegosa. Najbliža tačka na Kubi je rt Punta Tamboril, u odnosu na koga se ostrvo nalazi 530 m severoistočno. 1,6 km jugoistočno od Cayo Carenasa je manje ostrvo Cayo Alcatraz. Ostrvo ima oblik pravougaonika, dužine 650 m, širine 470 m, a površina merena na Google Earthu je 21 ha. Najviši vrh ostrva je na 10 m nadmorske visine.

Na ostrvu ima 29 stanovnika. Administrativno pripada provinciji Cienfuegos.

GPS koordinate: 22°05′14″ N, 80°27′32″ W.

C A Y O   L O C O

Cayo Loco kako je nekada izgledao, kada je nasipom spojen sa Kubom

Cayo Loco (ostrvo ludaka) je ranije bio poznat pod nazivima Cayo Güije ili Cayo Nuevo. U aktima iz 1813. već se pominje ovo geografsko obeležje koje se nalazi u severnom delu zaliva Jagua. Španska mornarica je 1865. godine postavila svoju Komandu na tom mestu, koristeći prednosti njegovih prirodnih karakteristika.

Ispričana je legenda o crnoj Veneri vezana za taj sprud, a to se odnosi na ženu tamne puti i jedinstvene lepote koja je, boraveći tamo, hodala gola po sprudu, pa se trgovac smilovao i odveo je kući. Ali mlada žena se osećala kao zatvorenik i morala je da je vrati u svoje divlje mesto. Kažu da se 1876. godine u jednoj od kuća na sprudu pojavila gola crna starica sa ogrlicom od crvenih, belih i plavih perli.

1919. godine je uspostavljena najvažnija pomorska baza u centru Kub. U to vreme počinje transformacija geografskih karakteristika mesta, koje se u početku vršilo nasipanjem i izgradnjom pristupnog puta. 1935. godine to je bila Južna pomorska oblast, gde su se istorijski događaji desili 1957. godine.

Od 1959-1979. godine tu je bila ribarska škola, nastavljajući teritorijalne transformacije mesta, a već 1980. godine u njenim objektima je svečano otvoren Pomorski istorijski muzej, jedini na Kubi sa tom tematikom.

Ovaj sprud više ne postoji, ostalo je samo ime "cayo". Zbog potreba objekata koji se tu nalaze, prostor je malo-pomalo rastao otimanjem od mora i danas je Cayo Loco poluostrvo.

JARDINES DE LA REINA

Jardines de la Reina (kraljičini vrtovi) je arhipelag pored južne obale Kube u provincijama Camagüey i Ciego de Ávila. Imenovao ga je Kristifor Kolumbo u čast kraljice Španije, Izabele I od Kastilje.

1996. godine uspostavljen je morski rezervat koji pokriva veliki deo arhipelaga. 2010. godine Jardines de la Reina je proglašen za nacionalni park. Sa površinom od 2.170 km², jedno je od najvećih zaštićenih područja Kube. Površina sprudova je 175 km² i oni su nenaseljeni po popisu iz 2012. godine.

Spisak značajnijih ostrva i sprudova:

Br.	Glavno ostrvo	Ostala ostrva	Površina (km2)
1.	Cayo Algodón Grande		3,70
2.	Cayo Anclitas	Punta Piloto	4,50
3.	Cayo Bretón		6,70
4.	Cayo Caballones		16,50
5.	Cayo Cabeza Del Este		6,36
6.	Cayo Caguamas		7,86
7.	Cayo Grande		26,80
8.	Cayos Ana Maria	Cayo Tio Joaquin, Arenas, Balandras, Ana Maria, Caoba, Campito, Guasimas, Flamenco, Dos Hermanos, Guinea, Obispo, Laguna, Encantado, Joroba	14,76
9.	Cayos Bahia de Casilda	Guayo, Tobaco, Puga, Machos	1,00
10.	Cayos Cinco Balas		13,50
11.	Cayos Granada	Corua, Sardines, Caoba, Guasa, Rancho Viejo, Inglesitos, Pilon	16,63
12.	Cayos Media Luna	Culebra, Loma, Rabihorcado	7,10
13.	Cayos Mordazo	Ronquitto, Almacigo, Lena, Muchacho, Largo, Punta Infierno, Yana, Playa Blanca, Carabela, Pitajaya, Las Bolas	9,30
14.	Cayos Pingues	Cottoro, Macho, Rancho Alegre, Vivero, Anton, Chocolate	20,46
15.	Ostala ostrva	Alcatracito, Paloma, Cuervo, Algodoncito, Manuel Gomez, Santa Maria, Zaza de Afuera, Piedra Chica, Cachiboca, Indio, Carabinerro, Laberinto, Boca Seca, Campo Santo	20,00
	Jardines de la Reina	Cayo Blanco, Tio Joaquin	175,00

Arhipelag se nalazi u Karipskom moru, između zaliva Ana Marija (severozapad), zaliva Guacanayabo (jug) i kanala Caballones (zapad). Proteže se u opštem pravcu od severozapada ka jugoistoku, 20-80 km od kubanske obale u dužini od 150 km od spruda Cayo Breton do spruda Cayos Mordazo. Drugi je po veličini arhipelag na Kubi (manji je samo od arhipelaga Jardines del Rey), formira ga više od 600 sprudova i ostrva. Značajniji sprudovi u arhipelagu su Cayo Caguamas, Cayos Cinco Balas, Cayo Anclitas, Cayo Algodon Grande, Cayos Pingues i Cayo Grande, najveći sprud površine 26,8 km². Deo arhipelaga je takođe poznat kao Laberinto de las Doce Leguas (Lavirint dvanaest liga).

Arhipelag je popularna destinacija za ronjenje i sportski mušičarski ribolov. U parku je dozvoljeno samo mušičarenje i ograničen, dobro regulisan izlov jastoga, iako se druge vrste ribolova upražnjavaju oko parka i u blizini sprudova izvan granica parka. Nekada je to bilo jedno od omiljenih mesta za pecanje Fidela Castra. Jardines de la Reina je jedna od najpopularnijih destinacija za ronjenje na Kubi. Podvodni pejzaži se sastoje od kanjona, vrhova i pećina. Zdrave mangrove, sunđeri i crni korali pokrivaju greben. Jardines de la Reina takođe ugošćuje brojne grebenske ajkule. U lavirintu mangrova moguće je pronaći krokodile i roniti sa njima.

Cayo Bretón je najseverniji i najzapadniji sprud arhipelaga Jardines de la Reina. Zahvata površinu od ​​6,7 km². Nadmorska visina spruda je 1 m. Administrativno pripada provinciji Ciego de Ávila.

GPS koordinate: 21°07′22″ N, 79°25′33″ W.

Cayos Cinco Balas (cinco=pet) je grupa sprudova. Google prevodilac za reč balas daje prevod meci, što bi značilo da je naziv grupe pet metaka. Nalazi se 1 km istočno od spruda Cayo  Bretón, od koga ga razdvaja istoimeni kanal i 7 km severozapadno od spruda Cayo Grande, od koga je razdvojen kanalom Boca Grande. Zahvata površinu od 13​,5 km². Administrativno pripada provinciji Ciego de Ávila.

GPS koordinate: 21°05′59″ N, 79°20′01″ W.

Cayo Grande (veliki sprud) je najveći sprud arhipelaga. Zahvata površinu od 23​,5 km² (po drugim podacima 26,8 km²). Prostire se u pravcu severozapad-jugoistok u dužini od 20 km, dok širina varira od 1,5-3,8 km. Okolni sprudovi su Cayo Cuervo (15 km severoistočno) i Cayo Cargado. Administrativno pripada provinciji Ciego de Ávila.

Severozapadni deo spruda Cayo Grande

GPS koordinate: 20°57′31″ N, 79°08′03″ W.

Cayo Caballones je praktično produžetak spruda Cayo Grande u pravcu jugoistoka, razdvojen od njega kanalom širine 200 m. Od najbliže tačke na Kubi (a ona je u provinciji Camagüey) udaljen je 53 km. Dužina spruda je 12,5 km, širina je 3,6 km i zahvata površinu od ​​16,5 km². Okolni sprudovi su Cayo Cargado (severno), Cayo Piedra Chica i Cayo Anclitas (jugoistočno). Administrativno pripada provinciji Ciego de Ávila.

GPS koordinate: 20°51′42″ N, 78°59′56″ W.

Cayo Anclitas (takođe poznat i pod nazivima Cayo Anclita ili Cayo Anclitos)nalazi se istočno od kanala  Caballones, južno od kanala Boca de Piedra Chica i severoistočno od spruda Cayo Cucaracha. Zahvata površinu od 4,5 km². Administrativno pripada provinciji Camagüey.

GPS koordinate: 20°48′ N, 78°54′ W.

Cayo Algodón Grande (veliki pamučni sprud) mada administrativno pripada provinciji Camagüey, geografski je deo podgrupe Cayos del Golfo de Ana María, južno od Cayo Arenas i istočno od spruda Cayo Algodoncito i grupe Manuel Gómez Cays. Znatno je bliži obali Kube od prethodno opisanih sprudova arhipelaga i rastojanje iznosi 21 km. Dužina spruda je 5 km, širina 1,3 km i zahvata površinu od ​​3,7 km². Nadmorska visina spruda je 1 m. Ima ukupno 4 km plaža raspoređenih u šest različitih sektora, takođe ima šume mangrova i koralne grebene.

GPS koordinate: 21°06′01″ N, 78°43′21″ W.

Vegetacija na sprudu Cayo Caguama

Cayo Caguama (takođe se sreće Cayo Caguamas) je deo grupe sprudova pod nazivom Laberinto de las Doce Leguas (Lavirint dvanaest liga). Sastoji se od desetina malih sprudova. Od Kube je udaljen 35 km. Istočno se nalaze sprudovi Cayo Cabeza del Este i Cayo Inglesitos a severozapadno sprud Cayo Campo Santo. Cayo Caguama je dugačak 14 km, maksimalna širina je 1,5 km, a površina iznosi 12 km² (po drugim podacima 7,86 km²). Ostrvske plaže su od finog belog peska; i nude prelep podvodni pejzaž, idealan za one koji se bave ronjenjem.

Ima skoro 6 km plaža, a nema stalnih stanovnika. Posebno valja istaći da poseduje malu avionsku pistu dužine približno 800 m, na koju mogu da sleću mali i srednji avioni.

Cayo Caguama je jedno od onih rajskih lokaliteta, sa odličnom florom i faunom koja očarava posetioca svojim prirodnim čarima.

GPS koordinate: 20°34′43″ N, 78°24′37″ W.​

Cayo Granada se nalazi istočno od spruda Cayo Inglesitos, južno od spruda Cayo Caoba i zapadno od spruda Cayo Botijuela. Od Kube je udaljeno 18 km. Nadmorska visina spruda je 4 m. Administrativno pripada provinciji Camagüey.

GPS koordinate: 20°37′25″ N, 78°14′29″ W.​

C A Y O   G R A N M A

Na samom ulazu u zaliv grada Santiago de Cuba nalazi se sprud Cayo Granma, gde se spajaju istorija i aktuelni događaji kao primer kulturnog bogatstva koje vlada u ovom gradu, takozvanoj prestonici Kariba. Cayo Granma je naseljeno sa nekoliko porodica uglavnom posvećenih ribolovu koje žive u interesantnim kućama. Ova iskra zemlje ukradene iz mora, sa populacijom od preko 2.700 stanovnika, stoji kao višegodišnji čuvar ulaza u zaliv i običaja ukorenjenih u njegovim stanovnicima.

Od najbliže tačke na Kubi sprud je udaljen 180 m. Ima oblik trougla sa stranicama dužine 300-350 m. Površina spruda je oko 9 ha, mada se na Internetu spominje da je površina od samo oko 2.000 m², što je netačan podatak.

Ova ribarska zajednica prema istoričarima, prvo je povezana sa postojanjem domorodačkih naselja u kanalima reka Paradas, Gascon, Yarayo i Caimanes, kao i sa drugim lokalitetima koji se nalaze u priobalnim naseljima Churucca, La Estrella, Punta Caracoles i Nispero; iz čega se može zaključiti da su ove starosedelačke grupe svakako prodrle u to područje.

Dalja istorija usko je povezana sa samim osnivanjem grada Santiago de Cube i posledičnim događajima povezanim sa tim procesom, kao što su napadi privatnika i francuskih i engleskih gusara 1538. i 1547. godine; koji bi trebalo da imaju mnogo veze sa ovim lokalitetom s obzirom na njegov povoljan geografski položaj na ulazu u zaliv, služeći kao zaklon istog. U drugoj polovini XVII veka spominje se odbrana Santiaga u vezi sa ovim napadima.

Značajan za istoriju Cayo Granme bio je napad kubanskih nezavisnih trupa predvođenih Maximom Gomezom, Florom Crombetom, Enriqueom Collazom i Narcisom Silvom na španski garnizon kolonije La Socapa (nalazi se na susednom poluostrvu na Kubi) tokom desetogodišnjeg rata, 18. decembra 1870. godine. Stanovnici La Socape potražili su utočište na “El Cayu”, vremenu u kome se govori o naseljenom mestu koje je do 1879. godine brojalo 184 stanovnika. 1877. godine tu je podignut Ermitaž San Rafael.

Sprud se prvo se zvao Smith, po prezimenu prve osobe koja je krstila to mesto. Do malog naselja, u kome nema ulica, već samo staze, gde nema groblja i ima oko 120 objekata (uključujući školu, crkvu, poštu, ambulantu, podrum i dom kulture), može se stići iz Santiago de Cube za nešto više od sat vremena vožnje brodićem.

Carijai festival, koji je poznat i kao proslava na kojoj se od ribe i školjki prave tipična jela ovog kraja, kao što su čaj ili čorba od rakova i prženi mango. Izloženo je i zanatsko umeće stanovnika, izrada čamaca i mreža za ulov ribe, radovi sa prirodnim vlaknima, između ostalog, izraz popularne kulture vezane za osnovnu privrednu delatnost, a to je ribolov. Manifestacija čuva tradiciju lova na rakove, nagrađujući dete koje pronađe najmanji živi primerak, koji se kasnije vraća u more, i odraslu osobu koja ulovi najvećeg raka, uvek pronađenog na morskom dnu.

Još jedan poseban dan na Cayo Granmi se dešava jednom godišnje, baš kada je pristanište popularnog saveta Siudamara svedok masovnog egzodusa, motivisanog tradicionalnom posetom Ermitažu San Rafael, svakog 24. oktobra, na dan zaštitnika bolesnih i putnika. 2011. godine, prvi put posle 30 godina, ovaj dan je počeo procesijom San Rafaela po celom sprudu.

GPS koordinate: 19°58′38″ N, 75°52′32″ W.

C A Y O   S A E T I A

Cayo Saetía (sreće se i Sae-Tia) je ostrvo površine 42 km² u provinciji Holguín u severoistočnom delu Kube. Od glavnog ostrva Kube razdvaja ga kanal širine svega tridesetak metara. Od glavnog grada provincije, koji se takođe zove Holguín, ovo ostrvo je vazdušnom linijom udaljeno 70 km, a putem 100 km. Najbliži veći grad na Kubi je Mayarí, udaljen oko 20 km prema jugoistoku. Svojim položajem Cayo Saetía zatvara ulaz u zaliv Nipe iz Atlantskog okeana. Ostrvo je dugačko 11,6 km, a široko je 7,2 km. Sa Kubom je povezano mostom za kontrolu životinja.

Ostrvo je Nacionalni park i lovni rezervat. Sastoji se od ravnica i šuma pomešanih sa močvarama u severozapadnom delu. Više od 60% površine je pokriveno šumama. Od životinja zastupljeni su zebra, vodeni bivo, divlja svinja i razne vrste antilopa i jelena koji slobodno lutaju po sprudu. Konji i goveda takođe dele deo pašnjaka. U blizini hotela žive kamile, nojevi i razne vrste papagaja. Pored toga, postoje hiljade ptica selica koje su odabrale sprud za svoje prirodno stanište.

Most koji povezuje Kubu i ostrvo Saetía

Hotel sa tri zvezdice ima 12 soba i u objektu se nalazi restoran. Ima sve pogodnosti savremenog života. U restoranu turisti mogu uživati u jelima od mesa životinja koje se love na sprudu. Na raspolaganju su i jela od morskih plodova i ribe.

Samostalni obilazak spruda je zbog bezbednosti zabranjen, ali su omogućene ture sa džipom rezervata. Posetioci imaju opremu, usluge vodiča i siguran prevoz. Neki više vole da menjaju vatreno oružje za kamere kako bi snimili najbolje trenutke.

Na sprudu ima ukupno 12 plaža i posetioci mogu da uživaju u veličanstvenom koralnom grebenu koji štiti ceo severni deo Kube. 

GPS koordinate: 20°45′34″ N, 75°31′27″ W.

ARCHIPIÉLAGO DE SABANA-CAMAGÜEY

Arhipelag Sabana-Camagüey se nalazi u Atlantskom okeanu, pored centralnog dela severne obale Kube, odnosno provincija Matanzas, Villa Clara, Sancti Spíritus, Ciego de Ávila i Camagüey. Na severu je omeđen Atlantskim okeanom, tačnije kanalima Nicholas (segment Sabana) i Old Bahama (segment Camagüey).

Arhipelag je pozicioniran na opštoj osi severozapad-jugoistok i proteže se u dužini od 475 km od poluostrva Hicacos i Varadero do zaliva Nuevitas. Ceo sistem pokriva više od 75.000 km2 i sastoji se od približno 2.517 sprudova i ostrva. Istočni deo arhipelaga grupisan je u arhipelagu Jardines del Rey, gde su značajniji sprudovi Cayo Coco, Cayo Guillermo i Cayo Romano.

Obalni i morski ekosistem arhipelaga prolazi kroz projekte očuvanja koje podržavaju Global Environment Facility (Globalni fond za životnu sredinu) i Environment Canada. Mangrove i obalne šume stvaraju efikasnu tampon zonu između poljoprivredne obale i osetljivog morskog okruženja. Ekosistem Sabana-Camagüey obuhvata rezervat biosfere zaliva Buena Vista, nacionalni park Caguanes, kao i močvarna područja severnod dela provincije Ciego de Ávila. Ovde se nalazi ukupno 35 zaštićenih područja.

Spisak sprudova:
Segment Sabana: Cayo Piedras, Cayo Cruz del Padre, Cayo Blanco, Cayo Cinco Leguas, Cayo Ingles, Cayo Falcones, Cayo Megano, Cayo Blanquizal, Cayo Sotaviento, Cayo Verde, Cayo Hicacal, Cayo La Vela, Cayos de Pajonal, Cayo Fragoso.
Segment Camagüey: Cayo Frances, Cayo Santa Maria, Cayo Caiman Grande, Jardines del Rey (Cayo Guillermo, Cayo Coco, Cayo Judas, Cayo Romano, Cayo Paredon Grande, Cayo Megano Grande, Cayo Eusebio, Cayo Cruz, Cayo Guajaba, Cayo Sabinal, Cayo Confites)

Jardines del Rey (kraljevi vrtovi) je arhipelag pored severne obale Kube, koji administrativno pripada provincijama Ciego de Ávila i Camagüey. Arhipelag se razvio na sistemu koralnih grebena koji se prostiru uz obalu Kube, između Atlantskog okeana, zaliva Buena Vista i zaliva Jiguey. Greben, deo arhipelaga Sabana-Camagüey, prostire se u dužini od 200 km u pravcu severozapad-jugoistok.

Arhipelag je dobio ime još u vreme španske kolonizacije, kada ga je nazvao njegov pronalazač Diego Velázquez de Cuéllar oko 1514. godine. Odlučio je da to područje zbog bujne vegetacije i prelepih plaža od sitnog peska nazove u čast tadašnjeg kralja Španije Ferdinand II od Aragona.

U XVI veku arhipelag je bio utočište za korsare i gusare. Za Jacquesa de Soresa se kaže da je jedan koristio kao bazu operacija za svoje napade na Santiago de Cubu 1554. godine (malo mi je nejasno, budući da je Santiago de Cuba na južnoj obali Kube). U XIX veku korišćeni su kao ulazna tačka za ilegalne brodove sa robljem nakon što je trgovina robljem zvanično ukinuta.

Park prirode Baga (Parque Natural El Bagá) osnovan je 29. decembra 2002. godine na zemljištu preuzetom od bivšeg aerodroma Cayo Coco. Nazvan je po drvetu baga (árbol del pan), prostire se na 69 ha šuma i laguna na sprudu Cayo Coco i na susednim sprudovima. 

Park ima interpretativni centar, šetalište kroz šumu baga, selo domorodačkog naroda Taino i eksponate faune (krokodili, iguane, flamingosi i kubanske hutije, koji je debeo, krzneni sisar, nalik na pacova). Arhipelag je prirodno stanište karipskih flamingosa.

Najpoznatije mesto je Cayo Santa Maria, poznato kao bela ruža kraljevih vrtova. To je deo Cayerias del Norte zajedno sa sprudovima Cayos Ensenachos i Cayo las Brujas. Među brojnim plažama izdvaja se Playa Perla Bianca, koju karakteriše fini pesak i delfinarijum.

Cayo Coco se smatra jednim od najboljih mesta za ronjenje na Kubi, a među njegovim plažama se ističe Playa Las Coloradas, prirodno područje koje je ostalo netaknuto.

Cayo Guillermo je povezan nasipom sa sprudom Cayo Coco i ima brojne plaže sa finim belim peskom kao što su Playa Pilar, Playa del Medio i Playa de El Paso.

Do arhipelaga Jardines del Rey može se doći avionom preko aerodroma "Jardines del Rey" na sprudu Cayo Coco. Takođe je moguće doći kolima pošto postoje nasipi koji povezuju Kubu sa sprudovimaa Cayo Coco i Cayo Guillermo.

Cayo Sabinal je najjužniji sprud u arhipelagu Jardines del Rey. Nalazi se severno od zaliva Nuevitas, jugoistočno zaliva Bahia de la Gloria i 200 m od spruda Cayo Guajaba. Sa severa ga zapljuskuju vode Atlantskog okeana. Jugoistočni deo spruda od kopna razdvaja kanal Nuevitas dužine 4 km i širine 400 m.

Cayo Sabinal je dugačak oko 42 km, širok do 10 km i zahvata površinu od 335 km². Administrativno pripada opštini Nuevitas u provinciji Camagüey.

Izgleda da su gusari i banditi dobro znali da biraju svoje predstraže. Cayo Sabinal je mesto legendi; gusari koji su naseljavali ovu oblast koristili su njenu netaknutu obalu za napade na brodove koji su pokušavali da prođu kroz Bahamski kanal. Njihove avanture, sada već legende, uključivale su pljačku i šverc, što je rezultiralo glavnim razlogom zašto su Španci 1831. godine izgradili na istočnoj obali spruda tvrđavu San Hilario da obuzdaju ove svojeglave nitkove. San Hilario je služio kao štab za španske trupe, prepun artiljerije za zaštitu sprudova Sabana-Camagüey i sve važne brodske rute od Starog sveta do Amerike. Tvrđava na sprudu Cayo Sabinal služi kao podsetnik na ova burna vremena.

Svetionik Colón na sprudu Cayo Sabinal

Cayo Sabinal je prvi sprud u arhipelagu Jardines del Rey i, kao takvo, prvo područje gde su plovila morala da se vode kroz opasne plitke vode koje okružuju preko 2500 sprudova, zaliva i ostrvaca arhipelaga Jardines del Rey na putu do i od Havane. Kao rezultat toga, 1847. godine na rtu Punta Maternillosu podignut je svetionik. Ne samo da vodi brodove kroz uski kanal, već je služio i kao osmatračnicu sa koje su Španci osmatrali Stari Bahamski kanal.

Doći kolima na Cayo Sabinala je prilično jednostavno. Najbliže mesto na Kubi je gradić Lugareño, koji se nalazi od 20 km zapadno od opštinskog centra Nuevitasa. Na tom putu se nalazi desno skretanje za Cayo Sabinal. Posle 12 km vožnje počinje nasip kojim je Cayo Sabinal spojen sa Kubom. Preporuka je da se koristi terensko vozilo pošto je put uglavnom neasfaltiran i sa nekoliko velikih rupa. Međutim, mogu se koristiti manja vozila, ali uz veliku dozu opreznosti prilikom vožnje. Od Nuevitasa do plaže Playa Pinos na Cayo Sabinalu stiže se za manje od 40 minuta vožnje.

Ukoliko se boravi u mestu Playa Santa Lucia postoje brojne ture brodićima do Cayo Sabinala. Međutim, vožnja od Playa Santa Lucije do Cayo Sabinala je prilično laka. Na većini mapa izgleda da je Cayo Sabinal fizički povezan sa naseljem Playa Santa Lucia, ali, u stvari, nije. Razdvaja ih gore pomenuti kanal Nuevita širine oko 400 m. Put je odličan do San Miguel de Bage i Nuevitasa, a zatim se produžava već gore opisanim putem.

Plaža Bonita na sprudu Cayo Sabinal

Sprud je popularna turistička destinacija, a izdvajaju se Punta Piedra i Playa los Pinos.

Veoma je lako biti sam na sprudu Cayo Sabinalu kada se poseti automobilom. Kada se dođe glavnim putem do spruda, postoji nekoliko manjih puteva koji vode do različitih delova obale. To je odlično mesto za istraživanje i ima mnogo stvari koje se mogu videti i uraditi.

Cayo Guajaba se nalazi 200 m severozapadno od spruda Cayo Sabinal, istočno od spruda Cayo Romano, severno od zaliva Bahia de la Gloria, a sa severa ga zapljuskuju vode Atlantskog okeana. Do najbliže tačke na Kubi ima oko 5 km. Sprud je dugačak 20 km, najveća širina je 6,5 km, a površina iznosi 107 km². Administrativno pripada Opštini Nuevitas (mada pojedini sajtovi navode da pripada Opštini Sierra de Cubitas) u provinciji Camagüey.

Cayo Guajaba je nerazvijeno ostrvo, koje bi uskoro trebalo da se razvije u turističku destinaciju sa 11 hotela.

GPS koordinate: 21°50′48″ N, 77°31′28″ W.

Cayo Montañés ​se nalazi 300 m severno od spruda Cayo Guanaba, dok je severno i severozapdno, ali na većoj udaljenosti sprud Cayo Romano. Sprud je dugačak 2,3 km, a širok 900 m. Istočnu obalu spruda zapljuskuje Atlantski okean. Sprud je nenaseljen. Vidi se na karti kod Cayo Sabinal u levom gornjem uglu. Administrativno pripada provinciji Camagüey. 

GPS koordinate: 21°55′58″ N, 77°34′56″ W.

Cayo Eusebio se nalazi između spruda Cayo Romano i Kube u severnom delu zaliva  Bahía la Gloria, severoistočno od parka Playa Guanaja na Kubi i jugoistočno od spruda Cayo Cucubao. Administrativno pripada provinciji Camagüey. Nije poznato da li naziv spruda ima bilo kakve veze sa istoimenim slavnim portugalskim fudbalerom.

GPS koordinate: 21°52′ N, 77°41′ W.

Cayo Romano je sa površinom od 777 km² najveći sprud u arhipelagu Jardines del Rey. Međutim, Cayo Romano nije jedan sprud, već grupa brojnih malih sprudova okupljenih pod istim imenom. Nalazi se 516 km od Havane i 472 km od Varadera. Na jugu ga zaliv Bahia de Jigüey odvaja od glavnog ostrva Kube, a najmanja udaljenost je oko 1,3 km. Na severu se graniči sa Starim Bahamskim kanalom i tu ga zapljuskuju vode Atlantskog okeana. Pored severozapadne obale je Cayo Paredón Grande, koji ima stari svetionik. Cayo Mégano Grande, Cayo Cruz kao i drugi sprudovi leže pored severne obale. Cayo Coco se nalazi na severozapadu, a Cayo Guajaba na jugoistoku. Sprud je dugačk preko 80 km, a širok do 16 km. Najviša tačka spruda je na 9 m nadmorske visine.

Cayo Romano administrativno pripada Opštini Nuevitas (mada pojedini sajtovi navode da pripada Opštini Esmeralda) u provinciji Camagüey, mada su najbliži kubanski gradovi Esmeralda i Bolivia.

Sprud Cayo Romano je 1921. godine prenet američkoj kompaniji za preradu šećera Manuel A. Cadenas y Aguilera. Porodica Cadenas je bila dobro poznata u društvenim krugovima provincije Camagüey još od mnogo godina prevrata i pobune protiv Španije koji su se desili tokom burnih godina u istoriji Kube pre 1900. godine.

Za razliku od svoja dva suseda, a tu se misli na Cayo Coco i Cayo Guillermo, Cayo Romano bi tek trebalo da se razvije, ali nudi netaknute plaže i zadivljujući pejzaž. Razvoju ostrva pogoduje blizina aerodroma na sprudu Cayo Coco, a postoji most Puente La Pasa koji spaja ova dva spruda. Most je rekonstruisan, jer postoje slike od pre 2014. godine po kojima most nije pogodan za sva vozila. Međutim, zbog izgradnje hotela na sprudu Cayo Paredón most je morao da se rekonstruiše.

Sprud je popularan kod posmatrača ptica.

“Avanturistički” most koji povezuje Cayo Coco i Cayo Romano (izgled pre rekonstrukcije)

“Beskrajni” nasip do spruda Cayo Romano (dužine preko 11 km)

Cayo Cruz je sprud koji se proteže paralelno sa severnom obalom spruda Cayo Romano, na udaljenosti od oko 5 km. Ima površinu od 26 km². Severna obala je dugačka 25 km, od čega 22,5 km, odnosno 90%, predstavljaju peščane plaže odličnog kvaliteta. Plaže su podeljene na sedam delova, od kojih se izdvajaju Playa Cara, Playa Onda, Playa Sigua i Dorada. Ove plaže imaju sitnozrnasti beli pesak, sa malim nagibom i malim do srednjim dubinama, bez prisustva podvodne vegetacije u zoni kupanja. More je čisto, nezagađeno i veoma providno. Širina peska se kreće od 5-20 m, na najboljim plažama kao što su Playa Onda i Playa Cara.

Turistički kompleks “Valentin Cayo Cruz”

Sa Kubom je povezan preko spruda Cayo Romano mostom dužine 5 km. Može se doći i preko aerodroma na sprudu Cayo Coco, udaljenom oko 70 km.

Za razliku od mnogo većeg suseda, mislim na Cayo Romano, koji je turistički nerazvijen, na sprudu Cayo Cruz se odvija opsežan investicioni proces, koji će dovesti do toga da sa više od 8.000 soba postane jedan od glavnih turističkih centara Kube. Ribolovni resursi su važni, kako sa ekonomskog tako i sa turističkog stanovišta. Između ostalih, jastoga, kreolskog snappera, albule (bonefish) itd. Administrativno pripada provinciji Camagüey.

GPS koordinate: 22°10′47″ N, 77°45′45″ W.

Cayo Mégano Grande se nalazi 1,8 km severozapadno od spruda Cayo Cruz, a oko 10 km od spruda Cayo Romano. Sprud je dugačak 7,5 km, najveća širina je 1,3 km i zahvata površinu od približno 8 km². Nadmorska visina spruda iznosi 2 m. More koje ga okružuje je plitko. Na sprudu Cayo Mégano Grande nema turističkih sadržaja, a nema ni puteva. Administrativno pripada provinciji Camagüey.

GPS koordinate: 22°19′53″ N, 77°54′59″ W.

Cayo Paredón Grande (ili samo Cayo Paredón) je mali sprud površine 8,7 km². Ovaj mali raj se nalazi severno od najvećeg spruda arhipelaga, Cayo Romano, u provinciji Camagüey. Playa Los Pinos, Playa del Norte i Playa Los Lirios su nazivi prelepih plaža od sitnog belog peska koju zapljuskuju tirkizne vode Atlantskog okeana. Ove plaže su locirane na severnoj obali spruda. Južna i istočna obala spruda se sastoji od laguna i mangrova. Sprud ima oblik ćiriličnog slova L (Λ). Najviša tačka spruda je na samo 1 m nadmorske visine.

Cayo Paredón Grande je poznat po mušičarenju. Na sprudu ima pet hotela, među kojima su “Swandor” i “Grand Aston”.

Najlakši način dolaska na Cayo Paredón Grande je preko aerodroma na sprudu Cayo Coco, udaljenog samo 30 km. Prvo se prelazi most Puente La Pasa koji spaja sprudove Cayo Coco i Cayo Romano, odnosno provincije Ciego de Ávila i Camagüy, a zatim dva manja mosta koji spajaju Cayo Romano i Cayo Paredón, da bi se konačno stiglo na odredište. Ovi mostovi su bili u rekonstrukciji (2014) zbog početka izgradnje novih hotela.

U severnom delu spruda nalazi se svetionik Faro Paredón. Takođe se zove i Faro Diego Velazquez, po prvom moreplovcu koji je istražio ostrva pored severne obale Kube 1514. godine. Visok je 40 m, njegova izgradnja je počela 1857. godine i završila se 1859. godine. Ovaj svetionik je još uvek u upotrebi. Pogled na gornji sprat svetionika je jednostavno prelep.

Cayo Judas​ se nalazi između Kube i spruda Cayo Romano. Tačnija lokacija je jugozapadno od Cayo Romano, južno od Cayo Alto, zapadno od Paso de Judas i Cayos del Canal Nuevo i severno od zaliva Santa Gertrudis. Od Kube je ovaj sprud udaljen 4 km. Cayo Judas ima dužinu 3,8 km, najveća širina je 2 km, a približna površina je 5,3 km². Vidi se na karti kod spruda Cayo Coco u donjem desnom uglu. Administrativno pripada provinciji Ciego de Ávila.

GPS koordinate: 22°15′ N, 78°19′ W.

Cayo Coco (Cays ili The Keys) je poznato all-inclusive letovalište. Ostrvo je poznato po dugim plažama i brojnim hotelima. Dobio je ime po američkom belom ibisu, lokalno nazvanom coco (kokos) ptica (verovatno zbog snežno bele boje perja). Ostrvo je dugačko 41 km, najveća širina je 15 km, a površina iznosi 370 km². Nadmorska visina je svega 4 m. Administrativno pripada provinciji Ciego de Ávila.

Korišćeno kao skrovište od strane bukanira u ranom kolonijalnom periodu, ostrvo je bilo dom malog naselja ribara i proizvođača drvenog uglja sve do 1955. godine, kada su zalihe slatke vode iscrpljene, a tržište drvenog uglja se završilo širenjem elektrifikacije nakon Kubanske revolucije. Nasip koji povezuje ostrvo sa kubanskim kopnom otvoren je 26. jula 1988. godine i počela je izgradnja odmarališta. Prvo odmaralište “Guitart Caio Coco” (sada hotel “Colonial Cayo Coco”), otvoreno je 1993. godine. Kubanska grupa izgnanika Alpha 66 napala je odmaralište sa upotrebom mašinki 1994. i 1995. godine, ali nije bilo povređenih.

9. septembra 2017. godine Cayo Coco je pogodio uragan Irma, uzrokujući pustoš u nizu hotela na ostrvu, kao i na aerodromu “Jardines del Rey”.

Nasip koji povezuje Cajo Coco sa kopnom dugačak je 27 km i prolazi preko zaliva Bahía de Perros (zaliv pasa). Izgradnja nasipa počela je 1988. godine i trajala je 16 meseci (po drugim podacma tri godine) i bilo je potrebno 3 miliona m³ kamena. Nasip je izazvao zabrinutost ekologa jer je poremetio tok plime i tako promenio salinitet i temperaturu vode. Na nasipu je stvoren veliki broj otvora bi se povratio protok vode. Divlji flamingosi i dalje žive u plitkim vodama zaliva i često se mogu videti sa nasipa, mada ređe u poslednje vreme. Dva kratka nasipa povezuju Cayo Coco sa susednim sprudovima Cayo Guillermo (na zapadu) i Cajo Romano (na istoku).

Put preko nasipa do ostrva

Još je još uvek uglavnom divlje sa močvarama i šikarama naseljenim divljom stokom. Može se pohvaliti sa desetak velikih međunarodnih hotela koji trenutno nude oko 5.000 soba: projekat “Jardines del Rey” predvideo je da na kraju ponudi 32.000 soba. Plaže su atraktivne za turiste, a ogroman koralni greben na severnoj obali privlači ronioce iz celog sveta.

Na ostrvu se nalazi međunarodni aerodrom “Jardines del Rey”. Od 2005. godine turisti mogu da lete direktno na Cayo Coco. Prethodni aerodrom “Cayo Coco” pretvoren je u mali prirodni park pod nazivom “Parque Natural El Baga”. Pre izgradnje aerodroma “Jardines del Rey” turistički letovi za odmarališta koristili su aerodrom “Máximo Gómez” u blizini grada Moróna na kubanskom kopnu.

Aerodrom “Jardines del Rey”

“Thomas Cook Group” je bio glavni turoperator za Cayo Coco, prevozeći turiste iz Mančestera, Glazgova i londonskog aerodroma Gatwicka od 2007. godine do njegovog stečaja 2019. godine.

Ostrva Jardines del Rey su počela turistički da se razvijaju devedesetih godina XX veka. Prvi je bio Cayo Guillermo 1992. godine, sa otvaranjem hotela “Gran Caribe Club Villa Cojimar”, a zatim je usledilo odmaralište “Guitart Cayo Coco” otvoreno 1993. godine na susednom ostrvu Cayo Coco. Cayo Romano, uprkos tome što ima put kojim je direktno povezan sa Cayo Cocom, tek bi trebalo da se razvije.

Cayo Guillermo se nalazi između zaliva Bahía de Perros i Atlantskog okeana, neposredno do ostrva Cayo Coco, sa kojim je povezano mostom. Ostrvo je dugačko 8,5 km. Površina zavisi od izvora, a kreće se od 13-18 km². Na Google Earthu nejasne su granice ostrva, pa nije moguće na taj način odrediti njegovu površinu. Najviša tačka ostrva je na 5 m nadmorske visine, mada se spominju peščane dine visoke do 16 m. Administrativno pripada provinciji Ciego de Ávila.

Ranije je Cayo Guillermo bilo retko naseljeno ribarima i proizvođačima drvenog uglja. Steklo je slavu šezdesetih godina sa ribarima koji su lovili u dubokom moru (deep sea fishing). Prvo odmaralište izgrađeno je 1993. godine u eri koju su kritičari opisali kao "turistički aparthejd", pošto kubanskim državljanima nije bilo dozvoljen pristup ostrvu osim ukoliko nisu bili zaposleni u odmaralištima ili su imali drugu posebnu dozvolu. Međutim, ovo ograničenje je ukinuto nakon 2000. godine i Kubanci koji mogu da priušte motorni prevoz često posećuju plažu Pilar na ostrvu. Dosta zaposlenih koji rade u hotelima putuju na posao iz gradova Morón i Ciego de Ávila na Kubi.

Ostrvo je popularna turistička destinacija. Jedna od najboljih plaža u zemlji, Playa Pilar, nalazi se na zapadnom kraju ostrva. Ova plaža je dobila ime po istoimenoj jahti Ernesta Hemingwaya. Pomenuta plaža se smatra jednom od najboljih u kubanskom arhipelagu, zbog kvaliteta i širine njenog peščanog pojasa, u kombinaciji sa kristalno čistim morem i spektakularnim koralnim grebenima koji se nalaze u njenoj blizini.

Most koji povezuje Cayo Guillermo i Cayo Coco

Pristup ostrvu je moguć preko aerodroma "Jardines del Rey" na ostrvu Cayo Coco, kao i putem po nasipu koji spaja Kubu i Cayo Coco, a zatim putem preko drugog kraćeg nasipa do ostrva Cayo Guillermo. Postoji nasip od 7 km koji povezuje ostrva Cayo Guillermo i Cayo Coco, iako dva ostrva nisu toliko međusobno udaljena.

Ostrvo je popularna turistička destinacija i ima četiri all-inclusive odmarališta. Već je gore rečeno da je to prvo ostrvo arhipelaga Jardines del Rey koje se tiristički razvilo. Hoteli raspolažu sa ukupno 1.161 sobom, a krajnji cilj je da se dostigne brojka od preko 20.000 soba, kojima se pridodaju moderni aerodromi, luke, nautičke baze, parkovi prirode i, naravno, programi ekoturizma. Cayo Guillermo ima odlične hotelske sadržaje, veštačka jezera, bazene i svu moguću ponudu za zabavu i usluge usred okruženja jedva izmenjenog ljudskim prisustvom, jedne od najspektakularnijih destinacija koje zadovoljavaju bilo koji ukus ili preferencije. U blizini mosta nalazi se delfinarijum.

Brojne kolonije flamingosa i drugih ptica selica biraju ovo i susedna ostrvca kao mesto obaveznog zaustavljanja tokom migracija, situaciju za koju su se ljudi pobrinuli da očuvaju prilikom izgradnje turističke infrastrukture koja nastoji, pre svega, da poštuje prirodnu sredinu. Rajsko dno ovog spruda, uporedivo sa gigantskim akvarijumom, može se videti zahvaljujući postojanju ronilačkih centara.

U porodici sprudova u ovoj oblasti, Cayo Guillermo je jedan od najmanjih, iako obiluje florom koja sadrži i vrste poput mahagonija, gumbo-limbo i kleke.

CAYO MEDIA LUNA (ili Isla de Media Luna, ostrvo polumeseca) nalazi se 1,2 km severno od spruda Cayo Guillermo. Iako nosi naziv polumesec, nema takav oblik. Dugačak je 900 m, najveća širina je 200 m, a površina iznosi 13,7 ha. Najviša tačka spruda je na 3,5 m nadmorske visine. Na sprudu postoji restoran koji se zove kao i sprud, ima i pristanište, tako da gosti koji stižu na jahtama mogu lako da pristanu. Posetio ga je Ernest Hemingway i dao mu je dovoljno inspiracije da napiše roman “Ostrva u struji” (misli se na Golfsku struju, u originalu “Islands in the Stream”, posthumno izdat 1970. godine).

Sprud Media Luna je pretrpeo štetu tokom Kubanskog rata za nezavisnost (1895-1898). Kupio ga je Josep Miró, Katalonac koji je emigrirao na Kubu. Kasnije je zbog političke situacije, kubanska komunistička vlada eksproprisala sprud. Na njemu se nalazila Casa Miró, jedna od najvažnijih kuća na Kubi u aristokratskom smislu.

GPS koordinate: 22°37′39″ N, 78°41′29″ W.

CAYO CAIMÁN GRANDE nalazi se 8,3 km severoistočno od spruda Cayo Santa María. Ovaj sprud je dugačak 800 m u pravcu istok-zapad, a širok je 600 m u pravcu sever-jug. Zahvata površinu od 23 ha. Teren na Cayo Caimán Grande je vrlo ravan, a najviša tačka je na 13 m nadmorske visine.

Na sprudu se nalazi svetionik. Prvi svetionik je podignut 1909. godine, a od 1955. godine ima električnu svetlost. Ima betonsko podnožje i čeličnu konstrukciju. Visok je 32 m, a svetlost se emituje sa visine od 48 m. Administrativno pripada provinciji Villa Clara. 

GPS koordinate: 22°41′12″ N, 78°53′04″ W.

Cayo Santa María međunarodno je poznat po svojim belim peščanim plažama, lepoti prirodnog okruženja i luksuznim all-inclusive hotelima. Zahvata površinu od 21,4 km² (od čega 63,8% čini izraslo zemljište, a ostatak su močvare i potopljeno zemljište koje zauzimaju šume mangrova). Administrativno pripada provinciji Villa Clara. Zajedno sa sprudovima  Ensenachos, Las Brujas, Francés i Cobos, da navedemo samo neke od ukupno oko 500 sprudova, deo je ostrvskog podsistema Cayos de la Herradura, među kojima je Cayo Santa María najvažniji biološki i površinski. Povezan je sa ostrvom Kubom nasipom dužine 48 km (pedraplén) koji počinje u blizini naselja Caibarién i putem koji prolazi preko sprudova Las Brujas, Ensenachos, Majá i Español de Adentro. Nasip je dobitnik međunarodne nagrade “Puente de Alcántara” za najbolji građevinski panamerički poduhvat, sa posebnom brigom o životnoj sredini u njegovom planiranju i izvođenju. Građen je od 1989. do 1999. godine.

Plaže su isprekidane niskim stenovitim liticama (farallones) koje naglašavaju njegovu lepotu, imaju dužinu od skoro 13 km i čine neprekidnu celinu od plaže Playa Cañón, na krajnjem zapadu, do prilaznog kanala uvali Santa María. Dine se uzdižu do blizu 7 m nadmorske visine na plaži Los Delfines i služe kao prirodni vidikovac.

S obzirom na skorije formiranje i veću relativnu visinu, plaže u istočnom delu spruda su u mnogim slučajevima još uvek nestabilne, nestaju i ponovo se pojavljuju u vrelini nemirnih talasa koji ih čekaju skoro cele godine. Međutim, plaža Las Gaviotas, koja pripada rezervatu za divlje životinje Cayo Santa María, posebno je zanimljiva zbog svoje posebne izolovanosti od hotelske infrastrukture, mirne atmosfere, male dubine i izuzetno mirnog mora, koji je čine bazenom zastrašujućih razmera. do koje se dolazi prijatnom stazom kroz šumu.

Od zapada prema istoku plaže su:

• Matamoros-Madruguilla (0,69 km)
• Cañón-La Estrella (6,33 km)
• Las Caletas (1,13 km)
• La Colorada (2 km)
• Perla Blanca (0,34 km)
• Los Delfines-Las Gaviotas (2,22 km)

2011. i 2021. godine ostrvske plaže su proglašene među najboljima na planeti od TripAdvisor mreže putnika, s tim da su se 21. pomerile na drugo mesto!

Zbog kontinuirane erozije plaža na ostrvu – kao posledica efekata klimatskih promena i pustošenja izazvanog uraganom Irma – i odgovorili na zahteve turističke industrije, 2017. godine izvršeno je do značajnog odlaganja peska na plažama La Estrella, Las Caletas, La Colorada i Perla Blanca.

"Bahía de Buenavista", nazvana "La Rosa Blanca de los Jardines del Rey" (bela ruža kraljevskih vrtova) pripada rezervatu biosfere pridruženom Ramsarskoj konvenciji za zaštitu močvara od međunarodnog značaja. Stanište je brojnih biljnih vrsta, mekušaca, sisara, gmizavaca i ptica, među kojima se ističu flamingosi, galebovi, pelikani, kobci, iguane, slepi miševi i endemske podvrste guštera. Ova prirodna čuda se nalaze radi njihovog očuvanja unutar utočišta faune Cayo Santa María, koje se proteže kroz jugoistočni region ostrva i obuhvata većinu centralno-istočnih sprudova grupe ostrva Cayos de la Herradura.

Zbog relativne izolovanosti od glavnog ostrva Kube (otprilike 28 km), do nedavno su sprud Cayo Santa María poznavali samo ribari sa severne obale Kube, iako su pronađeni arheološki ostaci domorodačkih naselja i ljudskih grupa novijeg datuma, koji označavaju njegovu upotrebu za vađenje drvenog uglja i postojanje stoke. Tek je izgradnjom nasipa kojim je povezan sa Kubom, zahvaljujući turizmu postao dostupan sadašnjim generacijama, uprkos tome što je od davnina bio okružen jedinstvenom atmosferom legende i misterije u kojoj se spajaju ljubav i piraterija. Jedna od njih je legenda o zakopanom blagu bezobzirnih pirata iz XVIII veka Mazzarellija i Tambasca, na nekoj od plaža spruda.

Početak turizma na Cayo Santa María datira još od Fidelove ideje da plaže na sprudovima Jardines del Rey učini dostupnim Kubancima izgradnjom nekoliko nasipa. Navedeni projekat, zamišljen još sedamdesetih godina prošlog veka, a materijalizovan krajem osamdesetih, bio je prekinut dolaskom “Posebnog perioda” početkom devedesetih, pri čemu je međunarodni turizam bio taj koji će dugo biti glavni akter. Međutim, već neko vreme nacionalni turizam sve više raste, posebno u mesecima od jula do septembra.

Plaža Los Delfines na istočnoj obali ostrva

U slučaju Cayo Santa María, on je postao treći sprud koji je turistički razvijen nakon Cayo Coco i Cayo Guillermo. Prvi hotel koji je otvorio svoja vrata bio je “Sol Cayo Santa María” u decembru 2001. godine. Svi hoteli na Cayo Santa María, a trenutno ih je 17 sa ukupno 9.857 soba, u vlasništvu su kubanske grupe “Gaviota”. Projekat “Cayos de Villa Clara” predviđa izgradnju 10.000 soba na sprudovima Cayo Santa María, Cayo Ensenachos i Cayo Las Brujas. Naziv Cayo Santa María se takođe koristi za označavanje celog odmarališta, bez obzira na kom se od ova tri spruda, međusobno povezanih nasipom, hotel fizički nalazio.

Hoteli su grupisani u tri turističke celine čija je osobena karakteristika postojanje, u svakoj od njih, vanhotelskih blokova u stilu gradova, koji stvaraju aspekte narodne kulture i arhitekture. Ove celine su od zapada prema istoku:

• Las Dunas (dine).Ima istoimeni grad i pet hotela kojima upravljaju lanci “Gaviota” (Kuba) i Meliá (Španija): “Meliá Buenavista” (5*, 105 soba), “Sol Cayo Santa María” (4*, 300 soba), “Meliá Cayo Santa María” (5*, 358 soba), “Meliá Las Dunes” (5*, 925 soba) i “Cayo Santa María Beach” (5*, 769 soba).
• La Estrella (zvezda).Ima istoimeni grad i pet hotela kojima upravljaju lanci “Blue Diamond” (Kanada) i “Tulip Group”: “Starfish Cayo Santa María” (5*, 1.308 soba), “Royalton Cayo Santa María” (5*, 122 sobe), “Memories Paraíso” (5*, 666 soba), “Grand Memories Santa María” (5*, 732 sobe) i “Golden Tulip Aguas Claras”, bivši “Eurostars Cayo Santa María” (5*, 846 soba).
• Lagunas del Este (istočna laguna).Ima grad koji se zove “Las Terrazas del Atardecer” na rtu Punta Cerquita i pet hotela iz lanaca “Gaviota” (Kuba), H10, Meliá (Španija) i Valentín (Španija): “Lagunas del Este I”, bivši “Warwick Cayo Santa María” (5*, 800 soba), “Ocean Casa del Mar” (5*), “Paradisus Los Cayos” (5*) (trenutno u izgradnji), “Valentín Perla Blanca Paraíso” (5*) i Valentín Perla Blanca (5*, 1.020 soba).

Na karti se vide sprudovi Santa María, Martin, Ensenachos, Las Brujas i Francés

Svi hoteli na ostrvu su, preko grupe “Gaviota” u vlasništvu kubanske države i nekoliko njih je dobilo međunarodna priznanja, kao što su “Royalton Cayo Santa María” i “Meliá Buenavista” dobitnici nagrada Traveller’s Choice u više navrata. Ovome se dodaje i činjenica da je 2012. godine bila mesto održavanja Međunarodnog sajma turizma FITCuba, prvi put održanog van Havane i Varadera, u znak priznanja za njegov neuobičajen rast i izražen interes.

GPS koordinate: 22°39′28″ N, 79°02′20″ W.

CAYO MARTIN se nalazi u Atlantskom okeanu, južno od spruda Cayo Santa María i istoimenog nacionalnog parka, severno od spruda Cayo Cortizo, istočno od spruda Cayo Ensenachos i zapadno od spruda Cayo Guillermo. Administrativno pripada provinciji Villa Clara.

GPS koordinate: 22°36′50″ N, 78°59′16″ W.

CAYO LOS ENSENACHOS (ili samo Ensenachos) je sprud površine 2 km² u provinciji Villa Clara, zapadno od spruda Cayo Santa María, a istočno od spruda Cayo Las Brujas. Preko njega prelazi nasip kojim je Cayo Santa María povezan sa Kubom.

Playa Mégano

Plaže na sprudu su sa rajsko kristalno čistom vodom i sa izuzetno belim i sitnim peskom, a glavne su Playa Ensenachos i Playa Mégano. Zaštićena prekrasnim koralnim grebenom i s obzirom na lokaciju u odnosu na Cayo Santa María, Playa Mégano je privilegovana enklava tokom dana sa lošim vremenskim prilikama. Slogan je "ostrvo hotel" (An Island, a Hotel). A ovaj pripada španskom lancu hotela "Iberostar" i zove se "Iberostar Selection Ensenachos" i ima 506 soba. Ima pet zvezdica i posluje po sistemu all-inclusive, ima luksuzni spa centar, uslugu prevoza kroz sve hotelske objekte, barove, restorane sa švedskim stolom u kojima je u ponudi široki izbor hrane, od tropskog voća do evropskih poslastica i ostali à la carte, prostrani saloni i terase, diskoteka, suvenirnice, prodavnica duvana, zlatara i butik, bar  na plaži, tuševi, peškiri i ležaljke. Večernje predstave u pozorištu sa veoma raznovrsnim tematskim predstavama visokog umetničkog kvaliteta. 

Cayo Los Ensenachos je područje zaštićene faune i rezervat prirode. 

GPS koordinate: 22°38′41″ N, 79°05′41″ W.           

CAYO LAS BRUJAS je sledeći sprud u nizu. Odvojen je od Kube zalivom Bahía de Villa Clara. Dužina spruda je 4 km, širina je 1,9 km, i zahvata površinu od 6,7 km².

Plaža Las Salinas

Aerodrom Cayo Las Brujas

Zbog svoje morfologije, Cayo Las Brujas uživa u velikom obilju mangrova i vegetacije, a pored toga ima 2 km dugu plažu sa kristalno čistim morem pod nazivom Las Salinas.

Najčešći način dolaska na sprud je let do aerodroma "Abel Santamaría Cuadrado" koji se nalazi blizu grada Santa Clara na Kubi, a zatim putem preko nasipa (Pedraplén). Rastojanje je oko 100 km. Iako na sprudu postoji aerodrom, on je namenjen samo malim i srednjim avionima.

Kao i ostali sprudovi u okruženju, zbog svoje ekskluzivne prirode, hoteli imaju režim all-inclusive. Postoji mali butik hotel "Villa Las Brujas", a nedavno je Dhawa otvorila vrata hotela "Sercotel Cayo Santa María".

Administrativno pripada provinciji Villa Clara.

GPS koordinate: 22°37′25″ N, 79°09′14″ W.           

CAYO FRANCÉS je mali sprud koji se nalazi severozapadno od spruda Cayo Las Brujas. Po podacima sa wikipedije ima površinu od 2,53 km², ali merenjem na Google Earthu dolazi se do površine od oko 7 km². Ima pristanište i turističke sadržaje. Navodno postoji i svetionik. Sprud je dobar za ribolov i ronjenje. Najveća znamenitost je nasukani betonski brod SS San Pasqual, prava turistička atrakcija za posetioce. Administrativno pripada provinciji Villa Clara.

Betonski brod “San Pasqual” koji se nekada koristio kao tanker, rezervoar za melasu, zatvor i plutajući hotel (Cayo Francés)

GPS koordinate: 22°37′55″ N, 79°12′02″ W.           

Cayos de Piedra (takođe se sreće i Cayo Piedras) je grupa od 10 sprudova (od zapada prema istoku to su Aguada, Lucas, Salina, Fábrica, Cuevas, Ají, Ajicito, Ermita, Obispo i Palma) u segmentu Sabana, u blizini zaliva Buena Vista. Deo su Nacionalnog parka Caguanes, zbog posebne flore (233 vrste) i faune. Imaju podzemna jezera i pećine. Administrativno pripadaju provinciji Sancti Spíritus. 

Cayo Caguanes se ne spominje u spisku sprudova grupe Cayos de Piedra. Nalazi se između sprudova Obispo i Palma, koja su najistočniji u grupi. Dugačak je 1,5 km od istoka prema zapadu, širok 1,1 km od severa ka jugu i zahvata površinu od oko 2 km². Najviša tačka spruda je na 27 m nadmorske visine. Na ovom sprudu postoji oblast pećinskih slika velike vrednosti, zbog njihovog stilskog identiteta; dobar deo crteža su geometrijski (kružni, trouglasti itd.); obiluju i motivi u obliku lista i crvenog oblika.

Karta Nacionalnog parka Caguanes koji obuhvata i deo obale Kube

Starosedelačko stanovništvo ovog kraja zaveštalo je potomstvu  263 piktograma (slikovno pismo) i 22 petroglifa (slike na steni). Pećine Caguanes i Cayos de Piedra predstavljaju opipljive tragove domorodaca u njihovim umetničkim manifestacijama, kao i paleontološke dokaze iz kvartara.

Jedan piktogram

Nacionalni park Caguanes se smatra arheološkim nasleđem, jer na tom području dominira prisustvo oko 40 domorodačkih arheoloških nalazišta, u kojima su zastupljene sve kulture koje su nastanjivale Kubu i gde su naselja, rituali i pogrebna mesta, što je čini oblašću sa najvećom gustinom lokacija u zemlji. Pećina piktografa se nalazi se u centru spruda Cayo Caguanes. Formiraju je pećine Cólon, Las Konchas i Ramos. Podzemni tuneli smešteni u centru spruda Cayo Caguanesa i zajedno sa tri navedene pećine čine skup dužine 1123 m koji je nazvan “Katedrala kubanske umetnosti na steni”. Dugačak je 508 m i ima ukupno 24 crna piktograma.

GPS koordinate: 22°27′33″ N, 79°19′16″ W.

CAYO FRAGOSO ima površinu od 101 km² što ga čini jednim od najvećih kubanskih ostrva. Nalazi se između sprudova Cayos del Pajonal (severozapadno u odnosu na Cayo Fragoso) i Cayo Francés. Dugačak je oko 40 km i ima 15 km plaža. Najviša tačka je na 4 m nadmorske visine. Cayo Fragoso je bila prva tačka dolaska Fragosa, porodice portugalskih gusara koji su, nakon što su prvi put stigli u Ameriku, odlučili da ovaj sprud nazovu porodičnim prezimenom. Administrativno pripada provinciji Villa Clara.

GPS koordinate: 22°44′30″ N, 79°31′39″ W.           

CAYOS DROMEDARIOS je arhipelag u Atlantskom okeanu, zapadno od Cayos Jutías, severno od zaliva Bahía de Novillo, istočno od spruda Cayo Hachuela i južno od prolaza Boca del Serón. Administrativno pripada provinciji Villa Clara.

GPS koordinate: 22°57′00″ N, 79°55′00″ W.           

Cayos de la enfermerÍa (nega, negovanje) je arhipelag u zalivu Bahía de Novillos, između arhipelaga Cayos Dromedarios i Kube. Nalazi se južno od spruda Cayo Chubasco, jugozapadno od grupe sprudova Cayos de Punta Inglés i istočno od zaliva Bahía Colorada i rta Punta Frenes. Administrativno pripada provinciji Villa Clara.

GPS koordinate: 22°54′00″ N, 79°57′00″ W.           

CAYO HACHUELA se nalazi u blizini zaliva Bahía de Sagua la Grande, južno od spruda Cayo Maravillas, severno od Bkanala oca de Canete, zapadno od kanala Boca del Serón i istočno od sprudova Cayo Palomo i Cayo Levisal. Najviša tačka je na 4 m nadmorske visine. Administrativno pripada provinciji Villa Clara.

GPS koordinate: 22°57′23″ N, 79°57′21″ W.           

CAYO MARAVILLAS se nalazi istočno od zaliva  Bahía de Sagua la Grande. Njegovu severnu obalu zapljuskuju vode Atlantskog okeana. Okolni sprudovi su Cayo La Cruz (severozapadno), Cayo Hachuela (južno) i Cayo Palomo (zapadno). Najviša tačka je na 4 m nadmorske visine. Administrativno pripada provinciji Villa Clara. Na Google Earthu na ovim koordinatama je sprud Cayo Mariposa, tako da to stvara nedoumicu.

GPS koordinate: 22°58′50″ N, 79°57′30″ W.

CAYO HICACAL se nalazi oko 1,6 km od kubanske obale i ispred Atlantskog okeana, južno od plićaka Bajo Telegrama, severozapadno od spruda Cayo Esquivel del Norte, severno od spruda Cayo Esquivel del Sur i zapadno od plićaka Bajos del Esponjal. Najviša tačka je na 4 m nadmorske visine. Administrativno pripada provinciji Villa Clara.

GPS koordinate: 23°04′02″ N, 80°04′44″ W.

Cayo Esquivel

CAYO SOTAVENTO (zavetrina) ​se nalazi između plićaka Bajos del Esponjal na istoku i zaliva Bahía de Philippines na zapadu, jugozapadno od spruda Cayo Arbolito i severno od spruda Cayo Barbero. Najviša tačka je na 3 m nadmorske visine. Administrativno pripada provinciji Villa Clara.

GPS koordinate: 23°03′42″ N, 80°09′33″ W.

CAYO PIEDRA DEL OBISPO (obispo=episkop) se nalazi između zalivaBahía Obispo (zapadno) i prolaza Paso del Obispo (takođe zapadno), dok se sprud Cayo Verde nalazi severozapadno. Najviša tačka je na 5 m nadmorske visine. Administrativno pripada provinciji Villa Clara.

GPS koordinate: 23°06′20″ N, 80°12′09″ W.

CAYO BLANQUIZAL se nalazi jugoistočno od spruda Cayo Bahía de Cádiz, istočno od plićaka Boca de Alcatraces, severno od sprudova Cayo Basura i Cayo Negro Malo i severozapadno od spruda Cayo Alcatraces. Najviša tačka je na 2 m nadmorske visine. Administrativno pripada provinciji Villa Clara.

GPS koordinate: 23°08′54″ N, 80°24′55″ W.

CAYO BAHÍA DE CÁDIZ je sprud na kome se nalazi stari svetionik, podignut još u XIX veku, a počeo je radom 1862. godine. Nalazi se istočno od zaliva Bahía de Cádiz, severno od plićaka Boca Ciega i 2,5 km severozapadno od spruda Cayo Blanquizal. Sprud je pokriven vegetacijom i nije naseljen. Najviša tačka je na 6 m nadmorske visine. Administrativno pripada provinciji Villa Clara.

GPS koordinate: 23°12′07″ N, 80°28′56″ W.

CAYOS DE LAS CINCO LEGUAS (cinco=pet) je grupa nenaseljenih sprudova, između zaliva Bahía de Cárdenas (severno) i takođe zaliva Bahía de Santa Clara (južno). Zahvata površinu od ​​36,11 km². Predstavlja utočište faune od 1992. godine jer ima 95 vrsta flore i 256 vrsta faune. Administrativno pripada provinciji Matanzas.

GPS koordinate: 23°08′31″ N, 80°53′20″ W.           

Cayo Cruz del Padre​ je nenaseljeni sprud.  Jugozapadno od njega je zaliv Bahía de Cárdenas, dok je jugoistočno zaliv Bahía de Santa Clara. Najviša tačka je na 4 m nadmorske visine. Administrativno pripada provinciji Matanzas.

GPS koordinate: 23°15′54″ N, 80°54′41″ W.

CAYO MACHO se nalazi oko 12,5 km istočno od Varadera, u zalivu Bahía de Cardenás. Administrativno pripada provinciji Matanzas.

GPS koordinate: 23°10′54″ N, 80°59′03″ W.           

Zaliv Bahía de Santa Clara

CAYO BLANCO (beli sprud) se nalazi 8 km istočno od Varadera, odakle se organizuju izleti do ovog spruda. Naziv je dobio zbog izuzetno sitnog belo snežnog peska svojih praktično netaknutih plaža. Ovaj nenaseljeni sprud i njegovi koralni grebeni imaju idealne uslove za ronjenje. Pored koralnih grebena tu su i mangrove koje predstavljaju stanište brojnih oblika faune, među kojima su različite vrste ptica, kubanska iguana ili crni koral kome preti nestajanje. Na sprudu se nalazi restoran u stilu ranča, u kome se može uživati u tradicionalnim kubanskim jelima i pićima. Pored toga je i mala suvenirnica, u kojoj se mogu kupiti unikatni predmeti ručnog rada.

U blizini Cayo Blanco postoje dva delfinarijuma. Jedan je na susednom Cayos Careneros, a drugi “Rancho Cangrejo” se nalazi u moru oko 1 km od spruda Cayo Macho.

GPS koordinate: 23°12′08″ N, 81°02′20″ W.           

ARCHIPIÉLAGO DE LOS COLORADOS

Arhipelag Kolorados (Archipiélago de los Colorados, poznat i kao Archipiélago de Santa Isabel ili Archipiélago de Guaniguanico) je grupa manjih ostrva ili sprudova pored severozapadne obale Kube.

More koje okružuje ostrva koristi se uglavnom za ribolov, sa komercijalnim lovom na jastoge, sunđere, ostrige, red snapera i tune. Turizam je razvijen na pojedinim sprudovima uvalama kao što je Cayo Levisa, gde plaže sa belim peskom, kao i mesta za ronjenje privlače turiste.

Arhipelag Kolorados je razvijen na barijeri grebena koja se nalazi ispred severne obale provincije Pinar del Río, okrenute prema Meksičkom zalivu, između zaliva Honda (severno od istoimenog naselja Bahía Honda) i rta San Antonio na poluostrvu Guanahacabibes. Do 2011. godine opština Bahía Honda je pripadala provinciji Pinar del Río, ali je te godine izvršena promena teritorijalne podele Kube, promenjen je njen status i od tada je u sastavu novoformirane provincije Artemisa. Tako se arhipelag Kolorados prostire ne samo ispred obale provincije Pinar del Río, već i ispred obale provincije Artemisa. Međutim, svi  niže opisani sprudovi administrativno pripadaju provinciji Pinar del Río.

Arhipelag je dugačak oko 100 km i sastoji se od malih sprudova kao što su Cayo Levisa, Cayo Arenas, Cayo Jutias, Punta Tabaco, Cabezo Seco, Cayo Paraiso, Cayo Buenavista, Banco Sancho Pardo, Cayo Rapado Grande i Cayo Alacranes. More koje okružuje sprudove je otvoreno prema severu i Atlantskom okeanu, dok je na jugu omeđeno zalivima i estuarima kao što su San Felipe, Honda, Limones, Nombre de Dios, Santa Lucía, Playuelas, Verracos, Tortuga, Catalanes i La Mulata. Između grebenske barijere i obale postoji plovni koridor.

Spisak značajnijih sprudova:

Br.	Glavno ostrvo	Ostala ostrva	Površina (km2)	Broj st. (2012)
1.	Banco Sancho Pardo		0,1	0
2.	Cayo Alacranes		4,4	0
3.	Cayo Buenavista		14,9	0
4.	Cayo Ines de Soto	Cayo Redondo, Cayo Legua, Cayo Pescador, Cayo Prieto	6,23	0
5.	Cayo Jutías		4	0
6.	Cayo Levisa		2,5	5
7.	Cayo Rapado Grande		5,47	0
8.	Cayos Punta Tabaco	Cayo De Limones	2,21	0
9.	Ostala ostrva	Cayo Catalanes, Cayo Dios, Cayo Arenas, Cayo Cabezo Seco, Cayo Paraiso	3,4	0
	UKUPNO		43,3	5

Cayo Ratón (mišje ostrvo) ​se nalazi u zalivu Bahía de la Mulata​. Na Google Earthu se ne uočava.

GPS koordinate: 22°55′ N, 83°24′ W.

Cayo Catalanes se nalazi u zalivu Bahía de la Mulata, istočno od spruda Cayo Alacranes, jugoistočno od sprudova Cayo Casiguas i Cayo Médano de Casiguas i jugozapadno od spruda Cayo Ratón. 

Dužina spruda je 570 m, najveća širina je 400 m, dužina obale je 2,01 km, a površina ​15,06 ha.

Najviša tačka spruda je na 2 m nadmorske visine.

GPS koordinate: 22°54′27″ N, 83°24′55″ W.

CAYO ALACRANES se nalazi zapadno od zaliva Las Mulatas, sprudova Cayo Catalanes i Cayo Ratón, južno od sprudova Cayo Casiguas i Cayo Médano de Casiguas i istočno od kanala Estero Reduan i spruda Cayo Levisa u neposrednoj blizini Kube. Površina spruda iznosi 4,4 km².

GPS koordinate: 22°54′ N, 83°27′ W.

Cayo Levisa je sprud sa belom peščanom plažom na severnoj obali dugačkom oko 4 km, duž koje se proteže borova šuma. Od Kube je sprud udaljen oko 1 km. Sprud je dugačak 4,2 km, dok se širina kreće od 280-750 m. Zahvata površinu od 1,5 km² (po drugim izvorima je 2,5 km², ali proverom na Google Earthu ustanovio sam da to nije tačan podatak). Močvare pokrivaju više od tri četvrtine površine spruda; južna strana je nepristupačna zbog šume mangrova. Cayo Levisa je raj za pelikane i druge velike ptice. Deo je koralnog grebena arhipelaga Kolorado i dobro je poznat po crnom koralu. Ima nekoliko lokacija za ronjenje.

Prosečna temperatura na sprudu Cayo Levisa je između 21°C i 33°C, a temperatura mora se malo menja tokom godine i varira između 1°C i 3°C.

Na ostrvu postoji samo jedan hotel, koji se zove isto kao ostrvo, da bi se očuvalo prirodno stanje ovog područja u njegovom izvornom obliku. Hotel “Cayo Levisa” se sastoji od oko 56 bungalova na plaži i još se gradi do 78, pored servisnog bloka koji se sastoji od recepcije, prodavnice, sajber-kafea, lobija, restorana, kuhinje i lobi bara. Glavna ciljna grupa su ronioci, koji istražuju razna mesta koja treba posetiti na ostrvu. U blizini plaže se praktikuju sportovi na vodi, koje nudi hotel, ali turisti pretežno samo uživaju na čistoj plaži tokom nekoliko dana boravka na sprudu.

Na Cayo Levisa se stiže brodovima koji tri puta dnevno polaze iz luke Palma Rubia, udaljene oko 6 km od spruda. Vožnja traje oko 30 minuta. Postoji autobuska linija do pristaništa udaljenog 177 km od Havane.

Pristanište u luci Palma Rubia sa koga polaze brodovi za sprud Cayo Levisa

GPS koordinate: 22°53′04″ N, 83°31′27″ W.

Cayo Las Uvas je ostrvo na krajnjem zapadu Kube. Nalazi se u okolini uvale Ensenada de Verracos, severno od spruda Cayo Jíbaro, istočno od spruda Cayo Coruita, južno od spruda Cayo Arenasa i zapadno od rta Punta la Garze.

GPS koordinate: 22°48′45″ N, 83°40′12″ W.

CAYO JUTÍAS je ostrvo ili sprud, nekoliko kilometara zapadno-severozapadno od doline Viñales, pored severozapadne obale Kube. Nalazi se u blizini zaliva Santa Lucía, severno od uvale Nombre de Dios. Administrativno pripada opštini Minas de Matahambre.

Cayo Jutías je malo ostrvo površine nešto više od 4 km² koje se nalazi nekoliko metara od severne obale ostrva Kube (trenutno je povezano sa kopnom preko prevlake). Od severozapadnog kraja ostrva formiralo se usko poluostrvo u obliku luka, dajući mu izgled bumeranga. Cayo Jutías se obično klasifikuje kao ostrvo, ali je pre sprud ili priobalno ostrvce, poput mnogih drugih duž cele severne obale Kube.

Upravo se na ovom pojasu nalazi prelepa plaža Playa las Estrellas sa sitnim belim peskom i tirkiznom vodom, gde se može uživati u miru i lepoti karipske obale. More na plaži je plitko i čisto, što plažu čini neverovatno atraktivnom za ronilačke aktivnosti bez većeg rizika po bezbednost kupača.

Nasip dužine 2,1 km služi kao most između ostrva Kube i spruda. Pristupni put izgrađen po nasipu je povezan sa autoputem Mantua – Santa Lucía, udaljenim 4,3 km.

Kontrolni punkt sa rampom na početku puta po nasipu za Cayo Jutías

Marka iz 1982. godine koja prikazuje ostrvski svetionik

Trenutno nema ponude smeštaja na ostrvu Cayo Jutías, ali postoje privatne kuće za najam na autoputu za naselje Santa Lucía. Najpraktičnija stvar za turiste i posetioce je da odsednu u privatnoj kući u Viñalesu i posete Cayo Jutías na jednodnevnom izletu.

Na Cayo Jutíasu u kiosku koji se nalazi pored restorana mogu se uplatiti izleti sa ronjenjem na grebenima, za šta je potrebno putovati brodom. Takođe se mogu iznajmiti pedaline i roniti na obližnjim grebenima.

GPS koordinate: 22°42′55″ N, 84°01′22″ W.