02. BALTIČKO MORE

Baltičko more (Балти́йское мо́ре) koje se još naziva Istočnim morem i Zapadnim morem, nalazi se na severu Evrope i sa Severnim morem povezano je moreuzima: Sunda, Veliki i Mali Belt, Skagerrak, Kattegat i Kilskim kanalom. Ono zapljuskuje obale Skandinavskog poluostrva i devet zemalja istočne, severne i centralne Evrope (Danska, Estonija, Letonija, Litvanija, Nemačka, Poljska, Rusija, Finska i Švedska).

Zbog njegove velike površine (422.300 km²) i loše povezanosti sa Severnim morem, što onemogućava razmenu vode, a velikog priliva slatke vode, ovo more je jedno od mora sa najnižim salinitetom na svetu. Salinitet u proseku iznosi 6-8‰, južnije prema Danskoj 10-15‰. Radi relativne zatvorenosti prema Severnom moru nema uticaja tople Golfske struje pa se more zaleđuje, zimi je i do 45% površine prekriveno ledom.

Belomorsko-baltičkim kanalom povezano je sa Belim morem.

Najveća dubina Baltičkog mora iznosi 459 m. Veliki zalivi su: Botnički, Finski, Riški, Kuronski, Gdanjski, Šćećinski, Libečki i Kilski.

Rusija ima izlaz na Baltičko more na dva mesta. Jedan izlaz je Kalinjingradska oblast, ruska enklava između Poljske i Litvanije, a drugi je Finski zaliv. U Kalinjingradskoj oblasti nema ostrva, sva ruska ostrva u Baltičkom moru nalaze se u Finskom zalivu.

Finski zaliv (Фи́нский зали́в, finski Suomenlahti) je zaliv u istočnom delu Baltičkog mora, na čije obale izlaze Rusija, Finska i Estonija. Zapadnom granicom zaliva smatra se zamišljena linija između poluostrva Hanko (Finska) i rt Piizaspea (pored estonskog ostrva Osmussaar).

Površina Finskog zaliva je 29.500 km², dužina je 420 km, širina se kreće od 70-130 km (kod Moćnog ostrva), a u Nevskoj gubi se smanjuje na 12 km. Prosečna dubina zaliva je 38 m, najveća je 121 m, u Nevskoj gubi je do 6 m, a u obalnom pojasu do 1 m.

Na obalama zaliva u Rusiji najznačajniji gradovi su Sankt-Peterburg (uključujući Kronštadt na ostrvu Kotlin, Sestroreck, Zelenogorsk, Lomonosov, Petergof), Primorsk, Sosnovij Bor, Viborg i Ust-Luga.

Naziv zaliva poznat je od tridesetih godina XVIII veka, a potiče od naroda koji je naseljavao njegovu severnu obalu. Od 1737-1793. godine istovremeno je postojao naziv Kronštadski zaliv. Od prve četvrtine XIX veka za deo zaliva istočno od ostrva Kotlin paralelno je postojao ironičan naziv Markizova bara, nazvan po markizu de Traversayu (ministar mora Ruskog carstva od 1811-1828. godine), pri kome ruska flota nije plovila dalje od Kronštadta.

Po dnu Nevske gube za prolaz brodova napravljen je veštački morski kanal. Zbog velikog dotoka presne vode iz reka, posebno iz Neve (2/3 ukupnog dotoka), voda u zalivu ima veoma mali salinitet (od 0,2-9,2‰ na površini do 0,3-11,0‰ na dnu). Prosečna temperatura vode zimi je oko 0°C, leti 15-17°C na površini i 2-3°C na dnu. Međutim, kada se pogledaju podaci o temperaturi mora u selu Lisij Nos za period 1977-2006. godine, podaci su prilično drugačiji. Prosečna temperatura mora u julu je 20,1°C, ali su zabeležena gotovo neverovatna kolebanja temperature. Naprimer u avgustu se temperatura mora kretala od 1,9-29,3°C, a u maju od 0,2-27,0°C!? Apsolutni maksimum je 30,8°C.

Zaliv je zaleđen od kraja novembra do kraja aprila (tokom toplijih zima može se desiti da se uopšte ne zaledi). Led se prvo pojavljuje u istočnom delu zaliva i postepeno se širi prema zapadu.

Finski zaliv obiluje plićacima i ostrvima, a najveća ostrva koja pripadaju Rusiji su Kotlin sa gradom Kronštadtom, Berjozova ostrva (Veliki, Severni i Zapadni Berjozovij), Lisij, Visockij sa gradom Visock, Hogland, Moćni, Veliki i Mali Tjuters, Somers, Nerva, Kokor, Seskar, arhipelag Veliki Fiskar i druga. Sva ostrva administrativno pripadaju Lenjingradskoj oblasti, ali različitim rejonima. Iako je Lenjingrad 1991. godine vratio ime Sankt-Peterburg, koji je nosio od osnivanja 1703. godine do 1914. godine, naziv oblasti se nije menjao! Od 1914-1924. godine grad se zvao Petrograd.

Fort Kronšlot

U Finskom zalivu u odbrambene svrhe izgrađena su veštačka ostrva – fortovi. Prvi fortovi počeli su da se grade tokom Rusko-švedskog rata (1700-1721) radi zaštite Rusije od eventualnih napada švedske vojske sa strane Baltičkog mora. Nekoliko fortova podignuto je u XIX veku. Ukupno ih u Finskom zalivu ima 19: Kronšlot, Citadela (Car Petar I), Risbank (Car Pavel I), Car Aleksandar I (Čumnoj), Knjaz Menjšikov, Obručev, Totleben, Rif, Šanec, Den, Crveno brdo, Ino itd.

Fort Aleksandar I Čumnoj

Fort Pavel I

KANONERSKO OSTRVO

Kanonerskij se nalazi skroz u gornjem delu slike

Kanonersko ostrvo (Каноне́рский остров, zastarelo Канони́рский остров, finski Kissasaari=mačje ostrvo) je ostrvo u Sankt-Peterburgu, koje pripada Kirovskom rejonu. Nalazi se između Morskog kanala i Finskog zaliva. Zbog toga se ovo ostrvo smatra morskim, jer je sa svih strana okruženo morem, za razliku ostrva u delti reke Neve.

Danas je zemljište ostrva jako zagađeno cinkom i drugim teškim metalima, pored toga ulice i zgrade su u izuzetno lošem stanju, a ovaj problem više puta je privukao pažnju javnosti. Osim toga, nakon što je 4. decembra 2016. godine otvoren Zapadni saobraćajni prsten, čiji centralni deo koji prolazi iznad ostrva, ekološka situacija oko stambenih stambenih zgrada se još više pogoršala zbog buke i prašine.

Kanonersko ostrvo se nalazi na jugozapadnoj granici delte reke Neve i ulazi u sistem ostrva i plićaka Nevskog spruda. Ostrvo se proteže od severa prema jugu u dužini od 5 km, dok je najveća širina približno 650 m. Površina ostrva je oko 115 ha ili 1,15 km².

Sa jugoistoka Kanonersko ostrvo od Gutujevskog ostrva (Гуту́евский о́стров) razdvaja Morski kanal, dok ga sa zapada zapljuskuju vode Nevske gube. Severni kraj Kanonerskog ostrva je drumskim mostom dužine 60 m povezan sa Belim ostrvom (Белый), koje je veštačko ostrvo površine 55 ha.

Između Belog ostrva i severnog dela Kanonerskog ostrva nalazi se Nova kanonerska luka, u kojoj se nalaze dokovi brodoremontnog zavoda. Dubina mora u luci se kreće od 6-12 m. Severni deo luke spojen je sa plovnim putem u ušću Velike Neve.

Sa Gutujevskim ostrvom i Sankt-Peterburgom, Kanonersko ostrvo spojeno je podvodnim tunelom, izgrađenim 1983. godine.

Konfiguracija ostrva se više puta menjala, kao rezultat složenih procesa u priobalnoj zoni Nevske gube.

U prvoj polovini XVIII veka ostrvo se zvalo Batarejnim (Батарейный). Na obali okrenutoj prema zalivu nalazila se baterija sa skladištem baruta. U poslednjoj četvrtini XVIII veka učvrstilo se ime ostrva Kanonirskij, nešto kasnije Kanonerskij (reč kanonir ili kanoner uzeta je iz francuskog jezika i znači tobdžija, artiljerac). Kanonersko ostrvo dugo je služilo kao nastavni poligon; tu ulogu ostrvo je izgubilo nakon izgradnje Morske trgovačke luke na susednom Gutujevskom ostrvu.

Od sredine sedamdesetih godina XIX veka na formiranje obalske linije Kanonerskog ostrva presudnu ulogu imali su radovi na izgradnji morske luke na Gutujevskom ostrvu i Morskog kanala. Istočni deo Kanonerskog ostrva je utvrđen i postao je desna obala Morskog kanala. Dužina ostrva se povećala i na jugu je dosegla do Zlatnih vrata Morskog kanala. Na severu ostrva je osnovan brodoremontni zavod.

Tunel koji povezuje Kanonersko ostrvo sa Gutujevskim ostrvom

Morski kanal je građen od 1875-1885. godine, kada je pušten u saobraćaj. Južni i severni nasip luke gradio se od 1884-1914. godine.

Istočni deo Kanonerskog ostrva (zapadna, desna obala Morskog kanala) je učvršćena obala u pravoj liniji. Zapadni deo Kanonerskog ostrva, koji izlazi na Nevsku gubu, nikada nije bio učvršćen ili zaštićen. Tu se nalazi pliće područje, deo Nevskog spruda.

2016. godine otvoren Zapadna saobraćajni prsten, čiji deo prolazi iznad Kanonerskog ostrva. To je izazvalo negativan uticaj na ekološku situaciju na ostrvu. Pojedine zgrade, koje se nalaze neposredno ispod saobraćajnice, raseljene su zbog celodnevne buke i prašine, a u njih su počeli da se useljavaju beskućnici. Zvanično je izvršeno merenje buke, pa iako se vlasnik saobraćajnice potrudio da prilikom merenja ograniči saobraćaj, rezultati su pokazali znatna odstupanja od dozvoljenih vrednosti. Takođe se kompanija usprotivila mogućnosti da postavi zvučne barijere, bez obzira na pritiske zvaničnika i lokalnih aktivista.

Saobraćajnica takođe prolazi iznad dečjeg vrtića, pa je teritorija potencijalno opasna za decu. Cene nekretnina na ostrvu značajno su pale i vlasnici žele da ih prodaju i da se odsele.

K O T L I N

Kotlin (Ко́тлин, finski Retusaari) se nalazi 30 km zapadno od centra Sankt-Peterburga. Ostrvo je dugačko oko 12 km, najveća širina je manja od 3 km, a površina je oko 16 km².

Ostrvo je spojeno sa kopnom putem koji prolazi po kompleksu zaštitnih bedema, koji štite Sankt-Peterburg od poplava. U istočnom delu ostrva nalazi se grad Kronštadt. Preko celog ostrva od istoka prema zapadu prolazi Kronštadski drum dužine 8 km.

Pored Kotlina prolaze dva plovna puta iz Finskog zaliva do Nevske gube, severni i južni.

Zapadni deo Kotlina je najniži deo ostrva, a visina ne prelazi 2 m. Veštački oblici reljefa, kao što su putevi i zemljani nasipi visine do 12 m nekoliko puta su viši od prirodnih oblika reljefa. Prilikom čestih poplava ceo zapadni deo ostrva, osim veštačkih građevina i nasipa, bude pod vodom.

Obala tog dela ostrva stalno se menja: usled prirodnih procesa nanošenja zemlje formiraju se peščane plaže, a na mestima gde se urušava obala uglavnom se formiraju šljunkovite plaže.

Na zapadnom delu ostrva nalaze se: Državni prirodni rezervat regionalnog značaja “Zapadni Kotlin”, Pansion za stara lica “Kotlin”, Kompleks baterija Kronštadtske tvrđave, Fort “Šanc”, Fort “Rif” (na zapadnom kraju ostrva), aerodrom “Bičje polje”, groblje, sportski logor, vojni deo.

U istočnom delu ostrva Kotlin nalazi se Kronštadt, grad sa složenom i zadivljujućom sudbinom. Po nekim svojim lokalitetima liči na Sankt-Peterburg, on ima Admiralitet, Letnji park, Kuću za goste i Obilazni kanal. U gradu ima preko 300 spomenika istorije, kulture i tehnike, mada ih nije uvek lako primetiti i ne mogu se svi posetiti.

Prosečna godišnja temperatura na ostrvu je 5,4°C, najtopliji mesec je juli sa 18,1°C, dok je u januaru i februaru prosečna temperatura oko -6°C. Zabeležene su temperature od -35,9°C do +35,3°C. Temperature ispod -20°C zabeležene su i u aprilu i novembru. Padavine su prilično ravnomerno raspoređene tokom cele godine, ali ih ipak najviše ima leti.

Ostrvo se nalazi na legendarnom putu koji je povezivao Baltičko more sa Vizantijom preko reke Dnjepar, a spominje se 1269. godine u dogovoru Novgoroda i Hanze. U tom dogovoru spominje se grad Kotling na istoimenom ostrvu, gde se vršio pretovar robe sa rečnih brodova na morske. Kasnije su trgovci na ostrvu čekali pomorske pilote iz Novgoroda, koji su sprovodili trgovačke karavane kroz reke Nevu i Volhov do jezera Iljmenj.

Po Orehovskom miru zaključenom 1323. godine između Novgoroda i Kraljevine Švedske obe strane su upravljale ostrvom, koji je u to vreme bio nenaseljen. 1595. godine po završetku Rusko-švedskog rata potpisan je mirovni dogovor po kome je granica sa Švedskom prolazila preko ostrva. Po sledećem mirovnom dogovoru zaključenom 1617. godine ostrvo je pripalo Švedskoj.

Postoji legenda prema kojoj su Šveđani prilikom jednog iskrcavanja Rusa na ostrvo panično pobegli, ostavivši kotlić na vatri. Taj legendarni kotlić (ruski котелок) prikazan je na grbu Kronštadta. Od reči kotlić navodno je i nastalo ime za ostrvo Kotlin. Po drugoj legendi Kotlin je nazvan zbog toga što deo Finskog zaliva istočno od ostrva liči na kotao.

Na ostrvcetu, nastalom na plićaku južno od ostrva Kotlin, tokom zime 1703-1704. godine Petar I je sazidao fort Kronšlot (krunski zamak), koji je sprečavao potencijalnog neprijatelja da koristi glavni plovni put prema ušću reke Neve, gde se podizao novi glavni grad carstva Sankt-Peterburg. Ovo je bilo veliko iznenađenje za Šveđane, koji su tokom zime povukli brodove u svoje luke koje se nisu ledile. 7. maja 1704. godine utvrđenja, računajući i dve baterije na ostrvu Kotlin, stavljena su u funkciju i taj dan se smatra danom osnivanja Kronštadta.

Zaštitni nasip i obilaznica oko Sankt-Peterburga koja povezuje Kronštadt

1723. godine na Kotlinu je izgrađena tvrđava koja je dobila ime Kronštadt (grad-tvrđava), a Petar I ju je smatrao delom glavnog grada. Položaj Kronštadta i okolnih fortova bio je toliko uspešan, da tokom kasnije istorije u Nevsku gubu nije uspeo da se probije nijedan neprijateljski brod, a bilo je više pokušaja. Kronštadt je postao glavna baza Baltičke flote, a 1783. godine tu je premešten Admiralitet iz Sankt-Peterburga. Zbog toga je bio izgrađen i ceo kompleks kamenih magacina-skladišta. Ceo kompleks kronštadtskog Admiraliteta za slučaj požara bio je odvojen od grada Obilaznim kanalom, kojim su manji brodovi mogli da plove direktno do skladišta, gde su se snabdevali neophodnim materijalom.

Početkom XX veka neprijatelj se suočavao sa moćnim tvrđavama i fortovima Kronštadta, izgrađenim i stalno modernizovanim u skladu sa poslednjim dostignućima vojne nauke; 17 veštačkih ostrva sa utvrđenjima, a takođe baterije na severnoj i južnoj obali Finskog zaliva. Mnogi objekti su bili jedinstveni u svetskoj vojnoj arhitekturi. U Kronštadtu se nalazio ceo niz visokih vojnih ustanova i trgovačka luka koja je donosila ogroman prihod.

Centralni deo grada Kronštadta

Mornari Kronštadta odigrali su veliku ulogu u revolucionarnim dešavanjima, istupivši protiv monarhije, a kasnije i protiv privremene vlade. U martu 1921. godine garnizon Kronštadta istupio je protiv boljševika i njihove politike “vojnog komunizma”, što se smatralo ustankom i žestoko je ugušen. Nakon toga su preživeli stanovnici Kronštadta (koji nisu učestvovali u pobuni) bili raseljeni duž cele države, a događaji su dugo bili zaboravljeni.

Tokom II svetskog rata Kronštadt je štitio Lenjingrad sa strane mora, mada se sam grad nalazio u blokadi od strane Nemačke. Bez obzira na velika rušenja usled bombardovanja, u Kronštadtu je i dalje radila remontna baza brodova Baltičke flote i podmornica. Po ledu Finskog zaliva postojao je “Mali put života” koji je povezivao Kronštadt sa naseljima na obali. Posle II svetskog rata Kronštadt je dugo godina ostao zatvoren grad i tek u novembru 1996. godine otvoren je za slobodne posete, mada je strancima bila potrebna dozvola za posetu do 2000. godine.

Krajem XX veka u Finskom zalivu sagrađen je zaštitni nasip koji je povezao Kronštadt sa severnim predgrađima Sankt-Peterburga; pre toga se do Kronštadta moglo doći samo vodenim putem. 2011. godine završena je kružni put oko Sankt-Peterburga i Kronštadt je na taj način dobio vezu sa kopnom sa dve strane. Sada je ukinut redovni morski saobraćaj do Kronštadta i morskim putem saobraćaju samo izletnički brodovi.

Grb Kronštadta sa već pomenutim kotlićem

Danas je Kronštadt ne samo vojna, nego i civilna luka.

U savremenom Kronštadtu živi oko 43.000 stanovnika, ali gledajući njegove tihe ulice čini se da ih je znatno manje. Grad je uvršten na spisak Svetskog nasleđa UNESCO, kao sastavni deo istorijskog centra Sankt-Peterburga. Atmosfera Kronštadta kao da prenosi posetioca u nostalgičnu sovjetsku prošlost, gde zgrade nisu oblepljene reklamama, a ulice nisu zakrčene automobilima. Kronštadt je i dalje grad vojnih lica i mornara, u kome je ostalo dosta mesta, gde civilima nije dozvoljen pristup.

Za kratko upoznavanje sa Kronštadtom dovoljan je i jedan dan, za to vreme centralni deo grada može se proći uzduž i popreko, uz posetu nekolicini muzeja. Brodom se mogu obići fortovi (drugi način i ne postoji), poseta traje 45-60 minuta (bez iskrcavanja), odnosno 1,5-2 sata sa iskrcavanjem na fortove “Grof Miljutin” i “Prvi južni”. Ostali fortovi su zatvoreni za legalnu posetu. Na zapadnom delu ostrva mogu se posetiti suvozemni fortovi, do njih se može doći kolima ili gradskim autobusom.

Pored nasipa kružnog puta nalazi se najsređeniji fort Kronštadta “Veliki knez Konstantin”. Ima avantura park, muzej, restoran i čak manji hotel na vodi. Na fortu se nalazi jaht klub, odakle polaze privatni gliseri i krstarenja do okolnih fortova i svetionika. Do forta “Veliki knez Konstantin” može se doći kolima ili taksijem, a ukoliko se koristi javni prevoz najbliže autobusko stajalište udaljeno je 3 km.

GLAVNE ZNAMENITOSTI KRONŠTADTA

Pomorska crkva svetitelja Nikolaja Čudotvorca

Pomorska crkva glavna je znamenitost Kronštadta. Izgrađena je 1901-1913. godine po projektu arhitekte Vasilija Kosjakova. Arhitektura crkve liči na Aja Sofiju u Istanbulu. Ona zadivljuje svojom veličanstvenošću i bljeskom, ujedno je i najveća pomorska crkva u Rusiji. Takođe je najviši objekat Kronštadta (visine je preko 70 m), a kada je vedro vreme njena kupola se dobro vidi sa svake tačke Nevskog plovnog puta i obala Finskog zaliva. Pomorska crkva je zamišljena kao hram-spomenik svim nastradalim mornarima, podižući vojno zvanje u rang duhovnog podviga. Danas je crkva aktivna.

Makarovski most

Viseći pešački Makarovski most spaja dve obale Petrovske jaruge, koja je služila za isušivanje Petrovskog doka. Nazvan je u čast admirala Makarova.

Most je bio izgrađen u rekordnom roku pre posete cara Nikolaja II na dan otvaranja Pomorske crkve 1913. godine.

Konstrukcija mosta je urađena po brodskoj tehnologiji (spajanje nitnama) na Pomorskom zavodu u Kronštadtu, a preko konstrukcije je postavljena drvena pešačka podloga.

Od 1970-1972. godine most je potpuno rekonstruisan: nitne su zamenjene varovima, a umesto drvene podloge postavljen je asfalt. Spoljni izgled mosta nije se menjao.

Letnji park

Letnji park (Летний сад, letnji vrt) je najstarije društveno mesto Kronštadta.

Na mestu budućeg parka još 1705. godine po naređenju Petra I bila je izgrađena mala drvena kuća u holandskom stilu, u kojoj je imperator često boravio nakon dolaska na Kronštadt. Oko kuće je bio manji vrt sa staklenom baštom, zasadima ribizle, ogrozda i maline. Kasnije su okolo izgrađene kuće članova porodice Petra i formirala se prva ulica Kronštadta – Petrovska peršpektiva (sada je to glavna aleja Letnjeg parka).

Kućica Petra se dva veka čuvala kao istorijska relikvija, redovno se renovirala i dograđivala. Kuća je uništena tokom revolucionarnih događaja 1917. godine i do danas nije restaurirana.

Na zemljištu oko prve ulice u XVIII veku više puta se gradilo. Najpre se gradio Petrovski dok, a krajem tog veka radilo se na izgradnji kompleksa kronštadtskog Admiraliteta. Brojne zgrade stanovnika grada su tom prilikom srušene, ali kuća Petra I sa okolnim vrtom je ostala na svom mestu. Tada je i počela izgradnja Društvenog vrta – prvog parka Kronštadta, predviđenog za sve njegove stanovnike. Radovi su se nastavili i početkom XIX veka i na mestu nekadašnje Petrovske peršpektive posađena je lipova aleja, sa čije južne strane je glavni ulaz u park. Na drugom kraju aleje napravljeno je veštačko brdašce sa pećinom, koje se sačuvalo do današnjih dana.

1873. godine drvena ograda parka zamenjena je ogradom od livenog gvožđa, ukrašena morskim simbolima, a sledeće godine u glavnoj aleji postavljeno je 16 električnih svetiljki. Od 1894. godine Društveni vrt Kronštadta dobio je današnje ime.

Petrovski dok

Petrovski dok predstavlja jedinstveni hidrotehnički sistem međusobno spojenih kanala, obloženih granitom. Izgradnja doka počela je 1719. godine. Bilo je predviđeno da se završi u proleće 1721. godine, ali se izgradnja produžila.

1722. godine počelo je oblaganje strana kanala, ali su posle smrti Petra I svi radovi prekinuti i ponovo su nastavljeni tek 1732. godine u vreme imperatorke Ane I Ivanovne.

Dok je bio završen tek 1752. godine sada već pri vladavini Jelisavete I Petrovne.

Dužina kanala doka je 2.240 m. U njemu se može remontovati (ili graditi) istovremeno do deset velikih brodova, a takođe skloniti flotu prilikom opsade ostrva.

Danas je Petrovski dok nedostupan za obilazak i nalazi se pod zaštitom. U budućnosti se planira da se osposobi za Muzej potonulih brodova.

Kronštadski futštok

1840. godine na predlog hidrografa Rejneke na kamenom uporištu Plavog mosta preko kronštadtskog Obilaznog kanala povučena je linija koja je odgovarala prosečnom nivou vode Finskog zaliva po merenjima od 1825-1839. godine. Posmatranje kolebanja nivoa Baltičkog mora počelo je 1703. godine, a od 1707. godine u Kronštadtu radi futšočna služba. Nisam pronašao odgovarajući prevod za reč futštok, ali mislim da bi najbliže bilo merač nivoa. Ta linija obeležava nulu Krondštadtskog futštoka, od koga se mere apsolutne visine površine Zemlje, sve dubine mora na navigacionim i topografskim kartama, kosmičke visine. Od 1898. godine u specijalnom paviljonu sa bunarom kod Plavog mosta radi automatski instrument – mareograf (mareometar ili maregraf), koji beleži promene nivoa vode.

Spomenik Petru I u Petrovskom parku

Spomenik je izlio ruski skulptor Pjotr Klodt po modelu Francuza Teodora Žaka i otkriven je 27. juna 1841. godine. Tu je Petar I prvi put prikazan u punoj visini. Prethodno su rađene samo biste ili je prikazivan na konju, inače se ne bi postigla portretna sličnost: car je bio suviše mršav i sa tankim nogama! Da bi se imperator prikazao moćnim, sa dozvolom Nikolaja I figura Petra je malo izobličena: nagnutost je iščezla, a telo i noge su prikazani znatno puniji, nego što su bili u stvarnosti.

Na zadnjoj strani spomenika kao nauk potomcima ispisana je fraza: “Odbranu Flote i ovog mesta držati do poslednje snage i života kao najvažniju stvar. Iz Ukaza Gospodara 18. maja 1720. godine.”

Muzej istorije Kronštadta

Muzej se nalazi u dve zgrade, a osnovna ekspozicija priča o trovekovnoj istoriji grada: od osnivanja grada-tvrđave i izgradnje fortova i gradskih zdanja do svakodnevnog života mornara i građana, o starim tradicijama i o današnjem gradu.

U zgradi vodotornja, sagrađenoj u prvoj polovini XIX veka nalazi se druga postavka, izložba “Istorija brodoloma”, postavljena na osnovu originalnih artefakata, pronađenih na potonulim brodovima tokom istraživačkih ekspedicija. U salama muzeja predstavljeni su predmeti sa brodova koji su potonuli u Finskom zalivu od XVII-XIX veka. Muzej istorije Kronštadta otvoren je u turističkoj sezoni svakoga dana od 11:00 do 18:00 h. Ulaznica košta samo 200 rubalja (340 RSD).

Park “Patriot”

U proleće 2018. godine neprimetno za široku javnost otvoren je park “Patriot”, koji se nalazi u zapadnom delu ostrva Kotlin.

Radovi na uređenju parka nastavljeni su i posle otvaranja, ali su već popravljeni betonski fortifikacioni objekti, izgrađeno je “Partizansko selo” iz perioda II svetskog rata sa kupatilom, konjušnicom, školom za diverzante i drugim objektima. Takođe je obnovljen deo pruge uskog koloseka, po kojoj je topovskoj bateriji dovožena municija, postavljeni su primerci obalske artiljerije raznih kalibara, protivavionskih topova i raketnih bacača.

Poseta parku je slobodna i on je otvoren ceo dan. Sa bastiona baterije otvara se panoramski pogled na Finski zaliv i zaštitne nasipe.

Do parka “Patriot” iz centra Kronštadta moguće je doći kolima ili javnim prevozom, s tim da od najbližeg autobuskog stajališta do parka ima oko 1 km, a kolima je moguće po zemljanom putu doći do samog ulaza.

Rezervat “Zapadni Kotlin”. Fortovi “Šanec” i “Rif”

Na kosi koja se daleko pruža u more sa severozapadne strane ostrva Kotlin nalazi se prirodni rezervat “Zapadni Kotlin” osnovan 2011. godine. Iako je to jedna od najupečatljivijih znamenitosti Kronštadta, organizovane grupe turista tu ne dolaze. Sa dve strane kose nalaze se prelepe peščane plaže.

Fort “Šanec”

Od 1706. godine tu su se gradili i dograđivali odbrambeni objekti Kronštadta, koji su ne jednom spasili grad od neprijatelja. Krajem XIX veka na mestu starih baterija izgrađen je jedinstveni kompleks betonsko-zemljanih baterija, koji je dobio zajednički naziv “Aleksandr-Šanec”.

Na zapadnom kraju kose nalazi se jedan od najbolje očuvanih fortova Kronštadta – fort “Rif”, ali je od 2017. godine zatvoren za posetu, pošto je konzerviran.

Panorama Kronštadta i fortova

OSTRVA VIBORŠKOG REJONA

Spisak ostrva Viborškog rejona Lenjingradske oblasti po redosledu prikaza sa osnovnim podacima:

	Naziv	Naziv na ruskom	GPS koordinate	Povr.	Vrh
1.	Veliki Berjozovij	Большой Берёзовый	60°18′00″ N, 28°37′12″ E		43,3
2.	Igrivij	Игривый	60°35′57″ N, 28°26′45″ E		16,5
3.	Novik	Новик	60°37′38″ N, 28°29′20″ E		5,9
4.	Lisij	Лисий	60°30′00″ N, 28°36′00″ E	15
5.	Školsko ostrvo	Школьный	60°32′26″ N, 28°35′52″ E		11,8
6.	Visockij	Высоцкий	60°35′46″ N, 28°35′07″ E	17	19
7.	Mali Visockij	Малый Высоцкий	60°38′22″ N, 28°33′58″ E	0,6
8.	Gvardejskij	Гвардейский	60°43′45″ N, 28°41′50″ E		28
9.	Tverdiš	Твердыш	60°43′42″ N, 28°43′10″ E	4,8/3,4	36
10.	Zamkovij	Замковый	60°42′57″ N, 28°43′44″ E
11.	Ludvigštajn	Людвигштайн	60°44′07″ N, 28°43′30″ E
12.	Mali Fiskar	Малый Фискар	60°28′45″ N, 28°05′55″ E		5,5
13.	Hali	Халли	60°24′14″ N, 28°08′14″ E	0,01
14.	Veliki Fiskar	Большой Фискар	60°24′27″ N, 27°56′56″ E
15.	Rjabinik	Рябинник	60°28′28″ N, 27°58′22″ E		5,5
16.	Dugi kamen	Долгий Камень	60°27′56″ N, 27°51′33″ E		21,6
17.	Krutojar	Крутояр	60°28′29″ N, 27°52′02″ E		20,2
18.	Veliko pogranično o.	Большой Пограничный	60°29′16″ N, 27°49′03″ E	9,5	26
19.	Koiluoto *	Койлуото	60°30′21″ N, 27°46′21″ E	0,014*	3,1
20.	Ovečij	Овечий	60°28′30″ N, 27°45′55″ E
21.	Gornje ostrvo	Верхний	60°28′19″ N, 27°46′23″ E		3,5
22.	Malo pogranično o.	Малый Пограничный	60°27′56″ N, 27°46′04″ E		23
23.	Divlji kamen	Дикий Камень	60°27′34″ N, 27°46′32″ E		6
24.	Tvrdo ostrvo	Твёрдый	60°27′37″ N, 27°47′05″ E		18,5
25.	Kozlinij	Козлиный	60°26′57″ N, 27°47′09″ E
26.	Heminginleto	Хеммингинлетто	60°26′45″ N, 27°50′26″ E
27.	Kopitin	Копытин	60°25′49″ N, 27°42′08″ E		8
28.	Mali Kopitin	Малый Копытин	60°25′55″ N, 27°42′33″ E
29.	Nerva	Нерва	60°14′46″ N, 27°57′20″ E
30.	Somers	Соммерс	60°12′24″ N, 27°38′34″ E		16

Postoji još mnogo, mnogo ostrva u Finskom zalivu koja pripadaju Viborškom rejonu, ali koja nisu opisana. Pojedina su i značajnih dimenzija. Za vrlo mali broj ostrva postoji podatak o površini, a od onih za koje podatak postoji najveće je Visockij (17 km²). Ukupna površina Berjozovih ostrva je oko 84 km², ali nema podataka o pojedinačnim vrednostima. Mereći na Google Earthu dolazi se do približnih vrednosti da Veliki Berjozovij ima površinu od oko 43 km², Zapadni Berjozovij 19 km², a Severni Berjozovij 17 km². Najsevernije od predstavljenih ostrva je Ludvigštajn, najistočnije je ostrvo Zamkovij, a najjužnije i najzapadnije je ostrvo Somers. Ostrva Hali i Nerva se ne vide na Google Earthu. Ostrva su veoma niska, a od onih za koje postoji taj podatak izdvaja se Veliki Berjozovij sa 43,3 m. Zanimljivo je da su ostala dva velika ostrva te grupe takođe sa nešto većom visinom, Zapadni Berjozovij 38 m, a Severni 26 m. Pored ostrva Koiluto stoji zvezdica, pošto preko ovog ostrvca površine samo 1,4 ha prolazi rusko-finska granica, tako da pripada Rusiji samo manjim delom!?

BERJOZOVA OSTRVA

Berjozova ostrva (ostrva breza; Берёзовые острова; finski Koivistonsaaret) su arhipelag od 16 ostrva (mada ih ovde pominjem 20), koji se nalazi nasuprot grada Primorska. Primorsk (5.600 stanovnika) leži na jugozapadnoj obali Karelijske prevlake i nalazi se 137 km zapadno od Sankt-Peterburga, odnosno oko 45 km južno od rejonskog centra Viborga. Kroz grad prolazi železnička pruga Sankt-Peterburg – Viborg.

Ostrva su od kopna odvojena uskim moreuzom Bjorkezund (Бьёркезунд) širine 2-5 km.

Ukupna površina svih ostrva je 83,9185 km², a tri najveća ostrva su Veliki, Zapadni i Severni Berjozovij. Dužina arhipelaga je oko 31 km (od severozapadnog kraja ostrva Severni Berjozovij do jugoistočnog kraja ostrva Veliki Berjozovij), dok je maksimalna širina do 9 km. Najviša tačka je brdo Primorskaja koje se nalazi na ostrvu Veliki Berjozovij i iznosi 43,3 m. Ukupna dužina obala svih ostrva je oko 200 km.

Ostrva su danas nenaseljena, a njihova teritorija proglašena je 1994. godine zaštićenim ramsarskim područjem i zaštićenim ornitološkim područjem na kome obitavaju morske ptice. U ovom trenutku Berjozova ostrva su jedno od ključnih mesta za razmnožavanje baltičke prstenaste foke. Zbog proširenja privrednih aktivnosti na severnu obalu Finskog zaliva ugroženo je očuvanje populacije foke i drugih stanovnika rezervata.

Tokom II svetskog rata na ostrvima se nalazio finski garnizon (do 3.000 ljudi), izgrađene su obalske baterije i protivdesantna odbrana. Baltička flota SSSR oslobodila je ostrva tokom desantne operacije od 20-25. juna 1944. godine.

Tri glavna ostrva arhipelaga su:

(1) Veliki Berjozovij (Большой Берёзовый, finski Koivistonsaari) je najveće i najjužnije ostrvo, smešteno u jugoistočnom delu grupe. Na njemu se nalaze sela Crveno Ostrvo (Красный Остров) na jugoistoku i Petrovskoje (Петровское) na severu, oba su ukinuta 28. decembra 2004. godine. Dok je bilo stanovnika, postojala je i brodska veza ostrva sa gradom Primorsk.

Ostrvo je udaljeno oko 1,4 km od kopna, odnosno grada Primorska. Moreuz Mali Petrovskij širine 250 m razdvaja ga od Severnog Berjozovog, a moreuz Veliki Petrovskij širine 750 m razdvaja ga od Zapadnog Berjozovog. Dužina Velikog Berjozovog je oko 13 km, a najveća širina je 5 km. Po približnim merenjima sa Google Eartha površina ostrva je oko 43 km², što znači da je ubedljivo najveće rusko ostrvo u Baltičkom moru, odnosno Finskom zalivu. Najznačnija poluostrva su Pečerskij i Rifovij, a ima veći broj rtova, zaliva i uvala. Duž obale je veći broj grebena.

Ostrvo je pokriveno borovom šumom. Najveće jezero je Zvanka (po merenjima sa Google Eartha ima površinu oko 10 ha), a najveće močvare su Daljnije Kamiši i Papaolama.

Ostrvo je do pre petnaestak godina bilo naseljeno. Početkom XX veka glavno zanimanje stanovništva bila je brodogradnja. Tokom I svetskog rata na ostrvu je izgrađeno utvrđenje. 1939. godine u selu je bilo 159 domaćinstava, radile su kovačnica, mlin i pilana. Selo je imalo finski naziv Saarenpää. Tokom borbenih dejstava 1939-1940. godine veći deo sela je razoren zbog bombardovanja. Zatim je ostrvo zauzeo SSSR, a garnizon koji je bio stacioniran na ostrvu od 1940. godine evakuisan je na Kronštadt 27. oktobra 1941. godine. Ostrvo je ponovo osvojila Crvena armija 23. juna 1944. godine. 1948. godine selo je dobilo ime Crveno Ostrvo (Красный Остров). Posle rata osnovana je ribarska zadruga, kasnije reorganizovana u kolhoz, koji je postojao do 1977. godine.

Selo Crveno Ostrvo na Velikom Berjezovom

(2) Severni Berjozovij (Северный Берёзовый) je dugo i usko ostrvo u severnom delu grupe. Dugačko je 14 km, a najveća širina je samo 2 km. Po merenjima sa Google Eartha površina ostrva je 17 km², a ostrvo je visoko 26 m. Od kopna je udaljeno 3 km, od Velikog Berjozovog 250 m, a od Zapadnog Berjozovog 700 m. GPS koordinate: 60°24′36″ N, 28°29′24.5″ E.

(3) Zapadni Berjozovij (Западный Берёзовый) nalazi se u zapadnom delu grupe, drugo je po veličini ostrvo. Po merenjima sa Google Eartha površina ostrva je 19 km², a ostrvo je visoko 38 m. Najudaljenije je ostrvo grupe od kopna (5 km). Na ostrvu se nalazi naselje Severnaja u severoistočnom delu. GPS koordinate: 60°20′30″ N, 28°28′45″ E.

Manja ostrva arhipelaga:

Veliki plićak (Большая Отмель), GPS koordinate: 60°23′39″ N, 28°26′10.4″ E
Veliki sunčani (Большой Солнечный), GPS koordinate: 60°25′15″ N, 28°30′08″ E
Cepnoj (Цепной), GPS koordinate: 60°22′30″ N, 28°27′52″ E
Daleko ostrvo (Далёкий), GPS koordinate: 60°24′17.15″ N, 28°31′45.3″ E
Dlinoberežnij (Длиннобережный), GPS koordinate: 60°17′53″ N, 28°42′49.5″ E
Kamenito ostrvo (Каменистый), GPS koordinate: 60°26′02.1″ N, 28°29′34″ E
Klinok (Клинок), GPS koordinate: 60°19′13″ N, 28°28′39″ E
Kuznečnij (Кузнечный), GPS koordinate: 60°22′19.5″ N, 28°30′04.3″ E
Makovka (Маковка), GPS koordinate: 60°18′27.7″ N, 28°31′16.7″ E
Mali Berjozovij (Малый Берёзовый), GPS koordinate: 60°24′40″ N, 28°26′11.7″ E
Malo sunčano ostrvo (Малый Солнечный), GPS koordinate: 60°24′45″ N, 28°30′41″ E
Petrovskij (Петровский), GPS koordinate: 60°22′11″ N, 28°34′16″ E
Ravica (Равица), GPS koordinate: 60°20′09″ N, 28°38′19″ E
Rjadovij (Рядовый), GPS koordinate: 60°25′47″ N, 28°29′32″ E
Rondo (Рондо), GPS koordinate: 60°26′56.5″ N, 28°21′23.7″ E
Vučje ostrvo (Волчий), GPS koordinate: 60°21′15.5″ N, 28°32′56.5″ E
Zvenjevoj (Звеньевой), GPS koordinate: 60°22′53.5″ N, 28°26′45.3″ E

I G R I V I J

Igrivij (Игривый, finski Teikarsaari) se proteže od severozapada prema jugoistoku u dužini od 3,2 km, dok je najveća širina ostrva 900 m. Po merenjima sa Google Eartha površina ostrva je oko 1,5 km².

Najbliža tačka na kopnu je rt Kubenskij, udaljen oko 2,4 km. Susedna ostrva su Kormovoj (Кормовой, najveće od susednih ostrva), Bistrinij (Быстринный) i Kubenskij (Кубенский) na severu, zatim ostrvo čudnog naziva Sto očiju (Сто глаз, na nekim kartama piše odvojeno, a na nekim zajedno) na zapadu, Vihrovoj (Вихровой) i Majačnij (Маячный) na jugu. Kod oba kraja ostrva su ostrvca.

Igrivij je nisko ostrvo pokriveno gustom šumom. U centralnom delu bliže jugozapadnoj obali nalazi se jezero. Jugoistočni kraj ostrva je rt Teikarniemi.

U istorijskim izvorima ostrvo se prvi put spominje u XVI veku.

Do sovjetsko-finskog rata 1939-40. godine na ostrvu je bilo više od 30 domaćinstava i živelo je oko 120 stalnih stanovnika. Sovjetska vojska zauzela je ostrvo 3. marta 1940. godine i ono je po uslovima Moskovskog mira pripalo SSSR-u. Kasnije je na ostrvu bila pogranična karaula. U leto 1941. godine Finci su nakon više pokušaja zauzeli ostrvo koje je branilo oko 40 graničara.

1944. godine sovjetska vojska dobila je zadatak da osvoji ostrvo, pošto ono zauzima ključnu ulogu u zalivu. Na ostrvu se nalazilo 600 finskih vojnika. Prvi pokušaj učinjen 30. juna 1944. godine bio je neuspešan. Sledeći polušaj bio je 4. jula i sledećeg dana Finci su napustili ostrvo.

1948. godine ostrvo je preimenovano iz finskog Teikarsaari u Igrivij. Danas na ostrvu postoji spomenik posvećen događajima iz leta 1944. godine.

Igrivij pripada rezervatu “Kivipark”.

N O V I K

Novik (Новик, finski Mäntysaari) se nalazi između ostrva Krepiš (Крепыш) udaljenog 1,3 km prema istoku i Kormovoj (Кормовой) udaljenog 2,2 km prema zapadu u centralnom delu Malog tranzdunskog sidrišta. Dimenzije ostrva su 600 m u dužinu i neznatno više od 500 m u širinu. Pored severnog i južnoj kraja ostrva nalaze se dva manja ostrvca. Ima nizak i peščani reljef, zapadna obala je stenovita. Veći deo ostrva pokriven je borovom šumom, zahvaljujući čemu je nastalo finsko ime (mänty = bor, saari = ostrvo). Praktično sa svih strana Novik je okružen plitkim morem sa znatnim brojem grebena. Severni kraj ostrva je duga peščana kosa.

U dubini ostrva nalazi se staro groblje koje se pojavilo na ostrvu, najverovatnije, 1788-90. godine, kada su tu bili sahranjeni ruski mornari, poginuli tokom jednod Rusko-švedskog rata. Kasnije su na njemu sahranjeni niži oficiri koji bi umirali tokom letnjih kampanji Baltičke flote. 2001-05. godine groblje je sređeno, a grobna mesta su dovedena u red. Na groblju je restaurirano 59 grobnih mesta. Do danas su se sačuvale pojedine nadgrobne ploče i spomenici, ali nijedan krst od livenog gvožđa se nije očuvao, svi oni su varvarski izrezani.

29. avgusta 1891. godine na ostrvu je osvećena kapela, a 2002. godine otvorena je novoizgrađena drvena kapela u spomen na ruske mornare.

Na severoistočnom delu ostrva sačuvali su se ostaci nekadašnjeg pristaništa.

Posle Sovjetsko-finskog rata 1939-40. godine ostrvo je iz poseda Finske pripalo SSSR-u. Na početku II svetskog rata Finci su ponovo zauzeli ostrvo. 4. jula 1944. godine dve čete crvenoarmejaca su se iskrcale na ostrvo, nakon čega je protivnik napustio ostrvo.

Pedesetih godina XX veka na inicijativu viborških brodograditelja ostrvo je dobilo ime Novik u čast proslavljenih brodova ruske flote koji su nosili to ime.

Ostrvo Krepiš ima po merenjima sa Google Eartha približno 4 km² površine i najveće je ostrvo u tom delu Viborškog zaliva, ali ne postoji opis ostrva.

L I S I J

Lisij (Лисий) se nalazi u Viborškom zalivu.

Ovo je jedno od najvećih ostrva u tom zalivu. Od jugoistoka prema severozapadu ostrvo je dugačko 9,3 km, najveća širina je 2,5 km, a površina ostrva je 15 km².

Jugoistočni deo ostrva udaljen je samo 450 m od kopna, ali pošto ne postoji most, do ostrva se može doći samo po vodi.

Celo ostrvo je pokriveno šumom. Na ostrvu nema jezera. Ima nekoliko uzvišenja, ali bez podataka o visini.

Ne postoje nikakva ograničenja ili zabrana poseti ostrvu, zbog čega je Lisij prilično popularan među turistima i ribolovcima.

Na njegovim obalama mogu se pronaći dobre peščane plaže, a u njegovim šumama mnogo je pečuraka i jagodičastog voća. U okolnim vodama Finskog zaliva dobar je ribolov.

Ipak, popularnost ostrva Lisij se sa njim surovo poigrala: turisti posle posete ostavljaju iza sebe sve više đubreta.

ŠKOLSKO OSTRVO

Školsko ostrvo (Школьный, finski Huunolansaari) je nenaseljeno ostrvo u u jugoistočnom delu Viborškog zaliva, između ostrva Visockij (150 m severno) i Lisij (430 m južno). Zapadno se nalazi poluostrvo Kiperort. Ostrvo je udaljeno oko 2,5 km zapadno od varošice Sovjetskij, a između ostrva i varošice je istoimeno ostrvo Sovjetskij (Сове́тский).

Varošica Sovjetskij nalazi se 144 km severozapadno od Sankt-Peterburga i ima blizu 7.000 stanovnika. Kroz Sovjetskij prolazi železnička pruga Viborg – Primorsk, a udaljenost od Viborga je 25 km.

Školsko ostrvo je popularna rekreativna zona za stanovnike te varošice.

Ostrvo je izduženo u smeru sever-jug u dužini od oko 3,9 km, dok je maksimalna širina oko 1,2 km.

V I S O C K I J

Visockij (Высо́цкий о́стров, finski Uuraansaari) se nalazi i Viborškom zalivu, u centralnom delu Trongzundskog arhipelaga. U severnom delu ostrva nalazi se grad Visock (1.094 stanovnika).

Visockij je najveće ostrvo Trongzundskog arhipelaga, pa se ponekad za arhipelag koristi naziv Trongzundskog arhipelaga Visocka ostrva. Ostrvo je dugačko 8,7 km, a najveća širina je 3 km. Površina Visickog je 17 km².

Visockij je jedno od retkih ruskih ostrva na kome postoji železnička pruga! Preko susednog Majskog ostrva povezan je putem i prugom sa kopnom. Na Visockom ima oko 9 km železničke pruge.

Na severnom kraju ostrva nalazi se delimično srušena tvrđava iz XIX veka Trongzund (slika niže).

Od 1918-1940. godine ostrvo je pripadalo Finskoj. 12. marta 1940. godine kao rezultat Moskovskog dogovra ostrvo je zajedno sa okolnim teritorijama prešao u sastav Karelo-Finske SSR (u sastavu SSSR). 1941. godine ponovo ga je osvojila finska vojska. U junu 1944. godine zauzela ga je Crvena armija i nakon potpisivanja primirja prešao je u sastav SSSR. Pariski mirni dogovor je konačno učvrstio pravo SSSR na ostrvo.

Susedna ostrva su:

sa severa i severozapada Mali Visockij (Мaлый Высoцкий), Naparnik (Напарник), Peredovik (Передовик), Krepiš (Крепыш) i Dimnij (Димный),

sa jugozapada Galka (Галька), Mališ (Малыш), Mišnij (Мышный), Zadornij (Задорный), Prosto ostrvo (Простой), Jelovij Bujan (Еловый Буян), Pesčani Bujan (Песчаный Буян), Crni Bujan (Чëрный Буян) i Krajnji Bujan (Крайний Буян),

sa jugoistoka Slobodno ostrvo (Свободный остров),

sa juga Školsko ostrvo (Школьный остров) i Dugi Bujan (Долгий Буян),

sa istoka Majsko ostrvo (Майский остров), Dolgunec (Долгунец), Kozlinij (Козлиный) i Stakleno ostrvo (Стеклянный).

M A L I V I S O C K I J

Mali Visockij (Ма́лый Высо́цкий, finski Ravansaari) nalazi se u Viborškom zalivu, u centralnom delu Trongzundskog arhipelaga, 12 km jugozapadno od grada Viborga i neposredno do grada Visock na Visockom ostrvu.

Jugoistočna obala ostrva formira obalu severnog dela Trongzundskog moreuza (na priloženoj karti pogrešno piše moreuz Tranzund), po kome prolazi glavni od tri plovna puta do Viborga. Širina moreuza na najužem mestu iznosi 180 m.

Ostrvo se proteže u smeru severoistok-jugozapad. Dugačko je 2,2 km, a najveća širina je u severnom delu i iznosi 720 m. Južni deo ostrva je karakterističan po uskom (širine do 100 m) i dugačkom (750 m) zalivu. Od susednih ostrva najbliži su Naparnik (100 m), Perdovik (150 m), Visockij (200 m) i Dimnij (230 m).

Kao što je ustanio istoričar Mihail Borodin, još 1710. godine na severoistočnom kraju ostrva Rusi su izgradili obalsku bateriju kako bi sprečili da švedska flota dođe u pomoć opkoljenom Viborgu. Ipak, ne postoje pisana dokumenta koja bi potvrdila izgradnju baterije. Takođe nema ni tragova na samom loikalitetu, pošto su na istom mestu kasnije građena nova utvrđenja.

Prva dokumenta o izgradnji utvrđenja na ostrvu odnose sa na period Krimskog rata (1853-56). Radovi su počeli u proleće 1855. godine. Na severu ostrva bila je stacionirana takozvana Tranzundska baterija sa četiri oruđa za gađanje ciljeva u moreuzu.

U periodu od 1918-1940. godine ostrvo je pripadalo Finskoj, a na njemu je živelo skoro hiljadu Finaca koji su se bavili preradom drveta.

Uoči Sovjetsko-finskog rata (1939-1940) u naoružanju ostrva Finci su imali nekoliko topova dometa 20 km. Garnizon je imao nešto manje od 100 ljudi, od čega desetak aktivnih vojnih lica, a ostalo su bili rezervisti. Odmah su stupili u ratna dejstva, prvog dana rata 30. novembra 1939. godine, a 8. marta sledeće godine predat je sovjetskoj vojsci.

Nakon toga imalo je istu sudbinu kao i susedna ostrva, opisana kod ostrva Visockij.

Posle II svetskog rata na ostrvu je bio antituberkulozni sanatorijum.

1963. godine SSSR i Finska su ratifikovali dogovor o arendi Sajmenskog kanala, koji povezuje basen jezera Saimaa u Finskoj sa Viborškim zalivom sa važenjem do 2013. godine. U dogovor je takođe bilo uključeno ostrvo Mali Visockij, koje je Finska koristila za pretovar i skladištenje tereta. Ostrvo se nalazilo u arendi do stupanja na snagu novog rusko-finskog dogovora 2012. godine.

Pošto je ostrvo imalo specijalni status arendirane teritorije, koje nije pripadalo Finskoj, a privremeno nije pripadalo Rusiji, radioamateri su na njegovoj teritoriji mogli da koriste specijalni pozivni broj, kao naprimer na Havajima ili Aljasci. To je omogućilo specijalne DX ekspedicije kada radioamateri sa svojom aparaturom borave na ostrvu nekoliko dana, tokom kojih vrše duge intenzivne radioseanse sa svojim kolegama širom sveta.

G V A R D E J S K I J

Gvardejskij (Гварде́йский, finski Sorvalinsaari) je ostrvo u Viborškom zalivu. Ranije je ovo ostrvo bilo u ušću reke Vuokse, ali je postepenim podizanjem severozapadnog dela Karelijske prevlake desni rukavac Vuokse presušio i pretvorio se u lanac međusobno nepovezanih jezera. U XIX veku na tom mestu je izgrađen Sajmenski kanal.

Savremeni naziv ostrvo je dobilo 1948. godine, pre toga se koristio finski naziv.

Sa severozapada ostrvo od kopna deli Gvardejski moreuz, sa severoistoka od ostrva Tverdiš deli ga Banij zaliv, a sa jugoistoka bezimeni rukavac. Spojen je mostom “Družbe” sa kopnom, a Sorvalkim i Banim sa ostrvom Tverdiš.

Ostrvo je dugačko oko 1,2 km, a široko je oko 900 m. Teritorijalno je deo velikog grada i rejonskog centra Viborga (oko 76.000 stanovnika).

Na ostrvu se nalazi jedan deo Sorvalskog groblja. Prema raspoloživim dokumentima osnovano je 1798. godine. Površina groblja bila je 4,7 ha, od čega je saglasno protokolu bilo predviđeno 3,61 ha za rusko groblje, 0,93 ha za finsko groblje i 0,12 ha za švedsko i nemačko groblje. Početkom 2007. godine započet je zajednički rusko-finski projekat “Memorijalni park Sorvali naše zajedničko kulturno nasleđe”. Projekat, koji je finansirala Evropska Unija, bio je predviđen da se realizuje za godinu dana.

Most “Družbe”

T V E R D I Š

Tverdiš (Тверды́ш, finski Linnasaari) se nalazi u Viborškom zalivu i deo je grada Viborga. Njegov aktuelni naziv datira nakon II svetskog rata. Do XVI-XVII veka Tverdiš je bio ostrvo na zapadnom ušću reke Vuokse.

Na jugoistoku ga od kopnenog dela razdvaja ga Krepostnij moreuz (širina 90-320 m), a na severozapadu Gvardejski moreuz (širina 100-400 m), koji vodi do Sajmenskog kanala. Za vezu sa kopnom služe mostovi Krepostnoj, Petrovskij i Finski (železnički) na jugoistoku, a takođe železnički most Družbe na severozapadu. Osim toga, Tverdiš je spojen sa Gvardejskim ostrvom sa dva mosta, a i sa još nekoliko manjih ostrva. Dužina ostrva Tverdiš je 4,3 km, a najveća širina je preko 2 km. Površina je oko 4,8 km².

Do XVI-XVII veka Tverdiš je bio ostrvo u zapadnom ušću reke Vuokse.

Legende, koje su se sačuvale u Viborgu do XVI veka, govorile su o tome da je pre osnivanja Viborškog zamka na ostrvu Tverdiš postojalo neko naselje Stari Viborg. Šta više, upravo tako glasio je do 1944. godine zvanični naziv gradskog rejona Pikiruukki (danas severni deo Viborškog sela). Upravo tamo počela su prva istraživanja finskih arheologa, koje su kasnije nastavili sovjetski naučnici, ali su se ti pokušaji završili neuspehom.

Susednа ostrva:

Bilinij (Былинный), severno;
Ludvigštajn (Людвигштайн), severoistočno;
Zamkovij (Замковый) južno, u moreuzu Krepostnoj, gde se nalazi dvorac Viborg;
Gvardejskij (Гвардейский) zapadno;
tri ostrvca Siltsari, Dvojnik i Husniemensari (Сильтсари, Двойник, Хусниэменсари) zapadno.

Klima Viborga je morska sa prelazom ka kontinentalnoj. Zima je umereno blaga, a leto umereno toplo, što se objašnjava uticajem Golfske struje. Pri tome, maksimalna izmerena temperatura u Viborgu je +34,6°C, a minimalna -36,8°C. U celini klima Viborga je hladnija u odnosu na klimu nešto južnijeg Sankt-Peterburga, pa je tako prosečna godišnja temperatura u Viborgu +4,8°C, a u Sankt-Peterburgu je +5,8°C. Najhladniji mesec je februar (-7,2°C), dok je najtopliji juli sa +18,3°C, kada se i more zagreva do blizu 20°C. Najviše padavina ima tokom leta (ističe se avgust). Preovlađuje jugozapadni vetar. Tokom proleća i leta javlaju se bele noći, a najduža obdanica traje 19 sati i 10 minuta.

Pejzažni park Monrepo

Z A M K O V I J

Zamkovij (За́мковый о́стров) je ostrvo u Viborškom zalivu (ranije u ušću reke Vuokse), na kome je 1293. godine izgrađen Viborški zamak. Do izgradnje zamka ostrvo se zvalo Volovij (Воло́вий). Kasnije ostrvo dugo vremena nije imalo zvaničan naziv.

Ostrvo se nalazi u Krepostnom moreuzu, koji razdvaja ostrvo Tverdiš od kopnenog dela sa jugoistoka, pri čemu je širina moreuza između Zamkovog ostrva i kopna oko 25 m, a između ostrva Zamkovij i Tverdiš oko 100 m. Oba ostrva su spojena sa kopnom preko Krepostnog mosta, koji se faktički sastoji od dva mosta i nasipa. Dužina Zamkovog je 170 m, a širina je 122 m.

Do XVI-XVII veka Zamkovij je bio ostrvo u zapadnom ušću reke Vuokse. Nalazio se u uskom moreuzu, delu trgovačkog puta koji je vodio iz predela Ladoškog jezera u Baltičko more, pa je predstavljao važnu stratešku tačku. Osim toga ostrvo je bilo pogodno za izgradnju odbrambenih objekata: njegova istočna strana je stenoviti plato, a severni deo ravnica pogodna za privrednu izgradnju. Zbir ovih činjenica doveo je do izbora ostrva kao mesta za podizanje nove tvrđave Viuborg 1293. godine.

Ipak, i pre početka izgradnje zamka, na Zamkovom ostrvu je postojalo naselje. Osamdesetih godina XX veka, na osnovu izvršenih iskopavanja, rukovodilac radova je mogao da napravi zaključak o postojanju karelskog ostroga-skloništa iz XI-XII veka, u kome su se nalazila skladišta obe i brojna straža.

Prvobitno je ostrvo bilo povezano sa obalama moreuza preko dva pokretna mosta. Prvi pravi most, koji je spajao obale moreuza i nalazio se na mestu današnjeg Krepostnog mosta, bio je izgrađen u XVI veku. Drveni most na deblima dobio je naziv Abovskij. Kasnije je most više puta rekonstruisan.

Veoma je rasprostanjena legenda o postojanju tunela koji spaja Zamkovij sa kopnom. Po predanju, prolaz, ili Matvejeva rupa, bio je izgrađen u XVI veku, a zatrpan tridesetih godina XX veka. Pokušaji njegovog pronalaska 1910. godine završili su se neuspehom.

Faktički nikakvi konkretni dokazi o postojanju Matvejeve rupe u današnje vreme ne postoje.

L U D V I G Š T A J N

Ludvigštajn ili Ludvigštejn (Людвигштайн ili Людвигштeйн, Ostrvo mrtvih, nemački Ludwigstein = Ludvigova stena) je stenovito ostrvo-nekropola u Zaštitnoj uvali Viborškog zaliva, u severnom delu viborškog parka Monrepo (od francuskog Mon Repos = moj odmor).

Od 1788. godine ostrvo, kao i celo imanje Monrepo, pripadalo je nemačkom pesniku i pravniku Ludwigu von Nicolayu, učitelju velikog kneza Pavla Petroviča, kasnijeg ruskog imperatora (1796-1801). Ostrvo su zvali Ermitaž ili Stena pustinjaka. Od 1797. godine Pavle I je uključio rod Nicolay među baronske rodove Ruskog carstva. Na taj period se odnosi ideja vlasnika parka o izgradnji paviljona na ostrvu u vidu neogotskog zamka. Po legendi, koju je baron izneo u poemi “Imanje Monrepo u Finskoj”, u kuli na ostrvu bio je zatočen švedski kralj Erik XIV (1560-1568) koga su sa prestola svrgnula njegova braća. Sa tim je povezan i novi naziv za ostrvo Erihštajn.

U različito vreme projekte zamka radilo je više arhitekata i slikara, ali je tek Ludwigov sin Paul von Nicolay u periodu od 1822-1830. godine po projektu arhitekte Charlesa Heathcota Tathama na ostrvu podigao kapelu-grobnica u stilu neogotike, koja je nazvana Ludwigsburgom. U kapeli ukrašenoj vitražima bile su smeštene biste supružnika Nicolay. Na krovu Ludwigsburga nalazio se vidikovac, do koga se dolazilo kamenim stepenicama.

Samo ostrvo, koje je nazvano Ludvigštajn (Ludvigštejn), pretvorilo se u porodičnu grobnicu Nicolay. U njoj je bila postavljena spomen urna u čast velikog prijatelja Ludwiga Nicolaya, La Fermièra (1737-1796), sa natpisom: “Spomenik uvažavanja, posvećen prijateljstvu”. Na drugom nadgrobnom spomeniku bio je uklesan četvorostih Ludwiga Nicolaya, koji bi u mom prevodi glasio otprilike ovako: “Na kratak mig, o brdo, ti moje, potom ću zauvek biti tvoje”. Pored grobnice, na ostrvu se od 1798. godine nalazila i pećina Meduze sa maskom meduze Gorgone, jedna od romantičnih znamenitosti parka.

Pretvaranje ostrva u porodičnu grobnicu povuklo je za sobom povlačenje mera za sakrivanje sahrana od radoznalih očiju mnogobrojnih posetilaca parka. Umesto drvenog mosta, sagrađenog preko uskog i plitkog moreuza 1798. godine, od dvadesetih godina XIX veka bila je uvedena skela, dostupna samo vlasnicima parka. Vožnja skelom do Ostrva mrtvih obavljala se, uglavnom, u danima sahrana. Na ostrvu-groblju nije se sadilo listopadno drveće, zbog toga se prvobitno ujesen ostrvo nije farbalo jarkim bojama. Tamno zelenilo jela i borova stvaralo je osećaj večnog mira, tišine i tuge.

U posleratnim godinama park Monrepo, koji je prešao u vlasništvo sovjetske države, postepeno je propadao. Grobna mesta i skela na ostrvu podvrgnuta su aktima vandalizma; na Ludvigštajnu je počelo da raste listopadno drveće. Poslednjih godina na ostrvu se vrše popravke u okviru restauratorskih radova u parku Monrepo.

M A L I F I S K A R

Mali Fiskar (Ма́лый Фиска́р, švedski Lilla Fiskär) se nalazi 2,4 km južno od rta Burunog na poluostrvu Portovij Mis na severnoj obali Finskog zaliva, 40 km od Viborga, a 18 km od rusko-finske granice. Arhipelag Veliki Fiskar nalazi se 11 km jugozapadno, a stena Hali 8,5 km južno. Berjozova ostrva se nalaze 15 km prema istoku i jugoistoku (najbliže od tih ostrva je Rondo).

Mali Fiskar je izduženo stenovito ostrvce orijentisano u smeru sever-jug; dugačko je oko 460 m, a najveća širina 140 m je u južnom delu. Ostrvo ima 5,5 m visine.

Delimično prekriven drvećem, Mali Fiskar je sačuvan u izvornom obliku. Tokom perioda migracije na njemu se zaustavljaju divlji labudovi, dok se gnezdi mrki galeb unet u “Crvenu knjigu” i ptice iz porodice njorki. Ostrvo posećuje i siva foka.

Na jugozapadnom kraju Malog Fiskara nalazi se svetionik sagrađen 1909. godine. Ima izgled rešetkaste piramide kvadratne osnove na kvadratnoj kamenom postolju. Svetionik je ofarban u crvenu boju, a fokus se nalazi na 17 m visine.

Predviđeno je da 940 m južno od ostrva prođe gasovod “Severni tok”.

Mali Fiskar je po Ništadskom miru 1721. godine iz švedskog prešao u posed Rusije. Od 1920-1940. godine pripadao je Finskoj, a zatim je definitivno prešao u posed SSSR.

Susedna ostrva:

(1) Podveseljnij (Подвесельный) se nalazi 70 m istočno od ostrva Oritsaari, 222 km zapadno od Sankt-Peterburga, ovalnog je oblika, dužine 750 m i širine 230 m. Po Google Earthu ostrvo je spojeno sa kopnom izgradnjom pogona za proizvodnju tečnog naftnog gasa kod sela Veliki Bor (Большо́й Бор, 108 stanovnika). GPS koordinate: 60°30′39″ N, 28°10′12,5″ E.

(2) Oritsaari ili Majačnij (Оритсaари, Маячный) se nalazi 500 m od kopna i oko 4,2 km severoistočno od Malog Fiskara. Ostrvo ima oblik nepravilnog izduženog trougla; dugačko je 1,2 km i široko je 500 m. U južnom delu ostrva je svetionik. GPS koordinate: 60°30’30,5″ N, 28°09’46″ E.

(3) Tuman (Туман, magla) se nalazi na ulazu u Čistopolsku uvalu, udaljeno je oko 800 m od kopna i tri kilometra severozapadno od Malog Fiskara. Ima elipsasti oblik, dugačko je 570 m i široko 150 m.

GPS koordinate: 60°29′58″ N, 28°02′38″ E.

H A L I

Hali (Ха́лли, takođe Скала Халли = stena Hali) nalazi se 8,5 km južno od ostrva Mali Fiskar, 45 km od Viborga, a 23 km od rusko-finske granice. Od najbliže tačke na kopnu udaljeno je oko 11 km.

Hali je prilično izolovano ostrvo, 9 km zapadno nalazi se arhipelag Veliki Fiskar, a još veća su rastojanja do Berjozovih ostrva na istoku i do ostrva Narve na jugozapadu.

Naziv ostrva potiče od istočno nordijskog halere, halli, što znači stena. I zaista, Hali je malo stenovito ostrvo, bolje reći stena, površine 1 ha, potpuno lišena vegetacije. Oko ostrva, na različitim rastojanjima, nalazi se mnoštvo plićaka.

Na ostrvu je primećena siva foka. Odlučeno je da se ostrvo uključi u sastav četvrtog odeljka Ingermanlandskog rezervata površine 39 ha.

Na ostrvu se nalazi svetionik sagrađen 1911. godine. Ima izgled rešetkaste piramide visine 12 m sa kvadratnom osnovom na betonskom postolju. Donji deo svetionika ofarban je u crvenu, a gornji u sivu boju. Fokus se nalazi na 16 m visine.

Istorija ove stene identična je sa istorijom Malog Fiskara.

Na Google Earthu Hali se ne vidi.

ARHIPELAG VELIKI FISKAR

Arhipelag Veliki Fiskar (Aрхипелаг Большой Фискар, finski Kiuskeri) je grupa malih ostrva crvenkaste boje, okruženih podvodnim grebenima.

Udaljeni su 11 km od rusko-finske granice. Od najbliže tačke na kopnu, a to je rt Urpalanmatala, jugozapadno od uvale Čistopoljskaja, udaljeni su oko 10 km. 17 km južno od arhipelaga nalazi se ostrvo Nerva.

Arhipelag se sastoji od osam glavnih ostrva (od toga su tri bezimena) i nekoliko stena i ostrvaca. Protežu se u smeru zapad-istok, u dužini od oko 1,37 km. Najviša tačka arhipelaga nalazi se na ostrvu Kivima, u sredini grupe, na 11,9 m.

Arhipelag je deo trećeg odeljka Ingermanlandskog rezervata. Tokom migracija na ostrvima se zaustavlaju divlji labudovi, dok se leti, osim migracije, gnezde riđoglava patka, arktička čigra i galeb. Ostrva takođe posećuju sive foke i, ređe, prstenaste foke.

Riđoglava patka

Arktička čigra

Veliki Fiskar je po Ništadskom miru 1721. godine iz švedskog prešao u posed Rusije. Od 1920-1940. godine pripadao je Finskoj. Do 1939. godine ribari iz finskog sela Vatnuori bavili se ribolovom ispod leda među ostrvima arhipelaga. 1944. godine Finci su vratili arhipelag Sovjetima, a njegova teritorijalna pripadnost RSFSR potvrđena je Pariskim dogovorom iz 1947. godine.

Od zapada prema istoku ostrva arhipelaga su:

(1) Ljansiluoto (Лянсилуото) je najzapadnije i jedno je od najmanjih ostrva grupe, kružnog oblika. Dostiže visinu od 4,2 m. Između ostrva Ljansiluota i Kivime nalaze se tri ostrva koja nemaju nazive. GPS koordinate: 60°24′15″ N, 27°55′33,5″ E.

(2) Kivima (Кивима) je najviše je ostrvo arhipelaga, nalazi se u njegovom centru i ima blago izuduženi oblik. Na ostrvu Kivima sagrađen je 1903. godine svetionik visine 10 m od cigala u obliku kule, sa kvadratnom osnovom. Prvobitno je kula bila ofarbana u belu boju, ali je danas veći deo boje izbledeo. Fokus se nalazi na 21 m visine. GPS koordinate: 60°24′20,2″ N, 27°56′15,5″ E.

(3) Manonen (Маннонен) je najduže ostrvo (oko 420 m), a udaljeno je 100 m istočno od Kivime.

GPS koordinate: 60°24′28″ N, 27°56′27″ E.

(4) Vulko (Вулко) je ostrvce nepravilnog oblika koje se nalazi 40 m istočno od Manonena. Uz njegovu istočnu obalu nalaze se dve stene. GPS koordinate: 60°24’32,5″ N, 27°56’35,5″ E.

(5) Veliki Fiskar (Большой Фиска́р, finski Kiuskeri) je najistočnije ostrvo, po kome je nazvana cela grupa mada nije najveće ostrvo grupe; ima izdužen i zdepast oblik. Nalazi se 150 m istočno od Vulka. Tokom sovjetsko-finskog rata zauzela ga je sovjetska mornarička pešadija 4. marta 1940. godine. Nastup skijaškog bataljona vršio se po ledu pod jakom artiljerijskom paljbom Finaca. 10. marta Finci su preduzeli kontranapad za povratak ostrva, ali je napad odbijen. Tokom II svetskog rata sovjetska vojska je napustila ostrvo u avgustu 1941. godine. U julu 1943. godine pored ostrva Baltička flota je postavila mine, na koje je 1944. godine naleteo nemački vojni brod.

GPS koordinate: 60°24’26,5″ N, 27°56’53,5″ E.

Susedna ostrva:

(1) Uvalenj (Увалень, finski Väliluoto) se nalazi 1,7 km severozapadno od arhipelaga. To je malo ostrvo ovalnog oblika, dugačko 200 m i široko 100 m. GPS koordinate: 60°25′21″ N, 27°55′01,3″ E.

(2) Stena Kuohuva (скала Куохува) nalazi se oko 2 km južno od arhipelaga. Vidljiva je na Google Earthu.

R J A B I N I K

Rjabinik (Рябинник) se nalazi 2,6 km jugozapadno od rta Urpalanmatala na kopnu, a 11 km od rusko-finske granice. Najbliže kopno Rjabiniku je bezimeno ostrvce koje se nalazi oko 1 km prema severozapadu, a najbliže koje ima ime je ostrvo Talskeri (po nautičkoj karti je Tajaskeri, odnosno nije slovo “л” u nazivu nego “я”, možda neko nije dobro pročitao; dešavalo se i kod nekih drugih ostrva da neko pogrešno protumači naziv sa karte). Sem toga, Rjabinik se nalazi na istočnom kraju velike grupe ostrva u blizini rusko-finske granice, među kojima su Veliko pogranično ostrvo, Kopitin i Kozlinij. Nije poznato da li naziv ostrva potiče od reči rjabina=jarebika.

Rjabinik je malo ostrvo nepravilnog oblika, orijentisano u smeru sever-jug. Dugačko je približno 325 m, a najveća širina je 150 m. Ostrvo je visoko 5,5 m.

Na Rjabiniku se nalazi jedna vrsta svetionika, koja obavezno radi u paru i koja služi za označavanje određene linije na karti i koristi za obeležavanje promene kursa broda. Prednji deo svetionika je rešetkasta kula crvene boje visine 15 m sa fokusom na 16 m visine. Druga istovetna kula nalazi se 3,1 km u pravcu zapad-jugozapad na ostrvu Mala Otmelj, visine je 37 m sa fokusom na 47 m visine.

Ostrvo je uključeno u četvrti odeljak Ingermanlandskog rezervata.

Istorijska sudbina Rjabinika istovetna je sa već gore opisanim ostrvima.

ARHIPELAG PITKJAPASI

Pitkjapasi (Питкяпа́аси, finski Pitkäpaasi) je arhipelag koji se sastoji od nekoliko stenovitih ostrvaca obraslih crnogoričnom šumom.

Najveće ostrvo arhipelaga je Dugi kamen (Долгий Камень, finski Pitkäpaasi ili Kotisaari), po kome je i nazvan ceo arhipelag. Veća ostrva su još Krutojar (Крутояр, finski Essaari) i Sokolinij (Соколиный, finski Ilmarinen). Manjih dimenzija su ostrva Ližnij (Лыжный, finski Lyllysaari), Holmistij (Холмистый, finski Näckholm), Otradnij (Отрадный, finski Haapaluoto) i Orlinij (Орлиный, finski Kokkoluoto). Sasvim mala su ostrva Istočni greben (Восточный Гребень, finski Itäluoto), Zapadni greben (Западный Гребень, finski Länsiluoto), Degtjarnij (Дегтярный), Galočij (Галочий), Mala otmelj (Малая Отмель), Kamena zemlja (Каменная Земля) i još nekoliko bezimenih ostrva. Ostrva arhipelaga Pitkjapasi su u sastavu prvog odeljka (“Dugi kamen”) Ingermanlandskog rezervata.

U okolini arhipelaga nalaze se ostrva: Veliko pogranično severozapadno, Uzornij (Узорный) i Orehovij (Ореховый) severoistočno, Ostrvo Pavla Mesera (Остров Павла Мессера) i sitnija ostrva Heminginleto, Kamenistij (Каменистый), Visoki greben (Высокий Гребень) i Rjabinovij rif (Рябиновый Риф) jugozapadno.

Do 1947. godine u arhipelagu je postojalo finsko selo Pitkäpaasi ili Kotisaari (po drugim izvorima postojalo je do 1944. godine i zvalo se Pitkäpaade). Ono je bilo razmešteno na dva ostrva: veći deo na sadašnjem ostrvu Dugi kamen, a manji na sadašnjem ostrvu Krutojar.

Na ostrvima arhipelaga (Krutojar, Dugi kamen, Otradnij) pronađene su gomile obrednog kamenja koje su skandinavski naučnici datirali u doba vikinga (IX-XI vek) i pet lavirinata koje je otkrio lokalni istoričar Arvo Pitkäpaasi.

Ostrva grupe:

(1) Dugi kamen je, kao što je rečeno, najveće ostrvo arhipelaga. Severozapadno od Dugog kamena nalaze se ostrva Ližnij i Dugi greben, a iza njih je Veliko pogranično ostrvo. Istočno i severoistočno nalazi se niz ostrva koja kao i Dugi kamen ulaze u sastav arhipelaga, a najveće je Krutojar. Ostrvo je dugačko 1,5 km, a najveća širina je 1,3 km. Ostrvo je visoko 21,6 m.

Na Dugom kamenu, prekrivenom zimzelenom šumom, nalazi se napušteno i uništeno finsko selo Pitkäpaade, ritualne gomile obrednog kamenja i lavirint.

Ostrvo se prvi put spominje 1543. godine, kada je sedam njegovih stanovnika platilo za ispašu stoke. Krajem XVII veka, u vreme kada je ostrvo pripadalo Švedskoj, bila su tri domaćinstva sa 25 stanovnika. 1721. godine ostrvo je pripalo Rusiji. Broj stanovnika se lagano povećavao. 1780. godine bilo je šest domaćinstava i 50 stanovnika, a 1825. godine broj stanovnika je narastao do 109. U XIX veku na ostrvu je bila finska carina, a otvorena je i osnovna škola. Stanovnici su se bavili zanimanjima vezanim za more, kao naprimer pomorski piloti i trgovina ribom sa kopnom, odakle su dobijali žito.

U jesen 1906. i 1908. godine na ostrvo se iskrcavao car Nikolaj II sa svojom porodicom. 1913. godine prvi put se spominje lavirint, koji je ranije pronašao lokalni istoričar. 1915. godine broj stanovnika ostrva dostigao je maksimum i zajedno sa Velikim pograničnim ostrvom bio je najgušće naseljeno ostrvo.

U periodu kada je ostrvo pripadalo Finskoj (1920-1940) bilo je utvrđeno obalskom artiljerijom. Tokom sovjetsko-finskog rata bio je planiran desant na ostrvo 15. decembra 1939. godine, ali se od toga odustalo i napad je usledio u martu 1940. godine. Tokom II svetskog rata Sovjeti su napustili ostrvo u avgustu 1941. godine, a Finci su ga 1944. godine vratili zajedno sa ostalim teritorijama koje su osvojili početkom rata.

(2) Krutojar je drugo po veličini ostrvo arhipelaga, a nalazi se manje od 100 m severoistočno od Dugog kamena, dok je 150 m severoistočno od Krutojara ostrvo Sokolinij. Od kopna je ostrvo udaljeno 3 km. Krutojar je dugačak 1,5 km, a najveća širina je 850 m. Ostrvo je visoko 20,2 m.

Na ostrvu, prekrivenom mešovitom šumom, nalazi se manji deo napuštenog i uništenog finskog sela Pitkäpaade sa 10 kuća.

U severozapadnom delu ostrva lokalni finski istoričar Arvo Pitkäpaasi pronašao je lavirint (verovatno iz neolitika) i gomilu ritualnog kamenja. Finski arheolog Aarne Tallgren prvi je objavio pronalazak lavirinta u obliku potkovice i bispirale 1913. godine.

Lavirint je dimenzija 9,5×7,6 m i nalazi se u blizini najviše tačke ostrva. Širina kamenih stazica je od 20-50 cm, lavirint je orijentisan prema stranama sveta i ulaz je sa severne strane (sa strane obale Finskog zaliva). U njemu je srušen samo deo spoljne duge koji se nalazi sa desne strane ulaza. Vreme izgradnje u raznim izvorima varira od neolita do srednjeg veka.

Danas je ostalo da se reši zagonetka o nameni lavirinta. To ostaje velika tajna istorije. Glavne su dve verzije. Po prvoj, slični lavirinti postoje na podu nekih srednjovekovnih crkvi u Švedskoj. Navodno su vernici na taj način šifrirali svoje hrišćanske ideje. Po drugoj verziji naši preci su gradili i koristili su lavirinte kao oltare. Takav vijugav oblik i složenost prolaza nisu nimalo slučajni. Duše umrlih pri vršenju obreda trebalo je da zalutaju i da se nikada više ne vrate u svet živih. Po legendama lavirinti takođe predstavljaju ulaz u podzemno carstvo.

Interesantno je napomenuti da proći kroz lavirint nije ni malo jednostavno, pošto se stalno menja pravac i prečnik premeštanja, čas blago, čas oštro i sve to se nalazi na malom parčetu zemlje.

VELIKO POGRANIČNO OSTRVO

Veliko pogranično ostrvo (Большой Пограничный, finski Paatio, a takođe Patio ili Padio) je najveće od ruskih ostrva koja se nalaze u blizini finske granice: njegova površina je 9,5 km². Od finske granice udaljeno je manje 200 m, a inače je bliže finskom (1,7 km) nego ruskom kopnu (2,8 km). Ostrvo je dugačko 4,6 km, a najveća širina je 1,9 km. Na zapadnoj strani ostrva je veliki zaliv dužine 1,8 km i širine 200 m, koji formira veliko poluostrvo, na priloženoj karti označeno kao Heposaari. Ostrvo je visoko 26 m.

Najbliža veća finska ostrva su Rääintö, Halsholmi i Tuuholmi zapadno, kao i ostrvce Koiluoto podeljeno između Rusije i Finske, ruska ostrva Opasnij (Опасный, finski Papinsaari) i Groznij (Грозный, finski Laitsalmi) severno, Ivovij (Ивовый, finski Pajusaari) severoistočno, ostrva u arhipelagu Piktjapasi jugoistočno, Ostrvo Pavla Mesera, Heminginleto i Visoki greben južno, kao i manja ostrva Ovečij, Tvrdo ostrvo, Gornje ostrvo i Požog (Пожог) jugozapadno. Iza ovih poslednjih nalaze se veća ostrva Kozlinij i Malo pogranično ostrvo. Sa Opasnim i Ivovim ostrvom, Veliko pogranično ostrvo gotovo da je spojeno, a more između ovih ostrva je izuzetno plitko.

Ostrvo je pokriveni četinarskom šumom. Na severnoj obali nalaze se ruševine nekadašnjeg finskog sela Paatio. Zapadno od ostrva, na ulazu u zaliv Virolahti, vode Finskog zaliva formiraju plovni put Štandart.

Ostrvo je prešlo u posed Rusije 1721. godine.

Od 1906-1908. godine na plovnom putu Štandart pored ostrva leti je bila usidrena carska jahta “Štandart”, koju je carska porodica koristila kao svoju kuću. U julu 1913. godine carski dvor je organizovao za cara Nikolaja II piknik na ostrvu.

Nakon što je od 1920-1940. godine ostrvo pripadalo Finskoj, a zatim se ponovo vratilo Rusiji, odnosno SSSR-u i bilo je zaštićeno obalskom artiljerijom. U junu i julu 1941. godine baterija ostrva je uspešno odbijala pokušaje Finaca da izvrše desant na okolna ostrva. Baltička flota je evakuisala ostrvo od 20-25. avgusta te godine. 23. avgusta Finci su u blizini ostrva zarobili sovjetski ratni brod, oštećen i nasukan na plićak. 1944. godine Finci su vratili ostrvo.

Danas ostrvo ne privlači pažnju turista, jer na njemu nema interesantnih objekata ili znamenitosti. Pored toga, pošto je veoma blizu granice, poseta ostrvu je znatno otežana. Moguće je čak da se ne dobije dozvola za obilazak.

K O I L U O T O

Koiluoto (Ко́йлуото, finski Koiluoto) je ostrvo u zalivu Virolahti, podeljeno državnom granicom između Rusije i Finske, s tim da Finskoj pripada veći deo ostrva. To je jedno od najmanjih ostrva na svetu koje je podeljeno između država.

Ostrvo je dugačko oko 200 m, a široko je oko 110 m. Navodi se podatak da je površina ostrva 3 ha, ali uzimajući u obzir njegovu dužinu i širinu vidi se da je to nemoguće, odnosno previše. Zbog toga sam pribegao merenju na Google Earthu i došao do približne površine 1,4 ha. Po istim merenjima Rusiji pripada oko 0,5 ha. Na ostrvu se izdvajaju dva “brda” visine 2,9 i 3,1 m.

Ostrvo se nalazi na izlazu iz zaliva Virolahti, između finskog ostrva Rääintö (100 m) i rta Karingoniemi (150 m) na Velikom pograničnom ostrvu. Pored ostrva ima mnogo grebena. Dubina mora se kreće od 1,8 m u severozapadnom delu do 5,8 m u jugoistočnom delu.

Dnevni far (za pomoć pri plovidbi) oslikan na čudnoj steni na ostrvu Koiluoto

O V E Č I J

Na karti se vide Ovečij (nije naznačen), Gornje ostrvo, Malo pogranično ostrvo, Divlji kamen, Tvrdo ostrvo i Kozlinij

Ovečij (Овечий, finski Lammassaari) se nalazi 100 m južno od ostrva Požog, 50 m severno od Gornjeg ostrva, 320 m severno od Malog pograničnog ostrva, 300 m istočno od finskog ostrva Vanhasaari (staro ostrvo) i oko 150 m istočno od rusko-finske granice.

Ostrvo je dugačko 350 m.

Na ostrvu je do 1940. godine bio deo naselja Martinsari, čiji se centar nalazio na Malom pograničnom ostrvu (finski Martinsaari). Ostali delovi istog naselja bili su na Tvrdom i Gornjem ostrvu, kao i na ostrvu Vanhasaari (sada pripada Finskoj).

G O R N J E O S T R V O

Gornje ostrvo (Верхний, finski Vehkasaari) se nalazi 50 m severoistočno od Malog pograničnog ostrva. 1,5 km severoistočno od Gornjeg ostrva nalazi se Veliko pogranično ostrvo.

Gornje ostrvo je dugačko 900 m, a najveća širina je 360 m. Površina ostrva po merenjima sa Google Eartha iznosi oko 18 ha.

Ostrvo je visoko 3,5 m.

Na ostrvu je do 1940. godine bio deo naselja Martinsari, čiji se centar nalazio na Malom pograničnom ostrvu (finski Martinsaari).

MALO POGRANIČNO OSTRVO

Malo pogranično ostrvo (Малый Пограничный, finski Martinsaari) nalazi se na rusko-finskoj granici i povezano je plitkim morem u svom severozapadnom delu sa finskim ostrvom Vanhasaari. Sa istoka i juga Malo pogranično ostrvo okruženo je nizom ruskih ostrva: Požog, Ovečij, Gornje ostrvo, Tvrdo ostrvo i Divlji kamen. Iza poslednjeg, južno od Malog pograničnog ostrva, nalazi se ostrvo Kozlinij, a severoistočno od Gornjeg ostrva je Veliko pogranično ostrvo.

Ostrvo je dugačko 1,3 km, a najveća širina je 800 m. Površina ostrva po merenjima sa Google Eartha iznosi oko 60 ha. Ostrvo je visoko 23 m.

Do 1920. godine Malo pogranično ostrvo zvalo se Martinsari i pripadalo je Rusiji, a od 1920-1940. godine pod istim imenom pripadalo je Finskoj. U to vreme ostrvo je bilo centar istoimenog sela, čiji su se delovi takođe nalazili na okolnim ostrvima (već opisano kod ostrva Ovečij). Pošto je ostrvo većim delom pokriveno četinarskom šumom i mestimimično je močvarno, stanovništvo se bavilo ribolovom, lovom na foke i brodogradnjom. Recimo, na ostrvu su gradili škune (jedrenjake) koje su bile poznate kao veoma kvalitetne.

1940. godine ostrvo je pripalo SSSR-u i na njemu je bio stacioniran pogranični odred. Svi dotadašnji stanovnici bili su primorani da se isele, pošto se ostrvo našlo u zoni strogog pograničnog režima. 3. jula 1941. godine, sa početkom II svetskog rata, Finci su izvršili desant i zauzeli su ostrvo. Ostrvo je ponovo vraćeno Sovjetskom Savezu 1944. godine.

Malo pogranično ostrvo nije interesantno za posetu, a budući da granica prolazi pored samog ostrva pitanje je da li potrebna dozvola, gde se ona dobija i da li ju je moguće dobiti.

D I V L J I K A M E N

Divlji kamen (Дикий Камень, finski Satasilmä=sto očiju) predstavlja grupu stena visine do 6 m, prekrivenih četinarskom šumom. Nalazi se između dva veća ostrva, Malog pograničnog (200 m severno) i Kozlinog (100 m južno). 400 m istočno je Tvrdo ostrvo.

T V R D O O S T R V O

Tvrdo ostrvo (Твёрдый, finski Kavo) je stenovito ostrvo, koje se nalazi južno od plovidbenog puta Štandart. Najbliže susedno ostrvo Kozlinij, udaljeno 250 m prema jugozapadu. 400 m zapadno je Divlji kamen, a 780 m severozapadno je Malo pogranično ostrvo. Do Velikog pograničnog ostrva, koje se nalazi severoistočno, ima oko 1,4 km.

Na ostrvu je do 1940. godine bio deo naselja Martinsari, čiji se centar nalazio na Malom pograničnom ostrvu (finski Martinsaari).

Od 1906-1908. godine između Tvrdog i Velikog pograničnog ostrva redovno se leti sidrila carska jahta “Štandart”.

K O Z L I N I J

Kozlinij (Козлиный, kozje ostrvo, finski Pukkio ili Pukkionsaari) se nalazi 1,5 km od rusko-finske granice i 8 km od kopna; nalazi se jugoistočno od Malog pograničnog ostrva i Divljeg kamena; južno od Velikog pograničnog i Tvrdog ostrva; jugozapadno od arhipelaga Pitkjapasi i zapadno od Heminginleta. Uz Kozlinij, na jugozapadu, nalaze se ostrvca Veliki i Mali Kozljonok (Большой Козлёнок i Малый Козлёнок, veliko i malo jare).

Ostrvo je dugačko 2 km, a najveća širina je 1 km. Površina ostrva po merenjima sa Google Eartha iznosi oko 1,3 km².

Ostrvo je pretežno šumovito i ima dva svetionika: jedan na jugoistočnoj obali, a drugi je na južnoj obali (svetionik Pukkio). Međusobno su udaljeni oko 1 km. Jugoistočni svetionik je omanja rešetkasta kula, a fokus je na 8 m visine.

Na ostrvu postoji stambeni objekat, ali o tome nema nikakvih podataka. Takođe ima i pristanište, a postoji slika gde je tu pristao brod obalske straže.

Kada je ostrvo 1920. godine prešlo u posed Finske bilo je utvrđeno. U periodu 1921-1924. godina na njemu je bila izgrađena tvrđava, koja je 1924. godine naoružana sa dva moćna topa, koji su kasnije zamenjeni savremenijim.

Sa početkom sovjetsko-finskog rata na ostrvu je osnovan rezervni bataljon. Sovjeti su 15. decembra 1939. godine izvršili izviđanje polažaja batajona, a sovjetska mornarička pešadija počela je napad 4. marta 1940. godine. Ostrvska artiljerija gađala je napadače, a 10. marta bezuspešno je pokušala da obrani Veliki Fiskar. Sa početkom II svetskog rata Finci su periodično pokušavali da osvoje različita ostrva, ali su im svaki put pokušaji osujećeni. Sovjeti su 20. avgusta 1941. godine počeli sa evakuacijom artiljerije, a pri tome su 22-23. avgusta nastradala dva broda sa municijom, koji do današnjeg dana leže na dnu mora pored ostrva. Ranije, 5. jula, finska avijacija je potopila jedan brod sa namirnicama i municijom kod ostrvskog pristaništa.

Od jula 1941. godine vode pored ostrva bile su minirane. Na jednu od tih mina u avgustu 1944. godine, kada je ostrvo bilo u finskom posedu, naleteo je nemački brod. U julu iste godine sovjetska avijacija uništila je finski brod koji je bio usidren kod ostrva.

H E M I N G I N L E T O

Heminginleto (Хеммингинлетто) se nalazi 5 km istočno od rusko-finske granice. U odnosu na prethodno opisano ostrvo Kozlinij nalazi se 2 km istočno. Arhipelag Pitkjapasi nalazi se severoistočno od ostrva, a najbliže ostrvo tog arhipelaga Dugi kamen udaljen je 1,6 km.

Severno od ostrva Heminginleto nalaze se ostrva Kamenistij, odvojen moreuzom širine 1‚00 m, a nešto dalje je Ostrvo Pavla Mesera, koje je nazvano po pomorskom oficiru Pavlu Messeru (1883-1938).

Heminginleto je uključen u prvi odeljak Ingermanlandskog rezervata.

Na ostrvu se nalazi svetionik, čiji je fokus na 7 m visine.

K O P I T I N

Kopitin (Копытин, finski Kinnarit) se nalazi približno 350 m (po drugim podacima 230 m) od rusko-finske granice. Od najbliže tačke na kopnu, a to je zapadni kraj zaliva Selkäranta u Finskoj, udaljen je oko 5,8 km.

Kopitinu je najbliže ostrvo Mali Kopitin, koji se nalazi samo 70 m severoistočno od njega, a takođe i bezimeno ostrvo sverno od njega. Najbliže veće ostrvo je Kozlinij, koji se nalazi 4 km severoistočno. Finska ostrva, koja se nalaze blizu Kopitina su ostrva Ryssänletto 800 m jugozapadno i ostrvce Kinarinhelli 1 km severozapadno.

Kopitin ima oblik nepravilnog trougla sa vrlo zaobljenim temenima. Osnova trougla lučnog oblika usmerena je prema jugu. Dimenzije ostrva su približno 600 m dužine i 400 m najveće širine. Maksimalna visina ostrva je 8 m.

Ostrvo je uključeno u drugi odeljak Ingermanlandskog rezervata.

Na Kopitinu se nalazi jedna vrsta svetionika koja obavezno radi u paru. Tako je na ovom ostrvu zadnja kula svetionika opslužuje brodove koji idu u pravcu zapada. Kula rešetkaske konstrukcije ima kvadratnu osnovu, visoka je 32 m, sa fokusom na 41 m visine. Kula je ofarbana u crvenu boju i na njoj se nalazi dnevna oznaka u vidu belog pravougaonika sa vertikalnom crnom linijom. Prednja kula istog svetionika nalazi se na ostrvu Mali Kopitin.

U godinama kada je ostrvo pripadalo Finskoj (1920-1940) bilo je utvrđeno, kao i Mali Kopitin. Tokom sovjetsko-finskog rata počev od 4. marta 1940. godine Finci su u više navrata odbijali napade morske pešadije Baltičke flote SSSR na ostrvo.

U blizini Kopitina nalaze se brojna ostrva, neka pripadaju Finskoj, a na ruskoj teritoriji su:

(1) Mali Kopitin (Малый Копытин, finski Istočni Kinnarit) se nalazi 600 m od rusko-finske granice. Od najbliže tačke na kopnu (zapadni kraj zaliva Selkäranta u Finskoj) udaljen je oko 5,7 km.

Mali Kopitin ima oblik kapljice, a orijentisan je u smeru severozapad-jugoistok. Ostrvo je dugačko 610 m, a najveća širina je 210 m u jugoistočnom delu. Na Malom Kopitinu nalazi se drugi deo svetionika (prednja kula), opisan kod ostrva Kopitin. I on opslužuje brodove koji idu u pravcu zapada. Kula visine 16 m ofarbana je u crvenu boju i na njoj se nalazi dnevna oznaka u vidu belog pravougaonika sa vertikalnom crnom linijom. Fokus je na 22 m visine.

(2) Ostrva Smolistije (Oстровa Смолистые), dva otočića 1,8 km severoistočno od Kopitina. Veće, južno ostrvo, dugačko je 115 m, široko 60 m i dostiže maksimalnu visinu od 3,2 m. GPS koordinate: 60°26′12″ N, 27°44′16,5″ E.

(3) Zubec (Зубец), 440 m jugoistočno od Kopytina, otok je nepravilnog oblika orijentiran sjever-istok-jugozapad; duga je 430 m i široka 200 m. GPS koordinate: 60°25′25″ N, 27°42′44″ E.

(4) Dugi Rif (Долгий Риф), 730 m jugoistočno od Kopytina, nepravilni je pravokutnik dug oko 400 m i širok 300 m. Njegova maksimalna visina je 5,8 m. GPS koordinate: 60°25′10″ N, 27°42′40″ E.

(5) Soglasnij (Согласный), 1,2 km jugoistočno od Kopytina, mali je ovalni otok, dugačak 190 m i širok 90 m. GPS koordinate: 60°25′00″ N, 27°42′46″ E.

N E R V A

Nerva (Не́рва, finski Narvi) je smeštena jugozapadno od Viborškog zaliva. Ostrvu najbliža tačka na kopnu nalazi se blizu rusko-finske granice, a udaljena je oko 27,8 km. Sva, uslovno rečena susedna ostrva, su udaljena bar 15 km, kao što su Somers (18 km) i Mali Somers na zapadu, arhipelag Veliki Fiskar (15 km) na severu, Berjozova ostrva na istoku, Seskar na jugoistoku i Moćno (24 km) i Malo ostrvo na jugu. Od rusko-finske granice udaljen je 20 km. Na Google Earthu ostrvo se ne vidi.

Nerva je malo stenovito ostrvo koje ima oblik pravougaonika, orijentisano u smeru sever-jug. Dugačko je približno 500 m, a najveća širina je 200 m. Na ostrvu se nalazi svetionik sagrađen 1945. godine, u obliku rešetkaste kule pravougaonog preseka, visine 37 m. Fokus je na 44 m visine. U blizini kule nalazi se nekoliko zgrada za tehničko osoblje, koje odavno nisu u upotrebi, pa su ruinirane.

1867. godine na ostrvu je postavljen prvi svetionik, u obliku okrugle kule visine 28 m. Finska je zauzela ostrvo 1918. godine i po mirovnom dogovoru sklopljenom 1920. godine ostrvo joj je zvanično pripalo. Pri tome, ostrvo je bilo demilitarizovano, a Finska je smela ima samo vojno-posmatrački punkt.

Sovjetska morska pešadija je tokom sovjetsko-finskog rata zauzela ostrvo 1. decembra 1939. godine. Desant manjih razmera za podizanje zastave Sovjetskog Saveza otkrio je da je finski garnizon napustio ostrvo, a svetionik i radio stanica su srušeni. Već sledećeg dana hidrografi Baltičke flote su počeli sanaciju. 1940. godine Nerva je pripala Sovjetskom Savezu. Tokom II svetskog rata sovjetski garnizon je evakuisan sa Nerve 2. decembra 1941. godine, kada je ponovo srušen svetionik, a ostrvo je na duže vreme do 1944. godine ostalo ničije. 20. juna 1944. godine tokom desantne operacije Nervu je osvojila morska pešadija Baltičke flote i na ostrvu je postavljena obalska artiljerija. 1945. godine na ostrvu je postavljen novi svetionik, koji radi do današnjih dana.

S O M E R S

Somers (Соммерс, finski Someri) je stenovito ostrvo, kao i ostrvo Nerva potpuno izolovano u sredini Finskog zaliva, jugozapadno od Viborškog zaliva. Kao što je već rečeno, Somers je i najjužnije i najzapadnije ostrvo koje pripada Viborškom rejonu Lenjingradske oblasti.

Najbliža točka na kopnu udaljena je oko 28,4 km, a nalazi se na teritoriji Finske, u blizini granice sa Rusijom. Od Somersa se nijedno ostrvo se ne nalazi na udaljenosti manjoj od 18 km, kao što su arhipelag Veliki Fiskar severoistočno, ostrvo Nerva istočno, Moćno i Malo ostrvo jugoistočno i nekoliko finskih ostrva (Kilpisaari, Koivuluoto, Ulko-Tammio itd) severozapadno.

Somers je malo ostrvo nepravilnog oblika, orijentisano u smeru zapad-istok, a obala je ispresecena uvalama. Ostrvo je dugaćko oko 880 m (1,1 km kada se uzme u obzir severozapadno poluostrvo), najveća širina je 450 m, a najviša tačka je 16 m.

Ostrvo je praktično lišeno vegetacije, ima samo desetak patuljastih stabala.

Na ostrvu se nalazi radio toranj (podignut 2005. godine) ofarban u crvenu i belu boju, svetionik izgrađen 1945. godine i zgrade odgovarajućih službi. Svetionik ima oblik rešetkaste kule, visine 37 m, a fokus svetionika nalazi se na visini od 53 m.

I Somers je poput drugih ostrva prešao u posed Rusije 1721. godine. Dve godine kasnije Petar I je poklonio ostrvo dvorskoj ludi (!) Janu Lakosti, što posle smrti cara nije bilo potvrđeno, jer je na dokumentu nije bio pečat, već je bila priložena jedna rublja! Izgleda se car našalio sa svojom dvorskom ludom. Iz iste godine postoji i opis ostrva da “se ono sastoji … od kamena i peska i da je nenaseljeno”.

1808. godine bilo je podignut prvi svetionik, visine 9 m sa fenjerom na vrhu. 1866. godine svetionik je modernizovan sistemom sočiva i svetlost je podignuta za još 8 m.

Izbijanjem I svetskog rata ruska vojska je započela izgradnju utvrđenja na ostrvu, ali pre nego što su radovi završeni 1918. godine finska vojska je osvojila Somers. Finci su završili započete fortifikacione radove. Somers je pripao Finskoj i bio je demilitarizovan, a Fincima je bilo dozvoljeno da zadrže samo posmatrački punkt.

Tokom sovjetsko-finskog rata sovjetska mornarička pešadija okupirala je Sommers 1. decembra 1939. godine, otkrivši da je finski garnizon već napustio ostrvo i uništio svetionik i radio stanicu. Već sledećeg dana hidrografi Baltičke flote su počeli sanaciju (događaji su istovetni sa dešavanjima na ostrvu Nerva). Somers je ponovo zvanično pripao Sovjetskom Savezu 1940. godine.

Tokom II svetskog rata Somers je bio evakuisan 30. oktobra 1941. godine, a potpuno ga je sovjetska vojska napustila 2. decembra 1941. godine. Finci su ponovno okupirali Somers 19. januara 1942. godine. 8. jula iste godine Sovjeti su izvršili desant u nameri da vrate ostrvo, ali su ga nemačka i finska flota odbile do 10. jula. Zanimljivo da je desantom komandovao kapetan I klase Gordej Levčenko, koji je prethodno u činu vice-admirala već bio poražen na Krimu i predao je grad Kerč, zbog čega je bio ražalovan u čin kapetana I klase. U neuspešnom desantu na Somers sovjetska vojska izgubila je osam brodova, a još 21 brod je oštećen. Finska komanda je povećala broj potopljenih sovjetskih brodova sa 8 na 18. U vazdušnim bitkama i od protivavionskih napada sa brodova oborena su četiri sovjetska aviona.

U sovjetskim izdanjima dugo godina nije bilo podataka o broju poginulih vojnika. Tek je u radu Abramova iz 2009. godine objavljen podatak o 359 poginulih i 63 ranjena vojnika. Po finskim podacima na ostrvu je poginulo 129 sovjetskih boraca i 149 je zarobljeno, a još oko 200 vojnika je nastradalo na potonulim brodovima. Sa druge strane, finsko-nemačka flota nije imala nijedan potopljeni brod (iako su sovjetski piloti i kapetani izvestili o “potopljenim brodovima”), već samo nekoliko oštećenih. Takođe su imali veoma male gubitke u ljudskoj sili, ukupno 21 poginulih i 69 ranjenih.

Operacija se završila neuspehom zbog krupnih grešaka u njenom planiranju i sprovođenju. Priprema je urađena na brzinu, iako za tim nije bilo potrebe, a nisu iskorišćena ni sva raspoloživa sredstva za desant. Ostrvo je ostalo u rukama protivnika, a oko njega su postavljene jake minske prepreke. Somers je predstavljao ozbiljnu prepreku za Baltičku flotu i ostao je u rukama Finske sve do septembra 1944. godine, kada je Finska izašla iz rata. 1947. godine zvanično je potvrđeno vlasništvo SSSR nad ostrvom.

2005. godine kompanija “Tranzas” je na ostrvu podigla radio toranj za “Regionalni sistem bezbedne plovidbe Finskim zalivom”. Time je omogućena automatska navigacija.

Danas je Somers ostrvo koje očekuje nova otkrića vojnih istoričara, studente ekologije, ljubitelje usamljenosti i posmatranja morskih daljina.

Jedino susedno ostrvce je Mali Somers (Малый Соммерс) smešteno 1,4 km istočno, dugačko 90 m, u njegovoj blizini je stena prečnika 40 m.

Mali Somers se nalazi 117 km zapadno od Sankt-Peterburga. Bez obzira na izuzetno malu površinu – svega nekoliko kvadratnih metara – poznat je kao izuzetno opasno mesto za brodove. Čak i kada je vedro vreme ovo sićušno stenovito ostrvo teško je razlikovati od okolnog mora. Praktično sve vreme jedva da izviruje iznad površine mora. Talasi ga potpuno skrivaju od pogleda.

Ostrvo je potpuno lišeno vegetacije i znamenitosti, ali se ne može u potpunosti smatrati nenastanjenim. Morske životinje i ptice često ga koriste kao mesto za odmor.

GPS koordinate: 60°12’33,15″ N, 27°40’42,6″ E.

SPOLJNA OSTRVA FINSKOG ZALIVA

Spoljna ostrva Finskog zaliva (Внешние острова Финского залива, finski Suomenlahden ulkosaaret) su grupa manjih ostrva raspoređenih u centru istočnog dela Finskog zaliva. U finskim izvorima razmatraju se kao jedinstveni arhipelag, dok se u ruskim, po pravilu, razmatraju odvojeno.

Ova ostrva su od davnina imala važnu stratešku ulogu zbog položaja na plovnom putu do ušća reke Neve, gde je 1703. godine osnovan glavni grad Ruskog carstva Sankt-Peterburg. U XVII i XVIII veku ostrva su postala mesto sukoba Rusije i Švedske, iako su ih tada pretežno naseljavali finski ribari.

Mirovnim ugovorom potpisanim 1721. godine u gradu Nystadu (danas u Finskoj) završen je rat između Rusije i Švedske koji je počeo 1700. godine, a ostrva su pripala Rusiji. Dugo godina su se koristila kao mesto za postavljanje svetionika. Raspad Ruskog carstva 1917. godine doveo je do toga da je na vladavinu nad arhipelagom počela da pretenduje nezavisna Finska, koja im je zvanično i vladala dvadesetih i tridesetih godina XX veka. Nakon Sovjetsko-finskog rata (1939-1940) predati su Sovjetskom Savezu. Tokom II svetskog rata za vlast nad ostrvima borili su se Finska i njen saveznik Nemačka sa jedne strane i SSSR sa druge strane. Po rezultatima Pariskog mirovnog dogovora 1947. godine ostrva su konačno ušla u sastav SSSR, odnosno njene teritorijalne jedinice Ruske SFSR.

Spisak spoljnih ostrva Finskog zaliva:

Hogland (Гогланд) – najveće ostrvo
Rodšer (Родшер)
Veliki Tjuters (Большой Тютерс)
Mali Tjuters (Малый Тютерс)
Moćno ostrvo (Мощный) i susedna ostrva Vjunok (Вьюнок), Podhodnij (Подходной) i Veliki Kosoj (Большой Косой)
Nerva (Нерва)
Malo ostrvo (Малый)
Seskar (Сескар) i susedna ostrva Jarki (Ярки), Nogin (Ногин), Kasauri (Касаури), Sonin (Сонин), Nisko ostrvo (Низкий), Kokor (Кокор), Kurov (Куров) i Južno ostrvo (Южный)
Somers (Соммерс) i susedni Mali Somers (Малый Соммерс)
Ostrva Virgini (Острова Виргины)

Osim nabrojanih ostrva u Finskom zalivu Rusiji pripadaju i ostrva Halpikarti (Халпикарти), Itjakivi (Итякиви) i Vigrund (Вигрунд), koji se takođe nalaze na znatnom rastojanju od kopna, ali se u isto vreme nalaze i na značajnoj udaljenosti od ove grupe ostrva.

Od navedenih ostrva već su opisana ostrva Nerva i Somers, koja pripadaju Viborškom rejonu Lenjingradske oblasti, dok preostala ostrva, uključujući i Vigrund, pripadaju Kingisepškom rejonu. Od najzapadnijeg ostrva Rodšer do najistočnijeg ostrva Seskar ima blizu 100 km.

Spisak ostrva Kingisepškog rejona sa osnovnim podacima (crvenom bojom data je procena površine):

	Naziv	Naziv na ruskom	GPS koordinate	Povr.	Vrh
1.	Seskar	Сескар	60°02′00″ N, 28°22′00″ E	4,16
2.	Kokor	Кокор	60°00′57″ N, 28°19′10″ E	0,204
3.	Malo ostrvo	Малый	60°01′22″ N, 28°01′21″ E	1,7
4.	Moćno ostrvo	Мощный	60°00′36″ N, 27°50′55″ E	13,4	16
5.	Vigrund	Вигрунд	59°46′50″ N, 27°44′14″ E	0,01
6.	Veliki Tjuters	Большой Тютерс	59°51′00″ N, 27°12′00″ E	8,3	56
7.	Mali Tjuters	Малый Тютерс	59°48′40″ N, 26°54′31″ E	1,6	11,2
8.	Hogland	Гогланд	60°04′00″ N, 27°00′00″ E	21	176
9.	Ostrva Virgini	Острова Виргины	59°56′57″ N, 26°51′14″ E	0,04
10.	Rodšer	Родшер	59°58′07″ N, 26°40′47″ E	0,015

S E S K A R

Seskar (Сескар, finski Seiskari) je malo nenaseljeno ostrvo na krajnjem istoku akvatorije Finskog zaliva. Ostrvo se nalazi na 19 km od južne obale zaliva i 38 km od severne obale. Sankt-Peterburg se nalazi 100 km, a Kronštadt 78 km istočno od ostrva. Malo ostrvo sa nalazi 16 km zapadno.

Ostrvo je izduženo u smeru sever-jug u dužini od 4 km, najveća širina je 1,7 km, i ima površinu od 4,16 km². U fizionomiji ostrva jasno se izdvajaju niži zapadni i viši, istočni deo. Zapadna obala je dosta niska i izuzetno razuđena, obrasla je mešovitom šumom breze i bora. Istočna obala slabo razuđena i prekrivena je peščanim dinama i obrasla je borovom šumom. Zapadno i severozapadno od ostrva nalaze se brojne kamene hridi i ostrvca ukupne površine oko 8 km². Dubina mora je u tom delu manja od 5 m, a najveća ostrvska površina je ostrvo Kokor. Ovaj plićak je dobro obeležen navigacionim bovama.

Takođe je to mesto tradicionalna stanica i hranilište patki iz potporodice ronaca (baršunasti turpan, ledenjarka, morska crnka i ćubasta patka). Na ostrvu se gnezdi veliki broj različitih vrsta ptica, pa je tako prvi put u Lenjingradskoj oblasti zabeleženo gnežđenje grbavog labuda i divlje guske.

Na severozapadnom kraju ostrva, Severnom rtu, nalazi se mol dužine 500 m, produžen praktično potpuno srušenim pristaništem. Molu je sa strane mora praktično nemoguće prići zbog obilja hridi. U blizini se nalazi svetionik visine 31 m, izliven od topovsklog livenog gvožđa 1858. godine. Fokus se nalazi na 30 m visine. Pored svetionika nalaze se stambene zgrade sa helidromom, a 1 km južnije je pogranična karaula. Pored toga na ostrvu se nalaze napušteni aerodrom i radio toranj “Regionalnog sistema bezbedne plovidbe”, podignut 2005. godine. Na svetioniku se nalazi oprema automatskog sistema za merenje radijacije, koja prati jonizujuće zračenje Lenjingradske atomske centrale.

U predelu kamenitog plićaka nalazi se gomila hridi i sitnih ostrva, među kojima je najveće Kokor. To je jedino ostrvce na kome raste drveće, ostala su pokrivena gustom travom.

Za posetu ostrvu ili plovidbu na manjim plovilima zapadno od njega, neophodno je pribaviti dozvolu pogranične službe. Za plovidbu istočno od Seskara dovoljno je pograničnu službu samo obavestiti. U planu je da se uvede poseban režim na zapadnom delu ostrva, pošto zajedno sa malim ostrvima ulazi u sastav devetog odeljka Ingermanlandskog rezervata.

Postoje dve verzije o nastanku imena za ostrvo. Po prvoj, naziv je finski i sastoji se od reči seitsen (sedmi) i kari (podvodni kamen, greben). Po drugoj, naziv je švedski i sastoji se od reči sjo (morski) i skar (stenovito ostrvce).

Svetionik na Seskaru postojao je još u vreme kada je ostrvo pripadalo Švedskoj, u XVII veku. Kada je ostrvo 1721. godine prešlo u posed Rusije, svetionik je bio u veoma lošem stanju, pa je 1725. i 1727. godine morao da se remontuje. 1732. godine pored ostrva je doživeo brodolom poštanski brod, koji je iz Kronštadta plovio za Lübeck. Katastrofa se dogodila zbog pogrešnih holandskih mapa koje su se tada koristile, pa su one zamenjene. 1755. godine svetionik je ponovo remontovan. 1767. godine na Seskaru je izgrađena nova crkva, jedna od najmanjih finskih crkava: u osnovi je bio šestougaonik prečnika 9 m.

1786. godine na ostrvu je podignut karantin. Sa početkom rusko-švedskog rata (1788-1790) na Seskaru je organizovan vojno-pomorski lazaret. Posle bitke kod Hoglanda 1788. godine ruska flota se sakrila kod Seskara.

1794. godine pored Seskara pretrpeo je brodolom i bio je izbačen na stene brod “Margarita” koji je prevozio tovar drva. Stanovnici ostrva spasili su sve mornare i dobili su nagradu od 100 rubalja. 1807. godine sagrađen je novi svetionik, kula od cigala visine 20 m crvene boje sa belom osnovom. U novembru 1840. godine pet milja zapadno od ostrva potonuo je britanski trgovački brod sa tovarom indigo i sandalovog drveta. Početkom sledeće godine skoro ceo tovar je podignut sa dna mora, a u tome je učestvovalo i 350 meštana.

1858. godine na Seskaru je postavljen i osvećen novi svetionik, kula od 30 m, koju je jedan Englez izlio od artiljerijskog livenog gvožđa. Bio je to prvi takav svetionik na teritoriji Rusije. Engleski radnici su montirali kulu i prateću opremu. Svetionik posle brojnih remonta funkcioniše do današnjeg dana, a o njemu se brine posada svetionika.

1878. godine na Sekaru je podignuta nova crkva, ali se do danas nijedna crkva na ostrvu nije sačuvala.

Tokom građanskog rata u Rusiji 1919-20. godine pored Seskara se nalazila britanska eskadra. U avgustu 1919. godine ruska podmornica je potopila britanski razarač, a u oktobru iste godine pored Seskara je na minu naleteo drugi britanski razarač. Oba potopljena broda Britanci su poklonili Finskoj, ali prilikom pregleda 1925. godine ustanovilo se da ih je nemoguće popraviti.

Seskar je 1920. godine prešao u posed Finske bio je demilitarizovan. Do 1939. godine na ostrvu nije bilo regularne vojske, samo policija, civilna straža i graničari sa nekoliko topova i mitraljeza. Seskar je u to vreme bio banja sa dobro opremljenom plažom na severnoj obali, hotelom i restoranom u centru ostrva.

Sovjetska morska pešadija je tokom Sovjetsko-finskog rata bez većeg otpora zauzela je ostrvo 30. novembra 1939. godine. U martu 1940. godine ostrvo se uslovno zvalo Poltava.

Sa početkom II svetskog rata, u julu 1941. godine, oko ostrva je bila postavljeno Istočno minsko polje. 26. avgusta na Seskar je evakuisan deo obalske artiljerije sa kopna. Kada su Finci i Nemci osvojili veći deo ostrva u Finskom zalivu, Seskar i tadašnji Lavensaari (danas Moćno ostrvo) postali su istureni punktovi Baltičke flote.

Tokom zima 1941/42 i 1943/44 postojao je automobilski put po zaleđenom moru Šepeljevski svetionik (na južnoj obali Finskog zaliva) – Seskar – Lavensaari dužine 71 km. Zima 1942/43 je bila blaga, more se nije zaledilo, pa nije ni bilo puta. Ovaj put se ukrštao sa sličnim nemačkim putem, koji je išao od severne do južne obale Finskog zaliva. Na ukrštanju, koje je nazvano Međunarodnim, periodično je dolazilo do razmene vatre.

Na ostrvu su bazu imali brodovi koji su čuvali to područje i brinuli se za bezbednost podmornica i konvoja iz Kronštadta. Zbog toga je oko ostrva često dolazilo do pomorskih ili vazdušnih bitaka.

K O K O R

Kokor (Кокор) se nalazi oko 2 km zapadno od ostrva Seskara.

Površina ostrva je 20,4 ha (na srpskoj wikipediji je pogrešan podatak 2,4 ha).

Okolno more je toliko plitko da se do Kokora sa obližnjih ostrva može doći hodanjem kroz more. Ostrvo je pretežno obraslo četinarskom šumom bora i kleke, dok su severna i severoistočna obala obrasle trskom.

U letnjim mesecima na obalama ostrva i u okolnim vodama može se sresti siva foka.

Od ptica sreću se sibirski zviždak, gavka, šljuka kamenjarka i grbavi labud.

Čini se da je ostrvo oduvek bilo nenaseljeno. Oni koji su posetili ostrvce kažu da se na njemu nema tragova neke ribarske kolibe ili vojnog utvrđenja. Na ostrvu vlada tišina, ne čuje ni glas čoveka, ni životinja. Ali to je samo na prvi pogled. Još malo i ugledaće se divni labudovi, skromne patkice i kreštavi galebovi.

Kokor je po krajoliku najneobičnije Spoljno ostrvo. Koliko je ostrvo malo, toliko je i živopisno. A sem toga na ostrvu ima puno zmija. Posebno je potrebno biti obazriv u proleće, a preporučuju se čizme.

U saglasnosti sa planovima organizacije Ingermanlandskog rezervata, Kokor bi trebalo da bude u sastavu devetog odeljka.

M A L O O S T R V O

Malo ostrvo (Ма́лый, 1950. godine Пенисари, Пенисаари, finski Peninsaari = Маlo ostrvo ili Pieni Lavansaari = Mali Lavensaari) se nalazi između Moćnog ostrva, udaljenog 6 km zapadno i ostrva Seskar, koje se nalazi 16 km istočno.

Ostrvo je uskim prevlakama podeljeno na tri dela, a kada se podigne nivo mora usled plime ili drugih razloga, ono se može podeliti na tri ostrvca nejednake veličine.

Ostrvo je dugačko oko 4 km, ukoliko se meri sredinom ostrva, pošto ima oblik koji najviše liči na slovo L (∟).U zapadnom delu ostrva je najveća širina 750 m. Po merenjima sa Google Eartha površina ostrva je oko 1,7 km². Na Google Earthu ostrvo je označeno kao Ljesnoj (šumovito ostrvo), mada se taj podatak nigde ne spominje, što kada se pogleda slika ostrva deluje potpuno logično.

Na ostrvu se mogu sresti prstenasta i siva foka. Njihova brojnost se sistematski prati upotrebom avijacije.

Na najvišoj tački ostrva nalazi se svetionik; rešetkasta kula crvene boje visoka 27 m. U gornjem delu kule pričvršćena je dnevna oznaka, koja se sastoji od naizmeničnih vertikalnih crvenih i belih polja. Fokus svetionika je na 37 m visine.

Istorijska sudbina je ista kao kod ostalih ostrva, s tim da je i Malo ostrvo posle prelaska u posed Finske ostalo demilitarizovano. Dvadesetih godina XX veka ostrvo su koristili crnoberzijanci za skladištenje alkohola, pre nego što su ga u manjim pakovanjima prosleđivali na teritoriju RSFSR.

Tokom Sovjetsko-finskog rata ostrvo je zauzela sovjetska morska pešadija istog dana kada i Sekar, 30. novembra 1939. godine. Tokom II svetskog rata ostrvo je bilo jedno od malobrojnih ostrva Finskog zaliva koje je ostalo u rukama Crvene flote. 1942. godine ostrvo je uključeno u Ostrvski sektor odbrane Baltičke flote.

Tokom zima 1941/42 i 1943/44 bilo je jedna od stanica na ledenom putu Šepeljevski svetionik (na južnoj obali Finskog zaliva) – Seskar – Lavensaari i povremeno je bilo bombardovano iz vazduha i gađano je sa južne obale zaliva.

M O Ć N O O S T R V O

Moćno ostrvo (Мощный, do 1951. godine Лавенсари, Лавенсаари, Лавансаари, finski Lavansaari) se nalazi južno od Velikog plovnog puta, 130 km zapadno od Sankt-Peterburga, 90 km jugozapadno od Viborga i oko 27 km od najbliže tačke na kopnu, a to je Kurgaljsko poluostrvo. Najbliže susedno ostrvo je Malo ostrvo (6 km istočno), Somers je 21 km severozapadno, Vigrund je 25 km jugozapadno, a Veliki Tjuters i Hogland su još udaljeniji prema zapadu. Moćno ostrvo je okruženo sa nekoliko manjih ostrva: severoistočno se nalazi Vjunok (Вьюнок), severno je Podhodnij (Подходный), dok su južno Veliki i Mali Kosoj (Большой Косой, Малый Косой).

Prethodni naziv za ostrvo Lavensaari nastao je, kako se pretpostavlja, od finskih reči lavea=širok, opširan i saari=ostrvo, pošto je veće po površini u poređenju sa susednim ostrvima.

Ostrvo se sastoji od dva dela, spojena uskom peščanom prevlakom širine 300 m. Oba dela ostrva su niska, jako razuđena i obrasla su četinarskom šumom. Istočni deo ostrva je znatno manji po dimenzijama od zapadnog i zove se poluostrvo Promežutočnij. Njegova površina je oko 2 km², a ukupna površina Moćnog ostrva je 13,4 km². Dimenzije Moćnog ostrva su 6,2 km dužine i 5,8 km širine. Najviša tačka ostrva je 16 m.

Ostrvo ima pet uvala: Malmiget-Lahti, Okoljnaja, Zarnica, Ribačja i Zaščitnaja, od kojih su tri pogodne za organizaciju zaklona za jahte. Okoljnaja uvala nalazi se severno od prevlake, Zaščitnaja je južno, a Ribačja se nalazi na severoistoku, pored nekadašnjeg sela. Do Ribačje uvale prilaz je veoma složen; njene obale su niske i stenovite, osim istočne, gde se nalazi pesak kose Kirkovi.

Na jugu ostrva, na udaljenosti 200 m od obale, nalazi se slatkovodno jezero Suurjarvi (Суурярви), bogato štukom, grgečom i bodorkom. Odakle ove rečne ribe ovde, kako su se tu pojavile i opstale? Jezero je dugačko 1,4 km, najveća širina je 500 m, a površina merena na Google Earthu je oko 60 ha.

Jezero Suurjarvi

Na ostrvu se nalaze tri svetionika, od kojih dva rade u paru. Onaj koji ne radi u paru nalazi se na severnom kraju ostrva i predstavlja rešetkastu kulu ofarbanu u crvenu boju. Fokus se nalazi na 30 m visine. Svetionici koji rade u paru su na jugozapadnom kraju ostrva i na istočnom, na poluostrvu Promežutočnom. Prvi se sastoji od dve kule: prednja je od kamena, visoka 19 m, a zadnja je rešetkasta, visoka 29 m. Drugi svetionik sastoji se od dve rešetkaste kule visina 16 m (prednja) i 26 m (zadnja).

Ostrvo je danas praktično nenaseljeno. Izuzetak predstavlja posada manje karaule sa radarskom stanicom, punkt nadzora nadvodne i podvodne situacije, kao i porodice šumara i svetioničara. Na ostrvu se nalaze heliport i stari napušteni aerodrom.

Iako su pronađeni tragovi ljudskih naselja još iz gvozdenog doba, ostrvo je trajno naseljeno počevši od XIV veka, a bilo je u sastavu Švedskog carstva do 1721. godine, kada je prešlo u posed Ruskog carstva. 1783. godine na ostrvu je podignuta crkva, a 1889. godine škola, koja je izgorela 1895. godine, da bi 1896. godine bila sagrađena nova. Krajem januara 1900. godine zahvaljujući saopštenjima po prvoj praktičnoj radioliniji bilo je spaseno 27 ostrvskih ribara sa plutajućeg leda koji se odlomio.

Tokom I svetskog rata 1916-17. godine ostrvo je bilo snažno utvrđeno, tu se nalazila i obalska artiljerija, a bila je izgrađena i železnička pruga za dostavljanje municije. U martu 1918. godine, tokom događaja nakon Oktobarske revolucije, lako ga je osvojio jedan kontingent finskih trupa. Ubrzo je ostrvo i zvanično postalo finsko i bilo je demilitarizovano – baterije su demontirane.

1923. godine broj stanovnika ostrva dostigao je istorijski maksimum, ukupno ih je bilo 1.338. Stanovnici su pretežno bili Kareli iz Estonije i područja oko grada Koivosto, kako se tada zvao današnji grad Primorsk. Stanovnici su se bavili ribartvom i pružanjem transportnih usluga. 1915. godine ostrvska flota brojala je između 75 i 80 brodova, sa kojima je vršila prevoz robe između Rusije, sa jedne strane, i Finske i Švedske, sa druge strane. Nakon što je 1917. godine Finska postala nezavisna, obim transporta naglo je pao, a sa tim i broj brodova. Pri tome ostrvo je postalo jedna od tačaka crne berze iz Finske u SSSR. 1933. godine na ostrvu je izgrađena bolnica.

Nezvanični grb bivše ostrvske komune

30. novembra 1939. godine, prvog dana Sovjetsko-finskog rata, ostrvo je napao i zauzeo kontingent sovjetskih trupa. Potom je po Moskovskom mirovnom dogovoru 21. marta 1940. godine pripojeno Sovjetskom Savezu, a finsko stanovništvo potpuno je proterano. Ostrvo je dobilo uslovno ime Moskva.

Posle početka II svetskog rata, kada je krajem avgusta 1941. godine Wehrmacht probio odbrambenu poziciju na prilazima Lenjingradu, na ostrvo je prebačeno nekoliko stacionarnih baterija. Već te jeseni pojavio se problem sa nedostatkom goriva, vode, municije i mogućnosti za remont, tako da nije bilo moguće na ostrvu rasporediti osmatračke brodove, koji su ostali u Kronštadtu. Posle evakuacije Baltičke flote iz vojno-pomorske baze Hanko 2. decembra 1941. godine i sa ostrva Hogland 7. decembra iste godine, ostrvo je ostalo najzapadnija tačka odbrane Crvene flote i isturena manevarska baza. Ostrvo je poslužilo kao baza za napad na ostrva Hogland i Veliki Tjuters, ali su ti pokušaji bili neuspešni. U jesen 1942. godine na ostrvu je sagrađen aerodrom.

Kod opisa ostrva Seskar već je ispričano o automobilskom putu po zaleđenom moru (“Mali put života”), koji se završavao na ovom ostrvu. Ostrvo su značajno utvrdili inženjerci flote sa mitraljeskim gnezdima, većim brojem skloništa, bodljikavom žicom i protivpešadijskim minskim poljima. Takođe su i u moru postavljena minska polja, za čišćenje kojih je posle rata bilo potrebno dosta godina.

Mapa “Malog puta života”

Spomenik poginulim vojnicima na ostrvu

Ostrvo je često bilo meta napada mornaričkih i vazdušnih snaga Nemačke i Finske. Naročito je to bilo izraženo u jesen 1943. godine, kada je probijena minska barijera oko ostrva Hogland. 24. septembra nemačka baterija sa ostrva Veliki Tjuters uništila je skladište municije na ostrvu.

Ruski suverenitet nad ostrvom potvrđen je Moskovskim primirjem od 19. septembra 1944. godine.

Današnji izgled ostrva

V I G R U N D

Vigrund (Вигрунд ili stena Vigrund, скала Вигрунд) je stenovito ostrvce u Narvskom zalivu površine 1 ha. Udaljeno je 16,5 km od obale Kurgaljskog poluostrva (na ruskoj i srpskoj wikipediji pogrešno piše 1,5 km!). Ušće reke Narve, koja predstavlja granicu Rusije i Estonije nalazi se 35 km južno od Vigrunda, ali je zbog obeležavanja opasnog prolaza na plovnom putu zbog podvodnih grebena na steni izgrađen svetionik. 25 km severoistočno od Vigrunda nalazi se Moćno ostrvo, a 30 km zapadno nalazi se ostrvo Veliki Tjuters.

Stena Vigrund i okolno područje površine 3.798 ha formiraju osmi odeljak Ingermanlandskog rezervata. Samim tim planirano je da se zaštiti kolonija prstenaste foke, koja obitava na obalama ostrva.

Na ostrvu se nalazi svetionik, koji predstavlja rešetkastu piramidalnu kulu visine 20 m. Fokus svetionika je na visini 22 m.

Vigrund je pripojen Rusiji 1721. godine i od tada nikada nije menjao teritorijalnu pripadnost.

28. septembra 1939. godine kapetan sovjetskog parobroda “Pionir” javio je preko radija da je brod napala nepoznata podmornica i da je izbačen na stene Vigrunda. Pojedini autori smatraju da je to bio deo pritiska na vladu Estonije u cilju prisajedinjenja te države Sovjetskom Savezu. Po drugima, napad je stvarno postojao, i bio je u skladu sa naredbom poljskog maršala o ometanju morskog saobraćaja između Rajha i Istočne Pruske, u kome su aktivno učestvovali sovjetski brodovi.

Tokom II svetskog rata Vigrund je zauzeo Wehrmacht i predstavljao je južni kraj Hoglandske minske pozicije Hogland – Veliki Tjuters – Vigrund.

V E L I K I T J U T E R S

Veliki Tjuters (Большой Тютерс, finski Tytärsaari) se nalazi 46 km zapadno od obale Rusije, 180 km zapadno od Sankt-Peterburga i 19 km jugoistočno od Hoglanda. Najbliže mu je ostrvo Mali Tjuters, koje se nalazi 13,5 km jugozapadno, dok je ostrvo Južni Virgin 18 km zapadno. Za posmatrača iz Sankt-Peterburga sunce zalazi iza ostrva Veliki Tjuters.

Naziv ostrva u prevodu sa švedskog jezika glasi ćerkino ostrvo. Veliki Tjuters predstavlja granitnu stenu gotovo okruglog oblika prečnika oko 2,5 km. Nešto više je izduženo u smeru sever-jug (3,5 km), nego istok-zapad (3,1 km). Ističu se dva rta, Tuomarniemi i Tejloniemi. Površina ostrva je oko 8,3 km².

Ostrvo Veliki Tjuters je nenaseljeno, sa izuzetkom posade svetionika. Jedan posetilac je 2017. godine zabeležio “stanovništvo” ostrva: muškarci – 1 osoba, svetioničar; žene – 1 osoba, njegova žena, takođe svetioničar; mačor – 1 komad; divlje životinje: rakunoliki psi, veverice, sitni glodari.

Na praktično najvišoj tački ostrva, na njegovom severozapadu, na oko 50 m nadmorske visine nalazi se svetionik, izgrađen od cigala i visine 21 m. Njegov fokus je na 75 m visine.

Zbog brojnih mina koje su tokom Drugog svetskog rata postavljene u vodama oko ostrva, a koje dugo ni nakon rata nisu bile uklonjene, ostrvo Veliki Tjuters je bilo poznato i kao “ostrvo smrti”.

Priroda ostrva je veoma raznolika. Njegov veći deo zauzima šuma (pretežno jela i bor, u manjoj meri jasika). Oko 10% ostrva su močvare različitih oblika i karakteristika. Postoje delovi ostrva gde se na 1 km² površine može naći više od 280 biljnih vrsta, od kojih su neke zapisane u “Crvenu knjigu”.

Ostrvo je uključeno u spisak teritorija koje ulaze u Ingermanlandski rezervat. Područje oko Velikog Tjutersa bogato je manganskim nodulama.

Svetioničari ne rizikuju da se malo udalje od svetionika, plašeći se smrtonosnih “iznenađenja” iz vojnog perioda

Saglasno podacima ekspedicije “Nevo” (1986) prvi pronalazak (broš) u drevnom skandinavskom selu na ostrvu datira iz VI veka. Naselje sa grobnicom nalazilo se na vrhu i padini ostrvske dine.

Ostrvo je bilo u posedu Švedske, a naselili su ga “narodi finskog porekla” u XVI veku. U XVII veku na ostrvo dolazi luteranska crkva. Tokom Livonskog rata (1558-1583) pored ostrva su se dešavali slučajevi piraterije: poljski i švedski korsari (pljačkaši na moru u službi države) pljačkali su trgovce koji su plovili prema Narvi, već osvojenu Rusima.

1721. godine Veliki Tjuters prelazi u sastav Ruskog carstva. U blizini ostrva nastavljeno je stradanje brodova, a jedna od najvećih katastrofa dogodila se 10. (23) septembra 1857. godine kada je potonuo jedrenjak “Lefort”. Zbog pogibije svih 826 ljudi, koliko ih se nalazilo na brodu, tačan razlog potonuća broda nije poznat, a jedna od pretpostavki je loša stabilnost broda zbog nedostatka balasta.

1920. godine Veliki Tjuters je pripao Finskoj, u čijem vlasništvu je ostao do 1940. godine, odnosno završetka Sovjetsko-finskog rata. 2. decembra 1939. godine, tokom prvih faza rata, ostrvo su okupirale sovjetske jedinice, koje su uklonile mali garnizon finske obalske straže. Finsko stanovništvo, koje je u tom trenutku brojalo 436 ljudi, bilo je potpuno proterano. Na ostrvu je bio registrovan veći broj teretnih i ribarskih brodova. Takođe je bila crkva brvnara sagrađena 1772. godine, finsko groblje, škola, svetionik sagrađen 1904. godine, stanica finske obalske straže i meteorološa stanica. Na ostrvu je postojala i pruga uskog koloseka, koja je prolazila po severozapadnoj obali do svetionika (prikazana je na karti ostrva isprekidanom linijom). Dužina pruge, procenjeno po kartama, bila je oko 1 km, a bila je aktivna leti. Od 1920-1939. godine na ostrvu je bio razvijen turizam.

Nestvarna plaža na južnoj obali Velikog Tjutersa

Bez obzira na sve napore da se ostrvo razminira, Veliki Tjuters i dalje predstavlja veliku opasnost

Sa početkom II svetskog rata na Velikom Tjutersu su postavljene sovjetske artiljerijske obalske baterije. Sovjetska vojska se evakuisala sa ostrva sa premeštanjem materijalnih delova i rezervi u Kronštadt 31. oktobra 1941. godine. Ostrvo je ponovo zauzela sovjetska vojska 30. decembra 1941. godine bez borbe i napustila ga je 28. marta 1942. godine. 1. aprila 1942. godine zauzele su ga finske jedinice, a na ostrvu su postavljene artiljerijske baterije i nadzorni stubovi koji su otkrivali prolazak sovjetskih podmornica koje su plovile iz Lenjingrada. Istog proleća, 8. i 13. aprila, jedinice Crvene flote napale su ostrvo, ali su zajedničkim snagama Finci i Nemci odbili napad. 9. aprila bio je imenovan nemački komandant Velikog Tjutersa i počela je da se osniva nemačka obalska artiljerija. Nakon što 14/15. septembra 1944. godine Nemci nisu uspeli da osvoje Hogland, 18. septembra su u žurbi napustili Veliki Tjuters, a 20. septembra morska pešadija Crvene flote iskrcala se na ostrvo.

Severozapadna obala ostrva

Pre evakuacije sa ostrva Nemci su ga minirali, ali su ostavili i veći deo vojne tehnike, tako da je ostrvo predstavljalo “muzej pod otvorenim nebom”. U posleratnim godinama bilo je sedam pokušaja da se ostrvo razminira. U akciji 2005. godine uz zajedničko učešće ruskih i švedskih minera deaktivirana je 31.873 eksplozivna naprava i pronađeno je šest fortifikacionih objekata. U julu 2015. godine uništeno je 724 komada municije (artiljerijska municija, ručne granate, minobacačke i protivpešadijske mine).

I u vodama oko ostrva Sovjeti i Finci postavili su brojna minska polja, za čije uklanjanje je bilo potrebno mnogo godina.

M A L I T J U T E R S

Mali Tjuters (Малый Тютерс; finski Pien-Tytärsaari, Säyvö) je krajnje jugozapadno ostrvo među Spoljnim ostrvima Finskog zaliva. Nalazi se 13,5 km jugozapadno od ostrva Veliki Tjuters. Znatno je bliži obali Estonije (32 km), nego Rusije (60 km). Najbliže mu je ostrvo Južni Virgin koje se nalazi 12 km severno. Rusko-estonska granica prolazi oko 11 km zapadno od ostrva.

Ostrvo je peščano, prekriveno mladim borovima.

Mali Tjuters ima veoma neobičan oblik. Liči na vazdušnog zmaja koji pokušava da sa sebe otrese pesak i borove iglice, da bi postavši bestežinski uzleteo nad zalivom prema suncu. Zapadni deo ostrva je pravougaonik dimenzija 1.200×900 m, dok je istočni deo kosa dužine 2 km, koja se završava rtom Strelka. Tu su još rtovi Opasnij, Kamenistij i Ozernij. Površina ostrva je svega 1,6 km².

Reljef ostrva je veoma originalan, podvrgnut je dejstvu vetrova, što mu ipak ne smeta da ima jedinstvene biljne zajednice. Sudeći po priloženoj karti najviša kota ostrva je 11,2 m, a peščane kose je 6 m.

Tokom leta 1993. godine ostrvo je posetila rusko-finska naučna ekspedicija, organizovana uz podršku Svetske fondacije za prirodu (WWF).

U proleće 2009. godine doneta je odluka o uključenju ostrva u sastav Ingermanlandskog rezervata, a jedan od glavnih objekata zaštite je baltička podvrsta prstenaste foke, veoma rasprostranjena na Malom Tjutersu. Na ostrvu postoje kolonije snežne i belolike guske.

Područje ostrva bogato je manganskim nodulama.

Na Malom Tjutersu se nalaze dva svetionika, jedan na severozapadnom, a drugi na samom kraju dugačke kose. Severozapadni svetionik je rešetkasta kula, kvadratna u osnovi, visine 8 m. Njegov fokus je na 14 m visine. Na kuli je pričvršćena dnevna oznaka, bela sa vertikalnim crvenim poljem u sredini. Južni svetionik je identičan severozapadnom. Od ostalih građevina na ostrvu tu je još samo koliba koju su izgradili estonski lovci pre nekoliko godina.

Ostrvo je imalo istoriju poput drugih ostrva Finskog zaliva. Tokom II svetskog rata zauzela ga je nemačka vojska.

Ne može svaki putnik ili ribar da dođe do ostrva, što je i dobro. Priroda odgovara dobrotom, laskanjem, mekoćom obraćanja. Ima se osećaj da niko ranije nije posetio ostrvo. Ali, to je samo na početku, dok se ne zađe u šumu, koja je sva ispresecana ožiljcima starim 70 godina, rovovima i zemunicama.

Dva broda “stražara”

Ostrvo ima “stražare”. To su dva broda koja su se zauvek nasukala na njegovom pesku, a zovu ih Veliki i Mali. Nije poznato kakva ih je sudbina donela do ostrva. Oni vrše svoju počasnu službu, čuvaju prirodu, služe kao orijentir, pričaju putnicima svoju istoriju iz prošlog herojskog i složenog života.

H O G L A N D

Hogland (Го́гланд, finski Suursaari) se nalazi 180 km zapadno od Sankt-Peterburga, 55 km od estonske obale i 40 km od finskog grada Kotka. Od ruskih ostrva najbliži su mu ostrva Virgini, udaljeni oko 10 km u pravcu jugozapada.

Ostrvo se proteže u smeru sever-jug približno na 11 km, dok se širina kreće od 1,5-3 km, pri čemu je severni deo ostrva uži od južnog. Površina ostrva je 21 km², od čega na jezera otpada oko 14 ha. Kada je vedro vreme vidi se sa udaljenosti od 75 km i vizuelno liči na četiri brda, od kojih je južno nešto više od ostalih. To je Lounatkorkija, čija visina je 158 m, a po savremenim podacima 175 ili 176 m. Tri preostala vrha od juga prema severu su Sokolinaja gora (finski Haukkavuori) 142 m, Mäkiinpäällys 126 m i Pohjoiskorkia 106 m.

Bio sam u dilemi kako da nazovem ovo ostrvo. Ostrvo ima i druge toponime zbog zbrke nastale transliteracijom sa ruskog jezika: na engleskom, holandskom i drugim jezicima naziva se Hogland, na ostalim Goglandsima. To je zato što rusko “G” u imenu (Gogland) nema odgovarujućeg sagovornika na abecedi sa latiničnim slovima, pa se može prevesti i izgovoriti, prema potrebi, kao “G” ili “H”. Latinično “H”, zauzvrat, manje-više se podudara sa grafemima “Ch” i “Kh” ruske ćirilice. Ime se, međutim, nikada nije službeno promenilo.

Geološku osnovu ostrva čine graniti prekriveni dosta tankim slojevima rastresitog tla obraslog četinarskim šumama. Kako se oko ostrva nalaze brojni plitki podvodni grebenovi, vode oko Hoglanda se smatraju najopasnijim za plovidbu u tom delu Finskog zaliva. Obala je dosta razuđena, a dve najveće uvale služe kao prirodna pristaništa za manje brodove. Prva se nalazi na severoistoku ostrva i zove se Suurkylä, ali u nju mogu uploviti samo brodovi čiji je gaz manji od 4 m. Na ulazu u nju, na oko 1,1 km jugoistočno, iza rta Kappelniemi (Crkveni rt) nalazi se ostrvce Vähähelli. Ranije je u uvali postojalo selo Suurkylä. Luka raspolaže sa dva polurazrušena pristaništa. Druga uvala koja je interesantna kao pristanište zove se Limonikova, nalazi se na zapadnoj obali ostrva i dubine u njoj se kreću od 16-17 m.

Između uzvišenja nalaze se plitke doline u kojima se neretko nalaze manje ujezerene površine. Na ostrvu se ističu četiri jezera. Liivalahdenjärvi je dugačko oko 400 m i široko 75 m, a najveća dubina je samo 1,5 m. Njegova otoka se uliva u more kod Liivalahtija. Jezero Veteljärvi je dimnenzija 250×100 m, a najveća dubina je 2,3 m. Lounatjärvi, čija otoka se uliva u zaliv Maahell, ima dimenzije 500×200 m i sa 13 m najdublje je jezero na ostrvu. Ruokolahdenjärvi ima dimenzije 350×200 m, a najveća dubina je 5 m. Njegova otoka se uliva u more u blizini naselja Kiiskinkylä. Severoistočno od jezera Lounatjärvi još je malo okruglo jezero Pahalampi (nije prikazano na priloženoj karti). Na ruskom jeziku ova jezera zovu se Prvo, Drugo, Kupaljnoje i Daljnjeje, ali nije jasno koji naziv odgovara finskom nazivu.

Na osnovu stogodišnjih meteoroloških merenja (1881-1980) najtopliji meseci na ostrvu su jul (16,7°C) i avgust (16,1°C), dok je najhladniji februar (-6,7°C). Prosečna godišnja temperatura je 4,8°C, apsolutni maksimum je +30°C, dok je apsolutni minimum -30°C. Jedino u julu i avgustu temperatura nikada nije bila ispod 0°C. Padavine su približno ravnomerno raspoređene tokom cele godine, ukupno ih ima 550 mm, ali ih je najviše tokom jeseni (od avgusta do oktobra).

Priroda Hoglanda je bogata i raznovrsna. Samo vaskularnih biljaka ima oko 700 vrsta (radi poređenja toliko ih ima u Lenjingradskoj i Pskovskoj oblasti, koje su desetine puta veće od Hoglanda). Skoro 80% površine ostrva pokrivaju četinarske i listopadne šume, uglavnom su to mukinja, crna jova i vrba iva, ali na jugu ostrva raste breza i poneko stablo sremze (ptičja trešnja ili prvomajsko drvo), jasika i beli jasen. Neke biljke, poput kukute, pripadaju drugom vegetacijskom području, ali su uspele da prežive u drugačijim klimatskim uslovima. Podnožja stena ušuškana su borovnicama, malinama, žbunovima alpske ribizle i klekom.

Životinjski svet predstavlja 25 vrsta tvrdokrilaca, šest vrsta vodozemaca i gmizavaca, 126 vrsta ptica (pri čemu je četvrtina uneta u “Crvenu knjigu” Lenjingradske oblasti). Sastav sisara je nepoznat, pošto se stalno menja. Često se sreće rovčica i razne vrste miševa, ponekad beli zec, veverica i lisica, evropski vizon, rakunoliki pas. Morskih ptica ima u izobilju oko ostrva, a prema nekim lokalnim izvorima, u prošlosti se pojavilo nekoliko vrsta velikih grabljivica. U blizini ostrva primećen je veliki broj sivih foka i baltičke prstenaste foke.

Po podacima iz 2010. godine na ostrvu je bilo 47 stanovnika, nepoznato je koliko ih ima danas. Po nekim podacima sem posade svetionika i hidrometeorološke stanice, drugih stanovnika na ostrvu nema. Ranije je to bilo potpuno drugačije, a rekordan broj stanovnika zabeležen je 1890. godine, kada ih je bilo 1.154. Oba finska sela, Suurkylä i Kiiskinkylä, koja su se nalazila na istočnoj obali ostrva, srušena su u sovjetsko vreme. Ulice u tim selima bile su uske i krivudave, kuće skromne, od drveta i zbijene jedna do druge, delom zbog oskudnih resursa, delom zbog nedostatka sirovog drveta. Većinu ostrvskih šuma uništila je snažna oluja 1824. godine, pa su ostrvljani bili prisiljeni da koriste građu uvezenu sa kopna. 1939. godine zabeleženo je 78 kuća u selu Suurkylä i 62 kuće u selu Kiiskinkylä. Suurkylä je imala nešto bolju luku, koja je imala lukobran od 1900. godine. Selo je zbog toga imalo više veze sa spoljnim svetom. Na ostrvu nema obradive zemlje, pa su se u praksi žito i drugi proizvodi morali uvoziti sa kopna. Oko sela je bilo dovoljno livada što je većini porodica omogućilo da drži jednu ili dve krave. Bilo je i kokošaka. Još od davnina, ostrvljani su bili sposobni da prežive baveći se ribolovom i lovom na foke, pa su se sa ostrva izvozili riba i ulje.

Na brdu Mäkiinpäällys nalazi se jedna od 34 sačuvane tačke Struveovog geodetskog luka, poznata kao “Gogland Z”. To je geodetska mreža trigonometrijskih tačaka lančanog oblika koja se pruža od Hammerfesta u Norveškoj do Crnog mora, kroz deset zemalja u dužini od preko 2.820 km. Luk je stvorio i koristio ruski naučnik nemačkog porekla Friedrich Georg Wilhelm von Struve od 1816. do 1855. godine da bi izmerio tačnu veličinu i oblik Zemlje. U to vreme luk je prolazio kroz samo dve zemlje: Švedsku-Norvešku i Rusko carstvo.

Ova trigonometrijska mreža izvorno se sastojala od 258 trouglova i 265 trigonometrijskih tačaka. Danas je sačuvano samo 34 tačaka koje su 2005. godine stavljene na listu svetske baštine UNESCO, sa svojim različitim oznakama na terenu kao što su uklesane oznake na kamenu, gvozdeni krstovi ili obelisci.

Na ostrvu se nalaze dva svetionika, Južni Hoglandski, koji se nalazi pored samog mora na jugu ostrva, i Severni (Gornji) Hoglandski, pored koga se nalazi pomoćna tačka “L” Struveovog luka. Južni svetionik je osnovan 1726. godine, sagrađen je 1861. godine, a novi 1905. godine. Severni svetionik je osnovan 1723. godine, sagrađen je 1807. godine, i obnovljen 1965. godine.

U oktobru 2007. godine Rusija je objavila da će na ostrvu izgraditi radarsku stanicu i centar za upravljanje letovima, kako bi smanjila broj povreda državne granice sa Estonijom i Finskom u tom području. Danas se na ostrvu nalazi stanica za nadzor teritorijalnih voda; po izveštajima iz više izvora na ostrvu se nalaze i uređaji za elektronsko izviđanje, pet heliodroma, komandno-dispečerski centar, meteorološka stanica, skladište goriva i punkt tehničke službe. Rusija je nedavno nagovestila da će na ostrvu izgraditi vojnu bazu, u kojoj će se nalaziti helikopterska jedinica.

Na ostrvu, u predelu Crvenog rta (Kappelniemi) pronađeni su tragovi boravišta iz kamenog doba. Približno istom periodu (5-7 milenijuma p.n.e) odnose se brojni hoglandski sveti objekti.

Ostrvo se prvi put spominje u XV veku: postoje podaci o uplati crkvenog naloga. Finci na ostrvu borave od kraja XVI veka. Ostrvo je prvi opisao nemački putnik Adam Olearius 1635. godine, koji je tu doživeo brodolom 9. novembra. Na Hoglandu je pronašao “pet ribarskih koliba, u kojima su živeli seljaci, koji su se tu zatekli zbog ribolova i lošeg vremena” i razledao je lokalnu kapelu. Pomenutu kapelu zamenila je crkva podignuta 1768. godine (u vreme ruske vladavine) istočno od sela Suurkylä i opstala je do 1939. godine.

Hogland je u sastav Rusije ušao 1743. godine. 1788. godine zapadno od ostrva dogodila se Hoglandska bitka između ruske i švedske flote.

1826. godine Sturve je na ostrvu postavio astronomsko-geodetsku tačku. 1833. i 1843. godine na Hoglandu su ponovo izvedena geodetska merenja.

Tokom Krimskog rata Velika Britanija je saopštila da je 21. jula 1855. godine uništila bateriju ruskog forta na Hoglandu. Međutim, arheološka istraživanja 2001. godine pronašla su na ostrvu samo finska utvrđenja iz II svetskog rata.

Stepenište koje vodi do svetionika

Veliki brodolom dogodio se 1856. godine kada je potonuo ruski vojni brod “Amerika”, pri čemu su poginula 4 oficira i 34 mornara, svi pravoslavci, a sahranjeni su na ostrvskom luteranskom groblju.

Sledeći brodolom dogodio se 13. novembra 1899. godine, kada se na podvodni greben jugoistočno od ostrva nasukala oklopnjača “General-admiral Apraskin”. Za potrebe uspostavljanja radio veze između Hoglanda i Kronštadta, gde su se vršile pripreme za miniranje grebena zbog spasabvanja broda, na ostrvu je podignuta radio stanica. Naučni rukovodilac grupe specijalista, koja je napravila prvu praktičnu radio liniju, bio je Aleksandr Popov. 25. januara 1900. godine radio linija je pomogla u spasavanju 27 ribara. 14. aprila 1900. godine sa ostrva je poslat najduži telegram od 115 reči o skidanju oklopnjače sa grebena, posle čega su hoglandska radio stanica i antena demontirani.

22. marta 1918. godine ruski garnizon Hoglanda koji je brojao 20 ljudi napustio je ostrvo. Dve godine kasnije Hogland je ušao u sastav Finske.

U sovjetsko-finskim pregovorima 1938. i 1939. godine SSSR je prvo tražio pravo da razmesti garnizon na ključnim ostrvima Finskog zaliva, među njima i na Hoglandu. Zatim je tražio da zameni Hogland i druge finske teritorije za deo Karelije. U oktobru 1939. godine, kada je pretnja ratom već bila ozbiljna, celo stanovništvo Hoglanda, 772 stanovnika, brzo je evakuisano. Morska pešadija Crvene flote zauzela je ostrvo 3. decembra 1939. godine i prema Moskovskom mirovnom sporazumu iz 1940. godine prešlo je u posed Sovjetskog Saveza.

Sa početkom II svetskog rata, već u junu 1941. godine, na Hoglandu se počelo sa postavljanjem obalske artiljerije, koja se delimično sastojala od oruđa sa krstarice “Aurora”. 29. avgusta 1941. godine na ostrvo je iskrcano 5.450 ljudi evakuisanih iz Tallinna. Oni su podvrgnuti dugoj paljbi nemačke vojske, a takođe su gađani ručnim bombama iz aviona. Preživele je 30. avgusta ujutro morska pešadija Crvene flote uspela da sakrije ili prebaci u Kronštadt. Krajem oktobra 1941. godine počela je evakuacija Hoglanda, koja se završila 7. decembra, a prethodno je uništena vojna tehnika i nekoliko utvrđenja. Hogland je u ruske ruke ponovo došao 2. januara 1942. godine. 17. marta odbijen je prvi napad Finaca na ostrvo, ali su 27. marta Finci sa jakim snagama ponovo napali Hogland. Od 488 vojnika preživeo je samo 191 i isto veče su se preživeli povukli na Moćno ostrvo. Finci su izvestili o ukupno 161 poginulom, a sovjetski komandant Barinov je izvestio o uništenju 800-900 neprijateljskih vojnika. Već 8. i 13. aprila 1942. godine Crvena flota je pokušala da vrati Hogland i Veliki Tjuters. Do Hoglanda morska pešadija nije ni uspela da dođe, a oba napada na Veliki Tjuters po otapajućem ledu su se završila neuspehom. Sovjetska vojska više nije pokušavala da osvoji Hogland.

15. septembra 1944. godine Nemci su izvršili desant na Hogland sa 1.500 vojnika. Finci su odbili desant i imali su 37 poginulih vojnika. Fince je u toj bici podržala bombardovanjem sovjetska avijacija. Posle velikih gubitaka Nemci su se povukli na Veliki Tjuters, a 16. septembra su se predali nemački vojnici koji su ostali na Hoglandu. Od 24.-30. septembra 1944. godine Finci su etapno i u punom redu predali Hogland sovjetskoj vojsci. Pariski dogovor iz 1947. godine potvrdio je pripadnost ostrva Sovjetskom Savezu.

Obalska baterija na ostrvu rasformirana je 1960. godine.

Znamenitosti:

– Na ostrvu se nalaze dva svetionika: Južni (sagrađen 1905. godine) i Severni.

– Dve tačke Struveovog geodetskog luka, koje ulaze u registar Svetke baštine UNESCO, “Tačka Mäkiinpäällys” i “Tačka Z”.

– Prehrišćansko žrtveno kamenje i sveti objekti.

– Obelisk, spomen kamen i stela u čast ostvarenja prve radio veze. “Bežična veza” je bila uspostavljena između Hoglanda i Kutsala (45 km) za potrebe spasilačke ekspedicije kako bi se oklopnjača “General-admiral Apraksin” odvukla sa grebena na koji se nasukala.

– Spomenik na grobu admirala Ivana Svjatova, koji je zaveštao da se sahrani na Hoglandu.

– Ruševine finskih sela i finsko groblje. Na tom groblju sahranjeni su i poginuli u brodolomu ratnog broda “Amerika” 1856. godine.

– Brod “Leonid Djomin” nasukan u plićaku na zapadnoj obali.

Turizam postaje sve važniji zahvaljujući dolasku ruskih i finskih turista na ostrvo. Međutim, 2006. godine ruske vlasti proglasile su Hogland “pograničnim područjem”, što znači da strani turisti moraju imati posebnu dozvolu da bi posetili ostrvo; očigledno, to veoma ograničava strani turizam: samo je malim grupama dozvoljena poseta ostrvu i to jedna po jedna grupa. Sve to opterećuje ionako složen birokratski proces poseta.

Ostrvo Hogland je gazda zaliva koji šarmira putnika istorijom, prirodom, neponovljivim pejzažem, očaravajućim pogledom sa stena.

O S T R V A V I R G I N I

Severni Virgin

Ostrva Virgini (Острова Виргины, finski Viirit) su grupa od dva mala nenaseljena ostrva međusobno udaljena oko 1,9 km. Nalaze se oko 10 km jugozapadno od Hoglanda i na gotovo istom rastojanju od ostrva Rodšer na zapadu, dok se Mali Tjuters nalazi oko 12 km jugoistočno. Ukupna površina ostrva je svega oko 4 ha.

Na ruskom jeziku ostrva se zovu Severni i Južni Virgin, dok su u finskom jeziku geografske odrednice za ostrva Zapadni (Länsi-Viiri ) i Istočni (Itä-Viiri)!

Obale ostrva su od šljunka i krupnog peska i skoro su bez vegetacije. Nešto malo jarebike, ribizle, šipka i kleke povremeno podseća na vegetaciju, ali ne mogu da se pohvale visinom. Takođe se sreću retki u severnoj Rusiji češulja (ili Robert-trava) i pseća trava i u principu retki sinj i klasasti razgon.

Virgini su mesto gde se masovno gnezdi veliki ronac, gavka, turpan, mala i crna njorka i grbavi labud.

Na Severnom Virginu (GPS koordinate: 59°56’42” N, 26°51’45” E) nalazi se svetionik piramidalnog oblika visine 13 m, čija osnova je kvadratna, a vrh je konusni. Fokus se nalazi na 12,5 m visine. Osim svetla, na piramidi se nalazi se i krstasti dnevni marker sa dve šare. Pored svetionika nalazi se i službena zgrada.

Na Južnom Virginu (GPS koordinate: 59°55’51” N, 26°53’15” E), koji je nešto veći od Severnog Virgina, nalazi kružni lavirint napravljen od krupnijih komada šljunka. Lavirint se nalazi na nadmorskoj visini od 4 m, poznat je pod imenom Pariz, a naziv verovatno potiče od švedske reči paris koja označava parohiju, odnosno crkveni posed. Sigurno je pogrešna varijanta po kojoj naziv potiče od francuske prestonice sa spletom uličica. Lavirint je opisao akademik i osnovač Ruskog geografskog društva Karl Ernst Ritter von Baer Edler von Huthorn, koji se prvi put iskrcao na ostrvo 1838. godine zbog lošeg vremena. Kasnije je ekspedicija “Hogland” prilikom snimanja jednog od dokumentarnih filmova o Spoljnim ostrvima Finskog zaliva pronašla još nekoliko lavirinata.

Lavirint na osnovu crteža von Baera (1838. ili 1844. godina)

Pod jurisdikciju Rusije ostrva su prešla 1743. godine, a od 1920-1939. godine pripadala su Finskoj.

Ljudi nisu nikada živeli na Virginima, ali su ih stalno posećivali, bilo da su ribari, ornitolozi ili vojska.

Današnji Virgini su prava kuća ptića. U proleće na hiljade galebova i vranaca, koristeći garantovanu nenaseljenost tog hladnog kamena, pravi na hiljade gnezda od svega što može da se iskoristi kao građevinski materijal.

Ostrva su u petom odeljku Ingermanlandskog rezervata zajedno sa okolnim morem površine 244 ha.

Posetilac bi trebalo ne samo da se kreće po ostrvu izuzetno oprezno, kako ne bi nagazio na gnezdo ili izleglog ptića, nego i da bude adekvatno obučen u vodootpornu, a najbolje polietilensku odeću. To je neophodno da bi se ublažile posledice izliva roditeljskog nezadovoljstva galebova prema nezvanim gostima.

R O D Š E R

Rodšer (Родшер, finski Ruuskeri) se nalazi oko 18 km jugozapadno od ostrva Hoglanda, pored rusko-estonske granice. Ovo ostrvce je najzapadnija tačka Rusije, ukoliko se ne računa enklava Kalinjingradska oblast (između Poljske i Litvanije).

Ruski naziv za ostrvo potiče od švedskog naziva Rödskär=crveni školj. Ostrvo je dugačko 220 m. Nema podataka o površini ostrva, ali bi se mogla približno proceniti na 1,5 ha.

Ostrvo je nenaseljeno, a na njemu se nalaze svetionik, koji radi u automatskom režimu, dve stambene zgrade i objekti tehničkih službi. Svetionik je sagrađen 1806. godine i dograđen je 1886. godine. To je kamena kula u čijoj osnovi je osmougaonik, a gornji deo, gde se nalazi svetlo, ima oblik cilindra. Visina svetionika je 19 m, a fokus se nalazi na 20 m visine.

Na ostrvu borave kolonije male i crne njorke.

Ostrvo Rodšer je najzapadnija tačka do koje brodove iz ruskih luka Finskog zaliva prate ledolomci, dalje brodovi plove samostalno.

U sastavu Rusije Rodšer se nalazi od 1743. godine. 1920. godine ostrvo je pripalo Finskoj, nakon čega je bilo demilitarizovano. 1940. godine Rodšer je pripao Sovjetskom Savezu.

Tokom II svetskog rata 24. juna 1941. godine finske podmornice su postavile minske prepreke istočno od Rodšera, a 4. jula isto je uradila Crvena flota, ali između ostrva Rodšer i Vaindloo (danas pripada Estoniji, a nalazi se oko 24 km jugozapadno od Rodšera). 2. decembra 1941. godine Rodšer je evakuisan. U septembru 1944. godine Finska je obustavila ratna dejstva protiv Sovjetskog Saveza i predala je Rodšer zajedno sa ostalim ostrvima sovjetskoj vojsci.

28. oktobra 2008. godine usled navigacijske greške zapovednika, brod “Lotos” se nasukao u plićaku južno od ostrva, usled čega se pojavio veći broj rupa. Brod se od tada nalazi na istom mestu. Posadu od 12 ljudi evakuisao je spasilački helikopter.

Rodšer je muzej pod otvoreniom nebom, samo što odavno nema domaćina pa se sve okolo raspada.